Saud od Saudijske Arabije
| Kralj Saud od Saudijske Arabije | |||
|---|---|---|---|
 Službeni portret, 1960-te | |||
| Lični podaci | |||
| Puno ime | Abd al-Aziz ibn Abd ar-Rahman ibn Fejsal el Saud | ||
| Datum rođenja | 15. januar 1902. | ||
| Mesto rođenja | Kuvajt, Kuvajt | ||
| Datum smrti | 23. februar 1969. (67 god.) | ||
| Mesto smrti | Atina, Grčka | ||
| Grob | El Oud Rijad | ||
| Porodica | |||
| Potomstvo | 50 i više. | ||
| Roditelji | Abdulaziz ibn Saud Vadha ibn Muhamed el-Uraimir | ||
| Dinastija | el Saud | ||
| Kralj Saudijske Arabije | |||
| Period | 9. novembar 1953 – 2. novembar 1964. | ||
| Prethodnik | Abdulaziz el Saud | ||
| Naslednik | Fajsal od Saudijske Arabije | ||
| Prestolonaslednik | |||
| Period | 11. maja 1933 ' 9. novembra 1953. | ||
| Prethodnik | Abdulaziz el Saud | ||
| Naslednik | Fejsal bin Abdulaziz | ||
| Premijer Saudijske Arabije | |||
| Period | 9. oktobar 1953 – 16. avgust 1954 21. decembar 1960 – 31. oktobar 1962 | ||
| Prethodnik | Fejsal bin Abdulaziz | ||
| Naslednik | Fejsal bin Abdulaziz | ||
| Regent | Saud od Saudijske Arabije | ||
| Namesnik Nedžda | |||
| Period | 8. januar 1926 – 22. septembar 1932. | ||
| Regent | Abdulaziz ibn Saud potpis = | ||
| |||
Saud od Saudijske Arabije (arap. سعود بن عبد العزيز ال سعود; Saud ibn Abd el-Aziz el-Saud * 15. januara 1902. u Kuvajtu; † 23. februar 1969. u Atini, Grčka) potomak je iz dinastije Saud i bio je drugi kralj Saudijske Arabije od 1953. do 1964. godine.[1]
Biografija
[uredi | uredi izvor]Princ Saud je rođen 15. januara 1902. godine u gradu Kuvajt. Drugi sin Abdulaziza ibn Sauda, rođen je u kući svog dede Abdul Rahman ibn Fajsala. Živeli su u gradskoj četvrti Sikat Inaza gde je porodica boravila nakon izgnanstva iz Rijada. Kada je njegov otac osvojio Rijad 1902. Saud ga je pratio sa majkom i braćom. Njegova majka bila je princeza Vadha ibn Muhamed el-Uraimir iz plemena Bani Halid.[2] Saudova biološka braća zvali su se princ Turki I, princ Fahd I i princ Abdul Salaman, svi su umrli u mladosti. Posle smrti njegovog starijeg brata princa Turkia I 1919. godine, on je bio najstariji preživeli sin svog oca. Saud je učestvovao u brojnim očevim audijencijama i tako naučio direktan kontakt između vladara i njegovih podanika.[3]
Tokom svoje mladosti, Saud je takođe bio primoran da živi sa beduini. Njegov otac je to zahtevao od svakog od svojih sinova, kako bi razumeli jednostavan način života beduina, njihovu kulturu, istoriju i mentalitet i tako živeli. Osim toga, kraljevi sinovi su morali da ustanu dva sata pre zore, da idu bosi i da jašu konja i kamilu bez sedla.
Prestolonaslednik
[uredi | uredi izvor]Ubrzo nakon stvaranja Saudijske Arabije, Saud je imenovan za prestolonaslednika. Zastupao je svog oca sa polubratom princom Muhamedom u Londonu na krunisanju Džordža VI i njegove supruge Elizabete 1937. godine.[4]
Kralj Ibn Saud je imenovao princa Sauda za prestolonaslednika u Meki 10. maja 1933. godine. Za ljude koji su svesni tradicije, ovo je bila greška jer je prekršena stara beduinska tradicije. Emirima i šeicima pustinjskih plemena nikada nije bilo dozvoljeno da sami biraju svoje naslednike: najiskusniji i najstariji ljudi su uvek imali presudnu reč. Pored toga, beduinski običaj je zahtevao da se izbor izvrši neposredno pre smrti vladara. Ibn Saud je, međutim, izabrao svog naslednika 20 godina pre svoje smrti kako bi sprečio kolaps svoje novostvorene imperije zbog porodičnih svađa. Međutim, tada je bio svestan da krši tradiciju, jer je izričito želeo da imenuje drugog prestolonaslednika, princa Fajsala.[5]
Kralj Ibn Saud je formalno uspostavio Savet ministara u oktobru 1953, kojim je imenovao prestolonaslednika za predsedavajućeg. Istovremeno, Sauda je njegov otac imenovao za vrhovnog komandanta oružanih snaga. Kralj je preduzeo ovaj korak kao odgovor na sve veći pritisak svojih sinova, posebno prestolonaslednika Sauda i princa Fejsala, za moderan sistem vlasti u kraljevini Saudijske Arabije.[6]
Kralj Abd al-Aziz ibn Saud umro je 9. novembra 1953. godine. U pogledu svog imanja, on je odredio da njegovi sinovi treba da poštuju različite materinske veze, da se nikada ne okreću jedni protiv drugih, i da istovremeno poštuju islam i vehabijska učenja. Kraljevinu treba uvesti u moderno doba bez uništavanja tradicionalnih vrednosti.[7]
Kralj Saudijske Arabije
[uredi | uredi izvor]Saud je nasledio svog oca Abdulaziza ibn Sauda na mestu kralja 9. novembra 1953. nakon njegove smrti. Seo je na tron u političkoj klimi koja se veoma razlikovala od vremena kada je njegov otac Abdulaziz uspostavio svoje kraljevstvo.[8] Tokom njegove vladavine jedan od glavnih savetnika kralja Sauda bio je Abdulaziz el Muamer.[9]
Nacionalna politika
[uredi | uredi izvor]Kralj Saud je najavio novom savetu ministara u svom prvom govoru kao kralj, da, iako je vladavina njegovog oca bila poznata po vojnim osvajanjima, nameravao je da njegova vladavina bude „rat protiv siromaštva, neznanja i bolesti uz pravednu primenu svetih šerijatskih zakona svima bez izuzetka i stvaranje jake vojske“.[10]
Da bi se adekvatno nosio sa odgovornostima ovog izazova i realno olakšao implementaciju svog programa, u početku je udvostručio broj ministarstava na deset dodajući portfelje obrazovanja, poljoprivrede, zdravstva, trgovine i industrije, plus dva direktorata: Rad i radiodifuziju i biro za javni uvid 1955. postojećim ministarstvima inostranih poslova, finansija, unutrašnjih poslova, odbrane i komunikacija.[8] 1953. godine, već je doneta odluka da se ministarstva, koja su se tada nalazila u Džedi, presele u Rijad, zvaničnu prestonicu zemlje. Ovo je zahtevalo izgradnju odgovarajućih novih zgrada i obezbeđivanje adekvatnog smeštaja za zaposlene. Ovo je bila početna tačka za modernizaciju i razvoj Rijada. Saudov polubrat i prestolonaslednik, Fajsal od Saudijske Arabije, imenovan je za premijera dok je zadržao svoj bivši portfelj ministra spoljnih poslova. Započet je petogodišnji plan, kao što je pomenuto u prvom govoru kralja Sauda 1954. godine. Iste godine je kralj Saud osnovao Žalbeni odbor koji je bio pripojen Savetu ministara koji je postao nezavisno telo 1955. godine. Na čelu odbora bio je Rahman el Saud, ujak kralja Sauda.
Kralj Saud je potpisao sporazum sa grčkim biznismenom Aristotelom Onazisom o osnivanju državne kompanije za pomorske tankere u januaru 1954. godine. S obzirom na to da sporazum nije bio u korist američkih interesa, ubrzo je raskinut kao rezultat inostranih pritisaka.[11]
Osnovao je i Univerzitet kralja Sauda u Rijadu 1957. godine.[12] Pojasnio je dužnosti i odgovornosti ministra u maju 1958. godine.[13] Izjavio je 1960. godine, da će škole biti osnovane i za obrazovanje devojčica u verskim pitanjima, uključujući Kuran, veru i fikh, kao i u drugim naukama koje bi bile prihvatljivi u islamskoj tradiciji, kao što je upravljanje kućama, vaspitanje i disciplinovanje dece.[14] Saud je Beduinima dao bezbroj zlatnih satova kako bi osigurao njihovu lojalnost. Nakon što je ključne administrativne funkcije predao sopstvenim sinovima, među njegovom braćom su se pojavili strahovi da će saudijski zakon o sukcesiji biti osporen i da će im biti oduzeta prava na presto.
Spoljna politika
[uredi | uredi izvor]Kralj Saud je igrao važnu ulogu na regionalnoj, arapskoj, islamskoj i međunarodnoj političkoj pozornici.[15] Svoje turneje širom sveta započeo je nakon što je završio turneju po regionima svoje zemlje. Posetio je arapske i prijateljske zemlje u strateške i političke svrhe. Svoju turneju je započeo 1954. godine, u Egiptu, a zatim u Kuvajtu, Bahreinu, Jordanu, Jemenu i Pakistanu. Kralj Saud je verovao u politiku nesvrstanosti između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza, o čemu je detaljno razgovarao sa premijerom Džavaharlalom Nehruom tokom zvanične posete Indiji. Takođe je nastojao da region zadrži od koalicija i blokova koji su služili samo stranim interesima i zbog toga je odbio da se pridruži Bagdadskom paktu. Uprkos pritiscima sa Zapada, odobrio je na sastanku sa predsednikom Gamalom Abdelom Naserom i sirijskim predsednikom Šukrijem u martu 1956. godine, da su dali zajedničku izjavu u vezi sa njihovim razumevanjem bezbednosnih i odbrambenih pitanja, što se poklopilo sa drugim sporazumima u oblasti finansija, ekonomije i razvoja.[16]
Borba sa Fajsalom
[uredi | uredi izvor]Neposredno nakon smrti Ibn Sauda, izbila je žestoka borba između njegova dva najstarija preživela sina, Sauda i Fajsala. Povećanje prihoda od nafte nije rešilo finansijski problem povezan sa dugom Saudijske Arabije, za koji se procenjivalo da je 1953. godine, iznosio 200 miliona dolara. U stvari, ovaj dug se više nego udvostručio do 1958. godine, kada je dostigao 450 miliona dolara. [traži se izvor] Saud i Fajsal su vodili unutrašnju bitku oko definisanja političkih odgovornosti i podele vladinih funkcija. Saud je bio primoran da prenese većinu svojih izvršnih ovlašćenja na Fajsala 1958. godine. Saud je često bio povezivan između ostalog sa pljačkom prihoda od nafte, luksuznim palatama i zaverom unutar i izvan Saudijske Arabije, dok je Fajsal bio povezan sa trezvenošću, pobožnošću, puritanizmom, štedljivošću i modernizacijom. Bitka između dva brata vodila se oko uloge koja će biti dodeljena Savetu ministara. Saud je kraljevskim dekretom ukinuo funkciju premijera, čime je nametnuo svoju poziciju kralja i de fakto premijera. Saud je sebe smatrao i kraljem i premijerom, dok je Fajsal zamišljao da više ovlašćenja bude u njegovim rukama kao prestolonaslednik i zamenik premijera.[17]
Prinudna abdikacija
[uredi | uredi izvor]Članovi porodice kralja Sauda bili su zabrinuti zbog Saudove rasipnosti i njegove nesposobnosti da se suoči sa izazovom Naserovog Egipta. Korupcija i zaostalost oslabili su režim. Antisaudijsko emitovanje Radio Kaira nailazilo je na prijemčivu publiku. Kralj Saud i princ Fajsal nastavili su svoju borbu za vlast sve do 1962. godine kada je princ Fajsal formirao kabinet u odsustvu kralja, koji je otišao u inostranstvo na lečenje. Princ Fajsal se udružio sa princom Fahdom i princom Sultanom. Nova vlada princa Fajsala isključila je Saudove sinove iz vlasti. Obećao je reformu u deset tačaka koja je uključivala izradu osnovnog zakona, ukidanje ropstva i osnivanje sudskog veća.
Po povratku sa lečenja, kralj Saud je odbio novi aranžman princa Fajsala i zapretio da će mobilisati kraljevsku gardu protiv svog brata. Kao odgovor, princ Fajsal je zahtevao od kralja Sauda da ga postavi za regenta i da mu preda sva kraljevska ovlašćenja. U tome je imao ključnu podršku uleme (elitnih islamskih učenjaka), uključujući fetvu (edikt) koju je izdao veliki muftija Saudijske Arabije, rođak princa Fajsala po majčinoj liniji, pozivajući kralja Sauda da prihvati zahteve njegovog brata.
Kralj Saud je to odbio, što je navelo Fajsala da naredi Nacionalnoj gardi da opkoli Saudovu palatu. U martu 1964. godine. Saud je konačno popustio i imenovao Fajsala za regenta sa punim izvršnim ovlašćenjima, čime se zapravo sveo na figuru. U novembru su ulema, kabinet i viši članovi vladajuće porodice primorali Sauda da potpuno abdicira, a Fajsal je postao kralj sam po sebi. U isto vreme princ Muhamed el Saud je poslat u palatu kralja Sauda da zahteva odanost izabranom kralju Fajsalu od njega i njegovih sinova. Na Radio Meki je objavljeno zvanično saopštenje 28. novembra 1964.[18] godine da je 11 Saudovih sinova izjavilo vernost kralju Fajsalu. Kralj Saud je 6. januara 1965. godine, otišao u palatu sa svojim stricem Abdulahom ibn Abdul Rahmanom da izjavi svoju odanost kralju Fajsalu.[19]
Smrt i sahrana
[uredi | uredi izvor]Kralj Saud je umro u 67. godini 23. februara 1969. godine, u Atini nakon što je doživeo srčani udar.[20] Dva dana pre smrti, osećao se bolesno i zamolio je svog doktora Filngera iz Austrije da ga pregleda. Međutim, njegov lekar je stigao nakon što je umro.[21] Ujutro tog dana, Saud je sa svojom ćerkom Nožahom prošetao plažom, u blizini hotela u kojem je nekada živeo (Hotel Kavouri). Njegovo telo je odneto u Meku, zatim u Rijad, a sahrana je održana u Velikoj džamiji u Meki. Sahranjen je pored grobova svog oca i dede na groblju Al Oud u Rijadu.
Vidi još
[uredi | uredi izvor]- Kralj Saudijske Arabije
- Prestolonaslednik Saudijske Arabije
- Savjetodavna skupština (Saudijska Arabija)
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Saud king of Saudi Arabia
- ^ „Princess Wadha Al-Ureier King Saud's Mother”. Arhivirano iz originala 16. 06. 2021. g.
- ^ „"Chronological events of the history of King Saud"”. Arhivirano iz originala 21. 10. 2013. g.
- ^ „Saudi Foreign Policy”. Arhivirano iz originala 21. 10. 2013. g.
- ^ Succession to the throne in Saudi Arabia. Court Politics in the Twentieth Century
- ^ Kako je stvorena Kraljevina Saudijska Arabija? – 1932.
- ^ Ibn Saud Saudi king
- ^ a b „The King - Infrastructure”. Arhivirano iz originala 03. 03. 2016. g.
- ^ Intellectuals around the Founder of Saudi Arabia
- ^ „New Ministries”. Arhivirano iz originala 03. 03. 2016. g.
- ^ „The US, Britain and the 1954 Saudi‐Onassis Tanker deal”. doi:10.1080/09592290008406160.
- ^ Systems in King Saud University (KSU)
- ^ Principles and policies in Saudi Arabian
- ^ „The Historic Origins of Women’s Welfare Associations in Saudi Arabia”. doi:10.1007/978-3-030-44630-7_7.
- ^ „The Politician”. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g.
- ^ Toasts of the President and King Saud.
- ^ Über die Familie Saud
- ^ Die Abdankung von König Saud
- ^ King Saud Bin Abdulaziz Al Saud[mrtva veza]
- ^ "King without a Kingdom: Deposed King Saud and his intrigues"
- ^ "King Saud Dies at 67
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor] |  | ||
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
