Zapadnopustinjska kampanja

Rat u pustinji (1940–1943)
Deo Severnoafričkog fronta u Drugom svetskom ratu
Britanski krusejder tenk prolazi pored zapaljenog nemačkog tenka pancer IV.
Vreme 10. jun 1940 — 4. februar 1943. Mesto Libija i Egipat Ishod Pobeda Saveznika Teritorijalne promene Snage Sila Osovine u severnoj Africi povukle su se u Tunis
Sukobljene strane
Saveznici Ujedinjeno Kraljevstvo Australija Kanada Novi Zeland Južna Afrika Slobodna Francuska	Sile Osovine Nemačka Italija
Komandanti i vođe
Arčibald Vejvel Klod Okinlek Harold Aleksander Bernard Montgomeri	Rodolfo Gracijani Italo Gariboldi Ervin Romel Hans fon Arnim Ugo Kavalero Albert Keselring Đovani Mese
Jačina
36.000	215.000

Rat u pustinji (1940–1943) (engl. Western Desert Campaign) bio je glavno ratište severnoafričkog fronta, u pustinjama Libije i Egipta. Rat je počeo u septembru 1940. italijanskom invazijom Egipta; operacija Kompas, britanska petodnevna ofanziva u decembru 1940. dovela je do uništenja italijanske 10. armije. Benito Musolini zatražio je pomoć od Adolfa Hitlera, koji je odgovorio upućivanjem malog nemačkog odreda u Tripoli (11. januara 1941) po Direktivi 22. Nemački Afrički korpus pod generalom Ervinom Romelom bio je formalno pod italijanskom komandom, ali je italijanska zavisnost od Trećeg rajha učinila Nemačku dominantnim partnerom.

U proleće 1941. snage Osovine pod Romelovom komandom potisle su Britance nazad u Egipat, izuzev luke Tobruka koji je ostao pod opsadom sve dok nije oslobođen u operaciji Krstaš. Snage osovine su do kraja godine potisnute na polazne položaje. U 1942. snage Osovine ponovo su potisle Britance i zauzele Tobruk nakon bitke kod Gazale, ali nisu postigle odlučujuću pobedu. U poslednjem prodoru Osovine u Egipat, Britanci su se povukli do El Alamejna, gde je u Drugoj bici kod El Alamejna britanska Osma armija potukla snage Osovine. One su potisnute iz Libije u Tunis, gde su potučene tokom kampanje u Tunisu (1943).

Za Hitlera Istočni front protiv Sovjetskog Saveza bio je daleko važniji od Rata u pustinji, koji je bio diverzija sporednog značaja. Sile Osovine nikad nisu imale dovoljno snaga, niti načina da ih dopreme, da pobede Britance. Britanci su propustili više prilika da okončaju rat kada su preusmerili snage u Grčku i Levant 1941. i na Daleki istok 1942.

Pozadina

Libija

Italijanske tankete L3/33

Kirenajka (Libija) bila je italijanska kolonija od Italijansko-turskog rata (1911–1912). Sa Tunisom, delom Francuske Severne Afrike na zapadu i Egiptom na istoku, Italijani su se spremali da brane obe granice u Severnoafričkom Glavnom štabu, pod komandom guvernera Italijanske Libije, maršala vazduhoplovstva, Itala Balba. Glavni štab imao je na raspolaganju italijansku 5. armiju (general Italo Gariboldi) i 10. armiju (general Mario Berti) koje su sredinom 1940. imale 9 divizija iz metropole sa po 13.000 ljudi, 3 divizije dobrovoljaca (Crnih Košulja) i dve libijske kolonijalne divizije sa po 8.000 ljudi. Italijanske regularne divizije reorganizovane su krajem 30-ih godina, sa po 3 regimente na samo 2, a rezervisti su mobilisani 1939. uz uobičajeni poziv regruta.

Moral je smatran visokim i armija je imala sveže borbeno iskustvo. Italijanska mornarica napredovala je pod fašističkim režimom, koji je dao novac za brze, kvalitetne i dobro naoružane brodove i veliku podmorničku flotu, ali mornarici je nedostajalo iskustvo i uvežbanost. Vazduhoplovstvo je bilo spremno za rat još 1936, ali je do 1939. bilo u stagnaciji i od Britanaca nije smatrano sposobnim za veće operacije. 5. armija sa 8 divizija bila je smeštena u Tripolitaniji, zapadnoj polovini Libije prema Tunisu, a 10. armija sa 6 pešadijskih divizija držala je Kirenajku na istoku. Kada je rat objavljen, 10. armija je rasporedila 1. libijsku diviziju Sibele na granicu od Jagbuba do Sidi Omara, i 21. korpus od Sidi omara do obale, Bardije i Tobruka. 22. korpus prebacio se jugozapadno od Tobruka, spremajući se za protivnapad.

Egipat

Britanci su držali vojsku u Egiptu od 1882, ali ona je jako umanjena nakon Anglo-egipatskog sporazuma iz 1936. Mala britanska posada držala je Suecki kanal i obalu Crvenog mora. Kanal je bio vitalan za britanske komunikacije sa kolonijama na Dalekom istoku i u Indijskom okeanu. Sredinom 1939. general Arčibald Vejvel postavljen je za vrhovnog komandanta nove komande za Srednji istok, koja je obuhvatila sredozemno, blisko-istočno i afričko ratište. Do primirja Sila Osovine sa Francuskom 22. juna 1940, francuske divizije u Tunisu ugrožavale su italijansku 5. armiju na zapadnoj granici Libije. Kraljevska italijanska vojska u Libiji imala je oko 215.000 ljudi, a u Egiptu Britanci su imali oko 36.000 boraca, sa još 27.500 neobučenih ljudi u Palestini.

Krstareći tenk Mk I

Britanske snage obuhvatale su Egipatsku motorizovanu diviziju (general Persi Hobart), jednu od samo dve britanske oklopne jedinice u formiranju, koja je sredinom 1939. preimenovana u Egipatsku oklopnu diviziju (16. februara 1940. postala je 7. Oklopna divizija). Egipatsko-libijsku granicu branio je Egipatski Granični odred, a u junu 1940. štab britanske 6. pešadijske divizije (general Ričard O’Konor) preuzeo je komandu u Zapadnoj pustinji, sa zadatkom da potisne Italijane sa graničnih položaja i prodre u unutrašnjost ako rat započne. 7. Oklopna divizija bez 7. oklopne brigade okupila se u Mersa Matruhu i uputila 7. oklopnu grupu prema granici kao zaštitu, gde je i RAF prebacio većinu svojih bombardera; Malta je takođe ojačana.

Štab 6. pešadijske divizije, bez kompletnih i potpuno obučenih jedinica, preimenovan je u Zapadno-pustinjski Odred (eng. West Desert Force) 17. juna. U Tunisu, Francuzi su imali 8 divizija, sposobih samo za ograničene operacije, a u Siriji još 3 slabo naoružane i obučene divizije, sa oko 40.000 vojnika i graničara, na okupacionim dužnostima protiv civilnog stanovništva. Italijanske kopnene i vazduhoplovne snage u Libiji daleko su premašale Britance u Egiptu, ali su patile od slabog morala i lošije opreme. U Italijanskoj Istočnoj Africi bilo je još 130.000 italijanskih i afričkih trupa sa 400 topova, 200 lakih tenkova i 20.000 kamiona. Italija je objavila rat 11. juna 1940.

Uvod

Zemljište

Peščana oluja dolazi.

Rat se vodio uglavnom u oblasti poznatoj kao Zapadna Pustinja, koja je oko 240 mi (390 km) široka, od Mersa Matruha u Egiptu do Gazale na libijskoj obali, duž jedinog čvrstog druma (ital.Via Balbia). Erg (More Peska), 150 mi (240 km) prema unutrašnjosti, označava južnu granicu pustinje na najširim tačkama kod Jagbuba i Sive. U Britanskom rečniku, pojam "Zapadna pustinja" označavao je deo Egipta zapadno od Nila, ali je počeo da označava celo područje ratišta, uključujući istočnu Kirenajku u Libiji. Od obale prema unutrašnjosti leži izdignuta, ravna površina kamenite pustinje na oko 150 m nadmorske visine, koja se proteže na jug 200-300 km od obale do ivice Peščanog Mora. Taj kraj obiluje škorpijama, zmijama otrovnicama i muvama, a naseljen je malim brojem nomada, Beduina.

Beduinske staze povezivale su bunare i prohodnije zemljište; upravljalo se po Suncu, zvezdama, kompasu i "pustinjskom čulu", veštini opažanja okoline stečenoj iskustvom. Kada su italijanske trupe prodrle u Egipat u septembru 1940, odred Maleti se izgubio nakon odlaska iz Sidi Omara, nestao je i morao je da bude pronađen avionom. U proleće i leto, dani su vreli, a noći vrlo hladne. Siroko, vreli pustinjski vetar, nosi oblake sitnog peska, koji smanjuje vidljivost na nekoliko metara i ulazi u oči, pluća, mašine, hranu i opremu; motornim vozilima i avionima potrebni su specijalni filteri za ulje, a golo zemljište znači da zalihe za vojne operacije moraju da se uvoze. Nemački motori bili su skloni pregrevanju i vek tenkovskog motora spao je sa 1.400-1.600 milja na 300-900 milja, što je još pogoršano nedostatkom rezervnih delova za nemačke i italijanske motore.

Snabdevanje

Sile Osovine

Naočare i maska, za zaštitu od sunca i peska

Normalan put italijanskog snabdevanja za Libiju išao je oko 600 mi (970 km) zapadno oko Sicilije, a zatim uz obalu Tunisa do luke Tripoli, da bi se izbegli britanski brodovi, avioni i podmornice sa Malte. U Africi, zalihe su se morale prenositi na ogromne udaljenosti putem, ili u malim tovarima duž obale. Udaljenost od Tripolija do Bengazija bila je oko 650 mi (1.050 km), a do El Alamejna 1.400 milja. Trećina italijanske trgovačke mornarice bila je zarobljena nakon što je Italija objavila rat i do septembra 1942. polovina preostalih brodova bila je potopljena, iako je deo nadokknađen gradnjom, popravkom i prebacivanjem nemačkih brodova. Od juna 1940. do maja 1943. 16% pošiljki je potopljeno.

Tobruk je stavljen u službu u junu 1942, ali velika udaljenost i savezničko bombardovanje doveli su do napuštanja u avgustu. Nemačka vojska smatrala je da motorizovana armija može da operiše najviše 200 mi (320 km) daleko od baze, ali u proseku oko trećine osovinskih kamiona bilo je u kvaru i 35-50% goriva trošilo se da bi se ostatak dopremio na front. Nestašica goriva u Italiji, male luke u Libiji i potreba za snabdevanjem civilnog stanovništva, značila je neefikasno slanje velikog broja malih konvoja. Nemačka vrhovna komanda (nem. Oberkommando des Heeres), zaključila je da se nemačke snage u Libiji ne mogu snabdeti dovoljno za odlučujuću ofanzivu, ukoliko se italijanske snage ne povuku u Italiju, što je bio politički nemoguć uslov.

Egipat

Italijanski Semovente 75/18 jurišni top

Geografski položaj Italije omogućavao je da se Sredozemno more zatvori u slučaju rata, i britanska sredozemna flota u Egiptu učini zavisnom od Sueckog kanala. U 1939. Vejvel je počeo da planira bazu na Bliskom istoku, sa zalihama za oko 15 divizija (300.000 ljudi), 6 u Egiptu i 3 u Palestini, sa ostalima isturenim dalje. Mnogo materijala je uvezeno iz kolonija, a ostatak je nabavljen stimulacijom lokalne proizvodnje. Plan za posedanje Egipta i Palestine sa 9 divizija povećan je na 14 do juna 1941, a zatim na 23 do marta 1942. Od italijanske objave rata 1940. do 1943. trgovački brodovi putovali su na istok iz Britanije oko Rta Dobre Nade, što je činilo udaljenost do Egipta istom kao do Australije i Novog Zelanda. Centar Snabdevanja za Srednji istok (eng. The Middle East Supply Centre) stvoren je u Egiptu, Palestini i Siriji, da bi se uskladio uvoz i lokalna proizvodnja za civilne potrebe i unapredila poljoprivreda. Do marta 1943. MESC je zamenio uvoz u vrednosti oko 100 brodskih tovara povećanom lokalnom proizvodnjom krompira, jestivog ulja, mlečnih proizvoda i ribe; krda stoke iz Sudana smanjila su potrebu za brodskim prevozom u hladnjačama.

U 1940, britanska vojska bila je bazirana 200 mi (320 km) zapadno od Aleksandrije, na završetku egipatske državne pruge i puta u luci Mersa Matruh. Vodovod je započet duž pruge, kao i potraga za izvorima vode. Iskopani su bunari, ali je većina bila slana, pa su u 1939. glavni izvori vode bili rimski akvadukti u Mersa Matruhu i Maten Bagušu. Brodovi sa vodom iz Aleksandrije i destilerija u Mersa Matruhu povećavali su zalihe, ali je bila neophodna stroga štednja i mnogo vode moralo se prevoziti kopnom do isturenih postaja. Broj raspoloživih vozila 1939. bio je nedovoljan i kamioni su odvajani da bi se Oklopnoj diviziji obezbedila bolja pozadina; samo su se specijalna vozila za pustinju smela kretati van puta, što je onemogućavalo tenkovima da odu daleko od Matruha. Matruh je bio 120 mi (190 km) istočno od granice sa Libijom. Od granice, nije bilo vode kod Soluma, na 50 mi (80 km) istočno od Soluma do Sidi Baranija, uz loš put, što je značilo da bi osvajač morao da ide kroz bezvodnu i besputnu pustinju do glavnih britanskih snaga. U septembru 1940, novozelandski železnički bataljon i indijski radnici započeli su izgradnju priobalne pruge, koja je stigla do Sidi Baranija do oktobra 1941. i Tobruka u decembru 1942, 400 mi (640 km) zapadno od El Alamejna, prevozeći do 4.200 tona materijala dnevno.

1940

Pogranični sukobi

Neprijateljstva su otpočela 11. juna 1940 i Britancima je naređeno da zauzmu granicu i izoluju Jagbub. Britanci su prešli u Libiju iste noći, razmenili vatru sa italijanskim trupama u Sidi Omaru i otkrili da neki Italijani još ne znaju za objavu rata. 14. juna, Britanci su zauzeli tvrđavu Kapuco i tvrđavu Madalena, privevši 220 zarobljenika. Dva dana kasnije, Britanci su napali konvoj na drumu Tobruk-Bardija, ubivši 21 italijanskog vojnika i zarobivši 88, uključujući generala Romola Lastrucija, glavnog inžinjerca 10. armije. U sukobu blizu žičane ograde na granici, kod Nezuet Girbe, italijanski odred od 17 lakih tenkova, 4 topa i 400 pešaka potučen je kombinovanim odredom britanskih tenkova, artiljerije i motorizovane pešadije.

Britanci su patrolirali pograničnom oblašću sve do Tobruka, pokazujući svoju nadmoć nad 10. armijom. 5. avgusta, 30 italijanskih tenkova i britanski 8. husarski puk vodili su nerešenu bitku i Vejvel je zaključio da kvarenje vozila čini nepraktičnim nastavak operacija u vreme preteće italijanske ofanzive. Pesak je brzo kvario opremu, skraćujući vek gusenica, rezervni delovi su se istrošili i samo polovina tenkova mogla se održati u ispravnom stanju. Zatišje je trajalo od avgusta do početka septembra, dok je pomorska operacija "Šeširi" (eng. Operation Hats) ojačala Sredozemnu flotu i sprovela vojni konvoj tenkova sa posadama oko Afrike. Britanci su objavili da su naneli gubitke od 3.500 Italijana, izgubivši samo 150 ljudi od 11. juna do 9. septembra. Osim toga, obe strane su koristile izviđačke odrede, Dalekometni Pustinjski odred ( eng. Long Range Desert Group-LRDG) i Auto-avio-saharsku četu (ita. Compagnie Auto-Avio-Sahariane) koje su se kretale pustinjom, izviđale neprijateljski raspored i vršile prepade.

Italijanska operacija E

Glavni članak: Italijanska invazija Egipta

Vojne operacije, 13. septembar 1940 – 7. februar 1941.

Benito Musolini nije planirao da napadne Egipat, nameravajući da brani Libiju ako dođe do rata. Nakon pada Francuske 1940. 5. armija mogla je da pošalje pojačanja na istok i 7. avgusta Musolini je naredio napad, kako bi osvojio Egipat i uspostavio kopnenu vezu sa Italijanskom Istočnom Afrikom. U avgustu je na granici zavladalo zatišje, većina britanskih oklopnih jedinica povučena je sa granice u Mersa Matruh, kako bi se sačuvale za odbranu luke, i 7. Grupa za podršku preuzela je njihovo mesto, sa zadatkom da postavi izviđačke položaje od Soluma do tvrđave Madalena i uspori italijansku ofanzivu; Husari su izviđali dublje u Libiju. Libijskim divizijama nedostajala su vozila za operacije van puta sa Grupom Maleti, koja je imala jedan srednji, dva mešovita i 4 laka tenkovska bataljona, pa su raspoređene duž priobalnog druma. 9. septembra Grupa Maleti ze izgubila na putu za Sidi Omar i Gracijani je otkazao bočni napad i koncentrisao 5 divizija i Grupu Maleti na obalskom drumu; 4. divizija Crnih Košulja i 64. divizija Katancaro ostale su u rezervi u Tobruku. 5. vazduhoplovna eskadra sa oko 300 upotrebljivih aviona, opremom za aerodrome i vozilima stajao je u pripravnosti da podrži nastupanje i zauzima aerodrome.

Italijanska invazija Egipta (13-18. septembra) počela je kao ograničena taktička operacija prema Mersa Matruhu, umesto strategijskih ciljeva zacrtanih u Rimu, zbog hronične nestašice transportnih vozila, goriva i radio-opreme, čak i sa pojačanjima iz 5. armije. Musijad je podvrgnut "spektakularnom" artiljerijskom bombardovanju u zoru i osvojen. Solum i njegov aerodrom zauzela je 1. libijska divizija, i do večeri 2. libijska, 64. divizija (Kirena) i Grupa Maleti iz Musaida i 62. divizija (Marmarika) iz Sidi Omara probile su se kroz britanske zaprečne odrede i koncentrisale se na prolaz Halfaja. Britanci su se povukli pored Buk Buka 14. septembra i nastavili da ometaju italijansko napredovanje, povlačeći se do Alam Hamida sutradan i Alam el Daba 16. septembra. Italijanski odred od 50 tenkova pokušao je bočni udar, koji je naveo britansku zaštitnicu da se povuče istočno od Sidi Baranija, koji je zauzela 1. divizija Crnih Košulja i Gracijani je zaustavio dalje napredovanje. Britanci su nastavili izviđanje i 7. oklopna divizija spremala se da se odupre napadu na Mersa Matruh.

Uprkos Musolinijevom podsticanju, Italijani su se ukopali oko Sidi Baranija i Sofafija, oko 80 mi (130 km) zapadno od britanskih položaja kod Mersa Matruha. Britanska zaprečavanja na putu su popravljena, bunari su očišćeni i počela je gradnja vodovoda od granice, kako bi se prikupile zalihe za nastavak napredovanja sredinom decembra. Egipat je prekinuo diplomatske odnose sa Silama Osovine i italijanski avioni bombardovali su Kairo 19. oktobra. Britanske pomorske i vazduhoplovne operacije za uznemiravanje italijanske vojske nastavljene su i naneta šteta, po izjavama zarobljenika, narušila je moral. Patrole oklopnih kola vladale su ničijom zemljom, ali je gubitak isturenih uzletišta smanjio efikasnost RAF-a i Malta je ostala van dometa.

Operacija Kompas, britanski protivnapad na italijansko napredovanje na Matruh, planiran je radi uništenja italijanski snaga i većina Zapadno-pustinjskog Odreda privučena je do luke. Još jedna četa oklopnih kola priključila se izviđačkim operacijama daleko iza fronta. Zapadno-pustinjski odred ojačan je jednim novim tenkovskim pukom sa tenkovima Matilda II, i nakon mesec dana Britanci si počeli da pripremaju prepad na centralnu grupu italijanskih logora i Sofafi u trajanju od 4-5 dana, umesto da čekaju Italijane.

Operacija Kompas

Glavni članak: Operacija Kompas

Britanski laki tenkovi Mk VI prelaze pustinju, 1940

U decembru 1940, italijanska 10. armija u Egiptu je ojačana 1. i 2. libijskom divizijom i 4. divizijom Crnih Košulja, u utvrđenim logorima od Sidi Baranija do Tumara i Maktile. Grupa Maleti bila je u Nibeivi, 63. divizija (Kirena) kod Rabije i Sofafija, 62. (Marmarika) na grebenu od Sofafija do prolaza Halfaja, i 64. (Katancaro) bila je istočno od Buk Buka, iza prostora Nibeiva-Rabija, podržana od oko 500 aviona 5. eskadre (general Filip Poro). RAF je napao aerodrome 7. decembra i uništio 39 aviona na zemlji. Britanski prepad, Operacija Kompas (Bitka kod Marmarike/Bitka za logore), počela je kada je Odred Šelbi napredovao iz Matruha da izoluje Maktilu rano 9. decembra. 4. indijska divizija i 7. kraljevski tenkovski puk napali su Nibeivu u zoru i pregazili logor, a zatim krenuli na Zapadni Tumar, koji je pao posle podne. Protivnapad iz Istočnog Tumara je odbijen i taj logor je osvojen sutradan.

Bitka kod Sidi Baranija

Glavni članak: Bitka kod Sidi Baranija

Napredovanje 7. oklopne divizije na zapad sprečilo je pojačanje Sidi Baranija i 10. decembra, Britanci su presekli obalski drum i 7. oklopna divizija počistila je okolinu Bak Baka, privevši mnoštvo zarobljenika. 11. decembra Italijani su bili potučeni kod Sidi Baranija; Rabija i Sofafi su napušteni i 7. oklopna divizija produžila je duž obale i grebena. Uveče 14. decembra, 11. husarski puk presekao je drum (ita. Via Balbia) između Tobruka i Bardije, osvojio Sidi Omar 16. decembra i prisilio Italijane da se povuku iz Soluma i tvrđave Kapuco u Bardiju, ostavljajući posade u oazi Siva i Jagbubu na jugu. Od 9-11. decembra Britanci su zarobili 38.300 ljudi, 237 topova, 73 tenka i oko 1.000 vozila, izgubivši 624 vojnika.

Bitka kod Bardije

Glavni članak: Bitka kod Bardije

Bardija je opsedana između 14. decembra i 5. januara 1941; Britanci su izgubili 456 australijskih pešadinaca i 17 od 23 tenka, u zamenu za 40.000 poginulih i zarobljenih Italijana, više od 400 topova, 130 tenkova i više stotina kamiona. U zoru 21. januara, australijska pešadija je provalila u Tobruk i otvorila put za 18 britanskih tenkova. Australijanci su nastavili napad i do noći zauzeli polovinu odbrambenih položaja u Tobruku. Australijanci su zarobili 25.000 ljudi, 208 topova i 87 tenkova, izgubivši 355 Australijanaca i 45 Britanaca. 7. oklopna divizija napredovala je 100 mi (160 km) do Derne i Mehilija, gde se nalazila italijanska Specijalna Oklopna Brigada (general Valentino Babini) sa oko 300 tenkova. Specijalna oklopna brigada je uspela da se izvuče i od 26-28. januara britanski tenkovi zaglibili su zbog jake kiše; Derna je napuštena sutradan. 7. oklopna divizija uputila je Odred Kombe, leteći odred u Beda Fom, presekavši povlačenje 10. armiji.

Bitka za Beda Fom

Glavni članak: Bitka za Beda Fom

Približan broj zarobljenika:
Zapadna pustinja i Kirenaika
(9. decembar 1940 – 8. februar 1941)

Mesto	Zarobljenici	Tenkovi	Topovi
Sidi Barani	38,289	73	297
Sidi Omar	900	0	8
Bardija	42,000	130	275
Tobruk	25,000	87	208
Mehili	100	13	0
Derna Bengazi	2,000	10	24
Bengazi Agedabija	25,000	107	93
Ukupno	133,298	420	845

Krajem januara, Britanci su saznali da Italijani napuštaju Kirenajku duž druma Via Balbia od Bengazija. 7. oklopna divizija (general Majkl O’Mur Kreag) upućena je da presretne ostatke 10. armije krećući se kroz pustinju, južno od Džebel Akdara preko Msusa i Antelata, dok je 6. australijska divizija gonila Italijane duž obalskog druma severno od Džebel Akdara. Zemljište je bilo neprohodno za britanske tenkove i odred generala Kombea, brza kolona oklopnih kola na točkovima, upućen je napred preko podnožja brda.

Uveče 5. februara, Kombeov odred stigao je na Via Balbia južno od Bengazija i postavio prepreke na drumu kod Sidi Saleha, oko 32 km severno od Adžedabije i 48 km jugozapadno od Antelata. Prethodnica 10. armije stigla je 30 minuta kasnije i zatekla preprečen drum. Sutradan su Italijani napali da se probiju kroz blokadu i nastavili su da napadaju i 7. februara. Sa dolaskom britanskih pojačanja i pritiskom Australijanaca duž puta iz Bengazija, 10. armija se predala. U oblasti Bengazi-Adžedabija Britanci su zarobili 25.000 ljudi, 107 tenkova i 93 topa, od ukupno 133.298 zarobljenika, 420 tenkova i 845 topova u čitavoj Operaciji Kompas.

Dana 9. februara, Čerčil je naredio prekid nastupanja i slanje trupa u Grčku, kako bi učestvovale u grčko-italijanskom ratu; smatralo se da odmah predstoji Operacija Marita, nemački napad kroz Makedoniju. Britanci ionako nisu mogli da nastave dalje od El Agajle, zbog kvarova na vozilima, iscrpljenosti i prevelike udaljenosti od baza u Egiptu. Nekoliko hiljada ljudi iz 10. armije izbeglo je propast u Kirenajki, ali je 5. armija u Tripolitaniji imala još 4 divizije. Utvrđenja Sirta, Tmed Hasan i Buerat ojačani su iz Italije, što je podiglo snagu 5. i 10. armije na oko 150.000 ljudi. Nemačka pojačanja poslata su u Libiju da formiraju zaprečni odred (nem. Sperrverband) po Hitlerovoj Direktivi 22 (11. januara 1941), prve jedinice Afričkog korpusa (nem. Afrika Korps) (general Ervin Romel).

1941

Grčka

Glavni članak: Operacija Marita

Nedelju dana nakon italijanske predaje kod Beda Foma, Komitet za odbranu u Londonu naredio je da se Kirenajka drži najmanjim mogućim snagama, a ostatak pošalje u Grčku. U Zapadno-pustinjskom odredu (sada 13. korpusu), 6. australijska divizija bila je potpuno opremljena i sa neznatnim gubicima. 7. oklopna divizija borila se 8 meseci, istrošila je svoja vozila i povučena je na novo opremanje. Dva puka 2. oklopne divizije u 13. korpusu takođe su bila istrošena, ostavljajući diviziju sa samo 4 tenkovska puka. 6. australijska divizija prebačena je u Grčku u martu, sa jednom oklopnom brigadnom grupom 2. oklopne divizije; ostatak divizije (bez dve brigade i većine transportnih vozila upućenih u Grčku, zamenjenih sa dve slabo opremljene brigade 7. australijske divizije) i nova 9. australijska divizija su preuzele Kirenajku, sa pretpostavkom da Italijani neće moći da preduzmu protivofanzivu pre maja, čak ni sa nemačkim pojačanjima.

Nemačka operacija Suncokret

Glavni članak: Operacija Suncokret

Početkom 1941, nakon velikih britanskih pobeda u Kirenajki, vojna situacija se naglo preokrenula. Najbolje opremljene jedinice iz 13. korpusa otišle su u Grčku kao deo Operacije Lustre u bici za Grčku. Adolf Hitler odgovorio je na italijansku propast Direktivom 22 (11. januara 1941) naređujući Operaciju Suncokret (nem. Unternehmen Sonnenblume), prebacivanje nemačkog Afričkog korpusa (nem. Afrika Korps) (AK) u Libiju, da posluži kao zaprečni odred (nem. Sperrverband). AK imao je sveže trupe sa boljim tenkovima, opremom i vazdušnom podrškom, i vodio ga je general Ervin Romel, koji je postigao velike pobede u bici za Francusku.

Snage Osovine su, na prepad, brzo potukle Britance kod El Agajle 24. marta i kod Mersa el Brega 31. marta, iskoristivši taj uspeh da do 15. aprila potisnu Britance do granice kod Soluma i opsednu Tobruk. Novi zapovednik 13. korpusa (sada Komanda za Kirenajku-CIRCOM) general Filip Neme (Philip Neame), general O'Ќonor i general Majkl Gambijer-Peri (Michael Gambier-Parry), zapovednik 2. oklopne divizije, zarobljeni su. Komandu je preuzeo štab Zapadno-pustinjskog Odreda pod generalom Noel Beresford-Pirsom (Noel Beresford-Peirse), koji je pozvan iz Istočne Afrike. Osim brigadne grupe koja je upućena u Grčku, 2. oklopna divizija bila je uništena. Pokušaji Osovine da zauzmu Tobruk propali su, i front se stabilizovao na granici Egipta.

Opsada Tobruka

Glavni članak: Opsada Tobruka

Vojnici 2/48. Australijskog bataljona na položaju kod Tobruka, 24. april 1941.

Tobruk je branilo oko 25.000 vojnika Osme armije, dobro snabdevenih i povezanih sa Egiptom britanskom mornaricom. Posada je imala oklopna kola i zarobljene italijanske tenkove, koji su ometali kovoje Osovine koji su prolazili Tobruk na putu do granice, što je onemogućavalo napad Osovine na Egipat. Romel je odmah pokušao da zauzme luku, ali se 9. australijska divizija (general Lesli Morshed), odlučno branila. Italijani su oklevali da predaju planove utvrđenja i više napada je odbijeno. Nakon 3 nedelje Romel je obustavio napad i preduzeo opsadu. Italijanske pešadijske divizije zauzele su položaje oko tvrđave, dok je većina Afričkog korpusa ostala u pokretnoj rezervi južno i istočno od luke.

Operacija Breviti

Glavni članak: Operacija Breviti

Operacija Breviti (15–16. maja) bila je ograničena ofanziva, sa ciljem da se oslabe snage Osovine i obezbede položaji za opšti napad prema Tobruku. Britanci su napali sa malim tenkovsko-pešadijskim snagama u 3 kolone: Pustinja, Centar i Obala. Kolona Pustinja, sa britanskim brzim tenkovima, imala je da napreduje i uništava tenkove koje sretne na putu za Sidi Aziz. Centar je imao da zauzme vrh prolaza Halfaja, Bir Vair i Musaid, a zatim produži za tvrđavu Kapuco. Obalna kolona imala je da osvoji Solum i podnožje prolaza Halfaja. Solum, prolaz Halfaja i tvrđava Kapuco su zauzeti, ali je tvrđava izgubljena u protivnapadu. Nemački protivnapad 16. maja ugrozio je britanske snage na vrhu prolaza i naređeno je povlačenje pod zaštitom pustinjske kolone. Nemci su povratili Musaid i počelo je opšte britansko povlačenje do linije od Sidi Omara do Sidi Sulejmana i Soluma, što je ostavilo samo prolaz Halfaja u britanskim rukama. Breviti nije ostvario svoje zadatke, samo nakratko osvojivši prolaz Halfaja. Britanci su izgubili 206 vojnika, 5 tenkova je uništeno, a još 13 oštećeno. Nemački gubici bili su 258 ljudi, 3 uništena tenka i nekoliko oštećenih. Italijani su izgubili 395 ljudi, od toga 347 zarobljenih. 12. maja, konvoj Tigar je stigao u Aleksandriju izgubivši jedan brod, sa 238 tenkova za 7. oklopnu diviziju i 43 aviona; 28. maja počelo je planiranje Operacije Bojna Sekira.

Nemačka operacija Škorpion

Glavni članak: Operacija Škorpion

Uveče 26. maja, oklopna grupa pukovnika fon Herfa od 3 oklopna bataljona okupila se na obali u podnožju prolaza Halfaja, i napala sledećeg jutra, u nameri da lažnim napadom natera Britance na povlačenje. Prolaz je branio 3. bataljon garde (potpukovnik Mobri) i jedinice za podršku, ali nemački manevar prešao je u istinski napad i zauzeo glavni položaj, ostavivši Britance u opasnosti od opkoljavanja. General Got je odobrio povlačenje i Mobri je izvukao svoj bataljon. U blizini nije bilo pojačanja i Got je naredio povlačenje od prolaza, koji su zaposele snage Osovine. Italijansko-nemački položaji na granici bili su utvrđeni bodljikavom žicom i minskim poljima, zaštićeni protivtenkovskim topovima od 50 mm i 88 mm. Iza novih utvrđenja, snage Osovine počele su da prikupljaju zalihe i prihvatile su nemačku 15. oklopnu diviziju, koja je počela da stiže 20. maja.

Operacija Bojna Sekira

Glavni članak: Operacija Bojna sekira

Operacija Bojna Sekira (dan 1)

Operacija Bojna Sekira, 15–17. juna 1941, trebalo je da razbije opsadu Tobruka i ponovo zauzme istočnu Kirenajku. Napad je poveren 7. oklopnoj diviziji i mešovitom pešadijskom odredu, čija je osnova bila 4. indijska divizija sa dve brigade. Pešadija je imala da napadne oblast Bardije, Soluma, Halfaje i Kapuca, dok su tenkovi čuvali južni bok. Prvi put u ratu, velika nemačka jedinica borila se defanzivno. Napad na prolaz Halfaja nije uspeo, kota 206 je osvojena i samo jedan od 3 napada na greben Hafid imao je nekog uspeha. 16. juna, nemački protivnapad potisnuo je Britance na zapadnom boku, dok je odbijen na centru, ali Britancima je ostalo samo 21 brzi i 17 pešadijskih tenkova. Uveče 16. juna, ostalo je samo 48 britanskih tenkova sposobnih za borbu.

Dana 17. juna, Britanci su za dlaku izbegli okruženje od dva nemačka oklopna puka i okončali su operaciju. Uprkos britanskom rasipanju snaga, Nemci nisu uspeli da pretvore uspešnu odbranu u odlučujuću pobedu. Obaveštajna služba je dobavila podatke o britanskim pokretima, ali je RAF opazio nemačke pokrete i usporio ih dovoljno da omogući kopnenim snagama da se izvuku. Britanci su izgubili 969 ljudi, 27 brzih i 64 pešadijska tenka su uništena, izbačena iz stroja zbog kvarova ili ostavljena, a RAF je izgubio 36 aviona. Nemci su izgubili 678 ljudi, 12 tenkova i 10 aviona (italijanski gubici nisu poznati). Britanski poraz doveo je do smene generala Vejvela, generala Beresford-Pirsa (komandanta 13. korpusa) i Kreaha, zapovednika 7. oklopne divizije; general Klod Okinlek preuzeo je dužnost vrhovnog komandanta za Srednji istok. U septembru, Zapadno-pustinjski odred preimenovan je u Osmu Armiju.

Operacija Krstaš

Glavni članak: Operacija Krstaš

Operacija Krstaš, 18. novembar – 31. decembar 1941. (pritisni za povećanje)

Osma armija (general Alan Kaningem) sprovela je operaciju Krstaš (18. novembar – 30. decembar), da oslobodi Tobruk i zauzme istočnu Kirenajku. Osma armija je planirala da uništi oklopne snage Osovine pre pešadijskog napada, ali je potisnuta više puta, što je kulminiralo porazom 7. oklopne divizije od Afričkog korpusa kod Sidi Rezega. Romel je poslao oklopne divizije da oslobode položaje Osovine na granici sa Egiptom, ali nije uspeo da pronađe glavninu savezničke pešadije, koja je mimoišla utvrđenja i išla na Tobruk. Romel je povukao svoje oklopne jedinice sa granice do Tobruka i postigao više taktičkih pobeda, što je navelo Okinleka da zameni Kaningema generalom Nilom Ričijem. (eng. Neil Ritchie). Snage Osovine su se zatim povukle zapadno od Tobruka od utvrđene linije kod Gazale, a zatim nazad do El Agajle; posade Osovine u Bardiji i Solumu su se predale. Britanci su izgubili 17.700 ljudi, u poređenju sa 37.400 na strani Osovine, od kojih su mnogi zarobljeni kod Halfaje i Bardije. Tobruk je oslobođen, Kirenajka ponovo osvojena i zauzeti su aerodromi za obezbeđenje konvoja za snabdevanje Malte.

1942

Nemačka operacija Tezej

Napredovanje Osme armije 800 km do El Agajle prebacilo je teret predugačke linije snabdevanja na Britance. U januaru 1942. Britanci su povukli snage sa fronta kako bi olakšali snabdevanje, pripremajući se za Operaciju Akrobat, plan iz 1941. za osvajanje Tripolitanije. (Višijeve vlasti u Tunisu bile su pritisnute da puste britanske, a zatim anglo-američke trupe nakon decembra 1941, u Francusku Severnu Afriku sa mogućnošću invazije Sicilije.) Britanci su precenili gubitke Osovine tokom Operacije Krstaš i pretpostavili imaju posla sa samo 35.000 protivničkih trupa, umesto stvarnih 80.000, i potcenili su brzinu pojačanja Osovine iz Evrope. Osma armija očekivala je da će biti spremna do februara, daleko pre napada Osovine. Nova britanska 1. oklopna divizija držala je kraj oko El Agajle i od 28-29. decembra napadnuta je kod Adžedabije i izgubila oko 61 od 90 tenkova, u poređenju sa samo 7 nemačkih.

Nemačka Afrička oklopna armija započela je Operaciju Tezej 21. januara i pobedila britansku 2. oklopnu brigadu po delovima. Do 23. januara brigada je spala sa 150 na 75 tenkova, dok su Nemci izgubili 29 od 100 tenkova; Bengazi je pao 28. januara, a Timimi 3. februara. Do 6. februara Britanci su potisnuti do utvrđene linije kod Gazale, nekoliko milja zapadno od Tobruka, odakle se nemačka Oklopna armija povukla 7 nedelja ranije. Britanci su od 21. januara izgubili 1.309 ljudi, 42 uništena i 30 ostavljenih tenkova i 40 poljskih topova. General Alfred Godvin-Ostin (13. korpus) podneo je ostavku zbog nesuglasica sa zapovednikom Osme armije Nilom Ričijem.

Bitka kod Gazale

Glavni članak: Bitka kod Gazale

Bitka kod Gazale, 21. januar – 7. jul 1942. (klikni za uvećanje)

Do februara front je bio na utvrđenoj liniji kod Gazale, nedaleko na zapad od Tobruka, i tokom proleća obe strane su se pripremale za novu bitku. Britanci su planirali Operaciju Sačma za jun kako bi uništili nemačku Oklopnu armiju i povratili Kirenajku, ali početkom maja prednost je data utvrđivanju granice Egipta, pošto se napad osovine očekivao. Nemačka operacija Venecija (nem. Unternehmen Venezia) (Bitka kod Gazale, 26. maja – 21. juna 1942) počela je kada su Afrički korpus i italijanski tenkovi krenuli na jug, zaobilazeći Gazala liniju, gde su izolovani kod Bir Hakajma, od Slobodnih Francuza i savezničkih trupa koje su presrele osovinske konvoje za snabdevanje.

Romel se povukao na položaj oslonjen na britanska minska polja, i Riči je naredio protivnapad, Operaciju Aberdin, 5. juna. Na severu, britanska 32. tenkovska brigada izgubila je 50 od 70 tenkova. 7. oklopna i 5. indijska divizija na istočnom krilu napale su u 2:50 ujutro i doživele krah kada je britansko artiljerijsko bombardovanje promašilo nemačku protivtenkovsku odbranu. 22. oklopna brigada izgubila je 60 od 156 tenkova i povukla se, ostavljajući 9. indijsku brigadu usamljenu. Popodnevni napad italijanske divizije Arijete i nemačke 21. oklopne divizije, uz napad 15. nemačke oklopne divizije na utvrđenje Knightsbridge pregazio je štabove dve britanske divizije i 9. indijske pešadijske brigade. 10. indijska pešadijska brigada i manje jedinice bile su razbijene i bez zapovednika. Izgubljene su 9. indijska pešadijska brigada, jedan izviđački puk i 4 artiljerijska puka, i Britanci su uzmakli sa Gazala Linije 13. juna sa samo 70 upotrebljivih tenkova.

Pad Tobruka

Britanski zarobljenici idu u logor, Tobruk 1942.

General Vilijem Got, zapovednik 13. korpusa, postavio je generala Hendrika Klopera, zapovednika 2. južnoafričke divizije, da brani Tobruk. Sa dve južnoafričke brigade, bile su 22. gardijska brigada, 11. indijska pešadijska brigada, 32. tenkovska brigada i 14. protivavionska brigada. Tobruk je izdržao 9 meseci opsade 1941., ali ovog puta britanska mornarica nije mogla da garantuje snabdevanje posade i Okinlek je smatrao da se Tobruk može napustiti, ali je očekivao da se može braniti 2 meseca. 21. juna, pod još nejasnim okolnostima, 35.000 vojnika Osme armije predalo se generalu Eneji Navariniju, zapovedniku italijanskog 21. korpusa. Okinlek je smenio Ričija, preuzeo komandu Osmom armijom i zaustavio napredovanje Osovine kod El Alamejna, 70 mi (110 km) od Aleksandrije; nakon Prve bitke kod El Alamejna i Okinlek je smenjen.

Nemačka operacija Herkules

Italijanski planovi za pomorski napad na Maltu počeli su tokom Drugog italijansko-abisinskog rata (3. oktobar 1935-maj 1936. Prilika za zauzimanje Malte ukazala se u aprilu 1941, ali je prvo sprovedena invazija Krita (20. maj-1. jun 1941), sa takvim gubicima padobranaca i transportnih aviona sa je još jedna operacija u 1941. bila nemoguća. Jedinice nemačkog vazduhoplovstva, osim 10. Letačkog korpusa (nem. Fligerkorps X) otišle su na istok zbog Operacije Barbarosa i do juna 1941, ostrvska PVO se oporavila. Jedinice nemačkog vazduhoplovstva vratile su se na Sredozemlje u proleće 1942. i uspele su da neutrališu ofanzivne sposobnosti ostrvske posade. U aprilu, Hitler i Musolini odlučili su da preduzmu operaciju Herkules, Italijansko-nemački napad iz vazduha i sa mora. Dva Letačka korpusa sa stotinama transportnih aviona Junkers Ju 52, jedrilica (uključujući 24 Messerschmitt Me 321 Gigant) i oko 200 italijanskih transportnih aviona pripremljeni su za invaziju.

Italijanska mornarica okupila je armadu desantnih brodova, civilnih bodova i minopolagača i 74 manja čamca. Nemački desantni brodovi, skele, inžinjerijski čamci, jurišni čamci, splavovi na naduvavanje, Morske zmije (pokretni mostovi za iskrcavanje), bili su doprinos nemačke mornarice. Romel je hteo da napadne, opremivši vojsku u Libiji, da pretekne ofanzivu Osme armije, sa čime su se složili Hitler i Musolini, pod uslovom da da se napredovanje zaustavi u Tobruku, zbog priprema za invaziju Malte u avgustu. Nakon uspeha Operacije Venecija ( (nem.Unternehmen Venezia) i zauzeća Tobruka u junu, napredovanje nemačke Oklopne armije nastavilo se nakon pada Tobruka. Gonjenje potučenog neprijatelja delovalo je privlačnije od rizika invazije na Maltu. Herkules je otkazan, u korist Operacije Aida (nem.Unternehmen Aïda), invazije Egipta radi zauzimanja Sueckog kanala.

Nemačka operacija Aida

Glavni članak: Bitka kod Mersa Matruha

Afrička oklopna armija napredovala je u Egipat nakon bitke kod Gazale, progoneći Osmu armiju, koja je zauzela odbrambeni položaj kod Mersa Matruha. Brzina napredovanja nemačke oklopne armije omogućila joj je da prestigne britanski 13. i 10. korpus, ali su snage Osovine bile preslabe da spreče Britance da pobegnu. 13. korpus povukao se uveče 27. juna, ali je loša komunikacija ostavila 10. korpus sam u tvrđavi Mersa Martuh. 10. korpus probio se sledećeg jutra, ali je ostavio za sobom 6.000 ljudi i veliki deo opreme i zaliha. Osma armija nastavila je da se povlači na istok, sukobljavajući se usput sa snagama Osovine više puta. Pokušaj pregrupisanja kod Fuke je napušten i Okinlek je naredio povlačenje 160 km sve do El Alamejna, 100 km zapadno od Aleksandrije. Povlačenje je dovelo Osmu armiju blizu njene baze, što je učinilo snabdevanje drumom mnogo efikasnijim, a geografska neprohodnost depresije Katara, 64 km na jug otežala je obilazne manevre Osovine. Do 25. juna, Afrički korpus spao je na 60 tenkova, a italijanski 20. korpus imao je samo 14 ispravnih tenkova. Koristeći zalihe zarobljene u Tobruku, na granici i u Mersa Matruhu, Oklopna armija je dosegla El Alamejn 30. juna. Snabdevanje snaga Osovine tako daleko na istok od Gazale postalo je mnogo teže, pošto je većina njihovih zaliha i dalje dolazila iz Tripolija, udaljenog 1.400 milja.

Prva bitka kod El Alamejna

Glavni članak: Prva bitka kod El Alamejna

Britanske trupe ukopavaju se kod El Alamejna, 4. jula 1942.

Pokušaj odbacivanja Osme armije sa položaja kod Alamejna izvršen je u Prvoj bici kod El Alamejna (1-27. jula 1942). Posle četiri dana, Romel je prekinuo napad zbog jačine britanske odbrane, iscrpljivanja zaliha i smanjenja nemačkih divizija na po 1.200-1.500 ljudi. Do 5. jula, broj upotrebljivih nemačkih tenkova pao je na oko trideset. Posle zatišja, nemačka Oklopna armija je ponovo planirala napad, sa oko pedeset nemačkih tenkova i oko 2.100 nemačke pešadije, uz 54 italijanska tenka i 1.600 ljudi, ali su Britanci napali prvi kod Tel el Eisa (10-14. jula), što je iscrpelo obe strane. Britanci su počeli da napadaju italijanske jedinice, locirane koristeći informacije šifre Ultra, kod grebena Ruveisat (14-17. jula) i od 21. do 23. jula, ponovo kod Tel Eisa 22. jula i grebena Miteirja (22. i 26. jula), nakon čega je došlo do novog zatišja. Nemački gubici iznosili su oko 10.000 ljudi. Italijanski gubici su nepoznati, ali 7.000 osovinskih vojnika je zarobljeno, u zamenu za 13.250 izgubljenih vojnika Osme armije.

Bitka kod Alam el Halfe

Glavni članak: Bitka kod Alam el Halfe

General-pukovnik Bernard Montgomeri je sredinom avgusta preuzeo komandu Osme armije. Romel je pokušao da uništi Britance i stigne u Kairo prije nego što saveznička pojačanja, očekivana u septembru, učine nemogućom pobedu Osovine u Africi. Oklopna armija Afrika (PAA) je bila u lošem stanju, a zdravlje mnogih Nemaca je opalo zbog klime i ratnih napora; 19.000 nemačkih trupa je bilo u Africi od marta 1941. godine. Pojačanja su ojačala četiri nemačke divizije na 90.000 ljudi (17.000 ljudi ispod pune snage) i 12.600 vozila, od kojih je samo 34.000 ljudi pripadalo borbenim jedinicama. PAA je sakupila oko 200 nemačkih tenkova i 243 talijanska tenka protiv 700 britanskih tenkova.

U bici kod Alam el Halfe / Unternehmen Brandung (30. avgusta - 5. septembra), snage Osovine su pokušale da obuhvate Osmu armiju maršom oko njenog južnog krila. Britance je upozorila Ultra (dekodirane nemačke radio poruke) i ostavili su samo patrole na jugu. Najveći deo britanskih tenkova i topova koncentrisan je na grebenu Alam el Halfa, koji je blokirao napredovanje Osovine na 32 km iza fronta. Tenkovi su ostali na grebenu i branili se u mestu, a ne u pokretu. Saveznički avioni bombardovali su i mitraljirali trupe Osovine kontinuirano od 30. avgusta do 4. septembra, što je uništilo svega nekoliko tenkova, ali ih je prikovalo i omelo brz manevar i koncentraciju Oklopne armije. Napadi Osovine na greben nisu uspeli, zalihe su potrošene i Romel je naredio povlačenje 2. septembra. Uveče 3. septembra, jedna novozelandska i jedna britanska brigada su izvele kontranapad kako bi presekle povlačenje Osovine, ali operacija Beresford je bila skup neuspeh, a do 5. septembra je povlačenje Osovine uspešno završeno. Osma armija izgubila je 1.750 ljudi i 68 tenkova; Osovina je izgubila 2.900 ljudi, 49 tenkova, 36 aviona, 60 topova i 400 kamiona.

Druga bitka kod El Alamejna

Glavni članak: Druga bitka kod El Alamejna

El Alamejn 1942.: Britanski tenkovi idu u napad na nemačke tenkove, nakon što je pešadija raščistila neprijateljsko minsko polje.

Kada je ofanziva Osme armije započela 23. oktobra, Oklopna armija je imala 104.000 ljudi, od toga 50.000 Nemaca, od kojih je samo 24.173 bilo u borbenim jedinicama. Bilo je 496 tenkova, od čega 290 italijanskih, 500 topova i 850 protivtenkovskih oruđa. Osma armija imala je 195.000 ljudi, 1.029 tenkova i još 1.000 u radionicama, 908 topova i 1.451 protivtenkovsko oruđe. Snage Saveznika bile su dobro uhranjene i u punoj formi, a trupe Osovine su bile pothranjene i iscrpljene bolestima. Oklopna armija je imala samo 290 km goriva po vozilu. Do 27. oktobra, Oklopna armija je spala na 114 nemačkih tenkova, a do 2. novembra Oklopna armija je istrošila municiju i imala je samo 32 nemačka i 120 italijanskih tenkova. Nakon što je Romel odlučio da se povuče, Hitler je naredio Romelu i Oklopnoj armiji da drže položaj. 4. novembra, Osma armija se probila, i Romel je naredio povlačenje.

Romel je žrtvovao nemotorizovane jedinice, posebno italijanske formacije u centru i na jugu. Oklopna armija Afrika je imala 37.000 žrtava, 30% armije, izgubila je 450 tenkova i 1.000 topova. Osma armija je izgubila 13.500 ljudi, daleko manji procenat, i 500 tenkova (samo 150 je uništeno) i oko 110 topova (uglavnom protivtenkovskih). Oklopna armija je spala na oko 5.000 ljudi, 20 tenkova, 20 protivtenkovskih topova i 50 poljskih topova. Pokušaji okruženja snaga Osovine u Mersa Matruhu nisu uspeli, a najveći deo Korpusa Afrika je pobegao do 7. novembra. Snage Osovine su se povukle duž obalnog puta, ali nedostatak tenkova i goriva za pokretnu odbranu otvorenog južnog boka, onemogućio je odbranu kod prolaza Halfija ili na bilo kojoj drugoj poziciji. Tobruk je oslobođen 13. novembra i povlačenje Osovine se nastavilo; Bengazi je pao 20. novembra i zarobljene luke su brzo popravljene da bi snabdevale britansko napredovanje.

Bitka kod El Agajle

Glavni članak: Bitka kod El Agajle

Gonjenje snaga Osovine kroz Egipat i Libiju.

Oklopna armija Afrika se povukla na odbrambene položaje kod El Agajla (linija Mersa Brega), ali prioritet u snabdevanju i pojačanjima snaga dat je snagama Osovine u Tunisu, koje su se suprotstavile britanskoj Prvoj armiji (general-potpukovniku Kenetu Andersonu) i Operaciji Baklja, ostavljajući Italijane i Nemce u Libiji bez snage za protivnapad. Hitler je naredio da linija Mersa Brega bude branjena po svaku cenu, ali je Romel favorizirao borbeno povlačenje do tesnaca Gabes u Tunisu, što bi povećalo liniju snabdevanja za Osmu armiju na 2.400 km. 24. novembra, Kavalero je pristao na povlačenje 320 km zapadno do Buerata, 80 km izvan Sirte, ako bi Oklopna armija bila napadnuta od strane nadmoćne sile. Osma armija je stigla do El Agajla 15. decembra, a Novozelandska divizija je poslata da obiđe liniju Mersa Brega od 14. do 16. decembra, dok je 51. (Gorštačka) divizija napadala frontalno, a 7. oklopna divizija prema unutrašnjosti kod Bir el Auere. Obuhvatni potez nije uspeo, kada se Oklopna armija povukla, izgubivši 18 tenkova, iza prepreke od dubokih minskih polja koja su usporila gonjenje.

1943

Buerat

Romel je planirao da brani tesnac Gabes u Tunisu istočno od francuske predratne Maret linije zadržavajući luku Buerat, dok se Grupa armija Afrika (general Hans-Jurgen fon Arnim), već u Tunisu, suočila sa Britanskom Prvom armijom (koja je uključivala 2. američki korpus i francuske trupe). Front je bio 640 km zapadno od Tobruka i sa takvim teškoćama snabdevanja Osma armija nije bila u mogućnosti da koristi sve svoje jedinice. Buerat se nije snažno branio i uprkos obaveštajnim informacijama o stanju snaga Osovine, Montgomeri se zaustavio do 16. januara 1943. godine, kada je Osma armija imala nadmoć od 4: 1 u pešadiji i 7.5: 1 u tenkovima. Bombardovanje je započelo 12. januara, a 30. korpus napao je 15. januara, krećući se duž obalnog puta kroz minska polja, rušenja i zamke. 2. novozelandska i 7. oklopna divizija krenule su u unutrašnjost preko Tarune, a snabdevanje je zavisilo od intendantskih korpusa Kraljevske i novozelandske vojske. Osma armija trebalo je da brzo zauzme luku kako bi izbegla nedostatak zaliha. Romel se 15. januara povukao iz Buerata, u noći 22. i 23. januara ujutro se povukao iz Tripolija, nakon što je uništio luku i potom pod borbom krenuo u Tunis. 7. oklopna divizija ušla je u Tripoli 23. januara; poslednji elementi Oklopne armije su 15. februara stigli do linije Maret, na 320 km zapadno, dok su britanske izviđačke patrole ispitivale odbranu.

Tripoli

Glavni britanski napad izveden je na obalskom putu od strane 51. divizije i jedne oklopne brigade, dok je 7. oklopna divizija napredovala preko Tarune, Kastela Benita i Tripolija. 90. laka divizija se vodila borbe za usporavanje protivnika duž puta, što je pogoršalo nedostatak transporta kod Saveznika. Od 20. do 21. januara, 90. laka divizija zastala je u Koradiniju, napravivši 109 kratera na putu od Buerata do Homsa. Prethodnica 7. oklopne divizije stigla je u blizinu Aziza 21. januara, a sutradan je 51. divizija dostigla Kastel Verde. Trka se razvila i Nemci su se povukli iz Tripolija tokom noći; 11. Husari su prvi ušli u Tripoli, 1.086 km zapadno od Bengazija, ujutro 23. januara. Pet sati kasnije, jedinica pomorske baze stigla je i ispitala ruševine luke. Dana 26. januara, pet brodova je usidreno ispred luke i počelo se istovariti putem čamaca; 30. januara je iskrcano 3.000 tona (3.048 t) zaliha. U martu je Osma armija ušla u Tunis, a 9. marta, Romel se vratio u Nemačku da upozna Hitleru sa stvarnim stanjem u Severnoj Africi. Romel nije uspeo da ubedi Hitlera da dozvoli da se snage Osovine povuku, i nije mu bilo dozvoljeno da se vrati u Afriku, zvanično iz zdravstvenih razloga.

Posledice

Analiza

Godine 1977. Martin van Kreveld je napisao da su Romel i drugi tvrdili da bi, da su zalihe i oprema poslata u Tunis krajem 1942. i početkom 1943. godine poslati ranije, Osovina dobila Pustinjski rat. Kreveld se nije složio, jer je okupacija južne Francuske učinila francuske trgovačke brodove i Tulon dostupnim za otpremanje, a Bizertu dostupnom za prijem zaliha, što nije važilo 1941. godine. Dodatna udaljenost od Bizerte do egipatske granice takođe bi negirala koristi od korišćenja veće luke. Snabdevanje snaga Osovine oduvek je određivala mala veličina luka u Libiji, ograničenje koje se ne može prevazići, dok su napadi na saobraćaj Osovine dodali hroničnim poteškoćama u snabdevanju. Sa nemačkom armijom koja je zaglibila u Sovjetskom Savezu, nikada nije bilo dovoljno transportnih vozila za Afrika Korpus i Oklopnu armiju, uprkos relativno obilnom transportu u poređenju sa drugim frontovima.

Otkazivanje napada na Maltu u leto 1942. godine imalo je manje uticaja na događaje, nego mala veličina luke Tobruk i njena izloženost vazdušnom napadu. Samo pruga, slična onoj koju su sagradili Britanci, mogla je ublažiti poteškoće Osovine u snabdevanju, ali nedostatak sredstava i vremena onemogućio je izgradnju. Uticaj gubitaka brodova Osovine na poraze Oklopne armije krajem 1942. godine bio je precenjen, jer je nedostatak goriva nastao zbog stalnih poteškoća transporta robe preko kopna, a ne zbog nedostatka isporuka iz Evrope. Tokom Druge bitke kod El Alamejna, 1/3 goriva namenjenog Oklopnoj armiji, ostala je u Bengaziju. Romel je napisao da su teškoće snabdevanja snaga Osovine u odnosu na probleme snabdevanja Britanaca, odredile tok vojne kampanje, i bile ograničenje koje je bilo nepremostivo.

Snabdevanje Osovine: 1940–1941

Snabdevanje Osovine iz Evrope u Libiju išlo je preko luka, i nakon Operacije Kompas (decembar 1940. - februar 1941. godine), ostao je samo Tripoli, sa maksimalnim kapacitetom od četiri broda za prevoz trupa ili pet teretnih brodova odjednom, oko 45.000 tona mesečno . Od Tripolija do Bengazija bilo je 970 km duž obalnog puta, samo na pola puta do Aleksandrije. Put su kvarile poplave, bio je osetljiv na britansku avijaciju (Desert Air Force-DAF), i alternativne pustinjske staze povećavale su habanje vozila. Napredovanje Osovine od 480 km do egipatske granice početkom 1941. povećalo je udaljenost za putni transport na 1.800 km. Bengazi je zauzet u aprilu, ali priobalni brodovi mogli su nositi samo 15.000 tona, a luka je bila u dometu DAF-a. Tobruk bi mogao da prihvati oko 1.500 tona dnevno, ali nedostatak brodskih pošiljki učinio je njegovo osvajanje irelevantnim.

Nemačkoj motorizovanoj diviziji je bilo potrebno 350 tona dnevno, a njihovo pokretanje 480 km zahtevalo je 1.170 kamiona od 2 tone. Sa sedam divizija Osovine, vazduhoplovnim i pomorskim jedinica, bilo je potrebno 70.000 tona robe mesečno. Viši se složio sa korišćenjem Bizerte za isporuku zaliha, ali nikakve zalihe Osovine nisu stigle do kraja 1942. godine. Od februara do maja 1941. godine isporučen je višak od 45.000 tona; napadi sa Malte imali su neki efekat, ali u maju, najgorem mesecu za gubitke brodova, 91% zaliha je stiglo. Nedostatak transporta u Libiji, ostavio je nemačke zalihe u Tripoliju, a Italijani su imali samo 7.000 kamiona za snabdevanje svojih 225.000 ljudi. Rekordna količina zaliha stigla je u junu, ali na frontu se nestašica pogoršala.

Italijanski konvoj plovi za Severnu Afriku

Bilo je manje napada Osovine na Maltu od juna, a potapanja su porasla sa 19% u julu na 25% u septembru, kada je Bengazi bombardovan i brodovi preusmereni u Tripoli; snabdevanje vazdušnim putem u oktobru bilo je neznatno. Isporuke u proseku su iznosile 72.000 tona mesečno od jula do oktobra, ali je potrošnja 30-50% zaliha goriva na drumski transport i neupotrebljivost 35% kamiona smanjila isporuke na front. U novembru je konvoj od pet brodova potopljen tokom operacije Krstaš, a kopneni napadi na konvoje na putevima su zaustavili putovanja po danu. Nedostatak zaliha i ofanziva Osme armije izazvali su povlačenje do El Agajle od 4. decembra, zakrčivši Via Balbia, gde su britanske zasede uništile oko polovine preostalog transporta Osovine.

Konvoji u Tripoli su nastavljeni, a gubici su porasli, ali do 16. decembra situacija snabdevanja je olakšana, izuzev nedostatka goriva, a u decembru je Luftvafe bio ograničen na jedan let dnevno. Višijevska Francuska prodala je 3.600 tona goriva, podmornice su upućene u Mediteran, a u decembru su iz Rusije upućena vazdušna pojačanja. Italijanska mornarica je koristila ratne brodove za prenos goriva za Dernu i Bengazi i učinila maksimalne napore od 16. do 17. decembra. Četiri bojna broda, tri lake krstarice i 20 razarača pratili su četiri broda do Libije. Korišćenje armade za 20.000 tona teretnih brodova, iscrpljivalo je rezervu mornaričkog goriva i samo još jedan konvoj bojnih brodova bio je moguć. Bizerta u Tunisu je bila angažovana kao skladište, ali ona je bila u dometu aviona RAF-a sa Malte i bila je još 800 km dalje na zapad od Tripolija.

Snabdevanje Osovine: 1942

Povlačenje do El Agheila, smanjilo je udaljenost od Tripolija na 740 km, dolazak drugog konvoja bojnih brodova 6. januara 1942. godine i otkriće 13.000 tona goriva u Tripoliju, olakšala je krizu snabdevanja, uprkos isporuci samo 50.000 tona robe u januaru. Oklopna armija je imala prostor za manevrisanje, mnogo kraću liniju snabdevanja protiv neprijatelja sa opterećenjem predugačke linije snabdevanja. Dolazak nemačke 2. vazduhoplovne flote na Siciliju je takođe obnovio vazdušnu nadmoć u regionu. Romel je zatražio još 8.000 kamiona, ali je taj utopijski zahtev odbijen, a Romel je upozoren da bi napredovanje izazvalo još jednu krizu snabdevanja. Dana 29. januara, Oklopna armija je ponovo osvojila Bengazi, a sutradan snabdevanje municijom na liniji fronta nije uspelo. Do 13. februara, Romel se složio da se zaustavi na Gazali, na udaljenosti od 1.400 km od Tripolija.

Do maja, mesečne isporuke u proseku iznosile su 60.000 tona, što je manje nego što je manja vojska Osovine primila od juna do oktobra 1941. godine, ali dovoljno za ofanzivu. Napredovanje 1.400 km do Gazale uspelo je jer je Bengazi otvoren, smanjivši transportnu udaljenost za oko 33% zaliha Oklopne armije na 450 km. Italijani su pokušali da uzdrže Romela zagovarajući osvajanje Malte, koja bi odložila još jednu ofanzivu u Africi do jeseni, ali su se složili sa napadom na Tobruk krajem maja. Napredovanje bi se zaustavilo na egipatskoj granici, još oko 240 mi istočno, a Luftvafe bi se preusmerio na operaciju Herkules. Osvajanje Malte ne bi promenilo ograničenja zbog kapaciteta luka i udaljenosti; zaštita konvoja i velika luka blizu fronta, i dalje bi bila neophodna za odlučnu pobedu.

Osvajanje Aleksandrije bi učinilo Maltu irelevantnom, ali je bila potrebna odbrambena strategija dok bi se Bengazi proširio, prikupile zalihe i značajna pojačanja bila dovedena u Libiju. Više trupa povećalo bi potrošnju zaliha, što bi moglo da pređe kapacitete Tripolija i Bengazija i transporta koji je potreban za pomeranje dodatnih zaliha. 26. maja je Operacija Venecija počela, Tobruk je osvojen netaknut 22. juna, a gubici u transportu se nisu povećali. Isporuke Libiji pale su sa 150.000 na 32.000 tona, zbog nedostatka goriva u Italiji i sve su istovarene u Tripoliju, čime je položaj Oklopne armije postao neodrživ. Operacija Herkules je odložena. Zarobljavanje 2.000 vozila, 5.000 tona zaliha i 1.400 tona goriva u Tobruku omogućilo je Oklopnoj armiji da do 4. jula napreduje još 400 mi (640 km) (640 km), kada je nedostatak zaliha, iscrpljenost i prikupljanje Osme armije okončalo napredovanje.

Italijanski marinci iskrcavaju se u Tobruku jula 1942.

Tobruk je mogao da primi samo 20.000 tona robe mesečno, bio je u dometu RAF bombardera, a železnica je nosila samo 300 tona dnevno. Male isporuke mogle bi se napraviti u Tobruku, Bardiji i Mersa Matruhu ili biti iskrcane u Tripoli i Bengazi, udaljene od 1.300 i 800 mi (1.300 km) (2.100 i 1.300 km). Izgubljeni brodovi u avgustu porasli su 400% i isporuke su pale za pola, na 51.000 tona. Isporuke su preusmerene natrag u Tripoli, a bitka za Alam Halfa je potrošila 10.000 tona goriva. Hitler je zabranio povlačenje iz El Alamejna, a isporuke su pale jer je manje brodova poslato iz Italije. (Brodogradilišta, popravke i nemački zamenski brodovi ograničili su neto gubitak trgovačkih brodova na 23% od 1940. godine.) Uoči Druge bitke kod El Alameina, železnica iz Tobruka je poplavljena i 10.000 tona zaliha je zaostalo, ostavljajući Oklopnoj armiji samo 10% potrebnog goriva.

Osma armija

Montgomeri je kritikovan zbog toga što nije uspeo da zaustavi vojsku Osovine i nametne im odlučujuću bitku u Libiji. Njegova taktika je smatrana previše opreznom i sporom, pošto je znao o slabosti Oklopne armije i Romelovim namerama iz dešifriranja signala Osovine i drugih obaveštajnih podataka. Izjavljeno je da bi odbrambena sposobnost Korpusa Afrika i britanski strah od novog poraza i penzionisanja, bila ograničenja na slobodu delovanja bilo kog komandanta. Borba u pustinji opisana je kao "noćna mora intendanta", s obzirom na uslove ratovanja u pustinji i poteškoće snabdevanja. Montgomeri je naglasio ravnotežu i odustao od napada sve dok vojska nije bila spremna; Moral Osme armije je znatno poboljšan pod njegovom komandom. Snage Osovine povukle su se preko Libije u Tunis i borile se tokom Tuniške kampanje, da bi na kraju bile zarobljene između angloameričkih snaga Prve armije na zapadu i Osme armije koja je napredovala sa istoka.

Litearatura

Knjige

• Barr, Niall (2005) [2004]. Pendulum of War: The Three Battles of El Alamein. Woodstock, NY: Overlook Press. ISBN 978-1-58567-738-2. 
• Bauer, Eddy (2000) [1979]. Peter, Young, ur. The History of World War II (rev. izd.). London: Orbis. ISBN 978-1-85605-552-9. 
• Bekker, Cajus (1975). The Luftwaffe War Diaries. New York: Ballantine Books. ISBN 978-0-306-80604-9. 
• Bierman, John; Smith, Colin (2003) [2002]. War Without Hate: The Desert Campaign of 1940–1943 (New izd.). New York: Penguin Books. ISBN 978-0-14-200394-7. 
• Bierman, John; Smith, Colin (2002). The Battle of Alamein: Turning Point, World War II. New York: Viking. ISBN 978-0-670-03040-8. 
• Carver, M. (2002) [1986]. Dilemmas of the Desert War: The Libyan Campaign 1940–1942 (Spellmount izd.). Staplehurst: Batsford. ISBN 978-1-86227-153-1. 
• Cooper, Matthew (1978). The German Army 1933–1945: Its Political and Military Failure. Briarcliff Manor, NY: Stein and Day. ISBN 978-0-8128-2468-1. 
• Creveld, M. van (1977). Supplying War: Logistics from Wallenstein to Patton. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29793-6. 
• Edgerton, D. (2011). Britain's War Machine: Weapons, Resources and Experts in the Second World War. London: Allen Lane. ISBN 978-0-7139-9918-1. 
• Green, William (1970). Warplanes of the Third Reich. New York: Doubleday. ISBN 978-0-385-05782-0. 
• Hinsley, F. H.; Thomas, E. E.; Ransom, C. F. G.; Knight, R. C. (1981). British Intelligence in the Second World War. Its influence on Strategy and Operations. History of the Second World War. II. London: HMSO. ISBN 978-0-11-630934-1. 
• Hoffman, K. (2004). Erwin Rommel. London: Brassey's. ISBN 978-1-85753-374-3. 
• Lewin, Ronald (1998) [1968]. Rommel As Military Commander. New York: B&N Books. ISBN 978-0-7607-0861-3. 
• von Luck, Hans (1989). Panzer Commander: The Memoirs of Colonel Hans von Luck. New York: Dell (Random House). ISBN 978-0-440-20802-0. 
• Mackenzie, Compton (1951). Eastern Epic: September 1939 – March 1943 Defence. I. London: Chatto & Windus. OCLC 1412578. 
• Macksey, Major Kenneth (1971). Beda Fomm: Classic Victory. Ballantine's Illustrated History of the Violent Century. New York: Ballantine Books. OCLC 473687868. 
• MacGregor, Andrew (2006) [2006]. A Military History of Modern Egypt: From the Ottoman Conquest to the Ramadan War. Santa Barbara, CA: Praeger Security International General Interest. ISBN 978-0-275-98601-8. 
• Marcon, Tullio (1998). I Muli del Mare [The Sea of Donkeys] (na jeziku: Italian) (3rd izd.). Parma: Albertelli. ISBN 978-88-87372-02-1. CS1 održavanje: Neprepoznat jezik (veza)
• Mead, Richard (2007). Churchill's Lions: A Biographical Guide to the Key British Generals of World War II. Stroud: Spellmount. ISBN 978-1-86227-431-0. 
• Neillands, Robin (2004). Eighth Army: From the Western Desert to the Alps, 1939–1945. John Murray. ISBN 978-0-7195-5647-0. 
• Pitt, Barrie (1989). Crucible of War: Western Desert 1941. I (New izd.). Paragon House. ISBN 978-1-55778-232-8. 
• Playfair, Major-General I. S. O.; with Stitt R.N., Commander G. M. S.; Molony, Brigadier C. J. C. & Toomer, Air Vice-Marshal S. E. (2004) [1st. pub. HMSO 1954]. Butler, J. R. M., ur. The Mediterranean and Middle East: The Early Successes Against Italy (to May 1941). History of the Second World War, United Kingdom Military Series. I. Naval & Military Press. ISBN 978-1-84574-065-8. 
• Playfair, Major-General I. S. O.; with Flynn RN, Captain F. C.; Molony, Brigadier C. J. C. & Toomer, Air Vice-Marshal S. E. (2004) [HMSO 1956]. Butler, J. R. M., ur. The Mediterranean and Middle East: The Germans Come to the Help of their Ally (1941). History of the Second World War, United Kingdom Military Series. II. Naval & Military Press. ISBN 978-1-84574-066-5. 
• Playfair, Major-General I. S. O.; with Flynn R.N., Captain F. C.; Molony, Brigadier C. J. C. & Gleave, Group Captain T. P. (2004) [HMSO 1960]. Butler, J. R. M., ur. The Mediterranean and Middle East: British Fortunes reach their Lowest Ebb (September 1941 to September 1942). History of the Second World War United Kingdom Military Series. III. Naval & Military Press. ISBN 978-1-84574-067-2. 
• Playfair, Major-General I. S. O.; and Molony, Brigadier C. J. C.; with Flynn RN, Captain F. C. & Gleave, Group Captain T. P. (2004) [HMSO 1966]. Butler, J. R. M., ur. The Mediterranean and Middle East: The Destruction of the Axis Forces in Africa. History of the Second World War United Kingdom Military Series. IV. Uckfield: Naval & Military Press. ISBN 978-1-84574-068-9. 
• Porch, Douglas (2005) [2004]. Hitler's Mediterranean Gamble (Cassell Military Paperbacks izd.). London: Weidenfeld & Nicholson. ISBN 978-0-304-36705-4. 
• Raugh, H. E. (1993). Wavell in the Middle East, 1939–1941: A Study in Generalship. London: Brassey's. ISBN 978-0-08-040983-2. 
• Rommel, Erwin (1994). Pimlott, John, ur. Rommel: In His Own Words. London: Greenhill Books. ISBN 978-1-85367-185-2. 
• Rommel, Erwin (1982) [1953]. Liddell Hart, Basil, ur. The Rommel Papers. New York: Da Capo Press. ISBN 978-0-306-80157-0. 
• Schenk, Peter (1990). Invasion of England 1940: The Planning of Operation Sealion. London: Conway Maritime Press. ISBN 978-0-85177-548-7. 
• Watson, B. A. (2007) [1999]. Exit Rommel: The Tunisian Campaign, 1942–43. Mechanicsburg, PA: Stackpole. ISBN 978-0-8117-3381-6. 

Članci

• Greene, Jack; Massignani, Alessandro (02. 01. 1993). „The Summer of '42: The Proposed Axis Invasion of Malta” (20). Conshohocken, PA: Command Magazine. ISSN 1059-5651. 
• Jenner, C. J. (2008). „Turning the Hinge of Fate: Good Source and the UK–US Intelligence Alliance, 1940–1942”. Diplomatic History. London: Society for Historians of American Foreign Relations (Oxford University Press). 32 (2): 165—205. ISSN 0145-2096. doi:10.1111/j.1467-7709.2008.00688.x. 
• Wavell, Archibald (1946). „Despatch on Operations in the Middle East From August, 1939 to November, 1940”. London: War Office.  in „No. 37609”. The London Gazette (Supplement). 13. 6. 1946. str. 2997—3006. 
• Wavell, Archibald (1946). „Despatch on Operations in the Western Desert From 7th December, 1940 to 7th February 1941”. London: War Office.  in „No. 37628”. The London Gazette (Supplement). 26. 6. 1946. str. 3261—3269. 
• Wavell, Archibald (1946). „Despatch on Operations in the Middle East From 7th February, 1941 to 15th July 1941”. London: War Office.  in „No. 37638”. The London Gazette (Supplement). 3. 7. 1946. str. 3423—3444. 

Izveštaji

• Roberts, Major-General G. P. B.; Bayerlein, Generalleutnant, Fritz (1956). Liddell Hart, Basil, ur. Battle Report: Alam Halfa (Izveštaj). Fort Leavenworth, KS: Combat Studies Institute, US Army Command and General Staff College. OCLC 464601329. Arhivirano iz originala 21. 10. 2007. g. Pristupljeno 05. 11. 2007. 
• Toppe, Generalmajor Alfred (1990) [~1947]. German Experiences in Desert Warfare during World War II (PDF). The Black Vault (Izveštaj). II. Washington: US Marine Corps: Historical Division, European Command. FMFRP 12-96-II. Pristupljeno 15. 10. 2013. 

Teze

• Christie, Howard R. (1999). Fallen Eagles: The Italian 10th Army in the Opening Campaign in the Western Desert, June 1940 – December 1940 (Teza). Fort Leavenworth, KS: US Army Command and General Staff College. OCLC 465212715. A116763. Arhivirano iz originala (pdf) 16. 02. 2015. g. Pristupljeno 16. 02. 2015. 

Sajtovi

• „Appendix E, H.Q. Cyrenaica Command Intelligence Summary No. 6 (23 Feb 41) WO 169/1258”. The National Archives. 23. 02. 1941. Pristupljeno 15. 03. 2015. 
• „Engagements, 1942”. The History of the British 7th Armoured Division. 2001. Pristupljeno 20. 02. 2015. 

Dodatna literatura

Knjige

• Alanbrooke, Field Marshal Lord (2002) [1957]. Danchev, Alex; Todman, Daniel, ur. War Diaries 1939–1945 (rev. izd.). London: Phoenix Press. ISBN 978-1-84212-526-7. 
• Beaumont, Joan (1996). Australia's War, 1939–1945. Melbourne: Allen & Unwin. ISBN 978-1-86448-039-9. 
• Brett-James, Antony (1951). Ball of Fire: The Fifth Indian Division in the Second World War. Aldershot: Gale & Polden. OCLC 4275700. Arhivirano iz originala 27. 03. 2020. g. Pristupljeno 08. 09. 2018. 
• Carver, Field Marshal Lord (2000) [1962]. El Alamein. Ware: Wordsworth Editions. ISBN 978-1-84022-220-3. 
• Carver, Field Marshal Lord (1964). Tobruk. Pan Books. ISBN 978-0-330-23376-7. 
• Churchill, Winston S. (1986) [1949]. Their Finest Hour. The Second World War. II. Boston: Houghton Mifflin. ISBN 978-0-395-41056-1. 
• Churchill, Winston S. (1985) [1950]. The Grand Alliance. The Second World War. III. Boston: Houghton Mifflin. ISBN 978-0-395-41057-8. 
• Churchill, Winston S.; Gilbert, Martin (1993). The Churchill War Papers. London: W. W. Norton. ISBN 978-0-393-01959-9. 
• Clifford, Alexander (1943). Three against Rommel. London: George G. Harrap. OCLC 480338570. 
• Dear, I. C. B.; Foot, M. R. D., ur. (2005) [1995]. The Oxford Companion to World War II. Mazal Holocaust Collection. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280666-6. 
• Glassop, Lawson (1992) [1944]. We Were the Rats (Penguin izd.). Sydney: Angus & Robertson. ISBN 978-0-14-014924-1. 
• Harrison, Frank (1999) [1996]. Tobruk: The Great Siege Reassessed. London: Brockhampton Press. ISBN 978-1-86019-986-8. 
• Jentz, Thomas L. (1996). Panzer Truppen: The Complete Guide to the Creation & Combat Employment of Germany's Tank Force 1933–1942. I. Schiffer Publishing. ISBN 978-0-88740-915-8. 
• Jentz, Thomas L. (1998). Tank Combat in North Africa: The Opening Rounds. Schiffer. ISBN 978-0-7643-0226-8. 
• Latimer, Jon (2002). Alamein. London: John Murray. ISBN 978-0-7195-6203-7. 
• Latimer, Jon (2000). Operation Compass 1940: Wavell's Whirlwind Offensive. Campaign. Oxford: Osprey. ISBN 978-1-85532-967-6. 
• Latimer, Jon (2004). Tobruk 1941: Rommel's Opening Move. Greenwood Press. ISBN 978-0-275-98287-4. 
• Long, Gavin (1961) [1952]. To Benghazi. Official History of Australia in the Second World War Series 1 (Army). I. Canberra: Australian War Memorial. OCLC 314648263. 
• Lucas-Phillips, C. E. (1962). Alamein. London: Heinemann. OCLC 3510044. 
• Maughan, Barton (1966). Tobruk and El Alamein. Official History of Australia in the Second World War Series 1 (Army). III. Canberra: Australian War Memorial. OCLC 954993. 
• Mellenthin, Major General F. W. von (1971) [1956]. Panzer Battles: A Study of the Employment of Armour in the Second World War (First izd.). New York: Ballantine Books. ISBN 978-0-345-24440-6. 
• Santoro, G. (1957) [1950]. L'aeronautica italiana nella seconda guerra mondiale [The Italian Air Force in WWII]. I (2nd izd.). Milano-Roma: Edizione Esse. OCLC 900980719. Arhivirano iz originala 19. 09. 2018. g. Pristupljeno 08. 09. 2018. 
• Santoro, G. (1957). L'aeronautica italiana nella seconda guerra mondiale [The Italian Air Force in WWII]. II (1st izd.). Milano-Roma: Edizione Esse. OCLC 60102091. Arhivirano iz originala 19. 09. 2018. g. Pristupljeno 08. 09. 2018. 
• Walker, Ian W. (2003). Iron hulls, Iron hearts: Mussolini's Elite Armoured Divisions in North Africa. Marlborough: Crowood. ISBN 978-1-86126-646-0. 
• Walker, Ronald (1967). Alam Halfa and Alamein. The Official History of New Zealand in the Second World War 1939–1945. Wellington, NZ: Historical Publications Branch. OCLC 504337535. 

Izveštaji

• Thompson, D. H. (2002). Discarded Victory: North Africa, 1940–1941 (PDF) (Izveštaj). USAWC Strategy Research Project. Carlisle Barracks, PA: US Army War College. OCLC 50872739. Arhivirano iz originala (PDF) 24. 09. 2015. g. Pristupljeno 09. 07. 2015. 
• Tosch, D. F. (1987). German Operations in North Africa: A Case Study of the Link Between Operational Design and Sustainment (Report). Command and General Staff College, School of Advanced Military Studies Monograph. Fort Leavenworth, KS: School of Advanced Military Studies US Army Command and General Staff College. OCLC 17455859. ADA 184732. Pristupljeno 28. 03. 2015. 

Teze

• Dando, N. (2014). The Impact of Terrain on British Operations and Doctrine in North Africa 1940–1943 (PhD). Plymouth University. OCLC 885436735. Arhivirano iz originala 04. 10. 2015. g. Pristupljeno 25. 03. 2015. 
• LaFace, J. L. (2001). Tactical Victory Leading to Operational Failure: Rommel in North Africa (Monograph). Command and General Staff College, School of Advanced Military Studies. Fort Leavenworth, KS: United States Army Command and General Staff College, School of Advanced Military Studies. OCLC 831724060. Docket ADA 397473. Pristupljeno 28. 03. 2015. 
• Snead, L. R. (06. 05. 1994). Wavell's Campaigns in the Middle East: An Analysis of Operational Art and the Implications for Today (Monograph). Command and General Staff College, School of Advanced Military Studies. Fort Leavenworth, KS: School of Advanced Military Studies, United States Army Command and General Staff College. OCLC 831935679. Docket ADA 284720. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 09. 03. 2015.