Krimski Tatari

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Krimski Tatari
qırımtatarlar, къырымтатарлар
Ukupna populacija
500.000 – 2.000.000
Regioni sa značajnom populacijom
Krim246.073
 Uzbekistan10.046
 Turska150.000–6.000.000
 Rumunija24.137
Jezici
krimskotatarski, ukrajinski, ruski, turski
Religija
sunitski islam (Hanifijski mezheb)
Srodne etničke grupe
Dobručki Tatari, Nogajci, Turci, Volški Tatari
Krimskotatarske žene na Krimu s početka 20. veka
Procentualno učešće Krimskih Tatara u rejonima Krima

Krimski Tatari (kt. qırımtatarlar, къырымтатарлар; rus. крымские татары; ukr. кримськi татари; tur. Кırım Тatarları), ili Krimljani (kt. qırımlar, къырымлар; rus. крымцы; ukr. кримці; tur. Kırımlılar), su turkijski narod koji pretežno živi na poluostrvu Krim, u kojoj čini oko 12% stanovništva i predstavlja treći narod po brojnosti, posle Rusa (58%) i Ukrajinaca (24%). Jezik Krimskih Tatara je jedan od tri službena jezika Autonomne Republike Krim. Po veri su muslimani, a govore krimskotatarski jezik koji pripada turkijskoj grupi altajske porodice jezika. U Ukrajini ih ima oko 248.000 (na Krimu oko 243.000), ali ih veliki broj živi i u dijaspori, posebno u Turskoj i Uzbekistanu. U prošlosti su imali svoju državu koja se nazivala Krimski kanat.

Tokom Drugog svetskog rata, cela populacija Krimskih Tatara je bila žrtva sovjetske politike. Iako je veliki broj Krimskih Tatara služio u Crvenoj armiji i učestvovao u partizanskim aktivnostima na Krimu tokom rata, postojanje Tatarske legije u vojsci nacističke Nemačke i kolaboracija tatarskih verskih i političkih vođa sa Hitlerom poslužilo je Sovjetima kao izgovor da proglase celokupno stanovništvo Krimskih Tatara za saradnike nacista.

Svi Krimski Tatari su deportovani masovno, u vidu kolektivnog kažnjavana, 18. maja 1944. kao specijalni naseljenici u Uzbečku SSR i druge udaljene delove Sovjetskog Saveza.[1]

Mada je sovjetski dekret iz 1967. povukao optužnice protiv Krimskih Tatara, sovjetska vlada nije uradila ništa da ubrza njihovo ponovno naseljavanje na Krim i isplati odštete za izgubljene živote i konfiskovanu imovinu. Krimski Tatari su, imajući tradiciju otpora komunizmu, uspeli da stvore nezavisnu mrežu aktivista.[2] Krimskim Tatarima nije bilo dozvoljeno da se vrate na Krim sve do početka perestrojke sredinom 80-ih godina 20. veka.

Rasprostranjenost[uredi | uredi izvor]

Prema ukrajinskom popisu stanovništva iz 2001. godine, 248.200 građana Ukrajine se izjasnilo kao Krimski Tatari, a 98% (ili oko 243.400) njih je živelo u Autonomnoj Republici Krim.[3][4] Dodatnih 1.800 (ili oko 0,7%) živelo je u gradu Sevastopolju, takođe na Krimskom poluostrvu, ali van granica autonomne republike.[3]

Oko 150.000 je ostalo u egzilu u srednjoj Aziji, uglavnom u Uzbekistanu. Zvanični broj Krimskih Tatara u Turskoj je 150.000, a neki aktivisti Krimskih Tatara procenjuju cifru od čak 6 miliona. Do ovog broja aktivisti su došli tako što su za polaznu tačku uzeli milion tatarskih imigranata u Tursku i pomnožili ovaj broj sa stopom nataliteta u poslednjih sto godina.[5] Krimski Tatari u Turskoj uglavnom žive u provinciji Eskišehir, potomci onih koji su emigrirali krajem 18., 19. i početkom 20. veka.[5] U Dobrudži u Rumuniji i Bugarskoj živi više od 27.000 Krimskih Tatara, od kojih je većina u Rumuniji a oko 3.000 u Bugarskoj.[6]

Subetničke grupe[uredi | uredi izvor]

Krimski Tatari i mula, oko 1862.

Krimski Tatari su podeljeni u tri subetničke grupe:

  • Tati (ne treba ih mešati sa iranskim narodom Tata, koji žive u regionu Kavkaza) koji su naseljavali planinski Krim pre 1944. godine. Pretežno su Kumani, Grci, Goti i drugi, jer su Tati na Krimu takođe nazivani helenskim narodom Uruma (Grci su se naselili na Krimu) koje je carska Rusija deportovala u okolinu Marijupolja;[7]
  • Jalibojlu koji su živeli na južnoj obali poluostrva pre 1944. godine i praktikovali hrišćanstvo do 14. veka;[7]
  • Nogaji (ne treba ih mešati sa srodnim Nogajcima, koji sada žive u južnoj Rusiji) — bivši stanovnici krimske stepe.[7]

Istoričari sugerišu da su stanovnici planinskih delova Krima (Tati), kao i stanovnici na južnoj obali Krima (Jaliboju) bili direktni potomci Pontskih Grka, Jermena, Skita, Ostrogota (Krimski Goti) i Kumana dok stanovnici severne stepe predstavljaju potomke Nogajske Horde Crnog mora, nominalne podanike Krimskog kana.[8][9] U velikoj meri se pretpostavlja da je proces tatarizacije koji se uglavnom odvijao u 16. veku doneo osećaj kulturnog jedinstva kroz mešanje Grka, Jermena, Italijana i Osmanskih Turaka sa južne obale, Gota sa centralnih planina i turkijskih Kumana iz stepe, formirajući krimskotatarske etničke grupe.[10][11][12] Međutim, kumanski jezik se smatra direktnim pretkom sadašnjeg jezika Krimskih Tatara sa mogućim inkorporacijama drugih jezika poput krimskog gotskog.[13][14][15][16] Da se etnogeneza Krimskih Tatara odvijala na Krimu i sastojala se od nekoliko etapa u trajanju od preko 2.500 godina, dokazuju genetska istraživanja koja pokazuju da su se u genskom fondu Krimskih Tatara sačuvale i početne komponente stare više od 2,5 hiljade godina.[17][18][19]

Mongolsko osvajanje Kipčačkog kanata dovelo je do spajanja društva sa mongolskom vladajućom klasom preko stanovništva koje govori kipčački, a koje je nazvano Tatarima i koje je na kraju apsorbovalo druge etničke grupe na Krimskom poluostrvu poput Jermena, Italijana, Grka i Gota kako bi formiralo današnje Krimske Tatare; sve do sovjetske deportacije, Krimski Tatari su još uvek mogli da razlikuju među sobom Tatare, Kipčake, Nogaje i "Tate" potomke tatarizovanih Gota i drugih poturčenih naroda.[20]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Počeci[uredi | uredi izvor]

Stepski Krimski Tatari
Tati i Jalibojli

Krimski Tatari su se formirali kao narod na Krimu i potomci su raznih naroda koji su živeli na Krimu u različitim istorijskim epohama. Glavne etničke grupe koje su naseljavale Krim u različito vreme i učestvovale u formiranju krimskotatarskog naroda su Tavri, Skiti, Sarmati, Alani, Grci, Goti, Prabugari, Hazari, Pečenezi, Italijani i Čerkezi. Konsolidacija ovog raznolikog etničkog konglomerata u jedinstveni krimskotatarski narod odvijala se tokom vekova. Vezni elementi u ovom procesu bili su zajedništvo teritorije, turkijski jezik i islamska vera.[21][22][23][24][25][26]

Važna uloga u formiranju krimskotatarskog naroda pripada zapadnim Kipčacima, poznatim u istoriografiji kao Kumani. Oni su postali konsolidujuća etnička grupa, koja je uključivala sve druge narode koji su naseljavali Krim od davnina. Kipčaci iz 11.-12. veka počeli su da naseljavaju Volške, Azovske i crnomorske stepe (koje su od tada do 18. veka nazivane Kumanija – "Kumanska stepa"). Od druge polovine 11. veka počeli su aktivno da se sele na Krim. Značajan deo Kumana sakrio se u planinama Krima, bežeći posle poraza kombinovanih kumansko-ruskih trupa od Mongola i naknadnog poraza kumanskih protodržavnih formacija u severnom crnomorskom regionu.

Do kraja 15. veka stvoreni su glavni preduslovi koji su doveli do formiranja nezavisne krimskotatarske etničke grupe: uspostavljena je politička dominacija Krimskog kanata na Krimu, turkijski jezik (kumanski na teritoriji kanata) postao je dominantan, a islam je stekao status državne vere na celom poluostrvu. Prevazilaženjem naziva Tatari kumanskog stanovništva Krima, islamske veroispovesti i turkijskog jezika, započeo je proces konsolidacije multietničkog konglomerata poluostrva, što je dovelo do pojave krimskotatarskog naroda.[24] Nekoliko vekova, na bazi kumanskog jezika sa primetnim oguskim uticajem, razvijao se krimskotatarski jezik.[27][28][29][30]

Zlatna horda i Krimski kanat[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Krimski kanat
Vidi još: Zlatna horda
Uzbeg-kanova džamija — jedna od najstarijih džamija na Krimu. Sagrađena je 1314. godine za vreme vladavine Zlatne Horde na poluostrvu.

Početkom 13. veka Krim, čiji je veći deo stanovništva već bio sastavljen od turkijskog naroda — Kumana, postao je deo Zlatne horde. Krimski Tatari su uglavnom prihvatili islam u 14. veku i nakon toga je Krim postao jedan od centara islamske civilizacije u istočnoj Evropi. U istom veku, trendovi ka separatizmu pojavili su se u Krimskom ulusu Zlatne Horde. De fakto nezavisnost Krima od Zlatne Horde može se računati od početka vladavine princeze (hanum) Džanike, ćerke moćnog kana Zlatne Horde Toktamiša i žene osnivača Nogajske horde Edigija, na poluostrvu. Tokom svoje vladavine snažno je podržavala Hadži Giraja u borbi za krimski presto sve do njene smrti 1437. Nakon smrti Džanike, situacija Hadži Giraja na Krimu je oslabila i on je bio primoran da napusti Krim i pređe u Litvaniju.[31]

Krimski Tatari su se pojavili kao nacija u vreme Krimskog kanata, osmanske vazalne države tokom 16. do 18. veka.[32] Ruski istoričar, doktor istorije, profesor Ruske akademije nauka Ilja Zajcev piše da analiza istorijskih podataka pokazuje da uticaj Turske na politiku Krima nije bio tako visok kao što se izveštava u starim turskim izvorima i carskim ruskim izvorima.[33] Turkijsko govorno stanovništvo Krima je već u 14. veku većim delom prihvatilo islam, nakon preobraćenja Uzbeg-kana iz Zlatne horde.[34] U vreme prve ruske invazije na Krim 1736. godine, kanove arhive i biblioteke bile su poznate širom islamskog sveta, a pod kanom Krim-Girajom grad Akmesdžit je bio opremljen vodovodom, kanalizacijom i pozorištem u kojem su izvođena dela Molijera na francuskom, dok je luka Kezlev poređena sa Roterdamom, i Bahčisaraj, glavni grad, koji je opisan kao najčistiji i najzeleniji grad u Evropi.[35]

Dvorac krimskog kana u Bahčisaraju, Karlo Bosoli

Godine 1441. poslanstvo predstavnika nekoliko najjačih klanova Krima, uključujući klanove Zlatne horde Širin i Barin i kumanski klan — Kipčak, otišlo je u Veliku kneževinu Litvaniju da pozove Hadži Giraja da vlada Krimom. Postao je osnivač dinastije Gerej, koja je vladala do pripajanja Krimskog kanata Rusiji 1783. godine.[36] Hadži I Giraj bio je preko Džošijeve loze potomak Džingis-kana i njegovog unuka Batu-kana iz Zlatne horde. Za vreme vladavine Menlija Giraja, Hadžijevog sina, vojska Velike horde je izvršila invaziju na Krim sa severa. Krimski kan je pobedio u glavnoj bici, presrevši vojsku kana Horde u Takt-Liji. Velika horda je prestala da postoji, a Krimski kan je postao Veliki kan i naslednik ove države.[36][37] Od tada je Krimski kanat bio među najjačim silama u istočnoj Evropi sve do početka 18. veka.[38] Kanat je zvanično delovao kao vazalna država Osmanskog carstva, sa velikom autonomijom posle 1580. godine.[39] U isto vreme, nogajske horde, koje nisu imale svog hana, bile su vazali Krimskog kanata, Moskovske kneževine i Državne zajednice Poljske i Litvanije[40][41] i plaćale su godišnji danak kanu (do 1700.[42] odnosno 1699). U 17. veku, krimski Tatari su pomogli ukrajinskim kozacima predvođenim Bogdanom Hmeljnickim u borbi za nezavisnost, što im je omogućilo da ostvare nekoliko odlučujućih pobeda nad poljskim trupama.[43]

Karta Krima na francuskom jeziku iz 1774. godine sa pretežno turkijskim nazivima mesta.
Krimski kan i Bogdan Hmeljnicki izvode namaz.

Godine 1711, kada je Petar Veliki krenuo u pohod sa svom svojom vojskom (80.000) da bi došao do Crnog mora, opkolila ga je vojska krimskog kana Devleta II Giraja i našao se u bezizlaznoj situaciji. Samo je izdaja osmanskog vezira Baltadži Mehmet-paše omogućila Petru da se izvuče iz obruča Krimskih Tatara.[44] Kada je Devlet II Giraj protestovao protiv vezirove odluke,[45] njegov odgovor je bio: 'Treba da znaš svoje tatarske poslove. Poslovi Visoke porte su meni povereni. Nemaš prava da se mešaš u njih'.[46] Potpisan je Prutski ugovor, a 10 godina kasnije Rusija se proglasila carstvom. Godine 1736. turski sultan Ahmed III pozvao je krimskog kana Kaplana I Giraja u pohod na Persiju. Shvatajući da bi Rusija mogla da iskoristi nedostatak trupa na Krimu, Kaplan Giraj je pisao sultanu da dobro razmisli, ali je sultan bio uporan. Kako je očekivao Kaplan Giraj, ruska vojska je 1736. upala na Krim, predvođena Minihom, opustošila poluostrvo, pobila civile i uništila sve veće gradove, zauzela glavni grad, Bahčisaraj, i spalila Kanovu palatu sa svim arhivama i dokumentima, a potom napustio Krim zbog epidemije koja je na njemu počela. Godinu dana kasnije je isto učinio drugi ruski general — Petar Lasi.[36][47] Od tada, Krimski kanat nije mogao da se oporavi, i počelo je njegovo sporo opadanje. Rusko-turski rat od 1768. do 1774. godine rezultirao je porazom Osmanlija od Rusa, a prema Kučukkainardžijskom miru (1774) potpisanom nakon rata, Krim je postao nezavisan, a Osmanlije su se odrekle političkog prava da štite Krimski kanat. Posle perioda političkih nemira na Krimu, carska Rusija je prekršila ugovor i anektirala Krimski kanat 1783. godine.

Krimskotatarski strelac

Glavno stanovništvo Krimskog kanata bili su Krimski Tatari, zajedno sa njima u Krimskom kanatu su živele značajne zajednice Karaima, Italijana, Jermena, Grka, Čerkeza i Roma. Početkom 16. veka pod vlašću krimskih kanova došao je deo Nogajskih plemena koja su lutala van Krimskog poluostrva, seleći se tamo tokom perioda suše i gladi. Većina stanovništva u 16. veku je ispovedala islam hanefijske struje; deo stanovništva su bili pravoslavci, monoteletisti, i jevreji. Postojale su male katoličke zajednice. Krimskotatarsko stanovništvo Krimskog poluostrva bilo je delimično oslobođeno poreza. Grci su plaćali džiziju, Italijani su bili u privilegovanom položaju zbog delimičnih poreskih olakšica za vreme vladavine Menlija Giraja. Do 18. veka stanovništvo Krimskog kanata brojalo je oko 500 hiljada ljudi. Teritorija Krimskog kanata bila je podeljena na Kinakanta (gubernatorstva), koja se sastojala od Kadilika, obuhvatajući niz naselja.[48]

Do početka 18. veka, krimski Nogajci su bili poznati po čestim, u nekim periodima gotovo godišnjim racijama, u kojima su prikupljali robove, na Ukrajinu i Rusiju.[32][49][50][51] Dugo vremena, sve do kasnog 18. veka, Krimski kanat je održavao masivnu trgovinu robljem sa Osmanskim carstvom i Bliskim istokom, što je bio jedan od važnih faktora njegove privrede.[48][52] edna od najvažnijih trgovačkih luka i tržišta robova bila je Feodosija.[53][54] Prema osmanskom popisu stanovništva iz 1526. godine, porezi na prodaju i kupovinu robova činili su 24% sredstava, naplaćivanih na Osmanskom Krimu za sve aktivnosti.[55] Ali u stvari, uvek je bilo malih juriša i Tatara i Kozaka, u oba smera.[56] The Osmanski pisac i putnik iz 17. veka Evlija Čelebija pisao je da je na Krimu bilo 920.000 ukrajinskih robova, ali samo 187.000 slobodnih muslimana.[32] Međutim, ukrajinski istoričar Sergej Gromenko smatra ovo Čelebijevo svedočenje mitom popularnim među ultranacionalistima, ističući da se danas iz ekonomskih spisa zna da je Krim u 17. veku mogao da prehrani najviše 500 hiljada ljudi. Poređenja radi, prema beleškama konzula Francuske barona Tota, sto godina kasnije, 1767. godine, u Krimskom kanatu je živelo 4 miliona ljudi, [57] a 1778. godine, odnosno samo jedanaest godine kasnije, sve hrišćane su ruske vlasti iselile sa teritorije kanata, a ispostavilo se da ih je bilo oko 30 hiljada,[58] uglavnom Jermena i Grka, a među njima nije bilo Ukrajinaca. Takođe, prema pouzdanijim savremenim izvorima od Evlijinih podataka, robovi nikada nisu činili značajan deo stanovništva Krima.[59] Ruski profesor Glagoljev piše da je 1666. godine u Krimskom kanatu bilo 1.800.000 slobodnih Krimskih Tatara,[60] takođe treba napomenuti da je ogroman deo Ukrajine bio deo Krimskog kanata, zbog čega je Evlija mogao da uzme u obzir Ukrajince u opštoj populaciji kanata (vidi Osmanska Ukrajina).

Neki istraživači procenjuju da je više od 2 miliona ljudi bilo zarobljeno i porobljeno u vreme Krimskog kanata. Poljski istoričar Bohdan Baranovski je pretpostavio da je u 17. veku Državna zajednica Poljske i Litvanije (današnja Poljska, Ukrajina i Belorusija) gubila u proseku 20.000 stanovnika godišnje a čak milion u svim godinama zajedno od 1500. do 1644. godine.[32][61] U znak odmazde, zemlje Krimskih Tatara su napadali Zaporoški kozaci,[56] naoružani ukrajinski konjanici, koji su branili stepsku granicu – Divlja polja – od napada tatarskih robova i često napadali i pljačkali zemlje Turaka Osmanlija i Krimskih Tatara. Donski kozaci i Kalmički Mongoli takođe su upadali u zemlju Krimskih Tatara.[62] Poslednji zabeleženi veliki krimski napad, pre onih u rusko-turskom ratu (1768–1774) dogodio se za vreme vladavine Petra Velikog (1682–1725).[56] Međutim, kozački pohodi su nastavljeni i posle tog vremena|author2=osmanski veliki vezir se požalio ruskom konzulu na pohode na Krim i Očakov 1761. godine.[56] Godine 1769. u poslednjem velikom napadu Tatara, koji se dogodio tokom rusko-turskog rata, zarobljeno je 20.000 robova.[52]

Nacionalni ples krimskih Tatara — Kajtarma — "Povratak", 1790.

Ipak, neki istoričari, uključujući ruskog istoričara Valerija Vozgrina i poljskog istoričara Oleksa Gajvoronskog, naglasili su da savremeni istoričari uveliko preuveličavaju ulogu trgovine robljem u ekonomiji Krimskog kanata, a ekonomija zavisna od trgovine robovima nije ništa drugo do istorijski mit.[63][64] Prema savremenim istraživanjima, stočarstvo je zauzimalo vodeću poziciju u privredi Krimskog kanata, Krimski kanat je bio jedan od glavnih snabdevača pšenicom Otomanskog carstva. Kao izvori prihoda razvijeni su i rudarstvo soli, vinogradarstvo i vinarstvo, hortikultura i baštovanstvo.[48]

Čitajući istoriju Krimskih Tatara, potrebno je uzeti u obzir da je istorijska nauka o Krimskim Tatarima pod jakim uticajem ruskih istoričara koji su prepisali istoriju Krimskog kanata da bi opravdali aneksiju Krima 1783. godine, a, posebno, zatim od strane sovjetskih istoričara koji su izmenili istoriju Krima da bi opravdali deportaciju Krimskih Tatara 1944.[65][66][67][68][69]

U Ruskoj Imperiji[uredi | uredi izvor]

Vidi još: Novorusija
Kafa u ruševinama nakon ruske aneksije Krima
Napuštene kuće u Karasuvbazaru.

Rusko-turski rat (1768–1774) je završen porazom Osmanlija od Rusa, a prema Kučukkainardžijskom miru (1774) potpisanom nakon rata, Krim je postao nezavisan, a Osmanlije su se odrekle svog političkog prava da štite Krimski kanat. Posle perioda političkih nemira na Krimu, Rusija je prekršila ugovor i pripojila Krimski kanat 1783. Posle aneksije, bogatiji Tatari, koji su izvozili pšenicu, meso, ribu i vino u druge delove Crnog mora, bili su prisiljeni da se presele u Osmansko carstvo zbog ugnjetavanja ruske administracije i kolonijalne politike Ruskog carstva. Dalja proterivanja usledila su 1812. zbog straha od pouzdanosti Tatara pred Napoleonovim napredovanjem. Konkretno, Krimski rat 1853–1856, zakoni iz 1860–1863, carska politika i Rusko-turski rat (1877—1878) izazvali su egzodus Tatara; 12.000 se ukrcalo na savezničke brodove u Sevastopolju kako bi preživeli granatiranja, a ruska vlada ih je označila kao izdajnike.[35] Od ukupne tatarske populacije 300.000 Tauridske gubernije oko 200.000 krimskih Tatara je emigriralo.[70] Mnogi Krimski Tatari su stradali u procesu emigracije, uključujući i one koji su se udavili prilikom prelaska Crnog mora. Ukupno, od 1783. do početka 20. veka, najmanje 800 hiljada Tatara je napustilo Krim. Danas potomci ovih Krimljana čine krimskotatarsku dijasporu u Bugarskoj, Rumuniji i Turskoj.

Krimskotatarska četa Ruske Imperije

Ismail Gasprali (1851–1914) je bio poznati krimskotatarski intelektualac, pod uticajem nacionalističkih pokreta tog perioda, čiji su napori postavili temelje za modernizaciju muslimanske kulture i nastanak krimskotatarskog nacionalnog identiteta. Dvojezične krimsko-tatarsko-ruske novine Terdžiman-Perevodčik koje je izdavao 1883–1914 funkcionisale su kao obrazovno sredstvo kroz koje su se pojavila nacionalna svest i moderno mišljenje među celokupnim turkijskim govornim stanovništvom Ruske Imperije.[35] Nakon Ruske revolucije 1917. ova nova elita, u kojoj su bili Noman Čelebidžihan i Kafer Sejdamet, proglasila je prvu demokratsku republiku u islamskom svetu, nazvanu Krimska Narodna Republika 26. decembra 1917. Međutim, ova republika je kratkog veka i ukinuta je od strane boljševika u januaru 1918.[71]

U Sovjetskom Savezu (1917–1991)[uredi | uredi izvor]

Etnička karta Krima (zelena boja — Krimski Tatari) 1930. godine, prema Maloj sovjetskoj enciklopediji. Procenat Krimskih Tatara po regionima na Krimu, prema sovjetskom popisu iz 1939. godine. Procenat Krimskih Tatara po regionima na Krimu prema ruskom popisu iz 2014
Dete Krimskih Tatara na specijalnom naselju nakon deportacije. 1944, Molotovska oblast, RSFSR

Tokom ruske gladi 1921. godine, poluostrvo je pretrpelo tešku glad.[72] Više od 100.000 Krimskih Tatara umrlo je od gladi,[72] a desetine hiljada Tatara pobeglo je u Tursku ili Rumuniju.[73] Hiljade drugih je deportovano ili ubijeno tokom kolektivizacije 1928-1929.[73] Politika "kolektivizacije" sovjetske vlade dovela je do velike gladi širom zemlje 1931–1933. Između 1917. i 1933. godine, 150.000 Tatara — oko 50% tadašnjeg stanovništva — bilo je ubijeno ili proterano sa Krima.[74] Tokom Staljinove Velike čistke, državnici i intelektualci kao što su Veli Ibraimov i Bekir Čoban-zade bili su zatvarani ili pogubljeni po raznim optužbama.[73]

U maju 1944. celokupno krimskotatarsko stanovništvo Krima je prognano u Centralnu Aziju, uglavnom u Uzbekistan, po naređenju Josifa Staljina, generalnog sekretara Komunističke partije Sovjetskog Saveza i predsednika Državnog komiteta za odbranu SSSR-a. Iako je veliki broj Krimskih Tatara služio u Crvenoj armiji i učestvovao u partizanskom pokretu na Krimu tokom rata, postojanje Tatarske legije u nacističkoj vojsci i saradnja nekih krimskotatarskih verskih i političkih vođa sa Hitlerom tokom rata i nemačka okupacija Krima pružila je sovjetskom rukovodstvu opravdanje za optuživanje celokupnog krimskotatarskog stanovništva da su nacistički kolaboracionisti. Neki savremeni istraživači tvrde da je geopolitički položaj Krima podstakao sovjetsku percepciju Krimskih Tatara kao potencijalnu pretnju.[75] Ovo uverenje se delimično zasniva na analogiji sa brojnim drugim slučajevima deportacije neruskog stanovništva sa pograničnih teritorija, kao i na činjenici da je i druga neruska populacija, kao što su Grci, Jermeni i Bugari takođe bila uklonjena sa Krima.

Oko 240.000 Krimskih Tatara je masovno deportovano, u vidu kolektivne kazne, 17-18. maja 1944. kao "specijalni doseljenici" u Uzbečkoj SSR i drugim udaljenim delovima Sovjetskog Saveza.[76] Ovaj događaj se na krimskotatarskom jeziku zove Surgun; nekolicina onih koji su pokušali da beže su streljani na licu mesta, a u roku od nekoliko meseci polovina je umrla od hladnoće, gladi, iscrpljenosti i bolesti.[35] Mnogi od njih su premešteni da rade kao prinudni radnici u sovjetskom sistemu gulaga.[77]

Pokret za građanska prava[uredi | uredi izvor]

Uzroci[uredi | uredi izvor]

Počevši od 1944. godine, Krimski Tatari su živeli uglavnom u Centralnoj Aziji sa oznakom specijalni doseljenici, što znači da su imali malo prava. Specijalnim doseljenicima je bilo zabranjeno da napuštaju mala određena područja i morali su često da se prijavljuju u komandnoj kancelariji.[78][79][80][81] Sovjetska propaganda usmerena ka Uzbecima prikazivala je Krimske Tatare kao pretnju njihovoj domovini, i kao rezultat toga bilo je mnogo dokumentovanih zločina iz mržnje protiv krimskotatarskih civila od strane uzbečkih komunističkih lojalista.[82][83] Pedesetih godina 20. veka je okončan režim specijalnih doseljenika, ali su Krimski Tatari i dalje bili čvrsto vezani za Centralnu Aziju; dok je drugim deportovanim etničkim grupama poput Čečena, Karačajaca, i Kalmika bilo potpuno dozvoljeno da se vrate u svoje rodne zemlje tokom Hruščovljevog odmrzavanja, ekonomski i politički razlozi u kombinaciji sa osnovnim pogrešnim shvatanjima i stereotipima o Krimskim Tatarima doveli su do toga da Moskva i Taškent ne žele da dozvole Krimskim Tatarima isto pravo na povratak; isti dekret koji je rehabilitovao prethodno pomenute deportovane nacije i obnovio njihove nacionalne republike pozvao je Krimske Tatare koji su želeli nacionalnu republiku da traže "nacionalno ujedinjenje" u Tatarskoj ASSR umesto da obnove Krimsku ASSR, na veliko zaprepašćenje Krimskih Tatara koji nisu imali nikakve veze sa Tatarstanom niti su želeli da se vrate u Tatarstan.[83][84] Odbijanje Moskve da dozvoli povratak nije bilo zasnovano samo na želji da zadovolje nove ruske naseljenike na Krimu, koji su bili veoma neprijateljski raspoloženi prema ideji povratka i bili su predmet dosta tatarofobične propagande, već i iz ekonomskih razloga: zbog visoke produktivnosti od krimskotatarskih radnika u Centralnoj Aziji značilo je da bi puštanje dijaspore u povratak uzelo danak ciljevima sovjetske industrijalizacije u Centralnoj Aziji.[79] Istoričari su dugo sumnjali da je nasilni otpor Čečena zbog zatvaranja u egzilu doveo do njihove dalje spremnosti da se vrate, dok nenasilni pokret Krimskih Tatara nije doveo do želje da Krimski Tatari napuste Centralnu Aziju. U stvari, vlada je kažnjavala Krimske Tatare zato što su "stahanovci", dok je nagrađivala deportovane nacije koje su manje doprinele izgradnji socijalizma, stvarajući dalje negodovanje.[85][86]

Sovjetski dekret iz 1967. godine uklonio je optužbe protiv Krimskih Tatara na papiru, a istovremeno se na njih pozivalo ne njihovim pravim etnonimom, već eufemizmom koji je na kraju postao standard za građane tatarske nacionalnosti koji su ranije živeli na Krimu, što je razbesnelo mnoge Krimske Tatare koji su to shvatili, a što je značilo da ih vlada čak ni ne vidi kao Krimske Tatare. Pored toga, sovjetska vlada nije učinila ništa da olakša njihovo preseljenje na Krim i da izvrši reparacije za izgubljene živote i konfiskovan imovinu.[87] Pre masovnog povratka u eri perestrojke, Krimski Tatari su činili samo 1,5% stanovništva Krima, pošto su vladini entiteti na svim nivoima preduzeli niz mera mimo ionako oslabljenog sistema boravišnih dozvola kako bi ih zadržali u Centralnoj Aziji.[88][89]

Metode[uredi | uredi izvor]

Ukidanje režima specijalnog naselja omogućilo je aktivistima za prava Krimskih Tatara da se mobilišu. Primarni metod podnošenja pritužbi vladi bilo je podnošenje peticija. Peticije za pravo na povratak dobile su preko 100.000 potpisa; iako su se povremeno koristili i drugi metodi protesta, pokret je ostao potpuno nenasilan.[90][91] Pored malog procenta Krimskih Tatara kojima je bilo dozvoljeno da se vrate na Krim, vratili su se i oni koji nisu dobili boravišne dozvole i pokušali da žive ispod radara. Međutim, nedostatak boravišne dozvole za njih je rezultirao drugom deportacijom. Poslednji način da se izbegne druga deportacija bilo je samospaljivanje, koje je izveo krimskotatarski nacionalni heroj Musa Mamut, jedan od onih koji su se preselili na Krim bez boravišne dozvole. Polio se benzinom i izvršio samospaljivanje pred policijom koja je pokušala da ga deportuje 23. juna 1978. Mamut je preminuo od teških opekotina nekoliko dana kasnije, ali nije izrazio žaljenje što je izvršio samospaljivanje.[91] Mamut je posthumno postao simbol otpora i nacionalnosti Krimskih Tatara.[92] Druga značajna samospaljivanja u ime pokreta za pravo na povratak Krimskih Tatara uključuju Šavkata Jaruljina, koji je fatalno izvršio samospaljivanje ispred zgrade vlade u znak protesta u oktobru 1989, i Sejdameta Baljija koji je pokušao samospaljivanje u procesu deportacije sa Krima u decembru te godine, ali je preživeo.[93] Mnogi drugi poznati krimski Tatari su pretili vladinim vlastima samospaljivanjem ako budu i dalje ignorisani, uključujući nosioca ordena Heroja Sovjetskog Saveza Abdraima Rešidova. U kasnijim godinama Sovjetskog Saveza, aktivisti Krimskih Tatara održavali su proteste na Crvenom trgu.[81][94]

Rezultati[uredi | uredi izvor]

Posle dugotrajnog lobiranja pokreta za građanska prava Krimskih Tatara, sovjetska vlada je 1987. osnovala komisiju za procenu zahteva za pravo na povratak, kojom je predsedavao Andrej Gromiko.[95] Gromikov snishodljiv stav[96] i propust da ih uveri da će imati pravo na povratak[97] prekinuo je saradnju sa članovima pokreta za građanska prava Krimskih Tatara. U junu 1988. izdao je zvaničnu izjavu u kojoj je odbacio zahtev za ponovno uspostavljanje autonomije Krimskih Tatara na Krimu i podržao da se dozvoli samo organizovani povratak još nekoliko Krimskih Tatara, dok je pristao da se dozvoli zahtevima nižeg prioriteta za objavljivanje više publikacija i školsku nastavu na krimskotatarskom jeziku na lokalnom nivou u oblastima sa deportovanim stanovništvom.[98] Zaključak da nema osnova da se obnovi autonomija i da se krimskim Tatarima da pravo na povratak[99] izazvao je nove proteste.[100] Manje od dve godine nakon što je Gromikova komisija odbila njihov zahtev za autonomiju i povratak, pogromi protiv deportovanih Turaka Mešketijana su se dešavali u Centralnoj Aziji. Tokom pogroma, na meti su bili i neki Krimski Tatari, što je rezultiralo promenom stava prema dozvoli Krimskim Tatarima da se vrate na Krim.[101] Na kraju je 1989. osnovana druga komisija, kojom je predsedavao Genadi Janajev i koja je uključivala Krimske Tatare u odboru, kako bi ponovo procenila ovo pitanje, i odlučeno je da je deportacija nezakonita i da je Krimskim Tatarima dato puno pravo na povratak, poništavajući prethodnu zakona koji su imali za cilj da Krimskim Tatarima što više otežaju preseljenje na Krim.[102][103]

Posle ukrajinske nezavisnosti[uredi | uredi izvor]

Do sada se više od 250.000 Krimskih Tatara vratilo u svoju domovinu, boreći se da ponovo uspostave svoje živote i povrate svoja nacionalna i kulturna prava uprkos mnogim društvenim i ekonomskim preprekama. Jedna trećina njih su ateisti, a više od polovine onih koji sebe smatraju religioznim ne poštuju strogo veru.[104]

Krimska kriza 2014[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Ruska aneksija Krima
Vidi još: Republika Krim
Proukrajinske demonstracije u Simferopolju (ukrajinska zastava levo, zastava Krimskih Tatara desno) tokom ruske vojne intervencije na Krimu, mart 2014.

Nakon vesti o rezultatima referendumu o nezavisnosti Krima organizovanom uz pomoć Rusije 16. marta 2014, rukovodstvo Kurultaja je izrazilo zabrinutost zbog ponovnog progona, kako je prokomentarisao jedan američki zvaničnik pre posete tima UN-a za ljudska prava poluostrvu.[105] Istovremeno, Rustam Minihanov, predsednik Tatarstana poslat je na Krim da umiri zabrinutost Krimskih Tatara, prilikom čega je izjavio da „u 23 godine ukrajinske nezavisnosti ukrajinski lideri su koristili krimske Tatare kao pione u svojim političkim igrama, a da im nisu učinili nikakvu opipljivu uslugu “. Pitanje progona Krimskih Tatara od strane Rusije od tada se redovno postavlja na međunarodnom nivou.[106][107]

Dana 18. marta 2014, dana kada je Krim pripojen Rusiji, a krimskotatarski jezik je dejure proglašen za jedan od tri zvanična jezika Krima. Takođe je najavljeno da će se od Krimskih Tatara tražiti da se odreknu priobalnih zemalja na kojima su se smestili od povratka na Krim početkom 1990-ih i da im se dodeli zemlja na drugim mestima na Krimu. Navedeno je da im je ustupljeno zemljište potrebno za „društvene svrhe“, pošto deo ove zemlje zauzimaju Krimski Tatari bez pravnih dokumenata o vlasništvu.[108] Situaciju je izazvala nemogućnost SSSR-a (a kasnije i Ukrajine) da proda zemlju Krimskim Tatarima po razumnoj ceni umesto da vrati Tatarima zemlju koja je bila u vlasništvu pre deportacije, kada se oni ili njihovi potomci vrate iz Centralne Azije (uglavnom Uzbekistan). Kao posledica toga, neki Krimski Tatari su se naselili kao skvoteri, zauzimajući zemlju koja još uvek nije pravno registrovana.

Sastanak predsednika Rusije Vladimira Putina sa proruskim predstavnicima krimskih Tatara, 16. maja 2014.

Neki krimski Tatari su pobegli u kopnenu Ukrajinu zbog krize na Krimu – navodno oko 2000. do 23. marta.[109] Dana 29. marta 2014, hitan sastanak predstavničkog tela Krimskih Tatara glasao je za traženje etničke i teritorijalne autonomije za Krimske Tatare koristeći politička i pravna sredstva. Sastanku su prisustvovali šef Republike Tatarstan i predsednik Ruskog saveta muftija.[110] Odluke o tome da li će Tatari prihvatiti ruske pasoše ili će tražena autonomija biti unutar ruske ili ukrajinske države odložene su do dalje rasprave.[111]

Medžlis je nastavio sa radom u hitnom režimu u Kijevu.[112]

Nakon aneksije Krima od strane Ruske Federacije, ruske vlasti navodno progone i diskriminišu Krimske Tatare, uključujući slučajeve proizvoljnih pritvaranja, prisilnih nestanaka od strane ruskih snaga bezbednosti i sudova.[113][114][115]

Ukrajina je 12. juna 2018. podnela Memorandum koji se sastoji od 17.500 stranica teksta u 29 tomova Međunarodnom sudu pravde UN-a o rasnoj diskriminaciji Krimskih Tatara od strane ruskih vlasti na okupiranom Krimu i državnom finansiranju terorizma od strane Ruske Federacije u Donbasu.[116][117]

Kultura[uredi | uredi izvor]

Vidi još: Krimskotatarski jezik

Jurte ili nomadski šatori tradicionalno su igrali važnu ulogu u kulturnoj istoriji Krimskih Tatara. Postoje različite vrste jurti; neke su velike i sklopive, zovu se terme, dok su druge male i nesklopive (otav).

Na prazniku Novruz, Krimski Tatari obično kuvaju jaja, pileću supu, pitu od lisnatog mesa (kobete), alvu, i slatke biskvite. Deca stavljaju različite maske i pevaju posebne pesme pod prozorima svojih komšija, a zauzvrat dobijaju slatkiše.

Pesme (makam) nomadskih stepskih Krimskih Tatara odlikuju se dijatonskom, melodijskom jednostavnošću i sažetošću. Pesme planinskih i južno primorskih Krimskih Tatara, zvane Turku, pevaju se uz bogato ornamentisane melodije. Rasprostranjena je i kućna lirika. Povremeno se za vreme krimskih praznika i venčanja održavaju pesnička takmičenja između mladića i devojaka. Obredni folklor uključuje pozdrave zime, svadbene pesme, jadikovke i plesne pesme (horan). Epske priče ili destani su veoma popularni među Krimskim Tatarima, posebno destani Čora batir, Edige, Koroglu i drugi.[118]

Danas su u upotrebi dve vrste pisma: ćirilica i latinica. U početku su Krimski Tatari koristili arapsko pismo za svoje pisanje. Godine 1928. zamenjen je latiničnim pismom. Ćirilica je uvedena 1938. godine na osnovu ruskog pisma. Ćirilica je bila jedino zvanično pismo koje su Krimski Tatari imali između 1938. i 1997. Sva slova se poklapaju sa pismom ruskog pisma. Devedesetih godina 20. veka počinje postepeni prelazak jezika na novo latinično pismo zasnovano na turskom.[119][120]

Kuhinja[uredi | uredi izvor]

Tradicionalna kuhinja Krimskih Tatara ima sličnosti sa grčkom, italijanskom, balkanskom, nogajskom, severnokavkaskom i volškotatarskom, iako se neka nacionalna jela i prehrambene navike razlikuju među različitim regionalnim podgrupama Krimskih Tatara; na primer, riba i proizvodi su popularniji među jalibojlu tatarskim jelima, dok su meso i mlečni proizvodi zastupljeniji u stepskoj tatarskoj kuhinji. Mnoga uzbečka jela su uvrštena u krimskotatarsku nacionalnu kuhinju tokom egzila u Centralnoj Aziji od 1944. godine, a ova jela su postala preovlađujuća na Krimu od povratka. Uzbečka samosa, lagman, i pilav se prodaju u većini tatarskih kafića na Krimu kao nacionalna jela. Zauzvrat, neka krimskotatarska jela, uključujući čibureki, usvojili su narodi izvan Krima, kao što su Turska i Severni Kavkaz.[121]

Krimskotatarske političke partije[uredi | uredi izvor]

Nacionalni pokret Krimskih Tatara[uredi | uredi izvor]

Osnovao ga je krimskotatarski aktivista za građanska prava Jurij Osmanov, Nacionalni pokret krimskih Tatara (NDKT) bio je glavna opoziciona frakcija Džemilevoj frakciji tokom sovjetske ere. Zvanični cilj NDKT-a tokom sovjetske ere bila je obnova Krimske ASSR po lenjinističkom principu nacionalne autonomije za titularne autohtone narode u njihovoj domovini, što je bilo u suprotnosti sa željama nezavisne tatarske države od OKND-a, preteče Medžilisa . Jurij Osmanov, osnivač organizacije, bio je veoma kritičan prema Džemilevu, rekavši da OKND, prethodnik Medžilisa, nije dovoljno pokušao da popravi etničke tenzije na Krimu. Međutim, OKND-u je opala popularnost nakon što je ubijen Jurij Osmanov.[122][123][124]

Krimskotatarske političke partije[uredi | uredi izvor]

Nacionalni pokret Krimskih Tatara[uredi | uredi izvor]

Osnovao ga je krimskotatarski aktivista za građanska prava Jurij Osmanov, Nacionalni pokret krimskih Tatara (NDKT) bio je glavna opoziciona frakcija Džemilevoj frakciji tokom sovjetske ere. Zvanični cilj NDKT-a tokom sovjetske ere bila je obnova Krimske ASSR po lenjinističkom principu nacionalne autonomije za titularne autohtone narode u njihovoj domovini, što je bilo u suprotnosti sa željama nezavisne tatarske države od OKND-a, preteče Medžilisa . Jurij Osmanov, osnivač organizacije, bio je veoma kritičan prema Džemilevu, rekavši da OKND, prethodnik Medžilisa, nije dovoljno pokušao da popravi etničke tenzije na Krimu. Međutim, OKND-u je opala popularnost nakon što je ubijen Jurij Osmanov.[122][123][124]

Medžlis[uredi | uredi izvor]

Godine 1991. rukovodstvo krimskih Tatara je osnovalo Kurultaj, ili parlament, da deluje kao predstavničko telo za krimske Tatare koje je moglo da uputi pritužbe ukrajinskoj centralnoj vladi, vladi Krima i međunarodnim telima.[125] Medžlis krimskotatarskog naroda je izvršni organ Kurultaja.

Od 1990-ih do oktobra 2013. politički lider Krimskih Tatara i predsednik Medžlisa krimskotatarskog naroda bio je bivši sovjetski disident Mustafa Džemilev. Od oktobra 2013. predsednik Medžlisa krimskotatarskog naroda je Refat Čubarov.[126]

Nakon ruske aneksije Krima 2014. godine, ruske vlasti su proglasile Medžlis krimskotatarskog naroda ekstremističkom organizacijom i zabranile ga 26. aprila 2016.[127]

Nova Mili Firka[uredi | uredi izvor]

Godine 2006. osnovana je nova stranka Krimskih Tatara, koja je bila opozicija Medžlisu, koja je dobila ime ranije ugašene stranke Mili Firka s početka 20. veka. Partija tvrdi da je naslednica ideja Jurija Osmanova i NDKT-a.[128]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Subtelny 2000, str. 483. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFSubtelny2000 (help)
  2. ^ Buttino 1993, str. 68. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFButtino1993 (help)
  3. ^ a b „About number and composition population of UKRAINE by data All-Ukrainian population census'”. Ukrainian Census (2001). State Statistics Committee of Ukraine. Arhivirano iz originala 17. 12. 2011. g. Pristupljeno 20. 11. 2013. 
  4. ^ „About number and composition population of AUTONOMOUS REPUBLIC OF CRIMEA by data All-Ukrainian population census'”. Ukrainian Census (2001). State Statistics Committee of Ukraine. Pristupljeno 20. 11. 2013. 
  5. ^ a b „Crimean Tatars and Noghais in Turkey”. 
  6. ^ „Recensamant Romania 2002”. Agentia Nationala pentru Intreprinderi Mici si Mijlocii (na jeziku: rumunski). 2002. Arhivirano iz originala 13. 5. 2007. g. Pristupljeno 5. 8. 2007. 
  7. ^ a b v Crimean Tatars (KRIMSЬKІ TATARI). Encyclopedia of History of Ukraine.
  8. ^ „The Crimean Tatars: The Diaspora Experience and the Forging of a Nation”. Iccrimea.org. 18. 5. 1944. Pristupljeno 24. 10. 2012. 
  9. ^ Khodarkovsky – Russia's Steppe Frontier p. 11
  10. ^ Williams 2001, str. 7–23 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFWilliams2001 (help)
  11. ^ Ripley 1899, str. 420–
  12. ^ Kropotkin, Peter Alexeivitch; Bealby, John Thomas (1911). „Crimea”. Ur.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski). 7 (11 izd.). Cambridge University Press. str. 449—450; see page 450, (1) half way down & (2) final line. „(1) Meanwhile the Tatars had got a firm footing in the northern and central parts of the peninsula as early as the 13th century...&...(2)...and in the first years of the 20th century, the Tatars emigrated in large numbers to the Ottoman empire.” 
  13. ^ István Vásáry (2005) Cumans and Tatars, Cambridge University Press.
  14. ^ Stearns(1979:39–40).
  15. ^ „CUMAN”. Christusrex.org. Arhivirano iz originala 16. 10. 2012. g. Pristupljeno 24. 10. 2012. 
  16. ^ Stearns (1978). „Sources for the Krimgotische”. str. 37. Arhivirano iz originala 24. 7. 2011. g. Pristupljeno 12. 2. 2011. 
  17. ^ Agdžoяn A. T., Shalяho R. A., Utevskaя O. M., Žabagin M. K., Tagirli Š. G., Damba L. D., Atramentova L. A., Balanovskiй O. P. Genofond krыmskih tatar v sravnenii s tюrkoяzыčnыmi narodami Evropы, 2015
  18. ^ „Kak mы izučali genofond krыmskih tatar | Genofond RF” (na jeziku: ruski). xn--c1acc6aafa1c.xn--p1ai. Pristupljeno 2017-02-15. 
  19. ^ „Stendovый doklad Adžogяn” (PDF). 
  20. ^ Williams, Brian Glyn. 2001. "The Ethnogenesis of the Crimean Tatars. An Historical Reinterpretation". Journal of the Royal Asiatic Society 11 (3). Cambridge University Press: 329–48. https://www.jstor.org/stable/25188176.
  21. ^ Očerki istorii i kulьturы krыmskih tatar. / Pod. red. Э. Čubarova. — Simferopolь, Krыmučpedgiz, 2005.
  22. ^ A. I. Aйbabin Эtničeskaя istoriя rannevizantiйskogo Krыma. Simferopolь. Dar. 1999
  23. ^ Muhamedьяrov Š. F. Vvedenie v эtničeskuю istoriю Krыma. // Tюrkskie narodы Krыma: Karaimы. Krыmskie tatarы. Krыmčaki. — Moscow: Nauka. 2003.
  24. ^ a b Vozgrin, Valery "Historical fate of the Crimean Tatars" Arhivirano 11 jul 2006 na sajtu Wayback Machine
  25. ^ Haйruddinov M. A. K voprosu ob эtnogeneze krыmskih tatar/M. A. Haйruddinov // Učenыe zapiski Krыmskogo gosudarstvennogo industrialьno-pedagogičeskogo instituta. Vыpusk 2. -Simferopolь, 2001.
  26. ^ „Novosti - Telekanal ATR”. Arhivirano iz originala 01. 08. 2020. g. Pristupljeno 29. 05. 2022. 
  27. ^ Sevortyan E. V. Crimean Tatar language. // Languages of the peoples of the USSR. — t. 2 (Turkic languages). — N., 1966. — Pp. 234–259.
  28. ^ „Baskakov – on the classification of Turkic languages”. www. philology. ru. Pristupljeno 16. 2. 2017. 
  29. ^ Essays on the history and culture of the Crimean Tatars. / Under. edited by E. Chubarova.Simferopol, Crimecity, 2005.
  30. ^ Williams, Brian Glyn (2015). The Crimean Tatars: From Soviet Genocide to Putin's Conquest. Oxford University Press. str. xi—xii. ISBN 9780190494704. 
  31. ^ Gertsen 1993, str. 58–64
  32. ^ a b v g Brian L. Davies (2014). Warfare, State and Society on the Black Sea Steppe. pp. 15–26. Routledge.
  33. ^ Krыmskoe hanstvo: vassalitet ili nezavisimostь? // Osmanskiй mir i osmanistika. Sbornik stateй k 100-letiю so dnя roždeniя A.S. Tveritinovoй (1910–1973) M., 2010. S. 288–298
  34. ^ Williams 2001, str. 12 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFWilliams2001 (help)
  35. ^ a b v g Rayfield, Donald, 2014: "Dormant claims", Times Literary Supplement, 9 May 2014 p 15
  36. ^ a b v Gayvoronsky 2007
  37. ^ Vozgrin 1992
  38. ^ Halil İnalcik, 1942 [potrebna strana]
  39. ^ Great Russian Encyclopedia: Ver­hov­naя vlastь pri­nad­le­ža­la ha­nu – pred­sta­vi­te­lю di­na­stii Gi­re­ev, ko­to­rый яv­lяl­sя vas­sa­lom tur. sul­ta­na (ofi­ci­alь­no za­kre­p­le­no v 1580-h gg., ko­gda imя sul­ta­na sta­lo pro­iz­no­sitь­sя pe­red ime­nem ha­na vo vre­mя pяt­nič­noй mo­lit­vы, čto v mu­sulьm. mi­re slu­ži­lo pri­zna­kom vas­sa­li­te­ta) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. maj 2020)
  40. ^ Kochegarov (2008), p. 230
  41. ^ J. Tyszkiewicz. Tatarzy na Litwie i w Polsce. Studia z dziejow XIII-XVIII w. Warszawa, 1989. p. 167
  42. ^ Davies 2007, str. 187; Torke (1997), p. 110
  43. ^ There is a popular thesis in the Russian-Soviet propaganda about the Crimean Tatars betrayal of Khmelnytsky. However, the words of the vizier of the Crimean khanate Sefer Ğazı show just the opposite. He said: «The Zaporozhian Cossacks spent 800 years in servitude with the Polish kings, then seven years with us, and we, taking them together and hoping that they would be righteous and standing in service, defended them, fought for them with Poland and Lithuania, shed a lot of innocent blood, and did not allow them to be harmed. Back then there were only 8,000 Cossacks, and we Tatars made 20,000 of them. The Cossacks liked it, when we covered them and always came to their aid, then Khmelnytsky kissed me, Sefergazy-Aga, in the legs and wanted to be with us in submission forever. Now the Cossacks have misappropriated us, betrayed us, forgotten our goodness, gone to the Tsar of Moscow. You, members, know that it is traitors and rebels who will betray the Tsar just as they betrayed us and the Poles. Mehmed Giray the Tsar is unable to do anything but to walk on them and destroy them. I do not think any of the Crimeans and Nogais will have a claw on the fingers of their hands, I don't think their eyes will be covered with ground – then only the treachery and the Cossack faith will be avenged.» (source of the quote)
  44. ^ Ahmad III, H. Bowen, The Encyclopaedia of Islam, Vol. I, ed. H.A.R. Gibb, J.H. Kramers, E. Levi-Provencal and J. Shacht, (E.J.Brill, 1986), 269.
  45. ^ He was claiming: "Such a strong and merciless enemy as Moscow, falling on its feet, fell into our hands. This is such a convenient case when, if we wish so, we can capture Russia from one side to the other, since I know for sure that the whole the strength of the Russian army is this army. Our task now is to pat the Russian army so that it cannot move anywhere from this place, and we will get to Moscow and bring the matter to the point that the Russian Tsar would be appointed by our padishah" (Halim Giray, 1822)
  46. ^ Halim Giray, 1822
  47. ^ Tucker, Spencer C. (2010). A Global Chronology of Conflict: From the Ancient World to the Modern Middle East, Vol. II. ABC-CLIO. p. 732
  48. ^ a b v Great Russian Encyclopedia: Krыmskoe hanstvo Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. maj 2020) — A. V. Vinogradov, S. F. Faizov
  49. ^ Subtelny, Orest(2000). "Ukraine: A History". University of Toronto Press. pp. 105–106.
  50. ^ Magocsi 2010, str. 185
  51. ^ „The Crimean Tatars and the Ottomans”. Hürriyet Daily News. 29. 3. 2014. 
  52. ^ a b Kizilov, Mikhail (2007). „Slave Trade in the Early Modern Crimea From the Perspective of Christian, Muslim, and Jewish Sources”. Journal of Early Modern History. Oxford University. 11 (1): 2—7. doi:10.1163/157006507780385125. 
  53. ^ Yermolenko 2010, str. 111
  54. ^ "The Crimean Tatars and their Russian-Captive Slaves Arhivirano 5 jun 2013 na sajtu Wayback Machine" (PDF). Eizo Matsuki, Mediterranean Studies Group at Hitotsubashi University.
  55. ^ Fisher, Alan (1981). „The Ottoman Crimea in the Sixteenth Century”. Harvard Ukrainian Studies. 5 (2): 135—170. JSTOR 41035903. 
  56. ^ a b v g Alan W. Fisher, The Russian Annexation of the Crimea 1772–1783, Cambridge University Press, p. 26.
  57. ^ Bykova 2015, str. 34.
  58. ^ Serhiychuk 2008, str. 216.
  59. ^ Great Russian Encyclopedia Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. maj 2020): Crimean Khanate
  60. ^ Religiя Karaimov, Glagolev V. S., page 88
  61. ^ Darjusz Kołodziejczyk, as reported by Kizilov, Mikhail (2007). „Slaves, Money Lenders, and Prisoner Guards: The Jews and the Trade in Slaves and Captivesin the Crimean Khanate”. The Journal of Jewish Studies: 2. 
  62. ^ Brian Glyn Williams (2013). „The Sultan's Raiders: The Military Role of the Crimean Tatars in the Ottoman Empire” (PDF). The Jamestown Foundation. Arhivirano iz originala (PDF) 21. 10. 2013. g. 
  63. ^ The historical fate of the Crimean Tatars Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. oktobar 2019) — Doctor of Historical Sciences, Professor Valery Vozgrin, 1992, Moscow
  64. ^ The economy of the Crimean Khanate
  65. ^ RFEL:Sergeй Gromenko protiv «lыsenkovщinы» v istorii Krыma (in Russian)
  66. ^ Kak perepisыvali istoriю Krыma (How the Crimean history was rewritten)
  67. ^ Serhiy Hromenko «Vse bыlo ne tak»: začem Rossiя perepisыvaet istoriю Krыma
  68. ^ Gulnara Bekirova: Krыmskotatarskaя problema v SSSR: 1944–1991
  69. ^ Gulnara Bekirova Crimea and the Crimean Tatars in XIX—XXth centuries, 2005, page 95
  70. ^ "Hijra and Forced Migration from Nineteenth-Century Russia to the Ottoman Empire" Arhivirano 11 jun 2007 na sajtu Wayback Machine, by Bryan Glynn Williams, Cahiers du Monde russe, 41/1. 2000. str. 79–108.
  71. ^ Haяli L. I. — Provozglašenie Krыmskoй narodnoй respubliki (dekabrь 1917 goda)
  72. ^ a b Drohobycky, Maria (1995). Crimea: Dynamics, Challenges and Prospects. Rowman & Littlefield. str. 91. ISBN 0847680673. 
  73. ^ a b v Minahan 2000, str. 189
  74. ^ Kinstler, Linda (2. 3. 2014). „The Crimean Tatars: A Primer”. The New Republic. Pristupljeno 27. 3. 2018. 
  75. ^ Aurélie Campana, Sürgün: "The Crimean Tatars’ deportation and exile, Online Encyclopedia of Mass Violence", 16 June 2008. Retrieved 19 April 2012, ISSN 1961-9898
  76. ^ Subtelny, Orest (2000). Ukraine: A HistoryNeophodna slobodna registracija. University of Toronto Press. str. 483. ISBN 0-8020-8390-0.  Pronađeni su suvišni parametri: |author-link= i |authorlink= (pomoć)
  77. ^ The Muzhik & the Commissar, Time, 30 November 1953
  78. ^ Fisher, Alan W. (2014). Crimean Tatars (na jeziku: engleski). Hoover Press. str. 250—252. ISBN 9780817966638. 
  79. ^ a b Williams, Brian Glyn (2015). The Crimean Tatars: From Soviet Genocide to Putin's Conquest (na jeziku: engleski). Oxford University Press. str. 107—108. ISBN 9780190494711. 
  80. ^ Uehling, Greta (26. 11. 2004). Beyond Memory: The Crimean Tatars' Deportation and Return (na jeziku: engleski). Springer. str. 100. ISBN 9781403981271. 
  81. ^ a b Allworth, Edward (1998). The Tatars of Crimea: Return to the Homeland: Studies and Documents (na jeziku: engleski). Duke University Press. str. 225—227. ISBN 9780822319948. 
  82. ^ Stronski, Paul (2010). Tashkent: Forging a Soviet City, 1930–1966 (na jeziku: engleski). University of Pittsburgh Pre. ISBN 9780822973898. 
  83. ^ a b Naimark, Norman (2002). Fires of Hatred (na jeziku: engleski). Harvard University Press. str. 67—69. ISBN 9780674975828. 
  84. ^ Haяli R. I. Politiko-pravovoe uregulirovanie krыmskotatarskoй problemы v SSSR (1956—1991 gg.) // Leningradskiй юridičeskiй žurnal. 2016 № 3. str. 28-38
  85. ^ Buckley, Ruble & Hofmann 2008, str. 213
  86. ^ Williams 2015, str. 108, 136 harvnb greška: više ciljeva (4×): CITEREFWilliams2015 (help)
  87. ^ Buttino 1993, str. 68 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFButtino1993 (help)
  88. ^ United States Congress Commission on Security and Cooperation in Europe (1977). Basket Three, Implementation of the Helsinki Accords: Religious liberty and minority rights in the Soviet Union. Helsinki compliance in Eastern Europe (na jeziku: engleski). U.S. Government Printing Office. str. 261. 
  89. ^ Report (na jeziku: engleski). The Group. 1970. str. 14—20. 
  90. ^ Williams 2001 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFWilliams2001 (help)
  91. ^ a b Allworth, Edward (1988). Tatars of the Crimea: Their Struggle for Survival: Original Studies from North America, Unofficial and Official Documents from Czarist and Soviet Sources (na jeziku: engleski). Duke University Press. str. 55, 167—169. ISBN 9780822307587. 
  92. ^ Gromenko, Sergey (2016). Naš Krim: nerosійsьkі іstorії ukraїnsьkogo pіvostrova (na jeziku: ukrajinski). Ukraїnsьkiй іnstitut nacіonalьnoї pam’яtі. str. 283—286. ISBN 9786176841531. 
  93. ^ Yakupova 2009, str. 28–30, 47–48
  94. ^ Russia (na jeziku: engleski). Chalidze Publication. 1983. str. 121—122. 
  95. ^ Smith, Graham (1996). The nationalities question in the post-Soviet statesNeophodna slobodna registracija (na jeziku: engleski). Longman. ISBN 9780582218086. 
  96. ^ Fouse 2000, str. 340
  97. ^ Mastny 2019, str. 133
  98. ^ Country Reports on Human Rights Practices: Report Submitted to the Committee on Foreign Affairs, U.S. House of Representatives and Committee on Foreign Relations, U.S. Senate by the Department of State in Accordance with Sections 116(d) and 502B(b) of the Foreign Assistance Act of 1961, as Amended (na jeziku: engleski). U.S. Government Printing Office. 1989. str. 1230. 
  99. ^ Human Rights Watch 1991, str. 38.
  100. ^ Vyatkin 1997, str. 32
  101. ^ Bekirova, Gulnara (1. 4. 2016). „Юriй Osmanov”. Krыm. Realii (na jeziku: ruski). Pristupljeno 13. 9. 2019. 
  102. ^ Skutsch 2005, str. 1190
  103. ^ Arbatov, Aleksey; Lynn-Jones, Sean; Motley, Karen (1997). Managing Conflict in the Former Soviet Union: Russian and American Perspectives (na jeziku: engleski). MIT Press. str. 96—97. ISBN 9780262510936. 
  104. ^ Gabrielyan 1998, str. 321
  105. ^ „U.N. human rights team aims for quick access to Crimea – official”. Arhivirano iz originala 22. 03. 2014. g. Pristupljeno 20. 3. 2014. 
  106. ^ „UNPO: Crimean Tatars: Turkey Officially Condemns Persecution by Russia”. unpo.org. Pristupljeno 27. 3. 2018. 
  107. ^ „Russia's War Against Crimean Tatars”. 12. 4. 2016. 
  108. ^ Temirgaliyev, Rustam (19. 3. 2014). „Crimean Deputy Prime Minister”. Pristupljeno 19. 3. 2014. 
  109. ^ Trukhan, Vassyl. „Crimea's Tatars flee for Ukraine far west”. Yahoo. Pristupljeno 23. 3. 2014. 
  110. ^ Baczynska, Gabriela (29. 3. 2014). „Crimean Tatars' want autonomy after Russia's seizure of peninsula”. Reuters. 
  111. ^ „World”. 21. 7. 2023. 
  112. ^ „UNPO: Crimean Tatars: Mejlis Continues Work in Emergency Mode from Kiev”. unpo.org. Pristupljeno 27. 3. 2018. 
  113. ^ „Crimea: Persecution of Crimean Tatars Intensifies | Human Rights Watch”. 14. 11. 2017. 
  114. ^ „UN documents torture and arrests of Crimean Tatars by Russia – 12.12.2017 14:44 — Ukrinform News”. 12. 12. 2017. 
  115. ^ „UN accuses Russia of multiple human rights abuses”. The Independent (na jeziku: engleski). 16. 11. 2016. Pristupljeno 21. 6. 2017. 
  116. ^ „UAWire – Ukraine files memorandum with UN Court of Justice containing evidence of Russia's involvement in 'financing of terrorism'”. 
  117. ^ „Ukraine submits to ICJ evidence of Russian crimes in Crimea, Donbas | UNIAN”. 
  118. ^ Gertsen, A. „Crimean Tatars”. Big Russian Encyclopedia (na jeziku: ruski). Ministry of Culture of the Russian Federation. Arhivirano iz originala 08. 03. 2021. g. Pristupljeno 29. 05. 2022. 
  119. ^ „Crimean Tatars: A to Z”. 21. 3. 2017. 
  120. ^ „Crimean Tatar alphabet”. 
  121. ^ Mustafa, Elmara (18. 8. 2018). „V pomoщь turistam: populяrnыe blюda krыmskotatarskoй kuhni” [To help tourists: popular dishes of the Crimean Tatar cuisine]. RIA Novosti - Crimea (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2020-09-21. 
  122. ^ a b Yang 2010, str. 216
  123. ^ a b Kasyanenko, Nikita (14. 4. 2001). „... K sыnu ot otca – zakalяtь serdca”. day.kyiv.ua. 
  124. ^ a b Rasы i narodы (na jeziku: ruski). Nauka. 1997. str. 124. 
  125. ^ Ziad, Waleed; Chomiak, Laryssa (20. 2. 2007). „A Lesson in Stifling Violent Extremism: Crimea's Tatars have created a promising model to lessen ethnoreligious conflict”. CS Monitor. Pristupljeno 6. 8. 2007. 
  126. ^ „Chairman”. qtmm.org. 11. 6. 2011. Pristupljeno 25. 6. 2016. 
  127. ^ Crimean court bans Tatar ruling body in blow to minority, The Star (Malaysia) (26 April 2016)
  128. ^ Kashikhin, Borislav; Svetlova, Kseniya (13. 9. 2017). „Lepestki roz v "kokteйle Molotova"”. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кримски_Татари&oldid=27602852”