Ivan III Vasiljevič
| Ivan III Vasiljevič | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Ivan III Vasiljevič |
| Datum rođenja | 22. januar 1440. |
| Mesto rođenja | Moskva, Velika moskovska kneževina |
| Datum smrti | 27. oktobar 1505. (65 god.) |
| Mesto smrti | Moskva, Velika moskovska kneževina |
| Porodica | |
| Supružnik | Maria of Tver, Sofija Paleolog |
| Potomstvo | Ivan Mladi, Vasilij III Ivanovič, Yury Ivanovich, Andrey of Staritsa, Jelena Ivanovna, Dimitri Ivanovitch |
| Roditelji | Vasilij II Slepi Maria of Borovsk |
| Dinastija | Rjurikoviči |
| Prethodnik | Vasilij II Slepi |
| Naslednik | Vasilij III Ivanovič |
Ivan III Vasiljevič (rus. Иван III Васильевич; Moskva, 22. januar 1440 — Moskva, 27. oktobar 1505) je bio veliki knez moskovski, a od 1462. i „svih Rusa” pošto je ujedinio velik broj kneževina. Takođe je poznat kao Ivan Veliki (rus. Иван Великий).[1][2] Oslobodio delove zemlje od Mongola, ojačao centralnu vlast, a 1497. godine izdao prvi ruski zbornik zakona „Судбеник”. Zbog ženidbe sa vizantijskom princezom Zojom, smatrao se naslednikom Istočnog rimskog carstva i u njegovo vreme prvi put se javila ideja o misiji Ruskog carstva kao zaštitnika pravoslavlja u kom bi Moskva bila „Treći Rim”. Izgradio je više katedrala i palata u Moskvi, kao i veliko utvrđenje Ivangorod na Baltiku. Uspešno je ratovao sa Litvanijom i Švedskom. Na svoj dvor je dovodio dosta evropskih umetnika, arhitekata i diplomata i održavao dobre odnose sa Italijanima, Danskom, Ugarskom i Svetim rimskim carstvom. Poslao je prvu ekspediciju u istraživanje Arktika 1465. Otvorio je više livnica topova u Rusiji. Kao vladar, bio je pravičan, ali preke i temperemantne naravi.
Proširenje i samostalnost
[uredi | uredi izvor]Oblast Jaroslav je anektirana 1463. godine, a tome je sledio Rostov 1475. godine. Posle dugotrajnog ratovanja 1478. godine konačno je osvojena i Novgorodska republika. Ohrabren time 1480. prestaje da plaća danak Tatarima i njihovom kanu Ahmetu čime stiče potpunu samostalnost. Konačno, prisajedinio je Tver 1485. godine.[3][4]
Domaća politika
[uredi | uredi izvor]Karakter moskovske vlade se značajno promenio pod Ivanom III, poprimivši novi autokratski oblik. To je bila prirodna posledica hegemonije Moskve nad ostalim Vladimir-Suzdaljskim zemljama, ali i novih imperijalnih pretenzija. Posle pada Carigrada, pravoslavni kanonisti su bili skloni da smatraju moskovske velike knezove, gde se pravoslavni kijevski mitropolit posle mongolskih najezdi preselio 1325. godine, naslednicima vizantijskih careva. Činilo se da je i sam Ivan pozdravio tu ideju i počeo je da se naziva carem u stranoj prepisci. Britanski istoričar Dž. L. I. Fenel ističe Ivanov uspeh u centralizaciji kontrole nad lokalnim vladarima; on, međutim, dodaje da je njegova vladavina bila i „period kulturne depresije i duhovne besplodnosti. Sloboda je ugušena u moskovskim zemljama. Svojim antikatolicizmom Ivan je srušio zavesu između Moskove i zapada. Radi teritorijalnog uvećanja, lišio je svoju zemlju plodova zapadnog učenja i civilizacije.“[5]
.JPG)
Ivanov sin sa Marijom Tverskom, Ivan Mladi, umire 1490. godine, ostavljajući iz braka sa Jelenom Moldavskom jedino dete, Dmitrija unuka.[7] Potonjeg je njegov deda krunisao za naslednika 15. februara 1498,[7] ali je kasnije Ivan poništio svoju odluku u korist Sofijinog starijeg sina Vasilija, koji je na kraju bio krunisan kao savladar sa svojim ocem (14. aprila 1502). Odluku je diktirala kriza povezana sa sektom Skaraje Jevrejina, kao i carski prestiž Sofijinih potomaka. Dimitrije unuk je stavljen u tamnicu, gde je i umro, neoženjen i bez dece, 1509. godine,[8] već pod vlašću svog strica.
U vreme vladavine Ivana III novi moskovski Sudebnik, ili zakonik, sastavio je pisar Vladimir Gusev. Ivan se potrudio da njegova prestonica bude dostojan naslednik Carigrada, i sa tim ciljem je pozvao mnoge strane majstore i zanatlije da se nasele u Moskvu. Najpoznatiji od njih bio je Italijan Ridolfo di Fjoravante, prozvan „Aristotel“ zbog svog izuzetnog znanja, koji je sagradio nekoliko katedrala i palata u Kremlju, a takođe je nadgledao izgradnju zidina Kremlja.[9]
Porodično stablo
[uredi | uredi izvor]| 16. Ivan II Ivanovič | ||||||||||||||||
| 8. Dmitrij Donski | ||||||||||||||||
| 17. Alexandra Ivanovna Velyaminova | ||||||||||||||||
| 4. Vasilij I Dmitrijevič | ||||||||||||||||
| 18. Dmitrij od Suzdalja | ||||||||||||||||
| 9. Eudoxia Dmitriyevna of Suzdal | ||||||||||||||||
| 19. Vasilisa-Anna Konstantinovna of Rostov | ||||||||||||||||
| 2. Vasilij II Slepi | ||||||||||||||||
| 20. Kejstut, Grand Duke of Lithuania | ||||||||||||||||
| 10. Vitold, veliki knez Litvanije | ||||||||||||||||
| 21. Birutė | ||||||||||||||||
| 5. Sofija od Litvanije | ||||||||||||||||
| 22. Svyatoslav Ivanovich, Grand Prince of Smolensk (hypothecal) | ||||||||||||||||
| 11. Ana, velika kneginja Litvanije | ||||||||||||||||
| 1. Ivan III Vasiljevič | ||||||||||||||||
| 24. Andrei Ivanovich, Prince of Novgorod, Borovsk and Serpukhov | ||||||||||||||||
| 12. Vladimir Andreyevich, Prince of Serpukhov and Borovsk | ||||||||||||||||
| 25. Maria Ivanovna of Galich | ||||||||||||||||
| 6. Yaroslav Vladimirovich, Prince of Serpukhov, Borovsk and Maloyaroslavets | ||||||||||||||||
| 26. Algirdas | ||||||||||||||||
| 13. Elena of Lithuania | ||||||||||||||||
| 27. Ulijana Aleksandrovna Tverska | ||||||||||||||||
| 3. Maria of Borovsk | ||||||||||||||||
| 28. Feodor Andreyevich "Koshka" Kobylin | ||||||||||||||||
| 14. Feodor Feodorovich "Goltiay" Koshkin | ||||||||||||||||
| 7. Maria Feodorovna Goltiayeva Koshkina | ||||||||||||||||
Potomstvo
[uredi | uredi izvor]U braku sa svojom prvom suprugom Marijom Borisovnom, ćerkom tverskog kneza Borisa Aleksandroviča (1425—1461), imao je jednog sina[10]:
- Ivan Mladi, tverski knez (1485—1490)
U braku sa Sofijom Paleolog, imao je sedmoro dece[10]:
- Vasilij III Ivanovič, moskovski knez (1505—1533)
- Jurij Ivanovič, knez Dmitrova (1505—1536)
- Dmitrij II Žilka, knez Ugliča (1505—1521)
- Simeon Ivanovič, knez Kaluge (1505—1518)
- Andrej Ivanovič, knez Starice i Volokolamska (1519—1537)
- Jelena, supruga litvanskog kneza Aleksandra I (1492—1506)
- Evdokija, supruga kazanjskog princa Petra Abramoviča (Hudajkula)[11]
Pored njih, Ivan III je imao još jednu ćerku[10]:
- Fedosiju, udatu za kneza Vasilija Daniloviča Holmskog[12]
Vidi još
[uredi | uredi izvor]Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ V. V. Bohuslavskij (2001). Slavяnskaя эnciklopediя: Kievskaя Rusь-Moskoviя. OLMA Media Grupp. ISBN 978-5-224-02249-6.
- ^ Russkij biohrafičeskij slovař — Izd. pod nabľudenijem predsedateľa Imperatorskoho Russkoho Istoričeskoho Obšťestva A. A. Polovcova. — Sankt-Peterburh: tip. Hl. upr. udelov, 1897 [2]. — T. 8.
- ^ Donald Ostowski, The Cambridge History of Russia vol. I page 224
- ^ Paul, Michael C. (2007). „Secular Power and the Archbishops of Novgorod up to the Muscovite Conquest”. Kritika. Long Beach, California: Slavica, Publishers. 8 (2): 131—170. S2CID 153403531. doi:10.1353/kri.2007.0020.
- ^ Fennell 1961, str. 354
- ^ Franklin & Widdis 2006, str. 172
- ^ a b Fennell, John Lister Illingworth (decembar 1960). „The Dynastic Crisis 1497–1502”. The Slavonic and East European Review. London, England: University College London. 39 (92): 2—4.
- ^ Bogatyrev, Sergei (april 2007). „Reinventing the Russian Monarchy in the 1550s: Ivan the Terrible, the Dynasty, and the Church”. The Slavonic and East European Review. London, England: University College London. 85 (2): 283. S2CID 18598099. doi:10.1353/see.2007.0067.
- ^ Shvidkovskiĭ, Dmitriĭ Olegovich (2007). Russian Architecture and the West. New Haven, Connecticut: Yale University Press. str. 81—82. ISBN 978-0300109122.
- ^ a b v Genealogy.eu, sajt koji sadrži porodična stabla kraljevskih i plemićkih porodica
- ^ Robert Payne, Nikita Romanoff, (2002). Ivan the Terrible. str. 435.
- ^ Gustave Alef (1983). Rulers and Nobles in Fifteenth Century Muscovy. str. 115.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Shvidkovskiĭ, Dmitriĭ Olegovich (2007). Russian Architecture and the West. New Haven, Connecticut: Yale University Press. str. 81—82. ISBN 978-0300109122.
- Franklin, Simon; Widdis, Emma (2006). National Identity in Russian Culture: An Introduction. Cambridge, England: Cambridge University Press. str. 172. ISBN 9780521024297.
- Fennell, John Lister Illingworth (1961). Ivan the Great of Moscow. New York City: Macmillan. str. 354. ASIN B0007IL6Q2.
- This article incorporates text from the Encyclopædia Britannica Eleventh Edition, a publication now in the public domain.
- Jelačić, Aleksej (1929). Istorija Rusije. Beograd: Srpska književna zadruga.
- Miljukov, Pavel (1939). Istorija Rusije. Beograd: Narodna kultura.
- Fennell, J. L. I. Ivan the Great of Moscow (1961)
- Grey, Ian (1964). Ivan III and the unification of Russia.
- Ostowski, Donald. "The Growth of Moscovy, (1462–1533)" in Maureen Perrie, ed., The Cambridge History of Russia (2006) vol. I pages 213–39
- Paul, Michael C (2007). „Secular Power and the Archbishops of Novgorod up to the Muscovite Conquest,”. Kritika. 8 (2). pp:131–170.
- Soloviev, Sergei M. and John J. Windhausen, eds. History of Russia. Vol. 8: Russian Society in the Age of Ivan III (1979)
- Vernadsky, George, and Michael Karpovich, A History of Russia vol. 4 (1959).
- Sigmund Freiherr von Herberstein (1851). Notes Upon Russia: Being a Translation of the Earliest Account of that Country, Entitled Rerum Moscoviticarum Commentarii. Hakluyt Society. str. 1—.
- Alekseev Ю. G. (1991). Gosudarь vseя Rusi. Stranicы istorii našeй Rodinы. Novosibirsk: Nauka; Sibir. otd-nie. ISBN 5-02-029736-4.
- Alekseev Ю. G. (2007). Pohodы russkih voйsk pri Ivane III. SPb.: Izd-vo SPbGU. ISBN 978-5-288-04191-4. Arhivirano iz originala 11. 02. 2009. g. Pristupljeno 05. 02. 2023.
- Alekseev Ю. G. (2017). Ivan Velikiй: Pervый «Gosudarь vseя Rusi». Taйnы Drevneй Rusi. M.: Эksmo, Яuza. ISBN 978-5-699-98096-3.
- Borisov N. S. (2000). Ivan III. Žiznь zamečatelьnыh lюdeй; vыp. 776. M.: Molodaя gvardiя.
- Volodihin D. M. Polkovodcы Ivana III. — SPb.: Peterburgskoe vostokovedenie, 2018. — 224 s. — 1000 эkz.
- Zimin A. A. (1991). Vitяzь na rasputьe: feodalьnaя voйna v Rossii XV v. M.: Mыslь. Arhivirano iz originala 22. 07. 2011. g.
- Zimin A. A. (1982). Vozroždёnnaя Rossiя (Rossiя na rubeže XV—XVI stoletiй. Očerki socialьno-političeskoй istorii). M.: Mыslь. Arhivirano iz originala 22. 07. 2011. g.
- Lurьe Я. S. (1994). Dve istorii Rusi XV veka. Rannie i pozdnie, nezavisimыe i oficialьnыe letopisi ob obrazovanii Moskovskogo gosudarstva. SPb.
- Skrыnnikov R. G. (2006). Ivan III. Istoričeskaя biblioteka. M.: AST, AST Moskva, Tranzitkniga. ISBN 5-17-033263-7.
- Ulьяnov O. G. «ROMA QUADRATA III». K 500-letiю stroitelьstva dvorca velikogo knяzя Ivana III v Kremle // Vehi russkoй istorii v pamяtnikah kulьturы. Makarievskie čteniя. Vыp. V. Možaйsk, 1998. S. 508—529.
- Ulьяnov O. G. Kto avtor programmы rekonstrukcii rezidencii moskovskogo gosudarя v konce XV veka: russkiй pravitelь ili italьяnskiй zodčiй? // Mir istorii. № 2. M., 2005.
- Ulьяnov O. G. O vremeni zaroždeniя na Rusi koncepcii «Moskva — Tretiй Rim» («Donatio Constantini Magni» i «Povestь o belom klobuke») // Terminologiя istoričeskoй nauki. Istoriopisanie. — M., 2010. — S. 196—214.
- Ulьяnov O. G. Dvuglavый orёl ot Rima k Tretьemu Rimu: mifologizaciя Translatio Imperii
- Černov O. A. Ivan III v trudah N. V. Čarыkova // Kulьturno-istoričeskie issledovaniя v Povolžьe: problemы i perspektivы. Materialы II Vserossiйskogo naučno — metodologičeskogo seminara. Samara: SGAKI, 2013. S. 222—226.
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
