Margaret Tačer

Margaret Tačer
Fotografija Tačerove 2005. godine
Lični podaci
Datum rođenja	(1925-10-13)13. oktobar 1925.
Mesto rođenja	Grantam, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti	8. april 2013.(2013-04-08) (87 god.)
Mesto smrti	London, Ujedinjeno Kraljevstvo
Državljanstvo	Ujedinjeno Kraljevstvo
Religija	Metodizam
Univerzitet	Univerzitet u Oksfordu
Profesija	Hemičar Advokat
Porodica
Supružnik	Denis Tačer
Deca	Karol Tačer Mark Tačer
Politička karijera
Politička stranka	Konzervativna partija
Mandati 71. premijer Ujedinjenog Kraljevstva 4. maj 1979 — 28. novembar 1990. Monarh Elizabeta II Prethodnik Džejms Kalahan Naslednik Džon Mejdžor Lider opozicije 11. februar 1975 — 4. maj 1979. Monarh Elizabeta II Premijer Harold Vilson Džejms Kalahan Prethodnik Edvard Hit Naslednik Džejms Kalahan

Margaret Hilda Tačer, baronesa Tačer (engl. Margaret Thatcher; Grantam, 13. oktobar 1925 — London, 8. april 2013), rođena kao Margaret Hilda Roberts, bila je britanska političarka. Obavljala je funkciju predsednika vlade Ujedinjenog Kraljevstva. Poznata je kao Čelična Lejdi (engl. Iron Lady).

Tačerova je studirala hemiju na Somervil koledžu u Oksfordu i kratko je radila kao hemičar-istraživač pre nego što je postala advokat. Izabrana je za člana parlamenta iz Finčlija 1959. Edvard Hit je imenovao njenog državnog sekretara za obrazovanje i nauku u svojoj vladi 1970–1974. Godine 1975. pobedila je Hita na izborima za rukovodstvo Konzervativne stranke i postala vođa opozicije, prva žena koja je vodila veliku političku stranku u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Kada je postala premijerka nakon pobede na opštim izborima 1979. godine, Tačerova je uvela niz ekonomskih politika koje su imale za cilj da preokrenu visoku inflaciju i britanske borbe u svetlu zime nezadovoljstva i nadolazeće recesije.

Njena politička filozofija i ekonomska politika naglašavale su deregulaciju (posebno finansijskog sektora), privatizaciju državnih preduzeća i smanjenje moći i uticaja sindikata. Njena popularnost u prvim godinama na funkciji je opala usred recesije i rastuće nezaposlenosti. Pobeda u Foklandskom ratu 1982. i ekonomija koja se oporavlja dovela je do ponovnog oživljavanja podrške, što je rezultiralo njenim ponovnim izborom 1983. godine. Preživela je pokušaj atentata od strane Privremene IRA u bombaškom napadu na hotel u Brajtonu 1984. i ostvarila političku pobedu protiv Nacionalne unije rudara u štrajku rudara 1984–85.

Tačerova je ponovo izabrana za treći mandat sa još jednim preokretom 1987. godine, ali njena kasnija podrška Naknadi zajednice (takođe poznata kao „biračka taksa“) bila je veoma nepopularna, a njeni sve evroskeptičniji stavovi o Evropskoj zajednici nisu delili drugi u njenom kabinetu. Podnela je ostavku na mjesto premijera i partijskog lidera 1990. godine, nakon što je pokrenuto pitanje poverenja njenom rukovodstvu, a nasledio ju je Džon Mejdžor, državni kancelar. Nakon što se povukla iz Doma komuna 1992. godine, dobila je doživotnu titulu baronice Tačer (iz Kestevena u okrugu Linkolnšir) što joj je dalo pravo da bude deo Doma lordova. 2013. godine umrla je od moždanog udara u hotelu Ric u Londonu u 87. godini.

Ona je polarizujuća ličnost u britanskoj političkoj istoriji. Tačerova je ipak pozitivno ocenjena u analizama učinka premijera UK kroz istoriju i istraživanjima javnog mnjenja na pitanje o valorizaciji rada britanskih premijera. Njen mandat je predstavljao prestrojavanje ka neoliberalnoj politici u Britaniji, a o kompleksnom nasleđu pripisanom ovoj promeni se raspravljalo u 21. veku.

Poznata je po odličnim odnosima sa Ronaldom Reganom, koji ju je izuzetno cenio, kao i po načinu na koji 1982. vodila Ujedinjeno Kraljevstvo u Folklandskom ratu.

Detinjstvo i obrazovanje

Margaret Hilda Roberts je rođena 13 oktobra 1925. u Grantamu, Linkolnšir. Njeni roditelji su bili Alfred Roberts (1892–1970), iz Nortemptonšira, i Beatris Etel Stivenson (1888–1960), iz Linkolnšira. Baka njenog oca po majci, Ketrin Salivan, rođena je u okrugu Keri u Irskoj.

Roberts je provela detinjstvo u Grantamu, gde je njen otac posedovao prodavnicu duvana i dućan robe široke potropšnje. Godine 1938, pre Drugog svetskog rata, porodica Roberts je nakratko dala utočište jednoj tinejdžerki Jevrejki koja je pobegla iz nacističke Nemačke. Sa svojom starijom sestrom Mjurijel je štedela džeparac kako bi pomogla u plaćanju tinejdžerskog putovanja.

Alfred je bio odbornik i metodistički propovednik. Odgajao je svoju ćerku u metodističkoj veri. Odlazili su u Metodističku crkvu u ulici Finkin, ali je Margaret bila skeptična spram religije; rekla je prijateljici da ne može da veruje u anđele, računajući da im je potrebna grudna kost dužine metar i osamdeset centimetara radi podupiranje krila. Alfred je poticao iz liberalne porodice, ali je učestvovao u političkom životu (kao što je tada bilo uobičajeno u lokalnoj vlasti) kao nezavisni političar. Službovao je kao gradonačelnik Grantama od 1945. do 1946. i izgubio je funkciju odbornika 1952. nakon što je Laburistička partija osvojila većinu 1950. godine.

Pohađala je osnovnu školu Huntingtover Roud i dobila je stipendiju za gimnaziju Kesteven and Grantham Girls' School. Njeni školski izveštaji pokazali su da je kao đak naporno radila i kontinuirano se usavršavala; njene vannastavne aktivnosti uključivale su klavir, hokej na travi, recitale poezije, plivanje i hodanje Bila je glavna devojka 1942–43, i van škole, dok je trajao Drugi svetski rat, dobrovoljno je radila kao dežurni čuvar protiv požara u lokalnoj ARP službi. Drugi studenti su je opisivali kao „naučnu zvezdu“. Tokom šeste godine školovanja dobila je stipendiju za studije hemije na Somervil koledžu u Oksfordu, ženskom koledžu, gde je počela da studira od 1944. Nakon što se drugi kandidat povukao, Robertsova je primljena na Oksford u oktobru 1943.

Oksford (1943—1947)

Robertsova je studirala hemiju na koledžu Somervile ( na slici) od 1943. do 1947. godine.

Diplomirala je na Oksfordu 1947. sa diplomom druge klase iz hemije, nakon specijalizacije za kristalografiju rendgenskih zraka pod nadzorom Doroti Hodžkin. Njena disertacija je bila o strukturi antibiotika gramicidina. Takođe je stekla zvanje magistra umetnosti 1950. godine. Navodno je bila ponosnija što je postala prvi premijer sa diplomom iz oblasti nauke nego što je postala prva žena premijer. Dok je bila premijerka, pokušala je da sačuva Somervil kao ženski koledž. Dvaput sedmično van studija radila je u lokalnoj vojnoj menzi.

Tokom boravka na Oksfordu, Roberts je bila poznata po svom izolovanom i ozbiljnom stavu. Njen prvi dečko, Toni Brej (1926–2014), sećao se da je bila „veoma promišljena i veoma dobar sagovornik. Bila je dobra u opštim predmetima“.

Robertsova nije studirala samo hemiju, jer je nameravala da bude hemičar samo na kratko, već je razmišljala o pravu i politici. Njen entuzijazam za politiku dok je još bila devojčica naterao je Breja da je smatra „neobičnom”, a njene roditelje „pomalo strogim” i „veoma pristojnim”. Postala je predsednik Konzervativnog udruženja Univerziteta Oksford 1946. Na nju su na univerzitetu uticala politička dela poput Put u kmetstvo Fridriha Hajeka (1944), koji je u knjizi osudio ekonomsku intervenciju vlade kao preteču autoritarne države.

Karijera nakon Oksforda (1947—1951)

Nakon diplomiranja, Robertsova se preselila u Kolčester u Eseksu, gde je radila kao istraživač-hemičar za BX Plastics. Godine 1948. prijavila se za posao u Imperial Chemical Industries (ICI), ali je odbijena nakon što ju je kadrovsko odeljenje ocenilo kao svojeglavu, tvrdoglavu i opasno samopouzdanu. Džon Agar u Beleškama i zapisima tvrdi da je njeno razumevanje savremenih naučnih istraživanja kasnije uticalo na njene stavove kao premijera.

Pridružila se lokalnom Konzervativnom udruženju i prisustvovao partijskoj konferenciji u Landudnu, Vels, 1948. godine, kao predstavnik Univerzitetske diplomirane konzervativne asocijacije. U međuvremenu, postala je visokorangirana članica Vermin Club, grupe konzervativaca osnovane kao odgovor na prethodni pogrdni komentar Aneurin Bevan. Jedan od njenih prijatelja sa Oksforda bio je i prijatelj predsednika Dartfordskog konzervativnog udruženja u Kentu, koji je regrtutovao nove članove i kandidate za izbore. Zvaničnici udruženja bili su toliko impresionirani njome da su je tražili da se prijavi, iako nije bila na odobrenoj listi stranke; izabrana je u januaru 1950. (24 godine) i dodata na odobrenu listu post ante.

Na večeri, nakon formalnog usvajanja njene kandidature ispred konzervativaca za Dartford u februaru 1949, upoznala je razvedenog Denisa Tačera, uspešnog i bogatog biznismena, koji ju je odvezao na voz u Eseksu. Nakon njihovog prvog susreta, ona ga je opisala Mjurijel kao „ne baš privlačno stvorenje – veoma uzdržano, ali prilično fino“. U pripremi za izbore, Roberts se preselila u Dartford, gde se izdržavala radeći kao hemičar za istraživanje za J. Lyons and Co. u Hamersmitu, deo tima koji je razvijao emulgatore za sladoled. Udala se u Veslijevoj kapeli (Wesley's Chapel) i njena deca su tamo krštena, ali su ona i njen muž počeli da posećuju bogosluženja Crkve Engleske i kasnije su prešli u anglikanstvo.

Rana politička karijera

Na opštim izborima 1950. i 1951. bila je kandidat konzervativaca za laburističko sedište Dartforda. Lokalna stranka ju je izabrala za svog kandidata jer je, iako nije bila dinamičan govornik, bila dobro pripremljena i neustrašiva u svojim odgovorima. Potencijalni kandidat, Bil Dods, priseća se:„ Kada je otvorila usta, mi ostali smo počeli da izgledamo prilično drugorazredno.” Privukla je pažnju medija kao najmlađa i jedina kandidatkinja; 1950. bila je najmlađi kandidat konzervativaca u zemlji. Izgubila je u oba navrata od Normana Dodsa, ali je smanjila vođstvo laburista za 6.000, a zatim za još 1.000. glasova razlike. Tokom kampanja podržavali su je roditelji i budući suprug Denis Tačer za koga se udala decembra 1951. Denis je finansirao studije svoje žene za advokatsku komoru (strukovno udruženje pravnika); kvalifikovala se za advokata 1953. godine i specijalizirala se za poreze. Kasnije te iste godine rođeni su njihovi blizanci Kerol i Mark, prevremeno rođeni carskim rezom.

Član parlamenta (1959—1970)

Godine 1954. Tačerova je poražena kada je tražila da bude kandidat Konzervativne stranke na dopunskim izborima u Orpingtonu januara 1955. Odabrala je da se ne kandiduje na opštim izborima 1955. u kasnijim godinama, izjavivši: „Zaista sam osećala da su blizanci [...] samo dvoje, zaista sam osećala da je prerano. Nisam mogla to." Nakon toga, Tačerova je počela da traži bezbedno mesto konzervativaca i izabrana je za kandidata u Finčliju aprila 1958. (zamalo pobedivši Iana Montagua Frejzera). Izabrana je za poslanika za ovo mesto nakon teške kampanje na izborima 1959. Uzimajući koristi od svog srećnog rezultata u lutriji za bekbenčere (tip poslanika) da predlože novi zakon, Njen prvi govor bio je, neobično, u prilog predlou koji je zahtevao od lokalnih vlasti da održe svoje sastanke saveta javno; zakon je izglasan. Godine 1961. istupila je protiv zvaničnog stava Konzervativne stranke glasajući za ponovno uspostavljanje bičevanja kao sudske telesne kazne.

Na prednjim klupama

Njen talenat i energičnost doveli su do toga da se spominje kao buduća premijerka u ranim dvadesetim iako je i sama bila pesimističnija, izjavivši još 1970. godine: „Neće biti žene premijera u mom životu – muška populacija ima previše predrasuda“. U oktobru 1961. godine Harold Makmilan ju je unapredio u prvu klupu kao skupštinskog sekretar u Ministarstvu za penzije. Margaret Tačer je bila najmlađa žena u istoriji koja je nosila takvu funkciju i među prvim poslanicima izabranim 1959. koji su bili unapređeni. Nakon što su konzervativci izgubili izbore 1964. godine, postala je portparolka za stanovanje i zemljište. Na toj poziciji je zastupala politiku svoje stranke da stanarima daje pravo da kupuju svoje odborničke kuće. Prešla je u tim Ministra finansija u senci 1966. i, kao portparolka, protivila se obaveznim kontrolama cena i prihoda laburista, tvrdeći da bi one nenamerno proizvele efekte koji bi narušili ekonomiju.

Džim Prajr je predložio Tačerovu za člana kabineta u senci nakon poraza konzervativaca 1966. godine, ali lider stranke Edvard Hit i šef Vip Vilijam Vajtlou su na kraju izabrali Mervin Pajk kao jedinu ženu u konzervativnom kabinetu u senci. Na konferenciji Konzervativne partije 1966. Tačer je kritikovala politiku visokih poreza laburističke vlade kao korake „ne samo ka socijalizmu, već i ka komunizmu”, tvrdeći da niži porezi služe kao podsticaj za naporan rad. Tačerova je bila jedan od retkih konzervativnih poslanika koji su podržali predlog zakona Lea Absea o dekriminalizaciji muške homoseksualnosti. Ona je glasala za predlog zakona Dejvida Stila o legalizaciji abortusa, kao i za zabranu tradicionalnog lova na zečeve. Podržala je zadržavanje smrtne kazne i glasala protiv ublažavanja zakona o razvodu.

U vladi u senci

Ambasada Sjedinjenih Američkih Država je 1967. odabrala je Tačerovu da učestvuje u International Visitor Leadership Program, programu profesionalne razmene koji joj je omogućio da provede oko šest nedelja u poseti raznim američkim gradovima i da se upozna sa ličnostima iz političkog života, kao i da poseti institucije. kao što je Međunarodni monetarni fond. Iako još nije bila član Kabineta u senci, ambasada ju je navodno opisala Stejt departmentu kao moguću buduću premijerku. Opis je pomogao Tačerovoj da se sastane sa istaknutim ljudima tokom užurbanog puta fokusiranog na ekonomska pitanja, uključujući Pola Samjuelsona, Volta Rostoua, Pjera-Pola Švajcera i Nelsona Rokfelera. Posle posete, Hit je imenovao Tačer u Kabinet u senci kao portparolku za goriva i struju. Pre opštih izbora 1970. godine, unapređena je u portparolku za transport u senci, a kasnije za oblast obrazovanja.

1968. Enok Pauel je održao svoj govor „Reke krvi“ u kojem je oštro kritikovao imigraciju Komonvelta u Ujedinjeno Kraljevstvo i tada predloženi Zakon o rasnim odnosima. Kada je Hit telefonirao Tačer da je obavesti da će otpustiti Pauela iz vlade u senci, ona se prisetila da je „zaista mislila da je bolje pustiti da se stvari ohlade za sada nego da pojačaju krizu“. Verovala je da su njegove glavne tačke o imigraciji Komonvelta tačne i da su odabrani citati iz njegovog govora izvučeni iz konteksta. U intervjuu za Today 1991. godine, ona je izjavila da misli da je Pauel „izneo valjan argument, iako ponekad loše formulisan“.

Otprilike u to vreme, održala je svoj prvi govor u Zajednici kao ministar transporta u senci i istakla potrebu za ulaganjem u British Rail. Ona je tvrdila: „Ako izgradimo veće i bolje puteve, oni bi uskoro bili zasićeni sa više vozila i mi ne bismo bili bliže rešavanju problema.“

Tačerova je svoju prvu posetu Sovjetskom Savezu realizovala u leto 1969. kao portparolka opozicije zadužena za transport. U oktobru je održala govor kojim je proslavila deset godina rada u Parlamentu. Početkom 1970. rekla je za The Finchley Press da bi volela da vidi „preokret permisivnog društva“.

Sekretar za obrazovanje (1970—1974)

Tačer je ukinula besplatno mleko za decu od 7 do 11 godina ( na slici ) 1971. godine, kao što je njen prethodnik učinio za stariju decu 1968.

Konzervativna partija, koju je predvodio Edvard Hit, pobedila je na opštim izborima 1970. godine, a Tačerova je imenovana u kabinet kao državni sekretar za obrazovanje i nauku. Tačerova je izazvala kontroverzu kada je, nakon samo nekoliko dana na funkciji, povukla laburističku cirkular 10/65, kojim je pokušano da se nametne sveobuhvatnost, čime upis đaka u srednje škole ne bi bio na osnovu njihovog ranijeg uspeha u školovanju. Akt je povukla bez prolaženja kroz proces konsultacija. Bila je veoma kritikovana zbog brzine kojom je to izvela. Shodno tome, ona je izradila sopstvenu novu politiku (Circular 10/70), koja je obezbedila da lokalne vlasti ne budu prinuđene da primenjuju novi sistem. Njena politika nije imala za cilj da zaustavi razvoj novih sveobuhvatnih programa; rekla je: „Mi ćemo [...] očekivati da planovi budu zasnovani na razmatranjima važnim za obrazovanje, a ne na sveobuhvatnom principu.“

Kao sekretar za obrazovanje Margaret Tačer je podržala predlog lorda Rotšilda iz 1971. da tržišne sile utiču na državno finansiranje istraživanja. Iako su se mnogi naučnici protivili tom predlogu, njena istraživačka pozadina verovatno ju je učinila skeptičnom prema njihovoj tvrdnji da autsajderi ne bi trebalo da se mešaju u finansiranje. Odeljenje je ocenilo predloge da više lokalnih prosvetnih vlasti zatvore gimnazije i usvoje sveobuhvatno srednje obrazovanje. Iako je Tačerova bila posvećena višestepenom srednjem modernom gimnazijskom sistemu obrazovanja i pokušala da očuva gimnazije, tokom svog mandata kao sekretarka za obrazovanje, odbila je samo 326 od 3.612 predloga (otprilike 9 procenata) da škole postanu sveobuhvatne; udeo učenika koji pohađaju opšte škole je posledično porastao sa 32 na 62 procenta . Ipak, uspela je da sačuva 94 gimnazije.

Tokom prvih meseci na funkciji, privukla je pažnju javnosti zbog pokušaja vlade da smanji potrošnju. Ona je dala prioritet akademskim potrebama u školama, dok je upravljala smanjenjem javnih rashoda za državni obrazovni sistem, što je rezultiralo ukidanjem besplatnog mleka za školsku decu uzrasta od sedam do jedanaest godina. Smatrala je da bi malo dece patilo ako bi se školama naplaćivalo mleko, ali je pristala da mlađoj deci obezbedi 1.7 litru dnevno u nutritivne svrhe. Takođe je tvrdila da je jednostavno nastavila sa onim što je laburistička vlada započela otkako su prestale da daju besplatno mleko srednjim školama. Mleko bi se i dalje davalo onoj deci kojoj je potrebno iz zdravstvenih razloga, a škole bi i dalje mogle da prodaju mleko. Posledice rasprave oko mleko učvrstile su njenu odlučnost; rekla je uredniku i vlasniku Haroldu Krejtonu iz The Spectator-a: „Nemojte me potcenjivati, videla sam kako su slomili Kita ali mene neće slomiti.“

Dokumenti kabineta su kasnije otkrili da se ona protivila toj politici, ali da ju je na drugačije pristupanje nateralo Ministarstvo finansija. Njena odluka izazvala je buru protesta laburista i štampe, što je dovelo do toga da je dobila pogrdni nadimak „Margaret Tačer, otimačica mleka“. Navodno je razmišljala o tome da napusti politiku nakon toga, a kasnije je napisala u svojoj autobiografiji: „Naučila sam vrednu lekciju. Izvukla sam maksimum političkog odijuma za minimalnu političku korist“.

Lider opozicije (1975—1979)

Hitova vlada je nastavila da ima poteškoća sa embargom na naftu i zahtevima sindikata za povećanje plata 1973. godine, nakon čega je izgubila na opštim izborima u februaru 1974. godine. Laburisti su formirali manjinsku vladu i osvojili tesnu većinu na opštim izborima u oktobru 1974. Hitovo vođstvo Konzervativne stranke izgledalo je sve više pod sumnjom. Na Tačerovu se u početku nije gledalo kao na očiglednu zamenu, ali je na kraju postala glavni izazivač. Obećavala je novi početak. Njena glavna podrška došla je od parlamentarnog komiteta iz 1922. i The Spectator, ali vreme Tačerove na funkciji donelo joj je reputaciju pragmatičara, a ne ideologa. Ona je pobedila Hita na prvom glasanju, a on je podneo ostavku na čelo. U drugom glasanju pobedila je Vajtloa, Hitovog preferiranog naslednika. Tačerov izbor je imao polarizujuć efekat na stranku; njena podrška je bila jača među poslanicima na desnici, a takođe je bila visoko kotirana među poslanicima iz južne Engleske i onima koji nisu pohađali javne škole ili Oksbridž.

Tačerova je postala vođa Konzervativne stranke i opozicioni lider 11. februara 1975; imenovala je Vajtloa za svog zamenika. Hit se nikada nije pomirio sa njenim vođstvom stranke.

Margaret Tačer na vojnoj paradi

Margaret Tačer sa predsednikom SAD Ronaldom Reganom

Televizijski kritičar Klajv Džejms, koji je pisao za The Observer pre njenog izbora za lidera Konzervativne stranke, uporedio je njen glas iz 1973. sa „mačkom koja klizi niz tablu“. Tačer je već počela da radi na svojoj prezentaciji po savetu Gordona Risa, bivšeg televizijskog producenta. Igrom slučaja, Ris je upoznao glumca Lorensa Olivijea, koji je dogovarao časove sa trenerom glasa Nacionalnog pozorišta.}}

Ona je počela redovno odlazi na ručkove Institutu za ekonomska pitanja (IEA), istraživačkom centru koji je osnovao Hayekian živinarski magnat Entoni Fišer ; posećivala je IEA i čitala njene publikacije od ranih 1960-ih. Tamo je bila pod uticajem ideja Ralfa Herisa i Artura Seldona i postala je lice ideološkog pokreta koji se suprotstavljao britanskoj državi blagostanja. Kejnsijanska ekonomija, verovali su, slabi Britaniju. Pamfleti instituta su predlagali manje vlade, niže poreze i više slobode za poslovanje i potrošače.

Tačerova je nameravala da promoviše neoliberalne ekonomske ideje u zemlji i inostranstvu. Uprkos tome što je odredila pravac svoje spoljne politike za konzervativnu vladu, Tačerova je bila uznemirena zbog njenog stalnog neuspeha da zablista u Donjem domu. Shodno tome, Tačer je odlučila da će se ona „čuti u širem svetu“, pošto „njen glas nije imao veliku težinu kod kuće“. Tačerova je išla u posete preko Atlantika, uspostavljajući međunarodni profil i promovišući svoju ekonomsku i spoljnu politiku. Bila je na turneji po Sjedinjenim Državama 1975. i upoznala predsednika Džeralda Forda, ponovo u poseti 1977, kada je upoznala predsednika Džimija Kartera. Pored ostalih inostranih putovanja, upoznala je šaha Mohameda Rezu Pahlavija tokom posete Iranu 1978. Ona je izabrala da putuje bez pratnje njenog ministra spoljnih poslova u senci Redžinalda Modlinga, u pokušaju da napravi hrabriji lični uticaj.

Po pitanju unutrašnjih poslova, Tačerova se protivila škotskoj devoluciji i stvaranju škotske skupštine. Naložila je konzervativnim poslanicima da glasaju protiv Zakona o Škotskoj i Velsu u decembru 1976, koji je uspešno odbačen, a onda kada su predloženi novi predlozi zakona, podržala je izmenu zakona kako bi se Englezima omogućilo da glasaju na referendumu o decentralizaciji Škotske 1979. godine.

Britanska ekonomija tokom 1970-ih bila je toliko slaba da je tadašnji ministar spoljnih poslova Džejms Kalagan 1974. upozorio svoje kolege članove laburističkog kabineta na mogućnost „sloma demokratije”, rekavši im: „Da sam mlad, emigrirao bih”. Sredinom 1978. ekonomija je počela da se oporavlja, a istraživanja javnog mnjenja su pokazala da su laburisti prednjačili, a opšti izbori se očekuju kasnije te godine i ozbiljna je mogućnost da laburisti pobede. Premijer Kalahan je iznenadio mnoge objavom od 7. septembra da te godine neće biti opštih izbora i da će sačekati 1979. pre nego što budu naredni izbori. Tačerova je na ovo reagovala tako što je laburističku vladu označila kao „kokoške“ (kukavice), a pridružio joj se i lider Liberalne partije Dejvid Stil, koji je kritikovao laburiste da „uplašeno beže“.

Laburistička vlada se tada suočila sa novim problemima u javnosti oko pitanja kuda se kreće zemlja i štetnom serijom štrajkova tokom zime 1978-79, nazvanih „Labour Isn't Working“. Konzervativci su napali evidenciju nezaposlenosti laburističke vlade, koristeći reklame sa sloganom „Rad ne radi“. U skladu sa tim je Tačerova kao lider opozicione Konzervativne partije pokrenula glasanje o nepoverenju Kalahanovoj vladi. U jednoj od najdramatičnijih i najnapetijih događaja u britanskom parlamentu, Kalahanova vlada je 29. marta 1979. pala za 1 glas, 311:310. Jedan od poslanika koji nije mogao da glasa je i Laburistički poslanik Ser Alfred Broton. On je bio smrtno bolestan, ali je uprkos tome izrazio želju da će prisustvovati glasanju, ako bi to spasilo vladu. Njegov lekar se tome protivio, a i nakon parlamentarne rasprave o potencijalnoj smrti tokom putovanja, Kalahan je odlučio da ga ne zove na glasanje. Broton je 2. aprila 1979, 3 dana posle glasanja, i preminuo. Opšti izbori su raspisani nakon što je ministarstvo Kalahana izgubilo predlog za izglasavanje nepoverenja početkom 1979. godine. Konzervativci su osvojili većinu od 44 mesta u Donjem domu, a Tačerova je postala prva žena britanska premijerka.

Čelična dama

Godine 1976. Tačerova je održala svoj govor na spoljnopolitičke teme „Britanija se budi“ koji je osuđivao Sovjetski Savez, rekavši da je „sklon svetskoj dominaciji“. Časopis Sovjetske armije Crvena zvezda izvestio je o njenom stavu u tekstu pod naslovom „Čelična dama izaziva strahove“, aludirajući na njene primedbe o gvozdenoj zavesi. Sandej tajms je sledećeg dana objavio članak Crvene zvezde, a Tačer je prihvatila epitet nedelju dana kasnije; u govoru pred konzervativcima uporedila je to sa nadimkom vojvode od Velingtona „Čelični vojvoda“. Metafora „Čelična“ ju je pratila od tada i postala je generički naziv za druge političarke jake volje.

Premijer Ujedinjenog Kraljevstva (1979—1990)

Tačerova je postala premijerka 4. maja 1979. godine. Dok je bila na funkciji tokom 1980-ih, Tačerova je često nazivana najmoćnijom ženom na svetu.

Unutrašnji poslovi

Tačerova je bila lider opozicije i premijer u vreme rastućih rasnih tenzija u Britaniji. Tokom lokalnih izbora 1977. godine, The Economist je komentarisao: „Tori plima je preplavila manje stranke — posebno Nacionalni front, koji je pretrpeo jasan pad u odnosu na prošlu godinu.“ Njen položaj u anketama je porastao za 11% nakon intervjua za World in Action 1978. u kojem je rekla „britanski karakter je učinio toliko za demokratiju, za pravo i učinio toliko toga širom sveta da će, ako postoji bilo kakav strah da bi to moglo biti preplavljeno, ljudi reagovati i biti prilično neprijateljski raspoloženi prema onima koji dolaze“, kao i „na mnogo načina doprinose bogatstvu i raznolikosti ove zemlje. U trenutku kada manjina preti da postane velika, ljudi se uplaše“ Na opštim izborima 1979. godine, konzervativci su privukli glasove NF-a, čija je podrška skoro nestala. Na sastanku u julu 1979. sa ministrom spoljnih poslova lordom Karingtonom i ministrom unutrašnjih poslova Vilijamom Vajtlouom, Tačerova se usprotivila broju azijskih imigranata, u kontekstu ograničavanja ukupnog broja vijetnamskih doseljenika kojima je dozvoljeno da se nasele u Ujedinjenom Kraljevstvu na manje od 10.000 tokom dve godine.

Kraljica

Kao nosilac premijerske funkcije, ona se sedmično sastajala sa kraljicom Elizabetom II kako bi razgovarale o vladinim poslovima, a njihov odnos je bio pod budnom pažnjom javnosti. kaže:

Jedno pitanje koje je nastavilo da fascinira javnost o fenomenu žene premijera bilo je kako se slagala sa kraljicom. Odgovor je da su njihovi odnosi bili pažljivo ispravni, ali je bilo malo izgubljene ljubavi sa obe strane. Pošto su dve žene veoma slične dobri – gospođa Tačer je bila šest meseci starija – koje su zauzimale paralelne pozicije na vrhu društvene piramide, jedna na čelu vlade, druga na čelu države, one su u izvesnom smislu morale biti rivali. Stav gospođe Tačer prema kraljici bio je ambivalentan. S jedne strane, imala je gotovo mistično poštovanje prema instituciji monarhije [...] Ali u isto vreme pokušavala je da modernizuje zemlju i zbriše mnoge vrednosti i prakse koje je monarhija održavala.

Majkl Ši, kraljičin sekretar za štampu, 1986. je objavio priče o dubokom razdoru između kraljice i Tačerove, za The Sunday Times. Rekao je da ona smatra da je politika Margaret Tačer „bezbrižna, konfrontirajuća i unosi društvene podele“. Tačerova je kasnije napisala: „Uvek sam smatrala da je kraljičin stav prema radu vlade apsolutno ispravan [...] priče o sukobima između ’dve moćne žene’ bile su previše primamljive da ih ne izmisle.“

Privreda i oporezivanje

Poseta Tačerove Univerzitetu Salford 1982.

Tačerova ekonomska politika bila je pod uticajem monetarističkog razmišljanja i ekonomista kao što su Milton Fridman i Alan Volters. Zajedno sa svojim prvim kancelarom, Džefrijem Hauom, smanjila je direktne poreze na dohodak i povećala indirektne poreze. Povećala je kamatne stope kako bi usporila rast novčane mase, a time i snizila inflaciju; uveo je gotovinska ograničenja javne potrošnje i smanjio izdatke za socijalne usluge kao što su obrazovanje i stanovanje. Smanjenje visokog obrazovanja dovelo je do toga da je Tačerova prva posleratna premijerka bez počasnog doktorata sa Oksfordskog univerziteta nakon 738-319 glasova vladajuće skupštine i studentske peticije.

Neki konzervativci u kabinetu, takozvani „mokri“, izrazili su sumnju u njenu politiku. Nemiri u Engleskoj 1981. doveli su do toga da su britanski mediji raspravljali o potrebi za zaokretom politike.

Rejting u javnosti pao joj je na 23% do decembra 1980, niže nego što je ranije zabeleženo za bilo kojeg premijera. Kako se recesija ranih 1980-ih produbljivala, povećala je poreze, uprkos zabrinutosti izraženoj u izjavi iz marta 1981. koju su potpisali 364 vodećih ekonomista, koji su tvrdili da „nema osnova u ekonomskoj teoriji [...] za verovanje Vlade da će deflacijom tražnje trajno staviti inflaciju pod kontrolu“, dodajući da će „sadašnja politika produbiti depresiju, narušiti industrijsku osnovu naše privrede i ugrožavaju njenu socijalnu i političku stabilnost“.

Do 1982. Ujedinjeno Kraljevstvo je počelo da doživljava znake ekonomskog oporavka; inflacija je pala na 8,6% sa visokih 18%, ali je nezaposlenost bila preko 3 miliona po prvi put od 1930-ih. Do 1983. ukupni ekonomski rast je bio jači, a stope inflacije i hipoteka su pale na najniže nivoe u poslednjih 13 godina, iako je zaposlenost u proizvodnji kao udeo u ukupnoj zaposlenosti pala na nešto više od 30% dok je ukupna nezaposlenost ostala visoka i dostigla je vrhunac sa 3.3 miliona nezaposlenih 1984. godine.

Tokom Konferencije Konzervativne stranke 1982. ona je rekla: „Učinili smo više da odgurnemo granice socijalizma nego bilo koja prethodna konzervativna vlada“. Ona je na partijskoj konferenciji sledeće godine rekla da je britanski narod potpuno odbacio državni socijalizam i shvatio da „država nema drugog izvora novca osim novca koji ljudi sami zarađuju [...] Ne postoji takva stvar kao što je javni novac; postoji samo novac poreskih obveznika."

Do 1987. nezaposlenost je opadala, privreda je bila stabilna i jaka, a inflacija niska. Istraživanja javnog mnjenja su pokazala sigurno vođstvo konzervativaca, a rezultati izbora za lokalne savete takođe su bili uspešni, što je navelo Margaret Tačer da raspiše opšte izbore za 11. jun te godine, uprkos tome što je rok za izbore bio još 12 meseci. Na izborima je Tačerova ponovo izabrana za treći uzastopni mandat.

Tačerova se čvrsto protivila britanskom članstvu u Evropskom valutnom mehanizmu (ERM, preteča Evropske ekonomske i monetarne unije), verujući da će to ograničiti britansku ekonomiju, uprkos podsticanju i kancelara finansija Najdžela Losona i ministar spoljnih poslova Džefrija Hau. Oktobra 1990. u promenu stava ubedio ju je Džon Mejdžor, Losonov naslednik na mestu kancelara, da se pridruži ERM-u po nečemu što se pokazalo previsokom.

Tačerova je reformisala poreze lokalne samouprave tako što je zamenila domaće stope (porez zasnovan na nominalnoj vrednosti zakupnine kuće) komunalnom taksom (ili biračkim porezom), tako da je isti iznos naplaćen svakom odraslom stanovniku. Novi porez je uveden u Škotskoj 1989. i u Engleskoj i Velsu sledeće godine i pokazao se kao jedna od najnepopularnijih politika tokom njenog premijerskog mandata. Nemir javnosti kulminirao je demonstracijama sa 70.000 do 200.000 protestanata u Londonu u martu 1990. godine; demonstracije oko Trafalgar skvera su prerasle u nerede, pri čemu je 113 ljudi povređeno, a 340 uhapšeno. Društvenu naplatu ukinuo je 1991. njen naslednik Džon Mejdžor Od tada se ispostavilo da se sama Tačereva nije prijavila za plaćanje poreza i da su joj zapretile novčane kazne ako ne vrati obrazac.

Privreda

Tačer je smatrala da su sindikati štetni i za obične sindikate i za javnost. Ona je bila posvećena smanjenju moći sindikata, čije je rukovodstvo optužila da štrajkom podriva parlamentarnu demokratiju i ekonomski učinak. Nekoliko sindikata pokrenulo je štrajkove kao odgovor na zakone koji su uvedeni da bi ograničili njihovu moć, ali je otpor na kraju opao. Samo 39% članova sindikata glasalo je za laburiste na opštim izborima 1983. godine. Prema političkom dopisniku Bi-Bi-Sija 2004. godine, Margaret Tačer je „uspela da uništi moć sindikata za skoro jednu generaciju”. Štrajk rudara 1984–85 bio je najveća i najrazornija konfrontacija između sindikata i vlade Tačerove.

Ona je odbila da ispuni zahteve unije i uporedila je spor rudara sa Foklandskim ratom, izjavivši u govoru 1984. godine: „Morali smo da se borimo protiv spoljnog neprijatelja na Foklandima. Uvek moramo biti svesni unutrašnjeg neprijatelja, koji je mnogo teže za borbu i opasnije za slobodu“. Njeni protivnici su pogrešno predstavili njene reči kao da ukazuju na prezir prema radničkoj klasi i takav pristup je usmeren protiv nje od tada pa u političkom delovanju.

Nakon godinu dana štrajka u martu 1985., rukovodstvo NUM-a je priznalo bez dogovora. Trošak za privredu je procenjen na najmanje 1,5 funti milijardi, a štrajk je okrivljen za veći deo pada funte u odnosu na američki dolar. Tačerova se o okončanju štrajka osvrnula u izjavi da su "ako je neko pobedio", to su bili "rudari koji su ostali na poslu" i svi oni „koji su održali Britaniju”.

Vlada je zatvorila 25 nerentabilni rudnici uglja 1985. godine, a do 1992. zatvoreno je ukupno 97 rudnika; oni koji su ostali privatizovani su 1994. Rezultirajuće zatvaranje 150 rudnici uglja, od kojih neki nisu gubili novac, rezultirali su gubitkom desetina hiljada radnih mesta i razarali čitave zajednice. Štrajkovi su pomogli da se sruši Hitova vlada, a Tačer je bila odlučna da uspe tamo gde nije uspeo. Njena strategija pripreme zaliha goriva, postavljanje tvrdolinijaša Iana Makgregora za vođu NCB-a i osiguravanje da policija bude adekvatno obučena i opremljena opremom za nerede doprinijela je njenom trijumfu nad rudarima koji štrajkuju.

Vlada je zatvorila 25 nerentabilnih rudnika uglja 1985. godine, a do 1992. zatvoreno je ukupno 97 rudnika; oni koji su ostali privatizovani su 1994. Zatvaranje 150 rudnika uglja, od kojih neki nisu gubili novac, rezultirali su gubitkom desetina hiljada radnih mesta i razarali čitave zajednice. Štrajkovi su pomogli da se sruši Hitova vlada, a Tačer je bila odlučna da uspe tamo gde nije uspeo. Njena strategija pripreme zaliha goriva, postavljanje tvrdolinijaša Iana Makgregora za vođu NCB-a i osiguravanje da policija bude adekvatno obučena i opremljena opremom za nerede doprinijela je njenom trijumfu nad rudarima koji štrajkuju.

Broj zastoja širom UK dostigao je vrhunac na 4.583 1979. godine, kada je više od 29 milion radnih dana je izgubljeno. 1984. godine, u godini štrajka rudara, bilo ih je 1.221, što je rezultiralo gubitkom više od 27 miliona radnih dana. Zastoji su zatim stalno padali tokom ostatka premijerskog mandata Tačerove ; 1990. godine bilo ih je 630 i manje od 2 izgubljenih miliona radnih dana, a oni su nakon toga nastavili da padaju. Tokom mandata Tačere došlo je do naglog pada broja sindikata, pri čemu je procenat radnika koji pripadaju sindikatu pao sa 57,3% u 1979. na 49,5% u 1985. Godine 1979. pa sve do poslednje godine Tačerove na funkciji, članstvo u sindikatima je takođe opadalo, sa 13,5 miliona 1979. na manje od 10 miliona.

Privatizacija

Politika privatizacije je nazvana „ključnim sastojkom tačerizma”. Nakon izbora 1983. godine, prodaja državnih komunalnih usluga je ubrzana; više od 29 milijardi £ prikupljeno je od prodaje nacionalizovanih industrija, a još 18 milijardi od prodaje odborničkih kuća. Proces privatizacije, posebno priprema nacionalizovanih industrija za privatizaciju, bio je povezan sa značajnim poboljšanjem učinka, posebno u pogledu produktivnosti rada.

Neke od privatizovanih oblasti industrija, uključujući gas, vodu i struju, bile su monopoli na prirodne resurse za koje je privatizacija uključivala malo povećanje konkurencije. Privatizovane industrije koje su pokazale napredak ponekad su to činile dok su još uvek bile u državnom vlasništvu. British Steel Corporation je ostvarila velike dobitke u profitabilnosti dok je još uvek bila nacionalizovana industrija pod predsedavanjem Makgregora koje je imenovala vlada, koja se suočila sa protivljenjem sindikata da zatvori fabrike i prepolovi radnu snagu. Regulacija je takođe značajno proširena kako bi se kompenzovao gubitak direktne vladine kontrole, osnivanjem regulatornih tela kao što su Oftel (1984), Ofgas (1986) i Nacionalna uprava za reke (1989). Nije postojao jasan obrazac stepena konkurencije, regulacije i učinka među privatizovanim industrijama.

Tačerova se uvek opirala privatizaciji British Rail-a i rečeno je da je rekla ministru saobraćaja Nikolasu Ridliju: „Privatizacija železnice će biti Voterlu ove vlade. Molim te, nikada mi više ne pominji železnice.“ Neposredno pre ostavke 1990. godine, prihvatila je argumente za privatizaciju, koje je njen naslednik Džon Mejdžor sproveo 1994.

Privatizacija javne imovine kombinovana je sa finansijskom deregulacijom da bi podstakla ekonomski rast. Kancelar Džefri Hau je 1979. godine ukinuo kontrolu razmene u Velikoj Britaniji, što je omogućilo ulaganje većeg kapitala na strana tržišta, a Veliki prasak 1986. uklonio je mnoga ograničenja na Londonskoj berzi.

Severna Irska

Tokom 1980. i 1981. godine, zatvorenici Privremene irske republikanske armije (PIRA) i Irske nacionalne oslobodilačke armije (INLA) u zatvoru Mejz u Severnoj Irskoj izveli su štrajkove glađu kako bi povratili status političkih zatvorenika koje je 1976. godine uklonila prethodna laburistička vlada. Bobi Sands je započeo štrajk 1981. rekavši da će postiti do smrti osim ako zatvorenici ne dobiju ustupke u pogledu uslova života. Tačerova je odbila da podrži povratak na politički status zatvorenika, izjavivši da je „Zločin je zločin je zločin; nije politički“. Ipak, britanska vlada je privatno kontaktirala republičke lidere u pokušaju da okonča štrajkove glađu. Nakon smrti Sandsa i devet drugih, štrajk je prekinut. Neka prava su vraćena paravojnim zatvorenicima, ali ne i zvanično priznanje političkog statusa. Nasilje u Severnoj Irskoj značajno je eskaliralo tokom štrajkova glađu.

Dana 6. novembra 1981. Tačer i tišoh (irski premijer) Geret Ficdžerald su osnovali Anglo-irski međuvladin savet, forum za sastanke između dve vlade. Dana 15. Novembra 1985. Tačer i Ficdžerald su potpisali Hilsboro anglo-irski sporazum, koji je bio prvi put da je britanska vlada dala Republici Irskoj savetodavnu ulogu u upravljanju Severnom Irskom. U znak protesta, pokret Ulster kaže ne predvođen Ijanom Pejslijem okupio je 100.000 ljudi na miting u Belfastu, Ian Gov, kasnije ubijen od strane PIRA-e, podneo je ostavku na mesto ministra finansija Njenog veličanstva i svih 15 poslanika unionista podnelo je ostavke na poslanička mesta; samo jedan nije vraćen na naknadnim dopunskim izborima 23. januara 1986.

Životna sredina

Tačerova je podržavala aktivnu politiku zaštite klime; bila je ključna u donošenju Zakona o zaštiti životne sredine 1990, osnivanju Hadli centra za istraživanje i predviđanje klime, uspostavljanju Međuvladinog panela za klimatske promene, i ratifikaciji montrealskog Protokol o očuvanju ozona.

Pomogla je da se klimatske promene, kisele kiše i opšte zagađenje stave u britansku mejnstrim kasnih 1980-ih, pozivajući na globalni sporazum o klimatskim promenama 1989. Njeni značajni govori iz tog perioda su uključivali jedan govor Kraljevskom društvu 1988. a zatim drugi na Generalnoj skupštini UN 1989. godine.

Spoljni poslovi

Tačer je 1979. imenovala lorda Karingtona, oplemenjenog člana partije i bivšeg državnog sekretara za odbranu, da vodi Ministarstvo inostranih poslova. Iako su ga smatrali mokrim, izbegavao je domaće poslove i dobro se slagao sa Tačerovom. Jedno pitanje je bilo šta učiniti sa Rodezijom, gde je bela manjina odlučila da vlada prosperitetnom kolonijom koja se odvojila od većine crnaca suočena sa ogromnom međunarodnom kritikom. Sa slomom Portugala na afričkom kontinentu 1975. godine, Južna Afrika (koja je bila glavna saveznica Rodezije) shvatila je da je podrška Rodeziji odežavajuća okolnost; crnačka vladavina je bila neizbežna, a Tačerova vlada je posredovala u mirnom rešenju za okončanje rodezijskog građanskog rata u decembru 1979. putem sporazuma Lankaster Haus. Konferenciji u Lankaster Hausu prisustvovali su premijer Rodezije Ijan Smit, kao i ključni lideri crne Afrike: Muzoreva, Mugabe, Nkomo i Tongogara. Rezultat je bila nova zimbabveanska država pod crnačkom vlašću osnovana 1980.[205]

Hladni rat

Prva spoljnopolitička kriza tokom mandata Tačerova otpočela je sa sovjetskom invazijom na Avganistan 1979. Ona je osudila invaziju, rekla da pokazuje bankrot politike detanta i pomogla je da se neki britanski sportisti ubede da bojkotuju Olimpijske igre u Moskvi 1980. godine. Dala je slabu podršku američkom predsedniku Džimiju Karteru koji je pokušao da kazni SSSR ekonomskim sankcijama. Ekonomska situacija Britanije bila je nesigurna, a većina NATO-a nije bila voljan da prekine trgovinske veze. Tačer je ipak dala zeleno svetlo da Vajthol odobri da MI6 (zajedno sa SAS) da preduzme „remetilačku akciju“ u Avganistanu. Osim što su sarađivali sa CIA-om u operaciji Ciklon, oni su takođe snabdevali oružjem, obuku i obaveštajne podatke za mudžahedine.

Financial Times je 2011. izvestio da je vlada Tačerove tajno snabdevala Irak pod Sadamom Huseinom „nesmrtonosnom“ vojnom opremom, od 1981. godine.

Nakon što je 1979. godine povukla formalno priznanje režima Pol Pota, vlada Tačer je podržala Crvene Kmere da zadrže svoje sedište u UN nakon što su zbačeni sa vlasti u Kambodži u Kambodžansko-vijetnamskom ratu . Iako je Tačer to tada demantovala, 1991. je otkriveno da, iako nije direktno obučavala Crvene Kmere, od 1983. Specijalna vazdušna služba (SAS) je poslata da tajno obučava „oružane snage Kambodže nekomunistički otpor“ koji je ostao lojalan princu Norodomu Sihanuku i njegovom bivšem premijeru Sonu Sanu u borbi protiv marionetskog režima koji podržava Vijetnam.

Margaret Tačer je bila jedna od prvih političkih lidera sa Zapada koja se pozitivno izrazila o reformatorskom sovjetskom lideru Mihailu Gorbačovu. Nakon sastanaka na vrhu Regan–Gorbačov i reformi koje je Gorbačov sproveo u SSSR-u, ona je u novembru 1988. izjavila da „[mi] sada nismo u hladnom ratu“, već radije u „novom odnosu mnogo širem nego što je Hladni rat ikada bio. Otišla je u državnu posetu Sovjetskom Savezu 1984. godine i sastala se sa Gorbačovom i predsednikom Saveta ministara Nikolajem Riškov.

Odnosi sa SAD

Sastanak Reganovog kabineta sa ministrima u kabinetu Bele kuće, 1981.

Uprkos različitostima u karakterima, Tačerova se brzo zbližila sa američkim predsednikom Ronaldom Reganom. Dala je snažnu podršku hladnoratovskoj politici Reganove administracije zasnovanoj na njihovom zajedničkom antikomunističkom stavu. Do oštrog neslaganja došlo je 1983. godine kada se Regan nije konsultovao sa njom o invaziji na Grenadu.

Tokom prve godine premijerskog mandata, podržala je odluku NATO-a da rasporedi američke nuklearne krstareće i rakete Peršing II u zapadnoj Evropi, dozvoljavajući SAD da stacioniraju više od 160 krstareće rakete na RAF Grinhejm Komon, počevši od novembra 1983 . godine, što je pokrenulo masovne proteste Kampanje za nuklearno razoružanje. Ona je kupila nuklearni raketni podmornički sistem Trajdent od SAD da bi zamenila sistem Polaris, utrostručivši nuklearne snage Ujedinjenog Kraljevstva po konačnoj ceni od više od 12 milijardi funti (sračunato po cenama 1996–97). Njena sklonost ka odbrambenim vezama sa SAD pokazala je u aferi Vestlend 1985–86. kada je zajedno sa kolegama dozvolila proizvođaču helikoptera Westland Helicopters da odbije ponudu za preuzimanje preduzeća datu od strane italijanske firme Agusta u korist željene opcije menadžmenta, veze sa američkom firmom Sikorsky Aircraft. Sekretar odbrane Majkl Heseltajn, koji je podržao sporazum sa Italijanima, podneo je ostavku iz vlade u znak protesta.

U aprilu 1986. dozvolila je američkim F-111 da koriste baze Kraljevskog vazduhoplovstva za bombardovanje Libije u znak odmazde za navodno libijsko bombardovanje berlinske diskoteke, citirajući pravo na samoodbranu prema članu 51 Povelje UN.}} Ankete su pokazale da je manje od jednog od tri građanina Britanije podržavalo njenu odluku.

Tačerova je bila u SAD u državnoj poseti kada je irački lider Sadam Husein napao Kuvajt u avgustu 1990. Tokom razgovora sa predsednikom Džordžom H. V. Bušom, koji je nasledio Regana 1989. godine, preporučila je intervenciju i izvršila pritisak na Buša da rasporedi trupe na Bliskom istoku kako bi isterala iračku vojsku iz Kuvajta. Buš se plašio tog plana, što je navelo Tačerovu da mu tokom telefonskog razgovora da opasku: „Ovo nije bilo vreme za kolebanje!“ Njena vlada je snabdevala vojne snage međunarodnoj koaliciji u pripremama za Zalivski rat, ali je dala ostavku do početka neprijateljstava 17. januara 1991. Ona je aplauzom pozdravila pobedu koalicije na zadnjim klupama, upozoravajući da će „pobede mira trajaće duže od ratnih bitaka“. Otkriveno je 2017. da je Tačer predložila da se zapreti Sadamu hemijskim oružjem nakon invazije na Kuvajt.

Kriza u južnom Atlantiku

Drugog aprila 1982, vladajuća vojna hunta u Argentini naredila je invaziju na britanske posede Foklandskih ostrva i Južne Džordžije, što je izazvalo Foklandski rat. Kriza koja je usledila bila je „odlučujući trenutak premijerskog rada Tačerove“. Na predlog Harolda Makmilana i Roberta Armstronga, osnovala je i predsedavala malim ratnim kabinetom (formalno nazvanim ODSA, komitet za inostranstvo i odbranu, Južni Atlantik) da nadgleda vođenje rata, koji je do 5– 6 aprila ovlastio i poslao pomorsku operativnu grupu da ponovo zauzme ostrva. Argentina se predala 14. Juna i Operacija Korporacija je označena kao uspešna, bez obzira na smrt 255 britanskih vojnika i tri vojnika Foklandskih ostrva. Sa argentinske strane je poginulo ukupno 649 vojnih lica, od čega polovina nakon što je podmornice na nuklearni pogon HMS Conqueror torpedovala i potopila krstaricu ARA General Belgrano drugog maja.

Bila je kritikovana zbog zanemarivanja odbrane Foklandskih ostrva koja je dovela do rata, a posebno od laburističkog poslanika Tama Dalijela u parlamentu, zbog odluke da se torpeduje General Belgrano, ali sveukupno se smatrala kompetentnim i posvećenim ratnim vođom. „Folklandski faktor“, ekonomski oporavak koji je počeo početkom 1982. i ogorčena razjedinjena opozicija doprineli su drugoj pobedi Tačerove na izborima 1983. godine. Ona je posle rata često spominjala „duh Folklanda“; Hastings & Jenkins (1983) sugerišu da je to odražavalo njenu preferenciju za pojednostavljeno donošenje odluka u Ratnom kabinetu u odnosu na mukotrpno sklapanje dogovora mirnodopske vlade.

Pregovori o Hong Kongu

U septembru 1982. posetila je Kinu da bi sa Deng Sjaopingom razgovarala o suverenitetu Hong Konga nakon 1997. godine. Kina je bila prva komunistička država koju je Tačer posetila kao premijerka, a ona je bila prvi britanski premijer koji je posetio Kinu. Tokom sastanka, tražila je saglasnost NRK-a za nastavak britanskog prisustva na toj teritoriji. Deng je insistirao da se o suverenitetu NRK-a nad Hong Kongom ne može pregovarati, ali je izjavio da je spreman da pitanje suvereniteta reši sa britanskom vladom kroz formalne pregovore. Obe vlade su obećale da će održati stabilnost i prosperitet Hong Konga. Posle dvogodišnjih pregovora, Tačer je popustila vladi NR Kine i potpisala Zajedničku kinesko-britansku deklaraciju u Pekingu 1984. godine, slažući se da preda suverenitet Hong Konga 1997. godine.

Aparthejd u Južnoj Africi

Uprkos tome što je rekla da je za „mirne pregovore“ za okončanje aparthejda, Tačerova se protivila sankcijama koje su Južnoj Africi uvele Komonvelt i Evropska ekonomska zajednica. Pokušala je da očuva trgovinu sa Južnom Afrikom dok je istovremeno ubeđivala južnoafričku vladu da odbaci aparthejd. To je uključivalo da se „prikaže kao iskrena prijateljica predsednika Bote “ i da ga pozove da poseti Veliku Britaniju 1984. uprkos „neizbežnim demonstracijama“ protiv njegove vlade. Alan Meridju, zaposleni kanadskog emitera BCTV News, pitala je Margert Tačer kakav je njen odgovor „na prijavu ANC-a da će ciljati britanske firme u Južnoj Africi?“ na šta je kasnije odgovorila: „[...] kada ANC kaže da će ciljati britanske kompanije [...] Ovo pokazuje kakva je to tipična teroristička organizacija. Borila sam se protiv terorizma ceo život i ako bi se više ljudi borilo protiv toga, a svi smo bili uspešniji, to ne bi trebalo da imamo i nadam se da će svi u ovoj sali smatrati da je ispravno da se ide dalje u borbu protiv terorizma“. Tokom posete Britaniji pet meseci nakon izlaska iz zatvora, Nelson Mandela je pohvalio Tačerovu: „Ona je neprijatelj aparthejda [...] Imamo za mnogo toga da joj zahvalimo“.

Odnos sa Evropom

Tačerova i njena stranka podržale su britansko članstvo u EEZ na nacionalnom referendumu 1975. kao i Jedinstveni evropski akt iz 1986, ali je verovala da bi uloga organizacije trebalo da bude ograničena na obezbeđivanje slobodne trgovine i efektivne konkurencije, i bojala se da je pristup EEZ u suprotnosti sa njenim stavovima o manjoj vladi i deregulaciji. Verujući da će jedinstveno tržište rezultirati političkom integracijom, Tačerino protivljenje daljim evropskim integracijama postalo je izraženije tokom njenog premijerskog mandata, a posebno nakon izbora njene treće vlade 1987. U svom govoru u Brižu 1988. Tačer je istakla svoje protivljenje predlozima EEZ, preteče Evropske unije, za federalnu strukturu i povećanu centralizaciju donošenja odluka, objašnjavajući da se protiv toga borila na nivou Ujedinjenog Kraljevstva i da neće prihvatiti takvu politiku na evropskom nivou.

Delila je zabrinutost francuskog predsednika Fransoa Miterana; Tačer je u početku bila protiv ponovnog ujedinjenja Nemačke, rekavši Gorbačovu da bi to „dovelo do promene posleratnih granica, a mi to ne možemo dozvoliti jer bi takav razvoj događaja potkopao stabilnost celokupne međunarodne situacije i može ugroziti našu bezbednost“. Ona je izrazila zabrinutost da će se ujedinjena Nemačka bliže povezati sa Sovjetskim Savezom i udaljiti se od NATO-a.

U martu 1990. je održala Čekers seminar na temu ponovnog ujedinjenja Nemačke kome su prisustvovali članovi njenog kabineta i istoričari kao što su Norman Stoun, Džordž Urban, Timoti Garton Eš i Gordon A. Krejg. Tokom seminara, Tačer je navodila „ono što je Urban nazvao klišeima iz kafe salona o nemačkom karakteru, uključujući teskobu, agresivnost, asertivnost, maltretiranje, egoizam, kompleks inferiornosti, sentimentalnost. Prisutni su bili šokirani kada su čuli Tačerove izjave i postavljali su pitanje kako premijera nije svesna posleratne nemačke kolektivne krivice i pokušaja Nemaca da se suoče sa svojom prošlošću. Šta je izgovorila na sastanku je procurelo od strane njenog savetnika za spoljnu politiku Čarlsa Pauela, a njeni komentari su kasnije naišli na žestoke reakcije i kontroverze.

Tokom istog meseca, nemački kancelar Helmut Kol uverava je Tačerovu da će je obaveštavati o svim svojim namerama o ujedinjenju i da je spreman da otkrije „podatke koje čak ni članovi njegovog kabineta ne znaju“.

Osporavanje liderske pozicije i ostavka

Tokom premijerskog mandata, Tačer je imala drugi najniži prosečan rejting (40%) od svih posleratnih premijera. Od ostavke Najdžela Losona na mesto kancelara u oktobru 1989, ankete su dosledno pokazivale da je ona manje popularna od svoje stranke. Ona je uvek insistirala na tome da joj nije stalo do rejtinga u anketama i umesto toga je ukazivala na svoj neporaženi izborni rekord.

U decembru 1989. godine, Tačerovoj je za vođstvo Konzervativne stranke izazivač bio tada malo poznati poslanik ser Entoni Mejer. Od 374 konzervativna poslanika sa pravom glasa, 314 je glasalo za Tačerovu, a 33 za Mejerovu. Njene pristalice u stranci vide rezultat kao uspeh i odbacuju sugestije da postoji nezadovoljstvo unutar stranke.

Istraživanja javnog mnjenja u septembru 1990. izveštavala su da su laburisti uspostavili prednost od 14% u odnosu na konzervativce, a do novembra su konzervativci su zaostajali za laburistima tokom 18 meseci. Ovi rejtinzi, zajedno sa njenom borbenom ličnošću i tendencijom da se postavi iznad mišljenja stranačkih kolega, doprineli su daljem nezadovoljstvu unutar stranke.

Jula 1989. Tačerova je smenila Džefrija Haua sa pozicije ministra spoljnih poslova nakon što su je on i Loson naterali da pristane na plan da se Britanija pridruži evropskom valutnom mehanizmu (ERM). Britanija se pridružila ERM u oktobru 1990.

Prvog novembra 1990, Hau, do tada poslednji preostali član prvobitnog kabineta iz 1979, podneo je ostavku na mesto zamenika premijera, navodno zbog njenog otvorenog neprijateljstva prema Evropskoj monetarnoj uniji. U svom govoru povodom ostavke, 13. novembra, koji je bio ključan za politički pad Tačerove, Hau je napao premijerkin otvoreno odbojan stav prema vladinom predlogu za novu evropsku valutu koja se takmiči sa postojećim valutama.

Četrnaestog novembra, Majkl Heseltajn postavio je izazov za vođstvo Konzervativne stranke. Istraživanja javnog mnjenja su pokazala da će on doneti konzervativcima nacionalnu prednost nad laburistima. Iako je Tačerova vodila na prvom glasanju sa glasovima 204 poslanika konzervativaca (54,8%) prema 152 glasa (40,9%) za Heseltajna, uz dodatnih 16 uzdržanih, nedostajala su joj četiri glasa od potrebne većine od 15%. Stoga je bilo neophodno drugo glasanje. Tačerova je prvobitno izjavila da namerava da se „bori i da pobedi“ u drugom krugu glasanja, ali je nakon konsultacija sa članovima kabineta odlučila da se povuče. Nakon što je održala audijenciju kod kraljice, pozvala je druge svetske lidere i održala je svoj poslednji govor u Domu komuna. Dvadeset osmog novembra napustila je Dauning strit u suzama. Navodno je smatrala da je izdana. Njena ostavka je bila šok za mnoge van Britanije, a strani posmatrači kao što su Henri Kisindžer i Gorbačov su izrazili ličnu zabrinutost, strah, povodom ishoda.

Kancelar Džon Mejdžor zamenio je Margaret Tačer na mestu šefa vlade i partijskog lidera, čije je vođstvo nad Heseltajnom u drugom glasanju bilo dovoljno da Heseltajn odustane. Mejdžor je pratio porast podrške konzervativcima u 17 meseci koji su doveli do opštih izbora 1992. i doveli su stranku do četvrte uzastopne pobede 9. aprila 1992. Tačer je lobirala za Mejdžora u borbi za liderstvo protiv Heseltajna, ali je njena podrška Mejdžoru opala u kasnijim godinama.

Kasniji život

Poslanica

Nakon što je napustila premijersku funkciju, Tačer se vratila u poslaničke klupe. Njen rejting se oporavio nakon ostavke, iako je javno mnjenje ostalo podeljeno u pogledu toga da li je njena vlada bila dobra za zemlju. Sa 66 godina, povukla se iz Donjeg doma na opštim izborima 1992. godine, rekavši da bi joj napuštanje Donjeg doma omogućilo više slobode da iznese svoje mišljenje.

Period 1992—2003

Obilazak svemirskog centra Kenedi 2001.

Nakon napuštanja Gornjeg doma, Tačerova je postala prvi bivši britanski premijer koji je osnovao fondaciju; britansko krilo Fondacije Margaret Tačer raspušteno je 2005. zbog finansijskih poteškoća. Napisala je dva toma memoara, The Downing Street Years (1993) i The Path to Power (1995). Godine 1991. ona i suprug Denis preselili su se u kuću na Čester skveru, stambenom baštenskom trgu u centralnom londonskom okrugu Belgravija.

U julu 1992. godine dobila je ponudu od strane duvanska kompanija Filip Moris da radi kao „geopolitički konsultant” za 250.000 dolara godišnje i godišnji doprinos od 250.000 dolara njenoj fondaciji. Zaradila je 50.000 dolara za svaki govor koji je održala.

Bila je zagovornica hrvatske i slovenačke nezavisnosti. U intervjuu za Hrvatsku radio-televiziju 1991. godine, ona je kritikovala zapadne vlade zbog toga što nisu priznale otcepljene republike Hrvatske i Slovenije kao nezavisne i što ih nisu snabdevale oružjem nakon napada JNA.

U avgustu 1992. pozvala je NATO da zaustavi srpski napad na Goražde i Sarajevo kako bi se okončalo etničko čišćenje tokom bosanskog rata, upoređujući situaciju u Bosni i Hercegovini sa „varvarstvom Hitlera i Staljina“.

Održala je niz govora u Lordovima kritikujući Mastriški ugovor, i izjavila je: „Nikada ne bih mogla da potpišem ovaj sporazum“. Ona je citirala A. V. Dajsija kada je tvrdila da, pošto su sve tri glavne stranke za sporazum, da narod treba da iskaže stav o ugovoru na referendumu.

Izabrana je za počasnog rektora Koledža Vilijam i Meri u Virdžiniji od 1993. do 2000. dok je takođe bila rektorka privatnog Univerziteta Bakingem od 1992. do 1998. univerziteta koji je zvanično otvorila 1976. kao sekretar prosvete.

Nakon izbora Tonija Blera za lidera Laburističke partije 1994. godine, Tačerova je hvalila Blera kao „verovatno najpotentnijeg laburističkog vođu od Hjua Gejtskela“. Bler je odgovorio: „Bila je potpuno odlučna osoba, a to je kvalitet vredan divljenja.

Godine 1998. Tačerova je pozvala na oslobađanje bivšeg čileanskog diktatora Augusta Pinočea koga je Španija uhapsila i pokušala da mu sudi za kršenje ljudskih prava. Ona je navodila da je Pinoče pomogao Britaniji tokom Foklandskog rata. Godine 1999. posetila ga je dok je bio u kućnom pritvoru u blizini Londona. Pinočea je u martu 2000. godine iz medicinskih razloga pustio ministar unutrašnjih poslova Džek Stro.

Na opštim izborima 2001. podržala je kampanju konzervativaca, kao što je to činila 1992. i 1997. godine, a na izborima za vođstvo konzervativaca nakon njihovog poraza, podržala je Iana Dankana Smita umesto Keneta Klarka. Tokom 2002. hrabrila je Džordža V. Buša da se agresivno uhvati u koštac sa „nedovršenim poslom“ Iraka pod Sadamom Huseinom, i pohvalila je Blera za „snažno, smelo vođstvo“ i držanje uz Buša u ratu u Iraku.

Istu temu je obrađivala u knjizi Statecraft: Strategies for a Changing World, koja je objavljena u aprilu 2002. godine i posvećena je Ronaldu Reganu. U knjizi je navodila da neće biti mira na Bliskom istoku sve dok Sadam ne bude svrgnut. U njenoj knjizi je pisalo i da Izrael mora da trguje zemljom za mir (rezolucija UN 242) i da je Evropska unija (EU) bila „u osnovi nereformabilan“, „klasični utopijski projekat, spomenik sujeti intelektualaca, program čija je neminovna sudbina neuspeh“. Ona je tvrdila da Britanija treba da ponovo pregovara o uslovima članstva ili da napusti EU i pridruži se Severnoameričkoj zoni slobodne trgovine.

Nakon nekoliko malih moždanih udara, njeni lekari su joj savetovali da više ne govori u javnosti.U martu 2002. najavila je da će, po savetu lekara, otkazati sve planirane govore i da više neće prihvatiti ponude za držanje govora.

Dana 26 juna 2003, Tačerin suprug, ser Denis, umro je u 88. godini; njegovo telo je kremirano 3, jula u Mortlejk krematorijumu u Londonu.

Poslednje godine (2003—2013)

Tačerova na komemoraciji u Vašingtonu povodom pete godišnjice napada od 11. septembra.

Sa Donaldom Ramsfildom i generalom Pejsom u Pentagonu

Jedanaestog juna 2004. Tačerova je (protiv naloga lekara) prisustvovala državnoj sahrani Ronalda Regana. Svoj govor o preminulom je održala putem video trake; s obzirom na njeno zdravlje, poruka je prethodno snimljena nekoliko meseci ranije. Tačerova je odletela u Kaliforniju sa Reganovom pratnjom i prisustvovala komemoraciji i ceremoniji pogreba za predsednika u Predsedničkoj biblioteci Ronalda Regana.

Ona je tokom 2005. kritikovala kako je Bler dve godine ranije odlučio da izvrši invaziju na Irak. Iako je i dalje podržavala intervenciju koja je za cilj imala svrgavanje vlasti Sadama Huseina, rekla je da će (kao naučnik) uvek tražiti „činjenice, dokaze i dokaze“ pre nego što se upusti u angažovanje oružane snage. Osamdeseti rođendan proslavila je 13. oktobar u hotelu Mandarin Orijental u Hajd parku, London; gosti su bili kraljica, vojvoda od Edinburga, princeza Aleksandra i Toni Bler. Džefri Hau, baron Hau iz Aberavona, takođe je bio prisutan i izjavio je za Tačerovu: „Njen pravi trijumf je bio da transformiše ne samo jednu, već dve stranke, tako da kada su se laburisti na kraju vratili, veliki deo tačerizma je prihvaćen kao nepovratno“.

Godine 2006. prisustvovala je zvaničnoj memorijalnoj službi u Vašingtonu u znak sećanja na petu godišnjicu napada 11. septembra na SAD. Bila je gošća potpredsednika Dika Čejnija i tokom posete srela se sa državnim sekretarom Kondolizom Rajs. U februaru 2007. Tačer je postala prva živa britanska premijerka kojoj je podignuta statua u Domu parlamenta. Bronzana statua stajala je nasuprot statue njenog političkog heroja Vinstona Čerčila i otkrivena je 21. februar 2007. i sama Tačerova je prisustvovala; primetila je u predvorju Zajednice članova : „Možda bih više volela gvožđe – ali bronza će poslužiti [...] Neće rđati“.

Bila je javna pristalica Praške deklaracije o evropskoj savesti i komunizmu i praškog procesa i poslala je javno pismo podrške prethodnoj konferenciji.

Nakon kolapsa na večeri u Domu lordova, Tačerova, koja je patila od niskog krvnog pritiska, je primljena u bolnicu Sent Tomas u centru Londona 7. marta 2008. radi testiranja. Tokom 2009. ponovo je hospitalizovana kada je pala i slomila ruku. Tačer se vratila u Dauning ulicu broj 10 krajem novembra 2009. radi otkrivanja zvaničnog portreta umetnika Ričarda Stounam što je atipična počast za živog bivšeg premijera. Stoun je ranije bio angažovan da naslika portrete kraljice i kraljice majke.

Četvrtog jula 2011. Tačerova je trebalo da prisustvuje ceremoniji otkrivanja tri metra visoke statue Ronalda Regana ispred američke ambasade u Londonu, ali nije mogla da prisustvuje zbog slabog zdravstvenog stanja Poslednji put je prisustvovala sednici Doma lordova 19 jula 2010, i 30. jula 2011. objavljeno je da je njena kancelarija u Lordovima zatvorena. Ranije tog meseca, Tačerova je proglašena za najkompetentnijeg premijera u poslednjih 30 godina u anketi Ipsos MORI.

Tačerova kći Kerol je po prvi put otkrila da je njena majka imala demenciju 2005. rekavši da „Mama više ne čita mnogo zbog gubitka pamćenja“. U svojim memoarima iz 2008. godine, Kerol je napisala da njena majka „jedva da se seti početka rečenice dok nije stigla do kraja“. Kasnije je ispričala kako ju je prvi put pogodila majčina demencija kada je Margeret Tačer u razgovoru pomešala foklandske i jugoslovenske sukobe; prisetila se svog bola jer je morala da majci više puta govori da je njen muž Denis zapravo mrtav.

Smrt i sahrana (2013)

Grobnom mesto Margaret Tačer i njenog supruga Denisa.

Fotografija sahrane Tačerove

Tačerova je umrla 8, aprila 2013. godine, u 87. godini života, nakon što je doživela moždani udar. Od decembra 2012. boravila je u apartmanu u hotelu Ric u Londonu, nakon što je imala poteškoća u hodanju stepenicama u svojoj kući na Čester skveru u Belgraviji. U umrlici su kao primarni uzroci smrti navedeni cerebrovaskularna nesreća i ponovljeni prolazni ishemijski napad; Kao sekundarni uzroci navedeni su karcinom bešike i demencija.

Reakcije na vest o smrti bile su pomešane širom Velike Britanije, i kretale su se u rasponu od odavanja počasti i uzdizanjem Tačerove kao najvećeg britanskog premijera u mirnodopskim vremenima pa do javnih proslava njene smrti i izražavanja mržnje ili personalizovane ljutnje.

Sa njom su unapred dogovoreni detalji sahrane. Imala je državnu sahranu, uključujući pune vojne počasti, uz crkvenu službu u Katedrali Svetog Pavla 17. Aprila.

Kraljica Elizabeta II i vojvoda od Edinburga prisustvovali su sahrani, što je samo drugi i poslednji put u kraljičinoj vladavini da je prisustvovala sahrani bilo kog od bivših premijera, posle Čerčila, koji je imao državnu sahranu 1965. godine.

Posle službe, telo Margaret Tačer je kremirano u Mortlejku, gde je ranije kremirano telo njenog muža. 28.  septembra, služba za Tačerovu održana je u kapeli Svih svetih u Kraljevskoj bolnici Čelzi. Na privatnoj ceremoniji, pepeo je sahranjen u krugu bolnice, pored njenog muža.

Nasleđe

Tačerizam je predstavljao sistematsko i odlučno preispitivanje posleratnog konsenzusa, pri čemu su se glavne političke stranke uglavnom složile oko centralnih tema poput kejnzijanizma, države blagostanja, nacionalizovane industrije i bliskog regulisanja ekonomije i visokih poreza. Tačerova je generalno podržavala državu blagostanja dok je predlagala da se država oslobodi zloupotreba.

Ona je 1982. obećala da je tada veoma popularna Nacionalna zdravstvena služba „bezbedna u našim rukama“. U početku je ignorisala pitanje privatizacije nacionalizovanih industrija; pod velikim uticajem desničarskih istraživačkih centara, a posebno ser Kita Džozefa, Tačer je proširila metu svojih politika. Tačerizam se počeo odnositi na njenu politiku, kao i na aspekte njenog etičkog pogleda i ličnog stila, uključujući moralni apsolutizam, nacionalizam, liberalni individualizam i beskompromisan pristup postizanju političkih ciljeva.

Tačerova je definisala svoju političku filozofiju, u velikom i kontroverznom raskidu sa jednonacionalnim konzervativizom njenog političkog prethodnika Edvarda Hita, u intervjuu iz 1987. objavljenom u časopisu Woman's Own.

Pregled

Broj odraslih građana koji poseduju deonice porastao je sa 7 procenata na 25 procenata tokom njenog mandata, a više od milion porodica kupilo je svoje kuće, što je označilo porast sa 55 procenata na 67 procenata u pogledu procenta vlasnika nekretnina koji žive u njima, u periodu od 1979. do 1990. godine. Kuće su prodate sa popustom od 33–55 odsto, što je dovelo do velikog profita za neke nove vlasnike. Lično bogatstvo poraslo je za 80 procenata u realnom iznosu tokom 1980-ih, uglavnom zbog rasta cena kuća i povećane zarade. Akcije u privatizovanim komunalnim preduzećima prodate su ispod njihove tržišne vrednosti da bi se obezbedila brza i široka prodaja umesto da se maksimizira nacionalni prihod.

„Tačerine godine“ su takođe obeležili periodi visoke nezaposlenosti i socijalnih nemira, a mnogi kritičari sa leve strane političkog spektra krive njenu ekonomsku politiku za nivo nezaposlenosti; mnoga područja pogođena masovnom nezaposlenošću, kao i njena monetaristička ekonomska politika, decenijama su ostali zaraženi društvenim problemima kao što su zloupotreba droga i raspad porodice. Nezaposlenost nije pala ispod nivoa iz maja 1979. tokom njenog mandata, samo je pala ispod nivoa iz aprila 1979. 1990. Dugoročni efekti njene politike na proizvodnju ostaju sporni.

Govoreći u Škotskoj 2009. godine, Tačerova je insistirala da ne žali i da je bila u pravu što je uvela birački porez i povukla subvencije iz „zastarelih industrija, čija su tržišta bila u krajnjem padu“, subvencija koje su stvorile „kulturu zavisnosti, koja je nanela takvu štetu u Britaniju“. Politički ekonomista Suzan Strejndž nazvala je neoliberalni model finansijskog rasta "kazino kapitalizmom", odražavajući njen stav da spekulacije i finansijska trgovina postaju važniji za ekonomiju od industrije.

Levičarski kritičari opisuju Tačerovu kao uzorčnika podele i kažu da je odobravala pohlepu i sebičnost. Vodeći velški političar Rodri Morgan, između ostalih, je okarakterisao Tačerovu kao „marmitsku“ figuru. Novinar Majkl Vajt, koji je pisao nakon finansijske krize 2007–2008, osporio je stav da su njene reforme i dalje bile čista korist. Drugi smatraju da je njen pristup bio „mešovita vreća“ i „Kuratovo jaje“.

Tačerova je učinila „malo da unapredi politički cilj žena“ unutar svoje stranke ili vlade. Neke britanske feministkinje su je smatrale "neprijateljem". Džun Pervis iz časopisa Women's History Review kaže da, iako se Tačer mukotrpno borila protiv seksističkih predrasuda svog vremena dok se uspinjala na vrh, nije uložila napor da olakša put drugim ženama. Tačerova nije smatrala da prava žena zahtevaju posebnu pažnju, jer nije, posebno tokom svog premijerskog mandata, smatrala da su ženama uskraćena prava. Jednom je predložila uži izbor žena za sva javna imenovanja i predložila da one sa malom decom napuste radnu snagu.

Njen stav o imigraciji kasnih 1970-ih smatran je delom rastućeg rasističkog javnog diskursa, koji Martin Barker naziva „novim rasizmom“.[370] U opoziciji, Tačerova je verovala da Nacionalni front (NF) osvaja veliki broj birača konzervativaca upozorenjima protiv poplave imigranata. Njena strategija je bila da potkopa narativ NF-a priznavanjem da mnogi od njihovih glasača imaju ozbiljne brige koje treba da reše. Godine 1978. kritikovala je laburističku imigracionu politiku kako bi privukla birače iz NF-a na konzervativce. Njenu retoriku pratila je pojačana podrška konzervativaca na račun NF. Kritičari sa levice optužili su je za titranje rasizmu.

Mnoge političke odluke Tačerove uticale su na Laburističku partiju koja se vratila na vlast 1997. pod Tonijem Blerom. Bler je 1994. godine rebrendirao partiju „Novi laburisti“ sa ciljem da poveća njenu privlačnost izvan njenih tradicionalnih pristalica, i da privuče one koji su podržavali Tačerovu, kao što je „ čoveka iz Eseksa“. Za nju se kaže da je rebrendiranje „novih laburista“ smatrala svojim najvećim dostignućem. Za razliku od Blera, Konzervativna partija pod Vilijamom Hejgom pokušala je da distancira sebe i stranku od Tačerine ekonomske politike u pokušaju da dobije šire javno odobrenje.

Ubrzo nakon što je Tačerova umrla 2013. godine, prvi ministar Škotske Aleks Salmond je tvrdio da je njena politika imala „nenamernu posledicu“ podsticanja škotske decentralizacije. Lord Foulks od Kamnoka se složio sa pisanjem Scotland Tonight da je ona dala „podsticaj“ za devoluciju. Pišući za The Scotsman 1997. godine, Tačer se zalagala protiv devolucije na osnovu toga da će to na kraju dovesti do nezavisnosti Škotske.

Reputacija

Mandat Margaret Tačer u trajanju od 11 godina i 209 dana kao britanske premijerke bio je najduži od perioda lorda Solzberija krajem 19. veka (13 godina i 252 dana, u tri perioda) i najduži neprekidni period na funkciji od lorda Liverpula početkom 19. veka (14 godina i 305 dana).

Pošto je dovela Konzervativnu stranku do pobede na tri uzastopna opšta izbora, dva puta ubedljivo, ona se svrstava među najpopularnije partijske lidere u britanskoj istoriji u pogledu glasova datih za pobedničku partiju; preko 40 za stranku pod njenim rukovodstvom ukupno je bačeno milion glasačkih listića. Njene izborne uspehe britanska štampa je 1987. nazvala „istorijskim het trikom“.

Tačerova je bila najviše rangirana među živim osobama na istraživanju BBC 100 najvećih Britanaca 2002. godine. Godine 1999. Time je Tačerovu proglasio jednom od 100 najvažnijih ljudi 20. veka. Godine 2015. bila je na vrhu ankete koju su organizovale Scottish Widows, velike kompanije za finansijske usluge, kao najuticajnija žena u poslednjih 200 godina; i 2016. godine zauzela je čelnu poziciju na listi Woman's Hour Power, na kojoj se navode žene za koje se smatra da su imale najveći uticaj na živote žena u poslednjih 70 godina, prezentovane na na BBC Radio 4. Godine 2020. časopis Time uvrstio je Tačerino ime na svoju listu 100 žena godine. Izabrana je za ženu godine 1982. kada je pod njenom komandom počeo Foklandski rat, što je rezultiralo pobedom Britanaca.

Za razliku od njenog relativno lošeg prosečnog rejtinga kao premijera, Tačerova je od tada visoko rangirana u retrospektivnim ispitivanjima javnog mnjenja i, prema YouGov, britanska javnost je „vidi u ukupnom pozitivnom smislu“. Neposredno nakon njene smrti 2013. godine, prema anketi The Guardian, oko polovina javnosti na nju je gledala pozitivno, dok je jedna trećina na nju gledala negativno. U anketi javnog mnjenja koju je sproveo YouGov 2019, većina Britanaca ju je ocenila kao najvećeg posleratnog lidera u Britaniji (Čerčil je bio na drugom mestu). Prema anketi, više od četiri od deset Britanaca (44 odsto) misli da je Tačerova bila „dobra“ ili „sjajna“ premijerka, u poređenju sa 29 odsto koji misli da je bila „loša“ ili „užasna“. Izglasana je za četvrtog najboljeg britanskog premijera 20. veka u anketi 2011. koju je organizovalo 139 akademika koju je organizovao MORI. U anketi Univerziteta u Lidsu iz 2016. godine koja je obuhvatila 82 akademika specijalizovana za britansku istoriju i politiku posle 1945. godine, ona je izabrana za drugog po veličini britanskog premijera posle Drugog svetskog rata.

Prikazi u kulturi

Poslednja verzija grba Tačerove

Prema pozorišnom kritičaru Majklu Bilingtonu, Tačerova je ostavila „naglašen trag“ na umetnosti dok je bila premijerka. Jedna od najranijih satira na Tačer kao premijera uključivala je satiričara Džona Velsa (kao pisca i izvođača), glumicu Dženet Braun (koja je Tačer) i budućeg producenta Spitting Image Džona Lojda (kao koproducent), koje je 1979. udružio producent. Martin Luis za satirični audio album The Iron Lady, koji se sastojao od skečeva i pesama koje satire Tačerov uspon na vlast. Album je objavljen u septembru 1979. Tačerova je bila jako satirizirana na Spitting Image-u, a The Independent ju je označio kao „ličnost iz snova svakog stendap komičara“.

Tačerova je bila tema ili inspiracija za protestne pesme iz 1980-ih. Muzičari Bili Breg i Pol Veler pomogli su da se formira kolektiv Red Wedge koji je podržao laburiste. Poznata kao Megi od strane pristalica i protivnika podjednako, pesma Maggie Out postala je prepoznatljivi poklič među levicom tokom druge polovine njenog premijerskog mandata.

Vels je parodirao Tačerovu u nekoliko medija. Sarađivao je sa Ričardom Ingramsom na lažnim pismima Dear Bill, koja je objavljivana kao kolumna u časopisu Private Eye; objavljene su i u obliku knjige i postale su revija sa Vest Enda pod nazivom Anyone for Denis?, sa Velsom u ulozi Tačerinog muža. Usledio je TV specijal iz 1982. godine u režiji Dika Klementa, u kojem je Tačer glumila Andžela Torn.

Od početka svog premijerskog mandata, Tačerova je prikazana u nizu televizijskih programa, dokumentarnih filmova, filmova i predstava. Glumila ju je Patriša Hodž u dugo neproduciranoj predstavi Iana Kertisa The Falklands Play (2002) i Andrea Rajzboro u TV filmu Duga šetnja do Finčlija (2008). Ona je protagonistkinja u dva filma, koje tumači Lindzi Dankan u Margaret (2009) i Meril Strip u Čeličnoj lejdi (2011), u kojima je prikazana kao da pati od demencije ili Alchajmerove bolesti. Ona je glavni lik u četvrtoj sezoni Krune. U seriji lik Tačerove igra Džilijan Anderson.

Titule, nagrade i počasti

Tačerova prima Predsedničku medalji slobode 1991.

Tačerova je postala državni savetnik (PC) nakon što je postala državni sekretar 1970. Bila je prva žena koja je stekla punopravno članstvo kao počasni član Karlton kluba, nakon što je postala lider Konzervativne stranke 1975.

Dve nedelje nakon ostavke, Tačer je imenovana za člana Ordena za zasluge (OM) od strane kraljice. Njen muž Denis je istovremeno postao nasledni baron]]; kao njegova supruga, Tačer je imao pravo da koristi počasni stil obraćanja, što nije koristio. Ona je po tituli postala ledi Tačer, nakon njenog naknadnog uvođenja u plemićki red, u Domu lordova.

Na Foklandima se Dan Margaret Tačer obeležava svakog 10. januara, od 1992. u znak sećanja na njenu prvu posetu ostrvima u januaru 1983, šest meseci nakon završetka Foklandskog rata u junu 1982.

Tačerova je postala član Doma lordova 1992. godine kao baronica Tačer, iz Kestevena u okrugu Linkolnšir. Nakon toga, College of Arms joj je odobrio upotrebu ličnog grba; dozvoljeno joj je da revidira ove grbove kada je imenovana za damu pratioca Ordena podvezice (LG) 1995. godine, najvišeg viteškog reda.

U SAD je Tačerova dobila Nagradu slobode Ronalda Regana od Reganove predsedničke fondacije 1998. godine; proglašena je pokroviteljem Heritidž fondacije 2006. gde je osnovala Centar za slobodu Margaret Tačer.

Dela

• The Downing Street Years. HarperCollins. 1993. ISBN 978-0-00-255049-9. 
• The Path to Power. HarperCollins. 1995. ISBN 978-0-00-255050-5. 
• Statecraft: Strategies for a Changing World. Harper Perennial. 2003. ISBN 978-0-06-095912-8. 

Vidi još

• Čelična dama
• Nema alternative

Literatura

• Adeney, Martin; Lloyd, John (1988). The Miners' Strike 1984–85: Loss Without Limit. Routledge. ISBN 978-0-7102-1371-6. 
• Agar, Jon (2011). „Thatcher, scientist”. Notes and Records. 65 (3): 215—232. doi:10.1098/2010.0096. 
• Aitken, Jonathan (2013). Margaret Thatcher: Power and Personality. A & C Black. ISBN 978-1-4088-3186-1. 
• Anwar, Muhammad (2001). „The participation of ethnic minorities in British politics”. Journal of Ethnic and Migration Studies. 27 (3): 533—549. ISSN 1369-183X. doi:10.1080/136918301200266220. 
• Atkinson, Max (1984). Our Masters' Voices: The Language and Body Language of Politics. Psychology Press. ISBN 978-0-415-01875-3. 
• Barker, Martin (1981). The New Racism: Conservatives and the Ideology of the Tribe. London, UK: Junction Books. ISBN 978-0-86245-031-1. 
• Barr, Damian (2013). Maggie and Me. A & C Black. ISBN 978-1-4088-3806-8. 
• Barrell, Ray, ur. (1994). The UK Labour Market: Comparative Aspects and Institutional Developments. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-46825-1. 
• Beckett, Andy (2010). When the Lights Went Out: Britain in the Seventies. Faber and Faber. ISBN 978-0-571-25226-8. 
• Beckett, Clare (2006). The 20 British Prime Ministers of the 20th Century: Thatcher. Haus Publishing. ISBN 978-1-904950-71-4. 
• Bern, Paula (1987). How to Work for a Woman Boss, Even If You'd Rather Not. New York, US: Dodd Mead. ISBN 978-0-396-08839-4. 
• Blundell, John (2008). Margaret Thatcher: A Portrait of the Iron Lady. Algora Publishing. ISBN 978-0-87586-632-1. 
• Blundell, John, ur. (2013). Remembering Margaret Thatcher: Commemorations, Tributes, and Assessments. Algora Publishing. ISBN 978-1-62894-017-6. 
• Burns, William E. (2009). A Brief History of Great Britain. Infobase Publishing. ISBN 978-1-4381-2737-8. 
• Butler, David; Kavanagh, Dennis (1980). The British General Election of 1979. Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-349-04755-0. 
• Butler, David; Butler, Gareth (1994). British Political Facts 1900–1994. Macmillan Publishers. ISBN 978-0-333-52616-3. 
• Byrd, Peter, ur. (1988). British Foreign Policy under Thatcher. St. Martin's Press. ISBN 978-0-86003-401-8. 
• Campbell, John (2000). Margaret Thatcher: The Grocer's Daughter. 1. Pimlico. ISBN 978-0-7126-7418-8. 
• Campbell, John (2003). Margaret Thatcher: The Iron Lady. 2. Pimlico. ISBN 978-0-7126-6781-4. 
  • Campbell, John (2011) [First published 2003]. Margaret Thatcher: The Iron Lady. 2. Random House. ISBN 978-1-4464-2008-9. 
• Childs, David (2006). Britain since 1945: A Political History. Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-39326-3. 
• Chin, Rita (2009). „Guest Worker Migration and the Unexpected Return of Race”. After the Nazi Racial State: Difference and Democracy in Germany and Europe. University of Michigan Press (objavljeno 2010). ISBN 978-0-472-02578-7. 
• Cochrane, Feargal (2001). Unionist Politics and the Politics of Unionism since the Anglo-Irish Agreement. Cork University Press (objavljeno 1997). ISBN 978-1-85918-138-6. 
• Cooper, James (2010). „The Foreign Politics of Opposition: Margaret Thatcher and the Transatlantic Relationship before Power”. Contemporary British History. 24 (1): 23—42. doi:10.1080/13619460903565358. 
• Cowley, Philip; Bailey, Matthew (2000). „Peasants' Uprising or Religious War? Re-examining the 1975 Conservative Leadership Contest”. British Journal of Political Science. 30 (4): 599—630. JSTOR 194287. doi:10.1017/s0007123400000260. 
• „Cream of the crop at Royal Society”. New Scientist. 99 (1365): 5. 7. 7. 1983. 
• Crewe, Ivor (1991). „Margaret Thatcher: As the British Saw Her” (PDF). The Public Perspective: 15—16. Pristupljeno 1. 3. 2017. 
• Dale, Iain; Tucker, Grant, ur. (2012). The Margaret Thatcher Book of Quotations. Biteback Publishing. ISBN 978-1-84954-465-8. 
• English, Richard (2005). Armed Struggle: The History of the IRA. Oxford University Press (objavljeno 2004). ISBN 978-0-19-517753-4. 
• Evans, Eric J. (2004). Thatcher and Thatcherism. Routledge (objavljeno 2013). ISBN 978-0-415-66018-1. 
• Feigenbaum, Harvey; Henig, Jeffrey; Hamnett, Chris (1998). Shrinking the State: The Political Underpinnings of Privatization. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-63918-7. 
• Floud, Roderick; Johnson, Paul, ur. (2004). The Cambridge Economic History of Modern Britain: Structural Change and Growth, 1939–2000. 3. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52738-5. 
• Friedman, Lester D., ur. (2006). Fires Were Started: British Cinema and Thatcherism. Wallflower Press. ISBN 978-1-904764-71-7. 
• Gamble, Andrew (2009). The Spectre at the Feast: Capitalist Crisis and the Politics of Recession. Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-24052-0. 
• Gardiner, Nile; Thompson, Stephen (2013). Margaret Thatcher on Leadership: Lessons for American Conservatives Today. Regnery Publishing. ISBN 978-1-62157-179-7. 
• Gelb, Joyce (1989). Feminism and Politics: A Comparative Perspective. University of California Press. ISBN 978-0-520-07184-1. 
• Glover, Peter C.; Economides, Michael J. (2010). Energy and Climate Wars: How Naive Politicians, Green Ideologues, and Media Elites are Undermining the Truth about Energy and Climate. Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1-4411-5307-4. 
• Görtemaker, Manfred, ur. (2006). Britain and Germany in the Twentieth Century. Berg Publishers. ISBN 978-1-85973-842-9. 
• Hansen, Randall (2000). Citizenship and Immigration in Post-war Britain. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-158301-8. 
• Hastings, Max; Jenkins, Simon (1983). The Battle for the Falklands. Macmillan Publishers (objavljeno 2012). ISBN 978-0-330-53676-9. 
• „House of Lords Minute” (PDF). 244. House of Lords: 218. Pristupljeno 9. 3. 2018. 
• Howe, Geoffrey (1994). Conflict of Loyalty. Macmillan Publishers. ISBN 978-0-333-59283-0. 
• Jackling, Roger (2005). „The Impact of the Falklands Conflict on Defence Policy”. Ur.: Badsey, Stephen; Grove, Mark; Havers, Rob. The Falklands Conflict Twenty Years On: Lessons for the Future. Routledge. ISBN 978-0-415-35029-7. 
• James, Clive (1977). „Thatcher takes command”. Visions Before Midnight. Macmillan Publishers (objavljeno 2017). ISBN 978-1-5098-3244-6. 
• Johnson, Christopher (1991). The Grand Experiment: Mrs. Thatcher's Economy and How It Spread. Westview Press. ISBN 978-0-8133-1913-1. 
• Jones, Bill (2007). „Media organisations and the political process”. Ur.: Jones, Bill; Kavanagh, Dennis; Moran, Michael. Politics UK. Pearson Education. ISBN 978-1-4058-2411-8. 
• Kaplan, Morton (2000). Character and Identity: The Sociological Foundations of Literary and Historical Perspectives. 2. Professors World Peace Academy. ISBN 978-1-885118-10-3. OL 8702932M. 
• Khabaz, David V. (2007). Manufactured Schema: Thatcher, the Miners and the Culture Industry. Troubador Publishing (objavljeno 2006). ISBN 978-1-905237-61-6. 
• Klein, Rudolf (1985). „Why Britain's conservatives support a socialist health care system”. Health Affairs. 4 (1): 41—58. doi:10.1377/hlthaff.4.1.41. 
• Lahey, Daniel James (2013). „The Thatcher government's response to the Soviet invasion of Afghanistan, 1979–1980”. Cold War History. 13 (1): 21—42. doi:10.1080/14682745.2012.721355. 
• Lanoue, David J.; Headrick, Barbara (1998). „Short-Term Political Events and British Government Popularity: Direct and Indirect Effects”. Polity. 30 (3): 423, 427, 431—432. doi:10.2307/3235208. 
• Lawson, Nigel (1992). The View from No. 11: Memoirs of a Tory Radical. Bantam Books. ISBN 978-0-593-02218-4. 
• Laybourn, Keith (1992). A history of British Trade Unionism, c. 1770–1990. Stroud, UK: Alan Sutton Publishing. ISBN 978-0-86299-785-4. 
• Lewis, Roy (1980). „From Zimbabwe‐Rhodesia to Zimbabwe: The Lancaster House conference”. The Round Table: The Commonwealth Journal of International Affairs. 70 (277): 6—9. 
• Marr, Andrew (2007). A History of Modern Britain. Pan Books (objavljeno 2009). ISBN 978-0-330-51329-6. 
• Marriott, John (1923). English Political Institutions: An Introductory Study. Oxford: Clarendon Press. OL 17361473W . 
• McAleese, Dermot (2004). Economics for Business: Competition, Macro-stability, and Globalisation. FT Press. ISBN 978-0-273-68398-8. 
• Mitchell, Mark; Russell, Dave (1989). „Race, the new right and state policy in Britain”. Immigrants & Minorities. 8 (1–2): 175—190. doi:10.1080/02619288.1989.9974714. 
• Moloney, Ed (2002). A Secret History of the IRA. Penguin Books (objavljeno 2007). ISBN 978-0-14-190069-8. 
• Moore, Charles (2013). Margaret Thatcher: From Grantham to the Falklands. 1. Knopf Publishing Group. ISBN 978-0-307-95894-5. 
• Moore, Charles (2015). Margaret Thatcher: Everything She Wants. 2. Penguin Books. ISBN 978-0-241-20126-8. 
• Ogden, Chris (1990). Maggie: An Intimate Portrait of a Woman in Power. Simon & Schuster. ISBN 978-0-671-66760-3. OL 2002988W. 
• Panton, Kenneth J.; Cowlard, Keith A., ur. (2008). Historical Dictionary of the Contemporary United Kingdom. str. 640; biographies of people active 1979–2007. 
• Parker, David; Martin, Stephen (1995). „The impact of UK privatisation on labour and total factor productivity”. Scottish Journal of Political Economy. 42 (2): 216—217. doi:10.1111/j.1467-9485.1995.tb01154.x. 
• Purvis, June (2013). „What Was Margaret Thatcher's Legacy for Women?”. Women's History Review. 22 (6): 1014—1018. doi:10.1080/09612025.2013.801136. 
• Reitan, Earl A. (2003). The Thatcher Revolution: Margaret Thatcher, John Major, Tony Blair, and the Transformation of Modern Britain, 1979–2001. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-7425-2203-9. 
• Richards, Howard (2004). Understanding the Global Economy. Peace Education Books. ISBN 978-0-9748961-0-6. 
• Rothbard, Murray (1995). Making Economic Sense. Ludwig von Mises Institute (objavljeno 2006). ISBN 978-1-61016-401-6. 
• Rowthorn, Robert; Wells, John R. (1987). De-Industrialization and Foreign Trade. Cambridge University Press Archive. ISBN 978-0-521-26360-3. 
• Sanders, David; Ward, Hugh; Marsh, David (1987). „Government Popularity and the Falklands War: A Reassessment”. British Journal of Political Science. 17 (3): 281—313. doi:10.1017/s0007123400004762. 
• Scott-Smith, Giles (2003). „'Her Rather Ambitious Washington Program': Margaret Thatcher's International Visitor Program Visit to the United States in 1967”. British Contemporary History. 17 (4): 65—86. ISSN 1743-7997. doi:10.1080/13619460308565458. 
• Seldon, Anthony; Collings, Daniel (2000). Britain under Thatcher. Taylor & Francis (objavljeno 2014). ISBN 978-1-317-88291-6. 
• Seldon, Anthony, ur. (2007). Blair's Britain, 1997–2007. Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-46898-5. 
• Self, Robert (2010). British Foreign and Defence Policy Since 1945: Challenges and Dilemmas in a Changing World. Macmillan International Higher Education. ISBN 978-0-230-31353-8. 
• Senden, Linda (2004). Soft Law in European Community Law. Hart Publishing. ISBN 978-1-84113-432-1. 
• Seward, Ingrid (2001). The Queen and Di: The Untold Story. Arcade Publishing. ISBN 978-1-55970-561-5. 
• Sked, Alan; Cook, Chris (1993). Post-War Britain: A Political History, 1945–1992 (4th izd.). Harmondsworth, UK: Penguin. ISBN 978-0-14-017912-5. 
• Smith, Gordon (1989). Battles of the Falklands War. Ian Allan Publishing. ISBN 978-0-7110-1792-4. 
• Soames, Baron (1980). „From Rhodesia to Zimbabwe”. International Affairs. 56 (3): 405—419. JSTOR 2617389. 
• Tewdwr-Jones, Mark (2003). The Planning Polity: Planning, Government and the Policy Process. Routledge (objavljeno 2005). ISBN 978-1-134-44789-3. 
• Thatcher, Margaret (1993). The Downing Street Years. HarperCollins. ISBN 978-0-00-255354-4. 
• Thatcher, Margaret (1995). The Path to Power. HarperCollins. ISBN 978-0-00-638753-4. 
• Thornton, Richard C. (2006). The Reagan Revolution II: Rebuilding the Western Alliance. Trafford Publishing (objavljeno 2004). ISBN 978-1-4120-1356-7. 
• Veljanovski, Cento (1990). „The Political Economy of Regulation”. Ur.: Dunleavy, Patrick; Gamble, Andrew; Peele, Gillian. Developments in British Politics. 3. Macmillan Publishers. ISBN 978-0-312-04844-0. 
• Vinen, Richard (2009). Thatcher's Britain: The Politics and Social Upheaval of the Thatcher Era. Simon & Schuster (objavljeno 2013). ISBN 978-1-4711-2828-8. 
• Wapshott, Nicholas (2007). Ronald Reagan and Margaret Thatcher: A Political Marriage. Sentinel. ISBN 978-1-59523-047-8. 
• Ward, Paul (2004). „A new way of being British”. Britishness since 1870. Psychology Press. ISBN 978-0-415-22016-3. 
• West, Chris (2012). First Class: A History of Britain in 36 Postage Stamps. Random House. ISBN 978-1-4481-1437-5. 
• Williams, Andy (1998). UK Government & Politics. Heinemann. ISBN 978-0-435-33158-0. 
• Williams, Gary (2001). „'A Matter of Regret': Britain, the 1983 Grenada Crisis, and the Special Relationship”. Twentieth Century British History. 12 (2): 208—230. doi:10.1093/tcbh/12.2.208. 
• Williams, Michael (2000). Crisis and Consensus in British Politics: From Bagehot to Blair. Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-51467-6. 
• Witte, Rob (2014). Racist Violence and the State: A Comparative Analysis of Britain, France and the Netherlands. Routledge. ISBN 978-1-317-88919-9. 
• Yahuda, Michael B. (1996). Hong Kong: China's Challenge. Psychology Press. ISBN 978-0-415-14071-3. 
• Zemcov, Ilya; Farrar, John (2007). Gorbachev: The Man and the System. Transaction Publishers (objavljeno 1989). ISBN 978-1-4128-1382-2. 

Spoljašnje veze

• Margaret Thatcher Foundation
• Margaret Tačer na sajtu Internet Archive (jezik: engleski)
• Margaret Tačer na sajtu LibriVox (jezik: engleski)
• Margaret Tačer na sajtu C-SPAN (jezik: engleski)
• Margaret Tačer na sajtu IMDb (jezik: engleski) 
• „Prikuljene vijesti i komentari o članku Margaret Tačer”. The Guardian. 
• Margaret Tačer na sajtu NPG (jezik: engleski)
• „Obituary: Margaret Thatcher”. BBC News. Arhivirano iz originala 8. 4. 2013. g. 
• Val Meets ... Margaret Thatcher. Val Meets The VIPs. BBC iPlayer. 7. 3. 1973. „I don't think there will be a woman Prime Minister in my lifetime.” 
• „History of Baroness Margaret Thatcher”. Gov.uk. Arhivirano iz originala 5. 10. 2013. g.