Pređi na sadržaj

Stefan Uroš III

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Stefan Dečanski preusmerava ovde. Za jugoslovenski TV film pogledajte stranicu Stefan Dečanski (TV film).
Za druge upotrebe, pogledajte stranicu Sveti Stefan.
Za druge osobe sa istim imenom pogledajte stranicu Stefan Uroš.
Stefan Uroš III
Freska iz manastirske crkve u Dečanima,
oko 1350. godine
Lični podaci
Puno imeStefan Uroš III Nemanjić
Datum rođenjaoko 1275. ili oko 1284.
Mesto rođenjaSrpsko kraljevstvo
Datum smrti11. novembar 1331.
Mesto smrtiZvečanski grad, Srpsko kraljevstvo
Grobmanastir Dečani
Religijapravoslavlje
Porodica
SupružnikTeodora Smilec, Marija Paleolog
PotomstvoStefan Dušan, Teodora Nemanjić, Simeon Uroš, Jelena Nemanjić Šubić, Dušic Nemanjić, Jana Gruba
RoditeljiStefan Milutin
Jelena
DinastijaNemanjići
Kralj Srbije
Period6. januar 1322. — 8. septembar 1331.
PrethodnikStefan Milutin
NaslednikStefan Dušan

Stefan Uroš III Nemanjić (oko 1275[1] 1276.[2][3][4] ili oko 1284.[5][6] — 11. novembar 1331),[7][8] poznatiji kao Stefan Dečanski, bio je kralj Srbije iz porodice Nemanjića, sin kralja Milutina (1282—1321) i otac Stefana Dušana (kralj 1331—1346, car 1346—1355).

Oženio se bugarskom princezom Teodorom Smilec sa kojom je imao sinove Dušana i Dušica.

U drugom braku, sa vizantijskom princezom Marijom Paleolog, kralj Stefan Dečanski imao je troje dece: cara Simeona Uroša, Teodoru i Jelenu.

Bio je talac Tatara od 1292. do oko 1297. godine. Kada se vratio, oženio se princezom Teodorom Smilec. Kralj Stefan Uroš III dobio je upravu nad Zetom oko 1308. godine, i pobunio se protiv oca kralja Milutina Nemanjića krajem 1313. godine, ili početkom 1314. godine, ali bio je pobeđen, oslepljen i poslat u Carigrad.[9] Posle 7 godina boravka u progonstvu, krajem 1320. godine, ili verovatnije početkom 1321. godine, kralj Stefan Uroš II Milutin dozvolio je da se Stefan Uroš III vrati iz progonstva u Srbiju.[10] Kada je kralj Stefan Uroš II Milutin Nemanjić umro u oktobru 1321. godine, u Srbiji je počeo građanski rat između Konstantina i Stefana Uroša III oko prestola, presto je osvojio Stefan Uroš III i krunisao se za kralja 6. januara 1322. godine.

Kasnije se pobunio oko prestola i kralj Stefan Vladislav II, ali je bio poražen kod Rudnika i ostatak života je proveo u Ugarskoj. Odmah nakon preuzimanja vlasti kralju Stefanu Urošu III Dečanskom je umrla žena kraljica Teodora Smilec Nemanjić. Od početka njegove vladavine Dubrovnik i bosanski ban Stepan II (IV) poveli su rat da Srbiji otmu Hum i poluostrvo Pelješac. Bosanski ban Stefan II Kotromanić je uspeo oteti Hum 1326. godine. U to vreme, kralj Stefan Uroš III se oženio Marijom Paleolog. U Vizantiji je došlo do građanskog rata, između cara Andronika II Paleologa i cara Andronika III Paleologa. Kralj Stefan Dečanski je stao na stranu cara Andronika II, ali nije vršio nikakve bitne vojne operacije, kasnije je u ratu pobedio car Andronik III. Vizantijski car Andronik III je sklopio savez sa Bugarskom i 1330. godine, krenuli su u rat protiv Srbije, ali srpski kraljevi Dušan i Stefan Uroš III presreli su bugarsku vojsku i pobedili je u bici kod Velbužda 28. jula 1330. godine. Posle pobede se sastao sa Bugarima i potpisao mir, ali da na bugarskom prestolu budu njegova sestra carica Ana i njen sin car Jovan Stefan. Time je pokazao da je Srbija postala najmoćnija sila na Balkanskom poluostrvu. Vizantija je odustala od rata protiv Srbije, i napala Bugarsku. Srpskoj vlasteli nije se svidelo što nisu napali Bugarsku i dobili više ratnog plena i poseda. Mladi kralj Stefan Dušan počinje da postaje nelojalan i uz podršku vlastele u avgustu 1331. godine, diže pobunu protiv oca. Kralj Stefan Uroš III biva zarobljen kod Nerodimlja i prebačen u tamnicu u Zvečanu, gde je umro pod nerazjašnjenim okolnostima 11. novembra 1331. godine, a mladi kralj Stefan Dušan se krunisao za kralja 8. septembra 1331. godine.

Podigao je manastir Visoki Dečani prema kome je nazvan Dečanski. Srpska pravoslavna crkva ga je kanonizovala kao svetog kralja.

Mladost

[uredi | uredi izvor]

Nije jasno ko je bila majka kralja Stefana Uroša III i kada je on rođen. Izgleda da je rođen iz nezakonitog braka kralja Stefana Uroša II Milutina i srpske plemkinje Jelene ili Ane Terter.[11] Prema istraživačima koji misle da je Jelenin sin on je rođen oko 1275, a oni koji misle da je Anin sin, kralj Stefan Uroš III je rođen posle 1284.[12]

Uprkos tome što je kralj Stefan Uroš III verovatno rođen iz nezakonitog braka do pobune protiv oca (1313/14) on je bio označen za naslednika prestola. O tome jasno svedoči što se od 1306. godine, Uroš III javlja pod zajedničkim vladarskim imenom Nemanjića Stefan.[a]

Prvo pouzdano pojavljivanje kralja Stefana Uroša III u izvorima vezano je za vazalni položaj Srbije prema Tatarima. Oko 1292. kralj Stefan Uroš II Milutin je sa bratom kraljem Stefanom Dragutinom preoteo od Bugara oblast Braničeva, ali je to dovelo do rata sa bugarskim vladarem Vidina knezom Šišmanom.[5] Kada je Srbija porazila i kneza Šišmana i osvojila Vidin, zapretila je opasnost da bude napadnuta od Šišmanovog vrhovnog gospodara tatarskog kana Nogaja. Da bi izbegao sukob sa njim kralj Stefan Uroš II Milutin je morao Tatarima poslati kao taoce svog sina Stefana Uroša III i još nekoliko članova iz vlasteoskih kuća. Srbija je postala vazal tatarskog kana Nogaja 1293/94. Stefan Uroš III je ostao među Tatarima najmanje do 1297. godine, tj. početka njihovog rata oko vlasti,[15][16] a možda i do Nogajeve smrti i pogibije u tom sukobu 1299. Sa pogibijom Nogaja Srbija je prestala biti vazal Tatara.[17] Posle povratka u Srbiju, Uroš III se oženio oko 1300. godine, a možda je dobio na upravu i oblast u Primorju.[13]

Dolazak Simonide u Srbiju

[uredi | uredi izvor]
Freska kraljice Simonide
Stefan Dečanski, ikona u manastiru Jasenovac

Godine 1299. kralj Milutin se oženio po peti put, ćerkom vizantijskog cara Andronika II Paleologa Simonidom. Milutinova četvrta žena kraljica Ana Terter bila je predata caru, a brak sa njom proglašen je nevažećim. U početku to nije uticalo na položaj Stefana Uroša III. U vreme sukoba kralja Dragutina i kralja Milutina, Stefan Uroš III dobio je na upravu Zetu oko 1308. godine, kojom je upravljao kao očev namesnik sa zvanjem mladog kralja, ali ubrzo posle izmirenja kralja Dragutina i kralja Milutina, krajem 1313. godine, ili početkom 1314. godine Uroš III se pobunio protiv oca kralja Stefana Uroša II Milutina.[9][b] U vreme dok je bio mladi kralj Stefan Uroš III je bio oženjen Teodorom, ćerkom bugarskog cara Smilca i dok je upravljao Zetom mladi kralj Stefan Uroš III Nemanjić je dobio dva sina, a pored njih poznato je da je imao najmanje i jednu kćerku:

  • Dušan (oko 1308. godine, ili 1312—1355), koji je bio srpski kralj a potom car (1331—1355)
  • Dušic, umro u Carigradu oko 1318.[19]
  • Jelena, udata za Mladena III Šubića, umrla posle 1355.

Kralj Stefan Uroš II Milutin Nemanjić sa kraljicom Simonidom Paleolog nije mogao da ima dece, ali njena majka carica Irina svestrano je radila na tome da se srpski presto obezbedi nekom od njenih sinova. Prvo je poslala Dimitrija ali se njemu Srbija učinila divljom i on se uskoro vratio u Vizantiju. Isto je pokušala i sa drugim sinom Teodorom, ali je on to odbio i umesto toga postao monferatski markiz.[20]

Buna protiv oca

[uredi | uredi izvor]

Upravnik u Zeti mladi kralj Stefan Uroš III se pobunio protiv oca. Malo pisanih podataka o toj buni imamo. Pobuna mladog kralja Stefana Uroša III bila je krajem 1313. godine, ili početkom 1314. godine, i možda je posle pomirenja kralja Stefana Dragutina i kralja Stefana Uroša III Milutina pomislio da je ugroženo njegovo pravo da nasledi presto.[21][22] Prema Danilovom zborniku mladog kralja Stefana Uroša III je na pobunu nagovorila njegova vlastela. Kralj Milutin Nemanjić je, skupivši vojsku krenuo na sina, koji se pred očevom silom povukao preko Bojane. Arhiepiskop Danilo II u svom delu „Žitija srpskih kraljeva i arhiepiskopa" piše da je kralj Milutin tada sinu ponudio pregovore i da je mladi kralj Stefan dirnut otišao ocu i molio za oproštenje. Međutim, kada se kralj Stefan Uroš II Milutin dočepao mladog kralja Stefana Dečanskog nije imao milosti. Stefan Uroš III je bio okovan i poslat u Skoplje gde je oslepljen i poslat u Carigrad.[23]

Ipak, Stefan Uroš III nije bio potpuno oslepljen. Izvršilac kazne bio je potkupljen, ili je bio oslepljen samo delimično (usijani legen nije probio zenice), ali je Stefan Uroš III iz straha od kralja Milutina do njegove smrti nosio povez preko očiju.[24]

Prikaz oslepljenog Stefana Dečanskog kako mu se u san javlja Sveti Nikola

Izgnanstvo u Carigradu

[uredi | uredi izvor]

U Carigradu je car Andronik II imao saučešća prema prognanom kraljeviću kome je tamo umro mlađi sin, Dušic, koji je verovatno rođen u proleće 1314. godine[25] i sa svoje strane nije činio ništa da mu oteža život. Ovo izgnanstvo moglo je imati značajan uticaj na Stefanovog sina Stefana Dušana. Stefan Dečanski je ostao u Carigradu 7 godina.[26] Osećajući približavanje smrti, najranije krajem 1320. godine, ili verovatnije početkom 1321. kralj Milutin dozvolio je da se Uroš III vrati iz progonstva.[10]Posle njegovog povratka, 29. oktobra 1321. godine, kralj Milutin je umro u svom dvoru u Nerodimlju.[27]

Borba za presto i krunisanje

[uredi | uredi izvor]

Poslednjih godina vladavine kralj Stefan Uroš II Milutin je za naslednika prestola odredio sina Stefana Konstantina, ali pre nego što je novi kralj preuzeo i učvrstio vlast, „neočekivano” kao pretendent za krunu pojavio se i “oslepljeni” Stefan Uroš III, a borbe naslednika za kraljevsku vlast i neredi su počeli verovatno u vreme sahrane kralja Stefana Uroša II Milutina.[28] Legitimni naslednik bio je Milutinov sin iz prvog braka, Konstantin, koji je ranije bio namesnik u Humu[29] a posle progonstva Stefana Uroša III dobio je na upravu i Zetu. Stefana Uroša III kada je čuo za očevu smrt proglasio je da mu je sveti Nikola vratio vid, skinuo zavoj sa očiju i oko sebe stvorio jaku stranku. Na njegovu stranu je stala i Crkva.[30] Uroš III je predložio Konstantinu i da podele vlast što je princ odbio. Tako je započela borba oko Milutinovog nasleđa, u kojoj je Uroš III pobedio.[31]

Stefan Dečanski na krunisanju dobija vid

U vreme borbi među braćom, na Bogojavljanje 6. januara 1322. godine, arhiepiskop Nikodim krunisao je Stefana za kralja sa titulom „Stefan Uroš III, blagoverni i hristoljubivi kralj srpskih i pomorskih zemalja“, a njegovog sina Stefana Dušana kao mladog kralja.[32][10]

Konstantinovo odbijanje da se nagodi, mučeništvo Stefana Uroša III, verovanje u čudesnu moć isceljenja i njegovo slovensko poreklo po majci su osvojili simpatije naroda i sveštenika. U borbi sa kraljem Stefanom Urošem III kralj Stefan Konstantin je poražen, uhvaćen i ako je verovati Pseudobrokaru surovo ubijen tako što je prikovan klinovima za dasku i rasečen na pola.[33]

Kao treći pretendent na presto pojavi se Dragutinov sin kralj Stefan Vladislav II. Posle Milutinove smrti Vladislav se izbavio iz tamnice i istakao svoje pravo na srpski presto. Uz njega je pristao samo onaj deo vlastele koji je nekada bio pod njegovim ocem kraljem Stefanom Dragutinom, a pomagao ga je ugarski kralj a verovatno i njegov sestrić bosanski ban Stepan II (IV). Rat između kralja Stefana Uroša III i kralja Stefana Vladislava II se otegao sve do proleća 1324. godine. Glavne borbe vodile su se oko Rudnika, znači na samoj granici jer je kralj Stefan Vladislav II držao Mačvu, Usoru i Soli u Bosni i Beograd. Jedna od glavnih bitaka ovog rata odigrala se u blizini manastira Svetog Nikole u Banji kod Priboja, na Limu u tadašnjoj župi zvanoj Dabar, kada je i sam manastir postradao.[34] Na kraju kralj Stefan Vladislav II je bio savladan nadmoćnim snagama kralja Stefana Uroša III. Ponuđeno mu je da se skloni u Bosnu odakle bi mogao da pretenduje na srpski presto kao što su to i u prošlosti mnogi radili, ali je on umesto toga izabrao život u Ugarskoj gde je i umro.[35] Posle njegove smrti bosanski ban je zauzeo Usoru i Soli a ugarski kralj deo Mačve i Beograd.[36]

Stefan Dečanski povraća vid, Stevan Aleksić

Vladavina

[uredi | uredi izvor]

Napadi iz Bosne i Dubrovnika

[uredi | uredi izvor]

Posle pobede u borbi za vlast, morao je da uguši sve ustanke u Srbiji, u čemu je i uspeo. Morao je da ratuje sa kraljem Stefanom Vladislavom II 1323. godine, spor je izbio oko posedovanja Rudnika, sukob je trajao verovatno do proleća 1324. godine, kralj Stefan Uroš III Dečanski je odneo pobedu, a kralj Stefan Vladislav II je otišao u Ugarsku i od tada mu se gubi svaki trag.[37] Ne zna se kada je umro, ali se još 1325. godine, spominje u Dubrovačkom dokumentu kao „dominus reg Vladislaus”. Hum je tada zauzeo bosanski ban Stefan II Kotromanić.[38][39]

Građanski ratovi u Kraljevini Nemanjića i samovoljno ponašanje vlastele u Srbiji ohrabrivali su susede da se pridruže protivnicima kralja Stefana Uroša III. Kralj Stefan Uroša III je potvrdio 1321. godine, povlastice, koje su imali Dubrovčani i za vreme kralja Milutina, ali već u vreme sukoba sa Vladislavom jedan dubrovački trgovac pridružio se pristalicama kralja Stefana Vladislava II Nemanjića u odbrani rudničke tvrđave Ostrovice i kralj Stefan Uroš III Dečanski se ljutio na Dubrovnik, jer gradska uprava nije sprečila svog trgovca da podržava kralja Stefana Vladislava II. Tokom 1324. godine, kralj Stefan Dečanski je naredio da se svi dubrovački trgovci u Srbiji pohapse i da im se oduzme imovina.[40][41]

Posle smrti kralja Stefana Uroša II Milutina Nemanjića, od kralja Uroša III odmetnuli su se Branivojevići, koji su upravljali područjem Stona, Pelješca i ušća Neretve, ali u proleće 1326. godine, protiv Branivojevića rat su poveli Dubrovnik i ban Stefan II (IV).[42] Po planu, Dubrovčani su napadali brodovima, a bosanski ban po kopnu u aprilu 1326. godine.[43] Rat nije bio objavljen kralju Srbije, već Branivojevićima, a miroljubivi kralj Stefan Dečanski je to u početku i prihvatio, jer su Branivojevići bili odmetnici od njega. Jedan od braće Brajko već 10. aprila 1326. godine, je zarobljen sa njegovom ženom, dvojica braće Branivojević su ubijena u sukobu sa bosanskom vojskom, a treći brat Brajko je zarobljen od Dubrovčana, koji su zarobljenika stavili u drveni kavez na javnom mestu i ostavili ga da umre od gladi.[44] Četvrti brat, Branoje pobegao je u Kotor i tražio je zaštitu od kralja Stefana Uroša III, ali na suđenju u Kotoru je bio osuđen na smrt (najkasnije u novembru 1326. godine), jer su Dubrovčani podmitili sve sudije.[45][38][46] Tako su Dubrovčani doprineli, neposredno i posredno, uništenju jedne značajne srpske vlasteoske porodice Branivojevića.

Na početku sukoba za Branivojeviće se više interesovao mladi kralj Stefan Dušan, nego njegov otac kralj Stefan Uroš III Dečanski. U Dubrovniku 17. aprila 1326. godine, u Velikom veću se raspravljalo o pismu u kome je mladi kralj Stefan Dušan tražio da obustave napade na „njegovog čoveka“ jednog od Branivojevića.[v] Žena Brajka Branivojevića, je bila ćerka Dušanovog vojvode Vojina i mladi kralj Dušan došao je na granicu kod Dubrovnika krajem aprila 1326. godine i pregovarao sa dubrovačkim poslanstvom o puštanju Brajka Branivojevića i njegove žene, ali Dubrovčani nisu pristali da Brajka puste na slobodu, a uzalud su pozvali i mladog kralja Stefana Dušana Nemanjića da poseti Dubrovnik.[49][50]

Sukob kod Velbužda 1330. godine, pokazao je da kralj Stefan Uroš III Dečanski raspolaže najsposobnijom vojskom na Balkanskom poluostrvu,[51] ali koliko je poznato on je izbegavao ratne sukobe. Od jula 1326. godine, Dubrovčani su pokušali pregovorima sa kraljem Stefanom Urošem III Nemanjićem da ozakone svoje zauzimanje Stona i Pelješca, ali zahtev kralja Stefana Uroša III Dečanskog Nemanjića da mu daju godišnji danak od 1.000 zlatnika nisu prihvatili.[52] Na kraju, kralj Stefan Uroš III nije mogao pristati da vojni patuljak kakav je bio Dubrovnik otme Ston i Pelješac od kraljevine Nemanjića. Kako ni Dubrovnik nije popuštao rat je postao neizbežan, ali kralj Stefan Uroš III Dečanski Nemanjić nije žurio da počne sa ratom. Kralj Stefan Uroš III Dečanski se slično ponašao i prema upadu bosanskog bana Stefan II (IV) u Hum, oko koga je počeo rat Nemanjića i Kotromanića koji će trajati četvrt veka.[53] Bosanski ban Stefan II Kotromanić je čak 1327. godine, od Dubrovnika dobio poklone, ali ne iz političkih razloga, već iz ljubavi.[38]

Do februara 1327. godine, Dubrovčani su pokušavali da ubede kralja Stefana Uroša III Nemanjića da trajno preda Ston i Pelješac Dubrovniku.[54] To se nije dogodilo. U februaru i martu 1327. godine, Dubrovnik je ograničavao izvoz robe u Srbiju, a kralj Stefan Uroš III je uveo neke protivmere prema trgovcima.[55] U aprilu 1327. godine, Veliko veće je pozvalo sve Dubrovčane da napuste Kraljevinu Nemanjića i zabranio trgovinu sa njom.[56] Prema nekim, u septembru, ili oktobru 1327. godine, počeo je manje poznat rat koji je trajao oko godinu dana.[57] Kao podanici Kraljevine Nemanjića u ratu su učestvovali i Kotorani, koji su u oktobru 1327. godine, birali ratne zapovednike.[58] Vojska Kraljevine Nemanjića oslobodila je Ston i Pelješac, koji su bili pod okupacijom Dubrovnika od sredine 1326. godine.[59] Poraženi Dubrovnik morao je pristati na sklapanje mira. Posle sklapanja mira, stoka Dubrovčana, koja je oteta sa područja oko Dubrovnika i Pelješca vraćena je u oktobru 1328. godine.[60][g] Neki su pisali da je rat Srbije i Dubrovnika počeo 20. jula 1327. godine, a da je završen 25. septembra 1328. godine.[62]

Kruna kralja Stefana Dečanskog

Marija Paleolog

[uredi | uredi izvor]

Odmah nakon preuzimanja vlasti krlju Stefanu Dečanskom je umrla žena kraljica Teodora Smilec,[63] a budući da je bio u sukobu sa kraljem Stefanom Vladislavom II, koga je tada podržavala Ugarska, odlučio je da uđe u brak sa ćerkom kneza Filipa Tarentskog i dođe u vezu sa Anžujcima i na taj način oslabi kralja Stefana Vladislava II. Njegova nova žena zvala se Blanka i bila je ćerka kneza Filipa Tarentskog i njegove žene kneginje Tamare Anđel od Epira.[64] Toliko je želeo brak da je čak i obećao knezu Filipu Anžujskom, da će celu Srbiju da pokatoliči. U sklapanju braka su mu pomagali i Dubrovčani, koji je jedan od njih učestvovao u tome. Tadašnji papa Jovan XXII se ponadao da će napokon da pokatoliči Srbiju, što ni jedan papa pre nije uspeo. Tada je papa boravio u Avinjonu i trebalo je da se vidi sa episkopom Bertrandom, koji je trebalo sve ovo da obavi. Ličilo je da će stvarno doći do braka, čak je i dogovoreno da se svadba desi u proleće 1323. godine, ali ništa od toga, jer je knez Filip bio u dobrim odnosima sa kraljem Stefanom Vladislavom II, pa se plašio da neće imati isto tako dobre odnose i sa kraljem Stefanom Dečanskim? Kralj Stefan Dečanski Nemanjić, nije odustajao pa je opet u avgustu 1323. godine, poslao još jedno poslanstvo u Južnu Italiju da bi ubedili kneza Filipa Tarentskog na ovaj brak, ali ništa od toga.[38]

Nakon ovoga kralj Stefan Uroš III Dečanski se okrenuo ka Vizantiji i dobio je nevestu. Bila je ćerka namesnika Soluna, poznatog panipersevasta Jovana Paleologa. On je bio član carske porodice i njegov otac Konstantin Porfirogenit Paleolog je bio brat romejskog cara Andronika II. Princeza se zvala Marija Paleolog i imala je 12 godina, kada je bila udata za srpskog vladara. Tokom 1324. godine, došlo je do sklapanja ovog braka „Pošto beše lepo da on ima pomoćnicu ka bogoljubaznim delima, onaj koji u svemu promišlja njemu korisno, izabra takvu mužu dostojnu, koja od grada solunskoga od carskoga korena budući dođe na carsko, blažena Paleologina.[65][66]

Sa kraljicom Marijom Paleolog, kralj Stefan Dečanski imao je bar troje dece:

Bugarski car je oterao srpsku princezu Anu, ćerku kralja Milutina i doveo je novu ženu Teodoru, koja je bila unuka romejskog cara Andronika II, jer je hteo da se približi Vizantiji.[67] Ovo je kralj Stefan Dečanski shvatio kao uvredu i poslao je episkopa Danila da pregovara sa njim. Možda je to bila Danilova misija da približi bugarskog cara i Dragutinovog sina kralja Stefana Vladislava II, jer su mu trebali saveznici, iako se njegov cilj ne zna. Ovim je izbegnut konflikt Bugarske i Srbije, što je bilo dobro, jer kralj Stefan Dečanski nije imao snage za veće sukobe. Nakon toga je episkop Danilo otišao u Carigrad gde je obavio posao oko ženidbe kralja Stefana Uroša III i Marije Paleolog. Odmah nakon sklapanja ovog braka panipersevast Jovan je sa svojom suprugom Irinom otišao u Srbiju sa razlogom da poseti svoju kćer, ali je i hteo da pridobije kralja Stefana Dečanskog.[68] Baš kada se sve to dešavalo, umro je arhiepiskop Nikodim, maja 12. 1324. godine. Za novog arhiepiskopa je izabran episkop Humski Danilo 14. septembra 1324. godine, poznat kao arhiepiskop Danilo II, i tu funkciju je obavljao sve do svoje smrti 19. decembra 1337. godine, kada je i umro.[38]

Građanski rat u Vizantiji

[uredi | uredi izvor]

Srpska vojska je počela da napada Strumičku i Sersku oblast. U tim napadima nije učestvovala veća vojska, već manja i to su bile samo uglavnom pljačke. Ovo je kralj Stefan Dečanski radio samo kako bi udovoljio tastu. Romejski car Andronik III se tada uplašio i pozvao panipersevasta Jovana da sa njim pregovara. Car Andronik III mu je ponudio titulu cezara i zatražio da se vrati u Solun. To nije ono što je on želeo, ali je prihvatio jer je izgledalo da kralj Stefan Dečanski neće to više raditi za njegov račun. Božijim čudom, razboleo se i umro u Srbiji 1327. godine.[38][69]

U Vizantiji je započet građanski rat između cara Andronika II i njegovog unuka cara - savladara Andronika III, koji je završen podelom Vizantije. To je hteo cezar Jovan Paleolog (tast kralja Stefana Dečanskog) da iskoristi i da se odvoji od Vizantije, ali je ubrzo umro 1327. godine. Iste godine, počeo je opet konflikt između cara Andronika II i cara Andronika III, hteli su od saveznika da pridobiju Srbiju i Bugarsku. car Andronik II, pošto je bio u boljim odnosima poslao je poslanstvo kralju Stefanu Urošu III da nagovore udovicu Jovana Paleologa, Irinu Metohit da se vrati u Solun.[70] Tu su se nalazili Nićifor Grigora, poznati pisac, kao i Kasandrin i Tornikije, koji će igraju bitnu ulogu. Hteli su samo da pridobiju srpsku pomoć, a opravdanje je bila Jovanova udovica. Jedan član poslanstva Tornikije je ostao još da pregovara sa kraljem Stefanom Dečanskim i nakon toga odmah otišao u Carigrad, ne bi li što pre obavestio romejskog cara Andronika II. Ovo je bilo uspešno za cara Andronika II, jer je kralj Stefan Dečanski Nemanjić odlučio da pomogne. Car Andronik III je našao saveznika u bugarskom caru Mihajlu III Šišmanu,[71] koji nije bio u dobrim odnosima sa Srbijom, jer su oboje hteli teritorije u Makedoniji, taj isti car je oterao srpsku princezu sa dvora. Susret dva cara se desio u Dimotici, gde su pregovarali.[38]

Tokom 1327. godine, počele su vojne operacije protiv cara Andronika III, odbranio je Makedoniju i držao celu tu oblast i grad Solun. Već u januaru 1328. godine, je trijumfalno ušao u Solun, gde je dočekan kao car.[72] U Carigradu se car Andronik II počeo osećati nesigurnim, pa ja pomišljao i na pregovore. Za to vreme Srbija je uglavnom mirovala, jer je vojvoda Hrelja, koji je vodio srpsku vojsku, video da će car Andronik III da pobedi, a da je car Andronik II skoro pa i nestao. Kralj Stefan Uroš III Dečanski je početkom 1328. godine, došao lično da uzme učešće u ratu, ali na nagovor vojvode Hrelje, on odustaje da napadne cara Andronika III, čak mu je i vlastela pretila da će da mu naudi, ako ga bude napao, to samo pokazuje da vlast kralja Stefana Uroša III Dečanskog Nemanjića baš i nije bila u najboljem stanju.[73] On nije baš bio omiljen, zbog svog ponašanja. Za to vreme bugarski car Mihailo III iznenada napusti cara Andronika III i pomogne caru Androniku II, ali ga je car Andronik III naterao da odustane od toga.[71] 24. maja 1328. godine, car Andronika III postaje jedini romejski car i ulazi u Carigrad, a svog dedu ostavlja na dvoru.[38]

Tokom 1329. godine, manji odred srpske vojske napada Makedoniju i opseda Ohrid. Nakon uspešne borbe sa Turcima u Maloj Aziji car Andronik III šalje malu vojsku u Ohrid, ali srpska vojska odlazi iz Ohrida.[74] Zbog istih interesa Srbije i Bugarske, da osvoje Makedoniju, Bugarska sklapa savez sa Vizantijom.[38]

Rat protiv Bugarske i Vizantije

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Bitka kod Velbužda
Novac Stefana Uroša III

Bugarski car Mihailo III je za ovaj rat unajmljivao strane plaćenike, i to uglavnom Tatare i Jase (Osete), a dobio je pomoć i od vlaškog kneza Jovana Basarabe. I srpski kralj Stefan Uroš III je takođe imao plaćenike, uglavnom Nemce i Špance konjanike. Kralj Stefan Dečanski je zabranio mletačkim trgovcima da bilo kakvo oružje odnose u Bugarsku, rekavši im da će ih kazniti.[75][38]

Srbiju je najpre napao car Andronik III početkom jula meseca 1330. godine. Napadao je samo oko granice i zastao je u Pelagoniji i čekao bugarsku vojsku,[76] a plan je bio da napadnu Srbiju sa obe strane, što ovaj nije poštovao, jer nije hteo da on od Srbije dobije najveći udarac. Kralj Stefan Dečanski je bio upoznat sa ovim planom, pa je hteo da se obračuna sa njima jednim po jednim. Procenio je da je Bugarska jača tako da je njih hteo da prvo napadne, jer su po njemu bili opasniji. Nije znao odakle napadaju pa ih je sačekao na Dobrič-polju koje se nalazi na ušću Toplice u Moravu.[76] Srpska vojska nije bila kompletna, trebalo je još odreda doći, što Bugari nisu znali. Dolazi do informacije da se Bugari pojavljuju prema oblasti Zemen, u izvorištu Strume. Kralj Stefan Dečanski je odmah krenuo za Bugarima. Na svom putu svratio je u crkvu sv. Đorđa u Nagoričinu, a nešto kasnije i u manastir Sarandaporski.[76] Disciplina Bugara nije bila dobra, budući da je broj njih napustio odred i otišao da pljačka, čak im ni hrana nije bila obezbeđenja, pa su morali da otimaju od seljaka, što je kralj Stefan Dečanski dobro znao. Bugari su bili sigurnu u pobedu.[38]

Kralj Stefan Uroš III je poslao poruku bugarskom caru da se zadovolji onim što ima u Bugarskoj,[76] a to je samo pomerilo bitku za kasnije. Posle nekog vremena stigli su odredi, i bitka je mogla da počne, a Bugari su i dalje mislili da je on slabiji od njih. Kralj Stefan Dečanski je žurio za bitkom pa kada su poslednja pojačanja došla u samu zoru, u subotu 28. jula 1330. godine,[76] a da je već u podne počela bitka. Prema srpskim i grčkim izvorima izgleda da su obe vojske kod Velbužda imale približno po 15.000 vojnika.[77] U ovoj bici je mladi kralj Stefan Dušan dobio je posebnu elitnu jedinicu. Bitku je započela srpska vojska u samo podne dana 28. jula 1330. godine, i to na Velbuždu. Bugarska vojska nije izdržala ni prvi nalet srpske vojske već se razišla na sve strane, a srpska vojska je umela da iskoristi ovo i skroz ih uništi.[38]

Bitka kod Velbužda, detalj iz manastira Visoki Dečani.

Bitka na Velbuždu je bila potpuni poraz Bugara u kome je i sam car Mihajlo III poginuo, a o tome postoje različite verzije.[76] Najverovatnije su srpski ratnici ranili i zarobili cara Mihaila III Šišmana i doveli ga pred mladog kralja Dušana, koji je u Reč uz njegov Zakonik napisao da je lično odsekao glavu zarobljenom caru Mihailu III Šišmanu.[78] Po Grigoriju Camblaku uhvaćen je od Dušana i uz njegovu dozvolu pogubljen. Prema drugoj verziji konj mu se sapleo i pao. Dok se on batrgao na zemlji pristignu srpski vojnici i ubiju ga. Po Marvu Orbin je spoj obe navedene. Bežao je konjem, ali mu se konj sapleo i pao, a ovaj je pobegao u šumu. Tu su ga uhvatili srpski vojnici koji su bili ranjeni, zbog čega su se sklonili u šumu. Nakon bitke odveli su ga kod kralja Stefana Dečanskog Nemanjića, a on je, dok je razgovarao sa srpskim kraljem umro. U ovoj bici kralj Stefan Uroš III Dečanski nije uzimao učešće, već nakon što je vojsku poslao u bitku proveo je celo vreme u molitvi. Za to vreme je komandu u bici imao mladi kralj Stefan Dušan. Kada je o ovome saznao car Andronik III, odlučio je da odustane.[76] Do tog vremena on je osvojio par mesta u Makedoniji (Ohrid itd.), ali odmah nakon vesti sa Velbužda on sa svojom vojskom napušta srpske teritorije.[38]

Nakon bitke najpre se prikupio plen i utvrđivani su rezultati pobede. Pred kralja Stefana Uroša III Dečanskog Nemanjića su dovođene zarobljene bugarske velmože, kojima je pokazivan njihov mrtvi car. Tim je kralj Stefan Uroš III hteo da pokaže Bugarima da ne pružaju dalji otpor Srbiji, ali mu je onda pala ideja da na vlast postavi svoju sestru caricu Anu Nedu, a pošto je naslednik Anin sin car Jovan Stefan i dalje bio maloletan, carica Ana bi kao namesnica vladala umesto njega. Pošto je hteo da pridobije bugarski narod, naredio je da se održi sahrana cara Mihajla III. Nakon pobede obavestio je svoju ženu kraljicu Mariju, arhiepiskopa Danila II i sabor. Kralj Stefan Dečanski je ovo video kao mogućnost da vrati svoju sestru na tron, ali je vlastela ovo videla kao teritorijalno proširenje. Bugarska je bila slaba, bukvalno da je sa vojskom mogao celu da je osvoji. Kralj Stefan Uroš III Dečanski je ušao sa vojskom u Bugarsku, a Bugari nisu pružili nikakav otpor. Kasnije je obavestio svoju sestru o smrti njenog bivšeg muža i ideji da postane carica Bugarske, a Jovan Stefan car naslednik. Bugari nisu imali snage uopšte da napadnu kralja Stefana Uroša III Dečanskog Nemanjića, čak su i najistaknutiji bugarski velikaši bili sa njim. Preostali velikaši na čelu sa Belaurom (brat pokojnog cara Mihajla III) dočekaju kralja Stefana Dečanskog kod mesta Izvori i zamole za mir.[76] Srpska vojska je trebalo da uđe u Trnovo, ali je onda došla vest da se romejska vojska potpuna povukla. Jasno je bilo da će se srpska vlastela teško obuzdati bude li ušla u Trnovo. Zato su Bugari odlučili da se sa njim sastanu pre nego što dođe u prestonicu, što je njemu odgovaralo, jer nije imao nameru da rasparčava Bugarsku. To je jer on nije hteo ništa za Srbiju, osim da se njegova sestra dovede na tron i njen sin. Bilo je predloga od strane nekih bugarskih velikaša da dođe do sjedinjenja Srbije i Bugarske, no kralj Stefan Uroš III Dečanski nije bio raspoložen za to. Mir je sklopljen brzo i jedini zahtev je bio da se njegova sestra carica Ana Neda postavi na presto.[79] Jedan deo vojske je otišao da otprati cara Jovana Stefana i njegovu mati caricu Anu, dok je drugi deo otišao sa kraljem Stefanom u Srbiju.[38] Pobeda kod Velbužda nije samo otklonila opasnost za Kraljevinu Nemanjića, nego je pokazala da je ona najmoćnija država na Balkanu.[80]

Visoki Dečani

Manastir Dečani

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Manastir Visoki Dečani

Nekoliko godina pre bitke kod Velbužda, srpski kralj Stefan Uroš III od 1326/1327. godine, posvetio se gradnji manastira Dečani po kome je dobio nadimak Dečanski, ali posle smrti kralja Stefana Dečanskog gradnju je završio njegov sin kralj Stefan Dušan 1334/1335. godine.[d] U osnivačkoj povelji kralja Stefana Uroša III Dečanskog izdatoj 1330. godine, piše da je arhiepiskop Sava I Nemanjić odabrao ranije mesto koje se zove Dečani u župi Zatrnavskoj za gradnju hrama Božijeg.[82][83] Dečanska crkva Hrista Pantokratora, sa visinom od oko 29 metara spada među najveće sačuvane građevine srednjovekovne Srbije, a zidana je mermerom u dve boje sa prozorima i stubovima u stilu romanike.[84]

Pobuna mladog kralja Stefana Dušana i zatvaranje kralja Stefana Uroša III

[uredi | uredi izvor]
Ikona Stefana Dečanskog sa anđelom i Sv. Nikolom iz Ohrida (18. vek).
Tvrđava Zvečani gde je zatočen Stefan Dečanski posle bitke kod Nerodimlja

Prema pisanju Nićifora Grigora 1331. godine, mladi kralj Dušan je imao dvadeset dve godine, ali u to vreme je kralj Stefan Uroš III imao je decu i sa drugom ženom, to je unelo strah mladom kralju Stefanu Dušanu i tako da je odlučio da svrgne kralja Stefana Uroša III Dečanskog uz podršku velikaša.[đ] Ipak, domaći izvori govore da je mladi kralj Stefan Dušan 1331. godine, imao oko 19 godina.[85][86] Većina pisaca tvrdi da je zbog postupaka posle pobede kod Velbužda došlo do pobune, jer kralj Stefan Uroš III nije koristio veliku pobedu i nije dopustio svojoj vlasteli dobijanje novih teritorija i pljačku u Bugarskoj.[80]. Nije jasno da li zahtev kralja Stefana Uroša III Dečanskog Dubrovniku da mu ustupi šest galija, koji je stigao u novembru 1330. godine, a nije ispunjen, imao veze sa sukobom između kralja i mladog kralja u Srbiji, koji postaje vidljiv u januaru 1331. godine.[87] Verovatno krajem januara 1331. godine, do Dubrovnika su došle vesti o nekakvoj svađi, ili sukobu kraljeva u Srbiji.[88][89] Dubrovčani su odlučili početkom februara 1331. godin,e da pišu obojici kraljeva, kako je Dubrovčanima žao što je došlo do sukoba kraljeva u Srbiji i da se nadaju obnovi mira, a izrazili su želje da budu zaštićeni trgovci iz Dubrovnika i njihova imovina.[90] Vojska kralja Stefana Uroša III Dečanskog Nemanjića upala je u oblast Skadra protiv mladog kralja Stefana Dušana u vremenu od februara do aprila 1331. godine, ali mladi kralj Stefan Dušan je prešao na drugu stranu reke Bojane i izbegavao otvorenu bitku, a zatim se sastao sa ocem i izmirio u aprilu 1331. godine.[80][e]

Izmirenje mladog kralja Dušana i njegovog oca u avgustu 1331. više nije moglo da se održi. Mladi kralj Stefan Dušan Nemanjić je pozvan da se pojavi na kraljevom dvoru, ali prema Danilovom nastavljaču u strahu od kralja, a na nagovor svoje vlastele mladi kralj Dušan se odlučio da sa njegovom vojskom iznenada napadne oca.[93] Pred odluku da krene sa vojskom protiv oca, prema Danilovom Nastavljaču, mladi kralj Dušan Nemanjić je pomislio da ode iz Srbije i od oca. Prema pisanju u Danilovom zborniku, mladi kralj Stefan Dušan je pozvao svoje bližnje ljude: „Bežimo od njega u strane narode da ne poginemo prevremenom smrću“, ali oni su odbili taj poziv. Mladom kralju Stefanu Dušanu su odgovorili: „Bolje nam je da nam se dogodi i smrt u zemlji naših otaca, nego da se nađemo u tuđoj zemlji kao zarobljenici ili došljaci, a ako nas ne poslušaš, mi, uvećavši se kod roditelja tvoga, i ustavši, ići ćemo ka njemu, a tebe ćemo ostaviti u velikoj žalosti i preziru.”[94][50]

Ohrabren od njegove vlastele, mladi kralj Dušan odlučio je da postane vođa pobune protiv oca kralja Stefana Uroša III, a u drugoj polovini avgusta 1331. godine, pobunjenici su brzo stigli od Skadra do područja Lipljana, to jest kraljevog dvora Nerodimlje.[95][ž] U blizini Nerodimlja se nalazila tvrđava Petrič, koja je služila kao sklonište kralju u slučaju opasnosti i kralj Stefan Uroš III je uspeo da pobegne u tvrđavu Petrič, ali se brzo predao, a mladi kralj Stefan Dušan se krunisao za kralja 8. septembra 1331. godine, u hramu blizu tvrđave Svrčin.[103]

Smrt zatvorenog kralja

[uredi | uredi izvor]
Opelo Stefana Dečanskog (ikona iz manastira Dečani).
Kivot za mošti Stefana Dečanskog.

Više od mesec dana posle Dušanovog krunisanja, zatvoreni kralj Stefan Dečanski je umro 11. novembra 1331. godine.[104][z] Anonimni nastavljač Danila zapisao je da je zarobljeni kralj Stefan Uroš III Dečanski odveden sa ženom u tvrđavu Zvečan na severu Kosovskog polja i da je tamo trebalo da bude čuvan, dok se ne izmiri sa kraljem Stefanom Dušanom, ali “kada se niko nije nadao … kralj Uroš III predade duh svoj Gospodu”.[107] “I preneseno bi njegovo telo …, i položiše ga u rukotvorenom njegovom manastiru … Dečani.”[108] Po Danilovom učeniku, zatvoreni kralj Stefan Dečanski je umro iznenada, ali nije napisano da li se to desilo nenasilnom smrću, ili je ubijen. Drugi izvori tvrde da je kralj Stefan Dušan popustio pred navaljivanjem moćne vlastele i odobrio, ili naredio da se kralj Stefan Uroš III Dečanski pogubi.

Pedesetak godina posle Dušanove smrti drugačiji opis ostavljen je u delu „Žitije Stevana Dečanskog" koje je sastavio Grigorije Camblak i koji je napisao da je zatvoreni srpski kralja Stefan Dečanski Nemanjić udavljen po naredbi njegovog sina kralja Stefana Dušana.[109] Ovo delo pisano je prilično „antidušanovski“ sa namerom da pokojnog kralja oglasi kao velikomučenika. Srpska pravoslavna crkva je ovu potonju verziju uzela za kanonsku i za kralja Stefana Dečanskog kaže da je „od oca oslepljen a od sina udavljen“. Nićifor Grigora takođe navodi da je odveden u Zvečane, ali da su ga tamo zavadili velikaši, bez dozvole kralja Stefana Uroša IV Dušana. Nisu ni poznate nasilne promene, poznate su tek početkom ili krajem 15. veka, koje je napisao Grigorije Camblak, i u spomenima Konsantina od Ostrovice, kasnije ratnik poljskog vladara. Arhiepiskop Danila II koji je završio delo Žitija srpskih kraljeva i arhiepiskopa, pripoveda da je kralj Stefan Uroš III Dečanski pred kraj života promenio mišljenje prema svome sinu i da je, pod uticajem svoje mlade žene kraljice Marije Paleolog presto srpskih i pomorskih zemalja namenio svom sinu iz drugog braka Simeonu. Stefan Dušan, kao dobar sin nije želeo da se protivi „volji roditelja kraljevstva“ i otišao je čak u Carigrad odakle ga je vlastela nagovorila na povratak i sukob sa roditeljem koji je rezultovao bojem na Porodimlji, posle koga je kralj Stefan Uroš III odveden u Zvečan i tamo posle nekog vremena umro prirodnom smrću, verovatno od srčanog udara.[30][50]

Obe verzije su sasvim moguće ali ne postoji nikakav istorijski razlog zbog čega bi jedna bila favorizovana u odnosu na drugu. Kad pred istoričarima stoje dve suprotne verzije njihov je zadatak da izlože i predstave obe.

Zadužbina kralja Stefana Dečanskog je manastir Dečani u kome počivaju njegove svete mošti. Srpska pravoslavna crkva slavi njegov praznik svakog 11. novembra po julijanskom odn. 24. novembra po gregorijanskom kalendaru.[30]

Legenda o prokletstvu

[uredi | uredi izvor]
Freska Stefana Dečanskog u manastiru Sveti Jovan Bigorski u Severnoj Makedoniji.

Za smrt kralja Stefana Dečanskog Nemanjića vezana je i legenda o prokletstvu Dušanovih kasnijih potomaka, a kasnije i cele srpske države. Naime kralj Stefan Uroš III Dečanski je, kada su došli ljudi da ga ubiju, prokleo sina i njegove potomke. Mada se ovo prokletstvo nije ispunilo na sinu, palo je ipak na njegovog unuka cara Uroša, koji je izgubio Carstvo. Ova legenda je trajala mnogo vekova, a svi su se tog prokletstva setili onda kada je knez Lazar sa svojim ratnicima pao na Kosovu, a Srbija pala pod Turke. Motiv ove navodne kletve je iskorišćen kao jedan od glavnih motiva u istorijskoj tragediji „Smrt Uroša V“ Stefana Stefanovića.[110]

Kao svetac, Stefan Dečanski je čest motiv u srpskim crkvama - freska u crkvi Sv. proroka Jeremije, Miloševo (savremena crkvena ikonografija).

Srpska pravoslavna crkva

[uredi | uredi izvor]

Srpska pravoslavna crkva proslavlja Svetog mučenika Stefana Dečanskog (Mratindan) 11/24. novembra.[111] Njemu je posvećena Crkva Svetog Kralja Stefana Dečanskog u Železniku.[112]

Cetinjski manastir čuva njegovu krunu.

Porodično stablo

[uredi | uredi izvor]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Stefan Nemanja
 
 
 
 
 
 
 
8. Stefan Prvovenčani
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Ana Nemanjić
 
 
 
 
 
 
 
4. Stefan Uroš I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Ana Dandolo
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Stefan Milutin
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Isak II Anđel
 
 
 
 
 
 
 
10. Jovan Anđel
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Jelena Anžujska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Stefan Uroš III
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Ana Terter
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ O Urošu III Dečanskom dugo je postojala zabluda da mu je Stefan lično ime. Dušanić-Marjanović je pisala: „Postavlja se pitanje da li je ime Stefan dobio kao lično ime, ili njegovo uvođenje u čast mladog kralja i tadašnje dobijanje prava na titularno ime Stefan treba pomeriti već u 1306. godinu.“[13] Dilema oko ličnog imena je razrešen objašnjenjem da ime Stefan nikome od vladara iz porodice Nemanjić nije bilo lično ime, nego je upotrebljavano samo kao titularno[14]
  2. ^ U jednoj povelji darodavac je potpisan kao „Stefan … mladi kralj“ i izgleda da je to Uroš III. Drugu nedatiranu povelju izdao je Uroš III kao kralj, ali u njoj piše i kako je Uroš III kao mladi kralj dao jedan zemljoposed manastiru na Vranjinskom manastiru.[18]
  3. ^ Prema Ferjančiću i Ćirkoviću to je bio Brajko Branivojević,[47] ali Ječmenica iz zbirke zapisnika na latinskom navodi ime „Brancum de Branivoi“ prema kome pretpostavlja da se verovatno radilo o Branoju (Branku) Branivojeviću.[48]
  4. ^ Prema Fajfriću: “Tokom 1327. godine izbio je i jedan rat između Dubrovnika i Srbije. Kao i uvek do tada srpska vojska je palila okolinu Dubrovnika, dok su opet dubrovačke lađe ometale trgovinu Kotora. Tokom 1328. godine sklopljen je mir i isplaćene su međusobne štete.”[61]
  5. ^ Na mermernom nadvratniku južnog portala crkve Hrista Pantokratora uklesano je: „Fra Vita mali brat, protomajstor iz Kotora, grada kraljevog, sazida ovu crkvu Svetog Pantokratora gospodinu kralju Stefanu Urošu Trećem i njegovom sinu svetlom i prevelikom i preslavnom gospodinu kralju Stefanu. I sazida se za osam godina i dovršena je sasvim crkva u leto 6843.“[81]
  6. ^ Dečanski „kad se oženio sa kćerkom cezara, pedesetogodišnjak sa dvanaestogodišnjom devojčicom, počeo je ca ćerkom cezara da rađa decu pre no što je oženio sina. Sina je tο nagonilo na strah i podozrenje koje su verovatno njegovi vršnjaci posejali u njegovu uzburkanu dušu, tako da se na kraju odlučio da se odmetne i ustane na oca”.[25]
  7. ^ Prema Ječmenici izmirenje nije postignuto pre kraja aprila 1331. godine,[91] a prema Ferjančiću i Ćirkoviću mir je sklopljen sredinom aprila, ili u drugoj polovini aprila 1331. godine[92]
  8. ^ Prema pisanju Ćirkovića i Ferjančića pobunjenici “su jedne srede, bilo je to 21. avgusta 1331. godine tajno iz Skadra krenuli ka Nerodimlju, dvoru” u kome je Dušanov otac kralj Uroš III boravio.[96] Kao početak pobune Ćirković i Ferjančić su odabrali 21. avgust 1331. godine jer su izračunali da je tada bila sreda, a prema pisanju u Danilovom zborniku prevrat je izvršen u sredu. “... I kada je svitao dan sreda, stavši posred gore Prozraka, razrediše se koji će od njih sa koje strane poći sa svojim vojnicima.”[97] Prozrak je gora kod Nerodimlja,[98] Svitanje 21. avgusta je pre 06:00.[99] Put od Skadra do Nerodimlja, pored Drima i preko Prizrena je dug oko 160 kilometara.[100] Dušanova pobunjenička vojska to nije mogla preći od ponoći u sredu 21. avgusta 1331. godine do oko 06:00 istog dana, ili za oko 6 sati. Konj u galopu se može kretati brzinom od 20 do 60 kilometara na sat, ali takvom brzinom konj može preći do oko 3 kilometra, ali ne i oko 160 kilometara.[101] To “noćno” putovanje pobunjenika od Skadra u avgustu 1331. godine moglo je biti samo brzinom konjskog kasa, a to znači najbrže oko 20 kilometara na sat.[101] Tako je trebalo najmanje oko 8 sati za prelazak puta dugog oko 160 kilometara. Brzina kretanja od oko 20 kilometara na sat koju postižu današnji konji u kasu možda je preterana za naoružane pobunjenike na konjima u avgustovskoj noći 1331. godine. U srednjem veku, prosečno konjanici su prelazili 50 do 60 kilometara dnevno.[102] Dakle, u avgustu 1331. godine Dušanovi pobunjenici su morali krenuti dan pre opisanog “svitanja u sredu” na Prozraku kada je počeo završni juriš pobunjeničke konjice na dvor kralja Uroša III. Tako da pisanje da su pobunjenici krenuli u sredu 21. avgusta 1331. godine nije tačno.
  9. ^ Prema Camblakovom Žitiju Dečanskog kao dan smrti njegovog tela beleži se 11. novembar,[105] ali postoji mišljenje da je umro 13. novembra i da je dan sećanja na njega prenet u 11. novembar jer se 13. novembra slavi Jovan Zlatousti u čijoj seni bi bio Dečanski.[106]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Smilja Marjanović-Dušanić, Sveti kralj, Beograd 2007, 212. str
  2. ^ Andrija Veselinović, Radoš Ljušić „Srpske dinastije“ Novi Sad. 2001. ISBN 978-86-83639-01-4.
  3. ^ Stanoje Stanojević, „Istorija srpskoga naroda“ (treće izdanje, reprint izdanja iz 1926) Beograd. 1989. ISBN 978-86-83639-01-4.
  4. ^ Genealogy.eu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. jun 2008), sajt koji sadrži porodična stabla kraljevskih i plemićkih porodica
  5. ^ a b Vladimir Ćorović, „Istorija srpskog naroda“ (rukopis iz 1941) Beograd 1989. (poglavlje o Stefanu)
  6. ^ Željko Fajfrić, „Sveta loza Stefana Nemanje“, Šid 1998.
  7. ^ Stojanović 1927, str. 80-81, 100.
  8. ^ Stara srpska književnost, III 1970, str. 129.
  9. ^ a b Logos 2017, str. 284.
  10. ^ a b v Logos 2017, str. 285-286.
  11. ^ Vuković, Momčilo (1981). Dinastija Nemanjića, žene vladara, zadužbine i crkva (1168—1371). str. 35. 
  12. ^ VIINJ, VI 1986, str. 39-41.
  13. ^ a b Marjanović-Dušanić 1997, str. 55.
  14. ^ Logos 2017, str. 127-133.
  15. ^ Uzelac 2015, str. 210, 219-224, 238-239.
  16. ^ VIINJ, VI 1986, str. 92.
  17. ^ Fine, John Van Antwerp (1994), The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest, University of Michigan Press, str. 221, ISBN 978-0-472-08260-5 
  18. ^ Šekularac 1984, str. 55-59.
  19. ^ Pavlović 1970v, str. 140-141. Izgleda da je umro 5 godina posle pobune koja je bila 1313/1314.
  20. ^ VIINJ, VI 1986, str. 171-174, 613. sa napomenama.
  21. ^ VIINJ, VI 1986, str. 178-179 u napomeni 56.
  22. ^ Logos 2017, str. 284 sa napomenom 1388.
  23. ^ Pavlović 1970v, str. 133-134.
  24. ^ Nastasijević S. Stefan Dušan. Beograd. Obradović. 2012.
  25. ^ a b VIINJ, VI 1986, str. 211.
  26. ^ VIINJ, VI 1986, str. 179.
  27. ^ Paunović, Marinko (1998). Srbi: biografije znamenitih : A-Š. str. 166. 
  28. ^ Logos 2017, str. 286.
  29. ^ Paunović, Marinko (1989). Srbija u doba Nemanjića: od kneževine do carstva : 1168-1371 : ilustrovana hronika. str. 277. 
  30. ^ a b v „Sveti kralj Stefan Dečanski”. www.spc.rs. Srpska pravoslavna crkva. Arhivirano iz originala 11. 08. 2018. g. Pristupljeno 11. 8. 2018. 
  31. ^ Nikolić, Petko (2016). Tragom istine. str. 107. 
  32. ^ Bojanin, Stanoje (2005). Zabave i svetkovine u srednjovekovnoj Srbiji : od kraja XII do kraja XV veka. str. 95. 
  33. ^ „Pitanje ktitorstva crkve Svetog Đorđa u Pološkom”. www.academia.edu. Akademija Edu. Pristupljeno 11. 8. 2018. 
  34. ^ Tomislav Ž. Popović, Manastiri i crkve u Srbiji,str.20
  35. ^ Ćirković, Simo C. (2006). Srpska porodična enciklopedija, Tom 6. str. 17. 
  36. ^ Paunović, Marinko (1989). Srbija u doba Nemanjića: od kneževine do carstva : 1168-1371 : ilustrovana hronika. str. 261. 
  37. ^ Ćirković 1995, str. 109.
  38. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj Fajrić 1998.
  39. ^ Veselinović 2008
  40. ^ Srpska književna zadruga (1982). Istorija srpskog naroda: knj. Od najstarijih vremena do Maričke bitke (1371). str. 498. 
  41. ^ Istorijski institut Beograd (1971). Istorijski časopis 18. str. 179 ???. 
  42. ^ Logos 2017, str. 287, 293.
  43. ^ Ječmenica 2012, str. 38, 40–41.
  44. ^ Ječmenica 2012, str. 38, 47–49.
  45. ^ Ječmenica 2012, str. 52–55.
  46. ^ Nilević, Boris (1990). Srpska pravoslavna crkva u Bosni i Hercegovini do obnove Pećke patrijaršije 1557 godine. str. 31. 
  47. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 37.
  48. ^ Ječmenica 2012, str. 39-40 sa napomenom 39.
  49. ^ Ječmenica 2012, str. 41–42.
  50. ^ a b v Ferjančić, Božidar; Ćirković, Sima (2005). Stefan Dušan kralj i car 1331—1355. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 37. 
  51. ^ Logos 2017, str. 288-290.
  52. ^ Logos 2017, str. 287.
  53. ^ Logos 2017, str. 288, 295, 304-305.
  54. ^ Ječmenica 2012, str. 59.
  55. ^ Ječmenica 2012, str. 59-61.
  56. ^ Ječmenica 2012, str. 62.
  57. ^ Ječmenica 2012, str. 71-72.
  58. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 39.
  59. ^ Ječmenica 2010, str. 76-77.
  60. ^ Ječmenica 2012, str. 75.
  61. ^ Fajfrić 1998.
  62. ^ Medini, Milorad (1953). Dubrovnik Gučetića. str. 12. 
  63. ^ Veselinović, Mandić (2008). Velika gospoda sve srpske zemlje i drugi prosopografski prilozi. str. 127. 
  64. ^ SANU (1983). Glas, Tom 338. str. 37. 
  65. ^ Fajrić 1998, str. 598.
  66. ^ Rudić, Srđan (2011). Spomenica akademika Sime Ćirkovića. str. 337. 
  67. ^ VIINJ, VI 1986, str. 598.
  68. ^ Srpska književna zadruga (1892). Istorija srpskog naroda: knj. Od najstarijih vremena do Maričke bitke (1371). str. 502. 
  69. ^ Jović, Momir (1990). Srpske zemlje i vladari. str. 67. 
  70. ^ Ferjančić, Božidar (1974). Tesalija u XIII i XIV veku. str. 192. 
  71. ^ a b Beogradski institut (1984). Istorijski časopis 31. str. 28. 
  72. ^ Jović, Momir (1990). Srpske zemlje i vladari. str. 181. 
  73. ^ Društvo sv. Save (1940). Brastvo, Tom 31. str. 105. 
  74. ^ Srećković, Pantelija (1888). Istorija srpskoga naroda: Vreme kraljevstva i carstva (1159—1367). Knjiga druga. str. 304.  Tekst „institut” ignorisan (pomoć)
  75. ^ Naklada Hrvatskog štamparskog zavoda (1919). Car Dušan: Mladi kralj. str. 218. 
  76. ^ a b v g d đ e ž Ćorović 1981
  77. ^ Logos 2017, str. 288-289.
  78. ^ Logos 2017, str. 289.
  79. ^ Burmov, Al. History of Bulgaria during the Shishmans. str. 265. 
  80. ^ a b v Logos 2017, str. 290.
  81. ^ Marković & Vojvodić 2017, str. 368-369.
  82. ^ Logos 2017, str. 42, 216.
  83. ^ Solovjev 1926, str. 112.
  84. ^ Logos 2017, str. 274.
  85. ^ Stojanović 1927, str. 82-83, 103.
  86. ^ Ječmenica 2012, str. 37.
  87. ^ Ječmenica 2012, str. 97-98.
  88. ^ Ječmenica 2012, str. 98.
  89. ^ Logos 2017, str. 290 u napomeni 1433.
  90. ^ Ječmenica 2012, str. 98-99.
  91. ^ Ječmenica 2012, str. 100.
  92. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 42-43.
  93. ^ Logos 2017, str. 290-291.
  94. ^ Pavlović 1970v, str. 46.
  95. ^ Logos 2017, str. 291.
  96. ^ Ferjančić & Ćirković 2005, str. 45.
  97. ^ Pavlović 1970v, str. 47.
  98. ^ Logos 2017, str. 291 u napomeni 1439.
  99. ^ „Izlazak i zalazak sunca u Gacko”. Pristupljeno 2. 8. 2020. 
  100. ^ „Merena udaljenost od Skadra, pored Drima, preko Prizrena do Nerodimlja”. Pristupljeno 21. 8. 2020. 
  101. ^ a b „Koja je maksimalna i minimalna brzina za konja”. Arhivirano iz originala 04. 08. 2020. g. Pristupljeno 21. 8. 2020. 
  102. ^ Logos 2017, str. 244.
  103. ^ Ruvarac 1934, str. 41-45.
  104. ^ Logos 2017, str. 291 sa napomenom 1442.
  105. ^ Camblak 1989, str. 49.
  106. ^ Camblak 1989, str. 33.
  107. ^ Pavlović 1970v, str. 47-48.
  108. ^ Pavlović 1970v, str. 48.
  109. ^ Camblak 2000.
  110. ^ Munjić, Dimitrije (1957). Uloga Srpske pravoslavne crkve u cuvanju nacionalnog jedinstva i celine srpskog narodna. str. 16. 
  111. ^ „Danas je Mratindan”. Radio-televizija Republike Srpske. 24. 11. 2011. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  112. ^ M. M. Ćorović-Ljubinković, Odraz kulta svetog Stefana u srpskoj srednjovekovnoj umetnosti, Starinar 12 (1961) 47-60.

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Izvori i literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]


Kralj Srbije
(1322 — 1331)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стефан_Урош_III&oldid=28785643”