Islamska filozofija

Islamska filozofija je filozofija koja polazi od islamskih verskih dogmi, odnosno od objavljenih istina vere, kao svojih pretpostavki.

Islamska filozofija se ponajviše bavi čovekovim odnosom s Bogom, odnosom vere i uma, pitanjima slobode volje, predodređenja, greha, blagodati, spasenja i zagrobnog života.

Islamska filozofija je imala veliki uticaj u hrišćanskoj Evropi, gde je prevod arapskih filozofskih tekstova na latinski „doveo do transformacije gotovo svih filozofskih disciplina u srednjovekovnom latinskom svetu”, s tim što se posebno snažan uticaj muslimanskih filozofa osetio u prirodnoj filozofiji, psihologiji i metafizici.

Škole i pravci islamske filozofije

Skoro svi pisci istoriju islamske filozoije dele u tri filozofske škole:

1. Peripatetička filozofska škola;
2. Iluminativna filozofska škola;
3. Transcendentna filozofska škola.

Peripatetička filozofska škola

Peripatetička škola u islamu označava zapravo islamsku filozosku tradiciju koja potiče od Aristotela. Njeni najpoznatiji predstavnici jesu Farabi i Ibn Sina, poznati po tome što su izvanredno komentarisali i proširili Aristotelovu filozofiju u islamskom svetu. Bitna karakteristika ove škole jeste to što se ona isključivo oslanja na racionalnu argumentaciju.

Iluminativna filozofska škola

Nakon peripatetičke škole, islamski filozofi na čelu sa Suhravardijem, poznatim kao Šejh Išrak, okrenuli su se različitoj, unapređenoj filozofskoj metodi, tako što pored racionalnog argumentovanja pokazuju sklonost duhovnom usavršavanju i intuitivnim saznanjima. Prema mišljenju predstavnika iluminativne filozofije, intuicija pročišćene duše dospeva do višeg i kvalitetnijeg nivoa znanja jer duša razotkriva samu istinu, a ne pojmove koji ukazuju na nju. Ovi filozofi bili su obazrivi spram toga da očuvaju filozofske okvire svojih studija i zbog toga su se jasno pridržavali metode racionalnog argumentovanja kao osnovne metode filozofije.

Transcendentna filozofska škola

Transcendentna filozofija posebna je po tome što su u njoj spektakularno objedinjeni mnogi aspekti ontoloških rezultata koji su se do tada pojavili u islamskom svetu – kako u filozofskim školama tako i u gnostičkoj i teološkoj islamskoj misli. Predstavljajući nove filozofske principe, Mula Sadra Širazi, osnivač transcendentne filozofije, razrešio je nesuglasice koje su delile peripatetičku i iluminativnu filozofsku školu. Pored toga, on je takođe umnogome približio filozofska gledišta teološkim i posebno gnostičkim intelektualnim i saznajnim rezultatima. Stoga, metodološka specifičnost njegove škole krije se upravo u tome što jedan predstavnik trenscendentne filozofije svojim filozofskim istraživanjima nudi rešenja za pitanja koja istovremeno obuhvataju sve filozofske, gnostičke i teološke rasprave. Upravo zbog ovakvog pristupa, Mula Sadrina škola nosi naziv transcendentna filozofija jer ona nadilazi i objedinjuje sve ostale racionalne škole i tokove u islamu.

Razvoj

Glavni članak: Rana islamska filozofija

Al-Farabi

Al-Farabi (oko 870—950) je bio jedan od prvih filozofa koji su preneli Aristotelovu logiku u islamski svet. Iscrpno je komentarisao Aristotelove spise iz logike, i razvio Aristotelov opis intelekta. S aristotelizmom pokušava da poveže i neke novoplatonističke teze. Njegovo delo „Grad vrlina“ predstavlja verziju Platonove „Države“, koja je opis idealnog društva gde cvetaju sve vrline.

Ibn Sina

Ibn Sina (latinizovano: Avicena) (980—1037) je bio vodeći persijski islamski filozof i svestrani naučnik. Svoju filozofiju je većim delom temeljio na aristotelizmu i neoplatonizmu, koji je pokušavao da spoji sa islamskim verskim predstavama. On smatra da je zadatak filozofije da osvetli i dokaže istine koje je Bog objavio. Ibn Sina je zastupao metafizičko učenje prema kojem proces svetskog zbivanja nema početka ni kraja u vremenu. Prema Aviceni „dahr“ je neprolazni trenutak u kojem se rasprostire Božja prisutnost, tj. ono što je pohranjeno u unutrašnjosti vremena i što u sebi sadrži neprekidno trajanje (ta'rifat). On tvrdi da je princip pojedinačnosti materija, a princip opštosti um. Stoga smatra da je istinska spoznaja nemoguća bez kosmičkog uma, koji je jedinstven kod svih ljudi. U pitanju oko univerzalija, Abu-Ali Ibn Sina je umereni realista: za njega opšti (univerzalije) pojmovi postoje pre stvari, u stvarima i iza stvari (lat. ante res, in rebus i post res). Tako božanski um prethodi stvarima, dok ljudski um dolazi posle njih. Glavno Avicenino delo, velika filozofska enciklopedija, podeljena je na logiku, fiziku, matematiku i metafiziku. Po naređenju kalifa spaljena je 1160. u Bagdadu.

Al-Gazali

Arapski prikaz Sokrata

Al-Gazali (1058—1111), poznat kao Algazel u srednjovekovnoj Evropi, je bio islamski filozof, teolog, pravnik, psiholog i mistik persijskog porekla. Al-Gazali se pamti kao borac za prevlast iskustvenog nad umnim znanjem i otkrovenja nad rezonovanjem. U filozofiji, povezivao je spoznajnoteorijski skepticizam i novoplatonske elemente s islamskim teološkim učenjem, na osnovu kojeg kritikuje celokupnu filozofiju. Posebno je zanimljivo njegovo radikalno odbacivanje uzročnosti i tvrdnja o nepostojanju nužne veze između uzroka i posledice. U tom je smislu preteča kasnijim skeptičkim i okazionalističkim sistemima.

Ibn Rušd

Ibn Rušd (latinizovano: Averoes) (1126—1198) je bio andaluzijsko-arapski filozof i lekar, učitelj filozofije i islamskog prava, matematike, i medicine. Aristotela je proučavao skoro tri decenije, i napisao je komentare za skoro sva njegova dela, izuzev njegove Politike, kojoj nije imao pristup. Pre 1150. je postojalo samo nekoliko prevedenih Aristotelovih dela u zapadnoj Evropi. Kroz latinske prevode Averoesovih dela u 12. veku, na zapad se vratilo Aristotelovo učenje. Toma Akvinski je Averoesa jednostavno nazivao „Komentatorom“ kao što je Aristotela nazivao „Filozofom“. Njegovo najznačajnije originalno filozofsko delo je Nedoslednost nedoslednosti (Tahafut al-tahafut), u kome je branio aristotelovsku filozofiju od al-Gazalijevih tvrdnji u Nedoslednosti filozofa (Tahafut al-falasifa). Averoes je pokušavao da pomiri aristotelovski način mišljenja sa islamom. Prema Averoesu, ne postoji sukob između religije i filozofije, već čovek može doći do istine na dva različita načina: putem filozofije ili putem religije. Verovao je u večnost univerzuma i u postojanje pre-postojećih formi.

Ibn Arabi

Ibn Arabi (1165—1240) je bio srednjovekovni arapski filozof, sufi mistik i pesnik iz Andaluza. U filozofiji je ostao ponajviše upamćen po svom ontološkom učenju o jedinstvu bića (ar. Wahdat-ul-Wujood) i zastupanju ideje o transcendentnom jedinstvu svih religijskih formi. Ibn Arabi je nastojao da ostvari sintezu zapadne i istočne mistične filozofije, koristeći raznorodne izvore - Kuran i islamsku tradiciju, neoplatonizam, sufizam, hrišćanski misticizam, jevrejske pisce kabalističke tradicije i slično. Zbog toga je od zastupnika pravovernog islama često proglašavan za jeretika i nevernika.

Ibn Haldun

Ibn Haldun (1332—1406) je bio srednjovekovni arapski istoričar i filozof koji je živio i stvarao u Tunisu. U njegovoj filozofiji je značajna teorija o cikličnom shvatanju istorije. Tu svoju teoriju predstavio je u delu „Opšta istorija“ svetske civilizacije koje se sastoji iz sedam tomova. On je verovao da se ciklusi menjaju svakih 120 godina. Ibn Haldun po prvi put razgraničava državu od društva, čime se razlikuje od grčke filozofije. Haldun pomoću načina proizvodnje objašnjava i nastanak države.

Vidi još

• Srednjovekovna filozofija

Литература

• Adamson, Peter; Taylor, Richard C., ур. (2005). The Cambridge Companion to Arabic Philosophy. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81743-1. 
• Butterworth, Charles E.; Kessel, Blake Andrée, ур. (1994). The Introduction of Arabic Philosophy Into Europe. Studien und Texte zur Geistesgeschichte des Mittelalters. 39. Leiden: Brill Publishers. ISBN 978-90-04-09842-8. 
• Corbin, Henry (2014) [1993]. History of Islamic Philosophy. Превод: Liadain Sherrard; Philip Sherrard. Abingdon, Oxford: Routledge. ISBN 978-0-710-30416-2. 
• Rescher, Nicholas (1968). Studies in Arabic Philosophy. Pittsburgh: University of Pittsburgh Press. 
• Russell, G. A. (1994). The 'Arabick' Interest of the Natural Philosophers in Seventeenth-Century England. Leiden: Brill Publishers. ISBN 90-04-09459-8. 
• Toomer, G. J. (1996). Eastern Wisedome and Learning: the Study of Arabic in Seventeenth-Century England. Oxford University Press. ISBN 0-19-820291-1. 
• History of Islamic Philosophy (Routledge History of World Philosophies) by Seyyed Hossein Nasr and Oliver Leaman [eds.]
• History of Islamic Philosophy by Majid Fakhry.
• Islamic Philosophy by Oliver Leaman.
• The Study of Islamic Philosophy by Ibrahim Bayyumi Madkour.
• Falsafatuna (Our Philosophy) by Muhammad Baqir al-Sadr.
• McGinnis, Jon & Reisman, David C. (eds.), Classical Arabic Philosophy. An Anthology of Sources, Indianapolis: Hackett, 2007.
• Schuon, Frithjof. Islam and the Perennial Philosophy. ISBN 0-905035-22-4. . Trans. by J. Peter Hobson; ed. by Daphne Buckmaster. World of Islam Festival Publishing Co., 1976, cop. 1975. xii, 217 p.
• Baker, A.; Chapter, L. (2002), „Part 4: The Sciences”, Philosophia Islamica , in Sharif, M. M., „A History of Muslim Philosophy”, Philosophia Islamica 
• Glick, Thomas F.; Livesey, Steven John; Wallis, Faith (2005), Medieval Science, Technology, and Medicine: An Encyclopedia, Routledge, ISBN 0-415-96930-1, OCLC 218847614 
• Morelon, Régis; Rashed, Roshdi (1996). Ency Hist Arab Science V 3. London: Routledge. ISBN 9780203086537. 
• Razavi, Mehdi Amin (1997), Suhrawardi and the School of Illumination, Routledge, ISBN 0-7007-0412-4 
• Nasr, Seyyed Hossein (1. 1. 1993). Introduction to Islamic Cosmological Doctrines, An (на језику: енглески). State University of New York Press. ISBN 978-1-4384-1419-5. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• De Lacy O'Leary, D.D. How Greek Science Passed to the Arabs. Chapter XIII: "The Arab Philosophers". First published in Great Britain in 1949 by Routledge & Kegan Paul Ltd.

Спољашње везе

• Filozofija i civilizacija u islamskoj peripatetičkoj filozofiji (Muamer Halilović)
• Terminologija u evropskoj i muslimanskoj filosofiji (Vera Janićijević)
• Originalnost islamske filozofije (Tehran Halilović)
• Najkraći argument za postojanje Boga u islamskoj filozofiji (Seid Halilović)
• Istiniti snovi; dodir svetova u islamskoj filozofiji (Tehran Halilović)
• Online Dictionary of Arabic Philosophical Terms by Andreas Lammer.
• Philosophy in Oxford Islamic Studies Online
• Islamic Ethics and Philosophy Dictionary
• Islamic Philosophy Online
• History of Philosophy in Islam by T. J. De Boer (1903).
• The Study of Islamic Philosophy
• Islamic Philosophy from the Routledge Encyclopedia of Philosophy.
• History of Islamic philosophy (part I) Архивирано на сајту Wayback Machine (19. март 2009) by Henry Corbin.
• International Journal of Islamic Thoughts (IIITs)