Pređi na sadržaj

Vladimir I Veliki

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vladimir I Veliki
Sveti Vladimir, ikona (Novgorod, 16. vek).
Lični podaci
Puno imeVladimir Svяtoslavič
Datum rođenja958.
Mesto rođenjaBudutin,
Datum smrti15. jul 1015.(1015-07-15) (56/57 god.)
Mesto smrtiBerestevo,
Porodica
SupružnikRognjeda Rogvolodovna, Ana Porfirogenita i 5 žena kojima istorija nije zapamtila ime
Potomstvosinovi: Višeslav Novgorodski, Izjaslav Vladimirovič, Jaroslav Mudri, Svjatopolk Okajani, Vsevolod Vladimir-Volinski, Svetoslav Drevljanski, Mstislav Tmurakanski, Boris, Gleb, Stanislav Smolenski, Pozvizd Vladimir-Volinski, Sudislav Pskovski; kćerke: Predslava, Premislava, Mstislava, Dobronjega-Marija i još 5 kćeri kojima nisu zabeležena imena
RoditeljiSvjatoslav I Kijevski
Maluša
DinastijaRjurikoviči
veliki knez Kijevske Rusije
Period978—1015.
PrethodnikJaropolk I Kijevski
NaslednikSvjatopolk I Kijevski

Vladimir I Veliki, Vladimir Svjatoslavič, Sveti Vladimir ili Vladimir Krstitelj (958—1015) je bio veliki knez Kijeva, koji je prešao na hrišćanstvo 988. godine i posle toga je pokrstio celu Kijevsku Rusiju[1]. U narodnoj epici se poistovećuje sa likom Vladimira Crvenog Sunca. Slavi se kao ravnoapostolni i u pravoslavlju i u rimokatoličanstvu[2] — 15. (28). jula i u Saborima Galickih, Pskovskih, Kijevskih i Volinskih svetitelja.

Poreklo

[uredi | uredi izvor]

Vladimir je bio najmlađi sin Svjatoslava I Kijevskog (945—972)[3][4]. Svjatoslav je odredio da Vladimir bude vladar Novgoroda, a Jaropolk da bude vladar Kijeva. Nakon Svjatoslavljeve smrti 972. izbija sukob među braćom 976. godine. Prvo su se sukobili Jaropolk i Oleg. Vladimir je izgubio Veliki Novgorod, pa je pobegao 977. u skandinavske zemlje, a u povratku u Otadžbinu sakuplja vojsku sastavljenu od Varjaga, Novgorodaca, Čudza i izborsko-pskovskih Kriviča. Sa njima kreće protiv Jaropolka[5].

Na putu za Kijev tražio je ruku Rognjede, kćerke Rogvoloda, kneza Polocka. Prema letopisima, u trenutku kada Vladimir prosi Rognjedu, ona je već isprošena, i to baš za Jaropolka. Vladimira odbija rečima: Neću da izujem robinjinog sina, ali za Jaropolka hoću, aludirajući na dvorjansko poreklo njegove majke. Vladimir je napao Polock, osvojio ga, a po savetu strica Dobrinje siluje Rognjedu pred njenim roditeljima, a potom naređuje da budu ubijeni i oni i Rognjedina braća[6][7][8]. Polock je bio ključni grad na putu za Kijev. Posle Polocka zauzima Smolensk. Kijev zauzima 980. godine, ubija Jaropolka i proglašava se velikim knezom Kijevske Rusije[9].

Godine paganske vlasti

[uredi | uredi izvor]

Postavši novim kijevskim knezom, Vladimir se trudio da obnovio stare idole: Peruna, Horsa, Dažboga, Striboga, Simargla, Mokoša i Velesa, a postoje i dokazi da je ovim božanstvima prinosio životinjske i ljudske žrtve. Postoje i podaci o interesovanju prethodnog kneza Jaropolka prema hrišćanstvu, tako da je to moglo da prouzrokuje Vladimirovu želju da vrati paganske idole u Kijev[10].

U Letopisima tog vremena govori se i o navikama Vladimira pre primanja hrišćanske vere:

Bio je Vladimir pobeđen ljubomorom, i imao je on žene […], a ljubavnica je imao 300 u Višgorodu, 300 u Belgorodu i 200 na Berestovi, u selu, koje se sada naziva Berestovoje. O bio je nesit u bludu, privodeći k sebi udate žene i kvareći devojke.

Neki istoričari su upoređivali kneza Vladimira sa biblijskim carem Solomonom. U samom tekstu Letopisa davnih godina piše sledeće: Jer je [Vladimir] bio ženoljubac, kao i Solomon, jer je Solomon imao 700 žena, a konkubina 300[11].

Pravoslavni istoričari tvrde da je posle krštenja knez oslobodio od supružanskih obaveza sve paganske žene. Rognjedi je predložio da izabere muža, ali ona je odbila i primila monaški postrig sa imenom Anastasija[12].

Pokrštavanje Rusije

[uredi | uredi izvor]
Krštenje kneza Vladimira, Freska

U Letopisu se pominje i izbor vera, ali ono nosi karakteristike legendi. Navodno su na Vladimirov dvor dolazili propovednici islama, judaizma, zapadnog latinskog hrišćanstva, ali Vladimir se odlučio za pravoslavlje nakon razgovora sa jednim grčim filozofom. Bez obzira na kliše u opisu izbora, u njemu se ipak nalazi jedno istorijsko zrno. Vladimir je govorio Nemcima koji su dolazili na dvor: Vratite se nazad, jer naši oči nisu prihvatali takvu suštinu'. U tome se mogu videti odjeci događaja iz 962. godine, kada je nemački vladar poslao u Kijev episkopa i sveštenike po molbi kneginje Olge. Kako nisu bili prihvaćeni u Rusiji, oni su se jedva spasili[13].

Detalji o krštenju, u kojoj tačno fazi vladanja je Vladimir primio krštenje, da li je to bilo u Kijevu, Vasiljevu ili Korsunu - izgubljeni su u Kijevskoj Rusiji još na početku XII veka, kada su nastajali letopisi o ovom vremenu. Kao datum krštenja Kijevske Rusije tradicionalno se smatra letopisna 988. godina, iako istorijski dokazi upućuju na 987. godinu kao godinu krštenja samog kneza Vladimira, a 989. kao godinu Krštenja Kijevske Rusije[14].

U Kijevu je krštenje prošlo prilično mirno, dok je u Novgorodu, u kojem je vladao Vladimirov stric Dobrinja bilo pobuna i ustanaka naroda, koji su gušeni silom[15][16].

Vladimir razgovara sa grčkim filozofom o pravoslavnoj veri (ruski letopis).

Knez Vladimir u umetnosti

[uredi | uredi izvor]

Lik kneza Vladimira često je inspiracija mnogih umetnika, kako u prošlosti, tako i danas. Njegov postupak prema Rognjedi tema je mnogih umetničkih dela i diskusija.

U folkloru

[uredi | uredi izvor]

U epskoj poeziji lik kneza Vladimira se povezuje sa likom Vladimira Crvenog sunca. U ukrajinskoj narodnoj obrednoj poeziji pominju se knez i njegova majka Maluša[17].

U književnosti

[uredi | uredi izvor]

Svoja dela su posvećivali knezu Vladimiru Teofan Prokopovič (drama Vladimir), J.B. Knjažnjin, F.P. Ključarev, M.M. Heraskov, A.S. Gribojedov i A.N. Muravjov[18].

Radnja Puškinovih Ruslana i Ljudmile smeštena je u eposi Vladimira Sunca.

U kinematografiji

[uredi | uredi izvor]
  • Jaroslav Mudri (1981; Sovjetski Savez), režiser - Grigorij Kohan.
  • Legenda o kneginji Olgi (1983; Sovjetski Savez), režiser - Jurij Iljenko.
  • Vladimir Sveti (1993; Rusija), režiser - Jurij Tomoševski;
  • Saga drevnih Bugara (2004).
  • Viking (2016; Rusija), režiser - Andrej Kravčuk.
  • Krštenje Rusije (2018; Rusija) - dokumentarna drama, režiser - Maksim Bespali.
  • Rjurikoviči. Istorija prve dinastije (2019; Rusija) - dokumentarna drama, režiser - Maksim Bespali.

Lik kneza Vladimira je bio i inspiracija i za crtane filmove, počasne ordene, podignuti su mu spomenici u Rusiji, Poljskoj, Ukrajini, brojne ulice danas nose njegovo ime, popularni su i novčići i poštanske markice sa njegovim likom.

Porodično stablo

[uredi | uredi izvor]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Rjurik
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Igor Kijevski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Svjatoslav I Kijevski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Olga Kijevska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Vladimir I Veliki
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Maluša
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Andreй Sidorčik. „Viking. 10 faktov iz žizni knяzя Vladimira Krasnoe Solnыško”. Argumentы i faktы. Pristupljeno 2017-07-12. 
  2. ^ Semenenko-Basin I. V. Vladimir Kievskiй // Katoličeskaя эnciklopediя. — M.: Izdatelьstvo Franciskancev, 2002. — T. 1. — S. 1035.
  3. ^ Diba Ю. Іstorično-geografіčniй kontekst lіtopisnogo povіdomlennя pro narodžennя knяzя Volodimira Svяtoslavoviča: Lokalіzacія Budяtinogo sela // Knяža doba. Іstorія і kulьtura. Lьvіv: Іnstitut ukraїnoznavstva іm. І. Krip'яkeviča NAN Ukraїni. — Vip. VI. — S. 37-70
  4. ^ Diba Ю. Batьkіvщina svяtogo Volodimira: Volinsьka zemlя u podіяh X stolіttя (Mіždisciplіnarnі narisi rannьoї іstorії Rusi-Ukraїni). — Lьvіv: Vidavnictvo «Kolіr PRO», 2014. — 484 s.: іl. — (Serія «Nevіdoma davnя Ukraїna». — 1)
  5. ^ Olav Trюggvason: Džakson T. Četыre norvežskih konunga na Rusi: iz istorii russko-norvežskih političeskih otnošeniй posledneй treti X — pervoй polovinы XI v. — M.: Яzыki russkoй kulьturы, 2002.
  6. ^ Lavrentьevskaя letopisь v rasskaze o smerti Borisa Vseslaviča polockogo (1128).
  7. ^ Mačinskiй D. A. Vnovь otkrыtыe istočniki po istorii Rusi IX—XII vv. // Ladoga pervaя stolica Rusi. 1250 let neprerыvnoй žizni. Sedьmыe čteniя, pamяti Annы Mačinskoй. — SPb.: Nestor-Istoriя, 2003. — S. 197.
  8. ^ Dolgov V. V. Potaёnnaя žiznь Drevneй Rusi. Bыt, nravы, lюbovь. — M.: Яuza, Эksmo, 2009. — S. 24—25.
  9. ^ Timofeev V. P. Drugoe Slovo o polku Igoreve. ISBN 5-9533-1543-0
  10. ^ Copostavlenie istoričeskih personažeй s bibleйskimi v letopisanii domongolьskoй Rusi. Doklad aspiranta Istoričeskogo fakulьteta Sankt-Peterburgskogo gosudarstvennogo universiteta D. Э. Ivkova, UDK 008 (94(47).02).
  11. ^ Copostavlenie istoričeskih personažeй s bibleйskimi v letopisanii domongolьskoй Rusi Doklad aspiranta Istoričeskogo fakulьteta Sankt-Peterburgskogo gosudarstvennogo universiteta D. Э. Ivkova, UDK 008 (94(47).02).
  12. ^ Olьga Bogdanova. SVЯTOЙ VLADIMIR I KREЩENIE RUSI
  13. ^ M. Braйčevskiй, Utverždenie hristianstva na Rusi, gl. IV.
  14. ^ Vladimir i kreщenie Rusi. Intervью s I. N. Danilevskim v peredače «Diletantы» na radiostancii «Эho Moskvы» // 15 яnvarя 2015 g.
  15. ^ Diba Ю. Іnterpretacія Korsunsьkoї legendi v Budяticьkій tradicії všanuvannя Svяtogo džerela // Stariй Lucьk (Materіali naukovoї konferencії «Lюbartіvsьkі čitannя», 30-31 bereznя 2012 r.).- Lucьk, 2012.- Vip. 8.- S. 26-39 [1]
  16. ^ Tersьkiй S. Kulьt Sv. Volodimira u perekazah ta legendah Volinі: Pitannя pohodžennя ta poširennя // Slovяnsьkiй vіsnik. Zbіrnik naukovih pracь.- Rіvne, 2012.- Vip. 13.- S. 108—111[mrtva veza]
  17. ^ Diba Ю. Obraz materі svяtogo knяzя Volodimira Malušі v ukraїnsьkій obrяdovій poezії Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. novembar 2013)// Minule і sučasne Volinі ta Polіssя. Hristiяnstvo v іstorії і kulьturі Volodimira-Volinsьkogo ta Volinі. Naukoviй zbіrnik. Vipusk 47. Materіali XLVII Vseukraїnsьkoї naukovoї іstoriko-kraєznavčoї konferencії. — Lucьk, 2013. — S. 212—227
  18. ^ Gončarova O. M. Smыslovoe prostranstvo russkoй kulьturы: Pamяtь. Tradiciя. Tekst. — SPb.: Izd-vo RHGI, 2005. — S. 78; Minčik S. S. Griboedov i Krыm. — Simferopolь: Biznes-Inform, 2011. — S. 116—145; Hohlova N. A. Ob A. N. Muravьeve i ego poэtičeskom sbornike «Tavrida» // Muravьev A. N. Tavrida. — SPb.: Nauka, 2007. — S. 249—250.

Literatura

[uredi | uredi izvor]


Kijevska Rusija
(980. — 1015)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Владимир_I_Велики&oldid=28511169”