Toplički ustanak

Toplički ustanak
Deo Prvog svetskog rata
Spomenik poginulima u oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. i Topličkom ustanku 1917. u Prokuplju
Vreme 26. februar — 25. mart 1917. Mesto Okupirana Kraljevina Srbija, područje Toplice, Jablanice i Puste reke Uzrok Regrutovanje srpskih mladića u bugarsku vojsku Ishod Pobeda centralnih sila, mir se nije sasvim vratio u Toplicu, ni u druge delove Srbije
Sukobljene strane
Srpski ustanici	Kraljevina Bugarska Austrougarska VMRO
Komandanti i vođe
Kosta Vojinović Kosta Pećanac Uroš Kostić Milinko Vlahović Toško Vlahović Jovan Radović	Aleksandar Protogerov Petar Darvingov Tane Nikolov
Jačina
5.000—15.000 ustanika	oko 60.000 vojnika artiljerija avijacija
Žrtve i gubici
oko 20.000 (2.500—3.000 boraca i oko 18.000 civilnih žrtava)	nepoznato

Toplički ustanak bio je srpski ustanak, podignut u selu Mačkovac kod Kuršumlije, protiv bugarske i austrougarske okupacije za vreme Prvog svetskog rata. To je bio jedini ustanak u nekoj okupiranoj državi tokom celog Prvog svetskog rata. Ustanak je trajao od 26. februara do 25. marta 1917.

Neposredan povod ustanka je mobilizacija koju su bugarske vlasti htele da izvrše na teritoriji Toplice, Jablanice i Puste reke.

Pozadina

Posle povlačenja srpske vojske kroz Crnu Goru i Albaniju, okupirana Srbija je bila podeljena između Austrougarske i Bugarske. Granica između ove dve okupacione zone je bila duž Velike Morave od Smedereva do Stalaća, a zatim linijom: Kruševac—Vukanja—Zlata—Lebane—Lipovica—Ogošte—Gnjilane—Betina—Šar-planina—albanska granica. Zapadno od ove linije je pripalo Austrougarskoj, a istočno Bugarskoj. Ovoj drugoj su još pripale Vardarska Makedonija, Prištinski i Prizrenski okrug. Bugarska je od okupiranog dela Srbije stvorila dve zone: Moravsku vojno-inspekcijsku oblast sa sedištem u Nišu i Makedonsku vojno-inspekcijsku oblast sa sedištem u Skoplju.

Centralne sile i Bugarska su organizovale privrednu eksploataciju Srbije i vršile rekvizicije i konfiskacije imovine stanovništva; oduzimala se stoka, hrana, koža i vuna. Smanjen broja goveda i konja se odrazio na ishranu stanovništva i smanjenje zasejanih površina. Prema izvorima Crvenog krsta, do 1. septembra 1917. od gladi je umrlo oko 8.000 lica.

Bugarska je vršila bugarizaciju Srba, stanovništvo je tretirano kao bugarsko.

Pod izgovorom da ljude šalju u Sofiju, Bugari su vršili streljanja. U Niškom okrugu ubijeno je oko 100 sveštenika. Tako je u Vranju i okolini ubijeno 3.500 ljudi, a u Surdulici oko 3.000 lica. Uz zabranu jezika i pisma, Bugari su menjali i imena porodicama, a svi udžbenici na srpskom jeziku su oduzeti od stanovništva. U srpske crkve su dovođeni bugarski popovi, a srpske ikone su zamenjivane bugarskim. Na školskim svečanostima deca su morala da govore kako su zadovoljna što su ponovo povratila svoju bugarsku nacionalnost. U zarobljeničkim logorima Bugarske početkom 1917. bilo je 187 srpskih oficira i 31.492 vojnika, što je bilo 20,5 % svih zarobljenih Srba od strane Centralnih sila i njenih saveznica.

Otpor

Počeci otpora okupatoru su bili u formi ličnog bunta, često i razbojništva, ali od jeseni 1916. otpor je bio skoro isključivo politički. Prema procenama okupatora bilo je oko 50.000 ljudi sposobnih da nose oružje. Prve četničke čete u Crnoj Gori su organizovali braća Milinko i Toško Vlahović, Jovan Radović i Milan Drljević. Prve sukobe sa četnicima Austrijanci su imali septembra 1916. Četnike su činili uglavnom slučajno ili namerno zaostali srpski i crnogorski vojni obveznici i izlečeni ranjenici koji su izbegli zarobljavanje.

Austrougarske snage su odmah izvršile odmazdu; streljano je više ljudi u opštinama Borač, Dragušica, Guncati i Bumbarevo Brdo. I na teritoriji pod bugarskom okupacijom takođe su se pojavile odmetničke grupe. U kopaoničkom kraju i okruzima Kruševac i Kosovska Mitrovica dejstvovao je odred Uroša Kostića Rudinca i Koste Vojnovića.

Pripreme ustanka

Spomen soba Toplički ustanak - Narodni muzej Toplice

Toplički ustanak - ustanička država mapa

O aktiviranju ljudi sposobnih i spremnih za rat u samoj Srbiji mislila je i srpska Vrhovna komanda po ulasku Rumunije u rat; general Mihajlo Živković, komandant Srpskog dobrovoljačkog korpusa u Odesi, došao je na ideju da prebaci ceo korpus kod Turnu Severina i u datom trenutku aktivira u Timočkoj Krajini. Taj trenutak je trebalo da bude sinhronizovan sa probojem Solunskog fronta. Dalji razvoj događaja, nepovoljan po Rumuniju, onemogućio je bilo kakvo dejstvo po Živkovićevom planu.

Srpska Vrhovna komanda je napravila plan o pripremi pobune u Srbiji, ali koja bi planula na njen znak. Ovaj zadatak je poveren poručniku Kosti Milovanoviću Pećancu koji se avionom spustio kod sela Mehane 28. septembra 1916, Radan planina, što je jedno od dejstva avijacije u okupiranoj teritoriji. Pećanac je naišao na problem jer je pobunjenički pokret rastao i preduzimao akcije bez njegovog znanja, a on je imao zadatak da pripremi ustanak kada bude jasno da se Bugari povlače.

Pećanac je, vođen možda ličnom ambicijom, možda uveren da će do proboja Solunskog fronta doći vrlo brzo, možda da sačuva primat prvog čoveka pokreta, zajedno sa Kostom Vojnovićem obnarodovao poziv na opšti ustanak. U svom dnevniku, sam Pećanac je kao glavne uzroke za poziv na ustanak označio sukob kapetana Vlahovića kod Bojnika sa jednom bugarskom četom, gde gine 20 bugarskih vojnika, kao i sukob sa Bugarima u Dubovu 11. oktobra. Glavni štab ustanika ovo saznaje u selu Mačina, prema kome se takođe kreću bugarske patrole, pa se ustanici povlače u šumu, a svuda okolo se već čuje puškaranje. Posle kratkog savetovanja sa Kostom Vojinovićem i Milanom Drljevićem, zaključak je da se više nema šta čekati i Pećanac komanduje „Gospodo, objavljujemo otvoreni rat, kidajte telefon” a potom se i njegova grupa sukobljava sa Bugarima. U svom kasnijem izveštaju vrhovnoj komandi, Pećanac je prećutao ovaj podatak.

Krajem 1916. i početkom 1917. namnožio se veliki broj četa, afirmisao se niz četovođa, a vođene su i borbe i čarke.

Prva jablanička četnička organizacija formirana je 19. aprila 1916. godine u Tularu. Na čelu te organizacije bio je četovođa Radosav Bulatović Amerikanac, nosilac Karađorđeve zvezde. U njoj je bilo osamnaest naoružanih četnika i četiri devojke. U maju 1916. godine, Jablaničani su uspostavili kontakt sa Kostom Vojinovićem Kosovcem na Kopaoniku. Za kraće vreme jablanički komitski pokret proširio se na Gornju Kosanici, Pustu Reku, Donju Jablanicu, Leskovac, Vlasotince gde su stvorene tajne četničke organizacije. Na čelu pokreta u Leskovcu bio je Đorđe Cekić Lešnjak. Do dolaska poručnika srpske vojske Koste Milovanovića Pećanca, 15. septembra, i kapetana prve klase crnogorske vojske Milinka Vlahovića sa 12 Crnogoraca, 13. oktobra 1916. godine, komitske čete su se organizovale i naoružale, spremajući se za predstojeće borbe. Do Topličkog ustanka, Jablaničkom komitskom pokretu prišlo je preko 3000 ljudi, Pećanac je po dolasku održao i prve sastanke u Dobrom Dolu, Gajtanu, Stubli, Maćedoncu i Medveđi, gde se sreo sa popom Dimitrijem Dimitrijevićem Mitom, i do početka 1917. u svakom selu organizovali mesne čete. U Pustoj Reci do 4. februara 1917. i komitske čete Jablaničani, umesto pred bugarsku „nabornu” komisiju za regrutovanje, otišli su od svojih kuća u obližnje šume i planine i pridružili se jablaničkim formiranim i organizovanim četama. Ustanak je dignut u selu Obiliću kod Bojnika, Pusta reka, 8. februara 1917. godine. Toga dana oko su se 300 srpskih poznatih četnika, a među njima i najistaknutije ustaničke vođe, Pećanac, Vojinović, Vlahovići, Radović, pop Dimitrijević i drugi, sastale se u čuvenoj kući Dragovića Petra i njegovih sinova, narodnih poslanika i nosilaca Karađorđeve zvezde Milutina i Miloša Dragovića, i na dvodnevnom većanju u Obiliću i Donjem Konjuvcu dogovorili o ustanku i podelili ustanička područja. Na ovom „ratnom savetu” 300 ustaničkih vođa se rešavalo tri pitanja: organizaciona, pitanje ratnog zajma i da li da se diže ustanak.

Ustanički odredi

• Jablanički komitski odred
• Ibarsko-kopaonički komitski odred
• Centralni komitski odred
• Pirotski komitski odred
• Timočki komitski odred
• Krajinski odred

Ustanak

Vojvoda Kosta Vojinović, vođa ustanka.

Kosta Pećanac, izaslanik Vrhovne komande.

Iz zapisnika od 8. februara 1917. vidi se da je ustanički zbor rešavao sledeća pitanja: utvrđivanje plana za budući rad i proširenje ustaničkih organizacija na teritoriji celokupne Kraljevine Srbije. Na predlog vojvode Koste Pećanca, četrnaestorica ustaničkih vođa doneli su ustaničko rešenje: da se produži sa širenjem i radom četničke organizacije „ne prezajući od opasnosti”, da se izda naređenje svim vojnim obveznicima da niko ne ide na bugarsku regrutaciju, već se imaju svi naoružati i od njih obrazovati seoske čete, da se sklanjaju od neprijatelja i da se čekaju dalja naređenja, zatim da se pošalju ustaničke — komitske čete, od 25 komita, na desnu stranu Južne Morave, jedna u pirotsku okolinu, a druga u Krajinu. Od tih četa da se formiraju Pirotski komitski odred, sa sedištem u Pirotu, Krajinski komitski odred sa sedištem u Zaječaru. Ustanički prvaci izabrali su Toška Vlahovića za komandanta Krajinskog odreda, a Jovana Radovića za komandanta Pirotskog odreda. I na kraju, skup je rešio: „pod upravom Centralnog komiteta nalaze se sva četiri odreda kojima se danas određuju tačni rejoni dejstva, kretanja, rada i komandovanja”. Na sastanku u Obiliću ustaničke vođe donele su i odluku da se 11. februara 1917. godine objavi proklamacija o dizanju oružanog ustanka protiv bugarsko-austrougarske okupacije i okupacionog sistema i protiv regrutacije srpskog življa za bugarsku vojsku. Protiv ovakve odluke bili su vojvoda Kosta Pećanac i njegov ađutant Milan Drljević. Ustanički prvaci održali su i 10. februara sastanak u Donjem Konjuvcu, gde su se dogovorili o daljoj organizaciji. I tu je izvršeno razdvajanje komitskih odreda. Vojvode i komandanti Toško Vlahović i Jovan Radović uzeli su „po 25 odabranih četnika”. Toga dana usledila je naredba vojvode Pećanca za Krajinski odred sa konkretnim ustaničkim zadacima. Najveće i najmnogoljudnije ustaničke borbe sa bugarskim okupacionim jedinicama i Šiptarima u sastavu bugarske vojske vođene su u jablaničkom srezu. Borbe su otpočele pre zvaničnog objavljivanja oružanog ustanka.

Od 11. februara do 1. marta 1917. godine, u jablaničkom srezu vođeno je preko 80 gerilskih borbi i 35 manjih oružanih sukoba. Borbe su vođene u 71 mestu i naselju. Najveće i najžešće borbe između jablaničkih vojnih komitskih jedinica i bugarske okupacione vojske odigrale su se kod: Bojnika, Kremena, u Đacima, kod Lebana, Đelinog Dola, Sekicola, Mrveša, Valjaličkog laza, zatim u Žitnom Potoku, Savincu, Plavcu, kod Kosančića, Donjeg Momčilova, potom na Brveniku, Gajtanu, Petrovacu, Sekirači, Tularkom visu, Medveđi, Medevcima, Retkoceru, Brajini, Sponcu, Svircu, Lisici, Krivom Dolu, Vrapcu, Vasiljevcu, Borovcu i kod Petrilja. Jablanilki ustanici vodili su žestoke borbe sa bugarsko-šiptarskim jedinicama na prilazima naselja stare srpsko-turske granice. Bugarska vojska imala je najveće gubitke u borbama: na Kremenu, Bojniku, Lebanu, kod Petrilja, na Sviračkoj i Brabačkoj kosi, kod Zlate, na Lisici, Brveniku, Đacima, Mrvešu i Žitnom Potoku. Oslobođena je velika teritorija Jablanice i Puste Reke. Zauzeto je Tulare bez borbe, zatim, 12. februara, oslobođena Medveđa, potom Bojnik, a 16. februara 1917. godine i Lebane. Ustanak u Jablanici je uspeo, bio je oslobođen ceo jablanički srez, a počeo je da prerasta iz gerilskog rata u frontalnu borbu, sa čvrstom komandom, jedinstvenim planom i rukovođenjem ustaničkim vojnim jedinicama. U tome je najveću ulogu imao komandant Jablaničkog komitskog odreda kapetan Milinko Vlahović, naravno uz pomoć vojvode Dimitrijevića i komandanta Krajinskog odreda Toška Vlahovića. Ustaničke čete odnele su velike pobede i oslobodile teritoriju „komitsku državicu”, po pravcima sever-jug i istok-zapad oko 80 km, a po kružnom frontu dugu 240 km. Tu slobodnu teritoriju trebalo je da brani ustanička vojska od 364 konjanika i sa12.782 puške. Ustanici su bili naoružani lakim naoružanjem — puškama. Imali su i deset mitraljeza, od kojih dva neispravna.

Povod za izbijanje pravog ustanka je bilo regrutovanje srpskih mladića u bugarsku vojsku. Nezadovoljstvo Srba se snažno povećalo i našlo izraz u sukobima i neredima. Komandanti su 21. februara u selu Obilić (Bojnik) kod Leskovca, većali i glasali o dizanju ustanka. Jedino je Pećanac bio protiv, ali se morao složiti da se ide na ustanak i da bude njegov vođa. Podeljene su i zone odgovornosti; Vojnović je bio određen za Kopaonik i dolinu Ibra, Pećanac za Toplicu, Milinko Vlahović za Vranje, Toško Vlahović za Timočku krajinu, a Jovan Radović za Pirot. U proglasu je pisalo da će se „dan opšteg ustanka i mesto mobilizacije odrediti kasnije”. Karakteristično je da je ustanak, kada su komandanti došli na teren, (spontano) već bio u toku. To potvrđuju i austrougarski izvori: vojni ataše u Sofiji je znao da se u regionu Prokuplja, Kuršumlije i Lebana već desio ustanak.

Krajem februara i početkom marta 1917. godine ustanici su kontrolisali teritoriju između reke Rasine, Kopaonika, Južne Morave i Đunisa. Ni mimo ove teritorije okupator nije bio miran; odmetničke čete su bile veoma aktivne i uspešne kod Knjaževca, Zaječara i Svrljiga. Prvi odgovor Bugarske i Austrougarske je bilo brojno jačanje sopstvene vojske, što su izveli prebacivanjem trupa sa Solunskog, Italijanskog i Istočnog fronta. Procenjuje se da su skoncentrisali oko 30.000 vojnika.

Obračun sa ustanicima je počeo 12. marta u rejonu Dubci-Zlatari gde su Austrougari opkolili 13.000 ljudi. Borbe su trajale 20 dana. Protiv austrougarskih trupa, Vojnović se prihvatio borbe kod Blaca, Jankove klisure i Brusa. Vojnović je imao uspeha i ceni se da su ove bitke bile i najveće ustaničke pobede.

Sa druge strane, Pećanac je izbegavao borbe i male komitske čete prebacivao u neprijateljevu pozadinu. Braća Vlahovići, pritisnuti od nadmoćnije sile, povlačili su se i prelazili u gerilu. Bugari su zauzeli Prokuplje 14. marta, a Austrougari Kuršumliju (16. marta). Još deset dana je trajalo slamanje ustanka, a 25. marta Bugarska je proglasila kraj operacija.

Učešće žena u Topličkom ustanku

Narodni muzej Toplice

Žene su u Topličkom ustanku bili kuriri, obaveštajci, jataci i bolničarke. Dopremale su municiju, hranu, razne poklone, prenosile ranjenike, čuvale stražu, prenosile vesti, donosile vodu. Neke od njih, mada malobrojne, borile su se sa muškarcima.

Na teritoriji komitske države odvijala se i kurirska služba. Izvorna građa o tome veoma je oskudna, a čine je kazivanja savremenika i učesnika ustanka. Teško je utvrditi čak i približan broj žena-kurira. One su prikrivale svoju misiju na različite načine; neke su vodile decu, neke su se oblačile u pocepane haljine i sl. Žene su učestvovale i kao bolničarke. Prale su zavoje, negovale ranjenike, pomagale doktorima (npr. u bolnicama u Prokuplju i Kuršumliji), ustupale svoje kuće ranjenicima i dr. Obaveštajnu službu komitske države činile su uglavnom žene koje su upućivane u udaljena sela ili gradove da se kod jataka raspitaju o namerama neprijatelja. Žene su i same bile jataci, što je bilo veoma rizično. O tome nema mnogo podataka. Kosta Milovanović-Pećanac u svom dnevniku navodi imena žena kod kojih se sklanjao tokom ustanka. Žene su snabdevale hranom ustaničku vojsku. Često su odvajale od usta svoje dece kako bi nahranili borce.

Žene su formirale tajne organizacije za borbu protiv okupatora u gradovima. Na osnovu izvorne građe može se steći samo okvirna slika o tim organizacijama. Ovakva organizacija sigurno je postojala u Prokuplju, a možda i u Leskovcu. Za ostale gradove komitske države (Kuršumlija, Lebane, Vlasotince, Blace) nema konkretnih podataka. U Prokuplju je organizaciju oformila Angelina Ilić iz Užica, čiji je suprug, advokat, sa srpskom vojskom otišao preko Albanije. Uspela je da u Prokuplju odbrani grupu žena koje je Pećanac hteo da obesi. Značajna žena ove organizacije bila je i Jelena Loret, Poljakinja koja je dostavljala informacije ustanicima preko „slepog” čoveka koji je dolazio u grad da prosi i koja je sašila srpsku zastavu za komitsku državu. Bugari su hteli da je streljaju po osvajanju Prokuplja, ali je u poslednjem trenutku iz Niša stiglo naređenje o pomilovanju.

Žene su se borile u akcijama srpske vojske tokom prve dve godine Velikog rata. O tome su pisali i nemački i austrougarski listovi. Podaci o ženama-borcima postoje i u dnevniku Koste Pećanca i u dnevniku Koste Vojinovića. Osnovni problem u proučavanju ove materije je nedostatak ovih izvora i njihova nepreciznost; često se navodi „neka žena”, „jedna žena”, „nepoznata žena”. U napadima na Kuršumliju, Prokuplje i Blace učestvovali su svi koji su mogli da nose oružje. I devojke su se javljale da traže oružje. Nisu postojale posebne ženske čete, ali su žene bile po mnogim četama i odredima. Borile su se sigurno u 3 od 5 postojećih odreda. U odredu Koste Vojinovića bilo ih je šest.

Bilo je i žena koje su tokom ustanka sarađivale sa okupatorom. Razlozi su bili nagon za samoodržanje, ucene životima pojedinih članova njihovih porodica, nagovori od strane drugih žena-saradnica, strah od osvete. Zbog neuzvraćene ljubavi, jedna žena je svog bivšeg ljubavnika optužila da je komita.

Žene su, kao i muškarci, stradale u kaznenim ekspedicijama okupatora. Tuđinska vojska nije se obazirala na starost ni na pol žrtava. One su uglavnom bile civili. Podaci o stradanjima žena prikupljeni su po ugušenju Topličkog ustanka i dati su međunarodnoj Komisiji za utvrđivanje ratnih zločina Bugara u Prvom svetskom ratu. Trebalo je da oni budu iskorišćeni na Pariskoj konferenciji mira kao ilustracija za kršenja međunarodnih sporazuma. Ubijanja su poprimala ogromne razmere; za Bugare su komiti bili i starci, žene i bebe. U Bruskom srezu streljano je 20 žena zbog učešća u ustanku. U selu Razbojni streljano je 2000 ljudi. Bugari nisu hteli da troše municiju, već su ih ubijali na svirepe načine. Umiranje je trajalo veoma dugo. Posebno jak uticaj ostavljala je kazna vešanjem, a stanovištvo je primoravano da gleda smrtnu kaznu. Omiljen način ubijanja kod Bugara bilo je i klanje i ubadanje noževima.

Prema podacima Anketne komisije 1917. godine silovano je 200 žena, mada je taj broj mnogo veći. Mnoge silovane žene stidele su se da kažu da su silovane. Devojke i žene prerušavale su se u starice kako bi to izbegle. Starije žene skrivale su ćerke i unuke. Napastvovane su i starice i maloletnice. Pojedine su napastvovane od više vojnika. Bugarski vojnici su i tukli žene. Prema spiskovima, tučeno je 823 žena.

Posledice

Austrougari ubijaju zavezane ustanike.

Obeležavanje 100 godišnjice topličkog ustanka sa poštanskom markicom Pošte Srbije (2017)

Od 5.000—6.000 ustanika, polovina je ubijena. Ubijani su i stariji ljudi, žene i deca. Prema podacima samih Austrijanaca, pobijeno je oko 20.000 ljudi. Pećanac i Vlahović su se sa 2.500 ljudi uspeli skloniti.

Bez obzira na sve mere Bugarske i Austrougarske, mir se nije sasvim vratio ni u Toplicu, ni u druge delove Srbije. Slično je bilo i u Crnoj Gori — borbe su se nastavile sa proleća 1917, a pored starih četa su nastajale nove. Region dejstava se protezao od Hercegovine do Pirota i na severu do Negotina. Okupatorske snage su opet vršile odmazdu nad civilnim stanovništvom, ali su takođe primenile i jednu novinu: obrazovane su takozvane „protivčete”, čiji je zadatak bio da goni određenu četu do uništenja. U borbama najuspešniji su bili Vojnović, Pećanac, braća Vlahovići i Jovan Radović. Među njima nije bilo dovoljno saradnje, a između Vojnovića i Pećanca su trajala međusobna optuživanja.

Akcije četničkih četa su trajale celu 1917, bez obzira na žrtve. Okupacione snage su uspele da nanesu osetne gubitke i da likvidiraju neke vođe, a trijumfovale su kada je decembra 1917. kod sela Grgura ubijen Kosta Vojnović. Oružani oblik otpora je trajao sve do proboja Solunskog fronta.

Okupacione snage u Srbiji (u prvom redu Bugarska) tokom cele 1917. su, uz sve već korišćene mere, primenjivale odmazde za četničke akcije, a nastavljeno je i sa interniranjem civilnog stanovništva. Sve je to dovodilo do smanjenja brojnog stanja stanovništva i njegove privredne snage. Prema podacima Crvenog krsta Austrougarske, krajem 1917. u Nemačkoj je bilo 34.000 srpskih ratnih zarobljenika, u Austrougarskoj 93.500, a u Bugarskoj 35.000. Prema istom izvoru, broj interniranih civila u Nemačkoj je bio oko 2.000, u Austrougarskoj oko 77.000, a u Bugarskoj oko 100.000. Jablanički četnički pokret i ustaničke manje vojne čete i grupe, oko 300 ustanika, održali su se u planinama — na Kukavici, Majdanu, Sokolovici, Radanu, Petrovoj gori i Pasjači. Posle propasti ustanka, 11. juna 1917. godine izvršena je kadrovska reorganizacija Jablaničkog četničkog odreda. Umesto Milinka Vlahovića, za komandanta je postavljen poručnik Dimitrije Begović, za načelnika štaba pop Dimitrije Dimitrijević, a za ađutanta doktor Božidar Popović Boža. Ovako formirane jedinice jablaničkih četnika su vodile od 13. marta do decembra 1917. i januara 1918. godine 32 manje i veće borbe sa bugarskim jedinicama. U tim borbama hrabro su poginuli četovođe: Toško Vlahović i Dimitrije Begović kao i veliki broj hrabrih Jablaničana. Preživeli jablanički ustanici učestvovali su u završnim operacijama srpske vojske, septembra i oktobra 1918. godine, prilikom oslobađanja srpskih krajeva. Posle ugušenja Topličkog ustanka, bugarske okupacione vlasti u jablaničkom srezu primenile su do tada nečuvene represalije nad civilnim stanovništvom. Da bi uništili četnički pokret i ustaničke čete, Bugari su u jablaničkom srezu primenili sistem sabirnih logora, deportovanja ustanika i „sumnjivih i nepoznatih” lica u zarobljeničke kazamate u Bugarskoj. U Jablanici bugarske okupacione vlasti formirale su 50 većih i manjih logora, i to: u Gornjoj Jablanici 28, u Pustoj Reci 12 i Donjoj Jablanici 10 logora. Najveći sabirni logor za celu Gornju Jablanicu bio je smešten u Pustom Šilovu, a njegov komandant je bio pukovnik Pavlov kao i vojvoda Martinov, pomoćni logori bili su još i u Tularu, Retkoceru, Donjem Gajtanu, Sijarinskoj Banji i Medveđi. U Donjoj Jablanici najveći logori su bili u Lebanu, Bošnjacu, Ždeglovu, Konjinu, Klajiću i Buvcu a manji u okolnim selima i zaseocima. Veći sabirni logori bili su: u Ivanji, Borincu, Žitnom Potoku, Bojniku, Pridvorici, Gornjem Brijanju i Brestovcu. Za ustanička jablanička sela i ustaničke porodice Bugari su ustanovili i posebne logore u Leskovcu, Prištini, Nišu, Kumanovu, Miroševcu, Jašunji i drugim obližnjim mestima u kojima su deportovali porodice iz Jablanice i Puste Reke. U njima su Bugari streljali 872 lica. Po naređenju bugarskih vojvoda Icka, Rozova, Todorova, Varne, Tanea, Martinova i pukovnika Pavlova u jablaničkoj Stubli streljano je 360, u Tularu 192, u Retkoceru 53, u Pustom Šilovu 24 ustanika izviše jablaničkih sela. Pod bugarskim vešalima umrlo je 20ustanika i žena, živo spaljeno 27 lica, od toga dve žene i četvoro dece, zatim zaklano 173 Srba, od toga 153 ustanika, 12 žena i 8 dece. U sabirnom logorima Bugari su batinali 4.229lica, od toga 1.847 muškaraca, 1.759 žena i devojaka, i 303 deteta. Pod njihovim batinama, tojagama, kolčevima, korbačima i kundacima umrlo je 117 Srba. U logorima Bugari su silovali preko 2.000 udovica, udatih žena i devojaka. Čak su silovali i devojčice od 8 do 13 godina. Srpski narod Leskovačkog kraja za vreme bugarske okupacije 1915—1918. godine patio je ne samo od bugarskog terora, streljanja, batinanja i mučenja, već i od nesnosne gladi od opakih bolesti. Od gladi i ratnih bolesti umrlo je 1.250 muškaraca, žena i dece, od toga, 461 od zapaljenja pluća, 332 od tifusa, 100 od tuberkuloze, 140 od šarlaha, 58 od gripa, 40 od boginja, 18 od kolere, 22 od iznemoglosti, 19 od srčanog stresa od straha, 13 od difterije, 10 od nervnih stresova, 4 od katra, kao i od malarije i drugih bolesti. Najviše je pomrlo male dece. U medveđskoj opštini 1917. umrlo je 55 dece, od toga 21 od zapaljenja pluća.

Istaknuti ustanici

Narodni muzej Toplice

Četovođa Gmitar Popović iz Medveđe

Četovođa Radosav Jakšić

Četovođa Miloš Đurović

Četovođa Vitomir Mitrović

• Uroš Rudinac (Kostić) je izdajom ubijen,
• Kosta Vojinović nastavlja četničke akcije kao komandant Ibarsko-kopaoničkog odreda i napada austrijske patrole.
• Kosta Pećanac ― komandant Centralnog četničkog odreda, preživeo ustanak. Ubijen 1944. kod Soko banje od četnika Draže Mihajlovića.
• Vojvoda Toško Vlahović poginuo kod sela Vlasova 2. XI 1917, student filozofije u Nemačkoj, komandant Krajinskog četničkog odreda
• Milinko Vlahović, kapetan — komandant Jablaničkog četničkog odreda do 11. juna 1917. godine.
• Rade Vlahović, komandir Četvrte kuršumlijske čete
• Miloš Đurović, komandant Tularskog četničkog bataljona
• Sava Radović
• Jovan Radović, profesor ― komandant Pirotskog četničkog odreda
• Radosav Bulatović – Amerikanac ― četovođa prve jablaničke čete
• pop Dimitrije Dimitrijević ― Mita komita ― načelnik štaba Jablaničkog četničkog odreda
• dr. Božidar Popović Boža, ađutant
• Dimitrija Begovića, nakon 11. juna 1917. godine ― komandant Jablaničkog četničkog odreda
• Đorđe Cekić Lešnjak― vođa leskovačkih četnika
• Milan Drljević
• Đura Drljević
• Nikola Lakićević
• Cvetko Otašević, komandir Prve kuršumliske čete
• Anđelko Lazić, komandir Druge kuršumliske čete
• Miloš Milošević (ustanik) (koji je Deroku i opalio prvu pušku), komandir Treće kuršumliske čete
• Milan Dečanski koji je neumorno krstario Toplicom, prelazio Moravu i osvajao Soko Banju i Svrljig, da bi bio ubijen izdajom radi novca na Jastrepcu
• Mašan Stojović selo Jovine livade sa Pasjače, poginuo na Javoru.
• Aleksandar Piper, mučeničkom smrću pogubljen pošto je uhvaćen zajedno sa Dimitrijevićem, na svom putu za Solun noseći izveštaj Vrhovnoj Komandi o situaciji u Srbiji
• Petar Grk, pogubljen pošto su uhvaćen zajedno sa Dimitrijevićem i Piperom, na svom putu za Solun noseći izveštaj Vrhovnoj Komandi o situaciji u Srbiji
• Mika Moravac
• Milan Smederevac
• Todor Mitić Slišanče
• Milan Nikolić (ustanik)
• Ramadan Azirović
• Georgije Vladimirović Rus koji se proslavio junaštvom u borbi na Jablanici
• Vojin Marjanović koji je u Kruševačkom kraju vodio uspešne borbe poput Koste Vojinovića. I Uroš Rudinac i Vojin Marjanović se nalaze na spisku Koste Pećanca na rang listi najhrabrijih ustaničkih četovođa.
• Radisav Pavić, četovođa iz Arbanaške, nestao
• Sinadin Janković iz Medveđe
• Vitomir Mitrović Bajča, četovođa iz Medveđe
• Gmitar Popović, četovođa iz Medveđe
• Radosav Jakšić, četovođa iz Toplog Dola
• Spasoje Radivojević, umire u bugarskom zarobljeničkom logoru u Slivenu
• Đorđe Dojčinović, četovođa, komandant Bresničke čete
• Đorđe Lakičević, četovođa

Veliki broj se predao Bugarima:

• Marko Pavlović (ustanik),
• Evgeiije Cvetković, komandant odreda
• Jovan Bulajić, četovođa
• Jovan Jelić,
• Đorđe Koprivica
• Miloš Miloševnć
• Vučko Pantić
• Boško Čupić
• Ilija Radonjić Ica Kalajdžija
• Novica Veljović
• Radoš Rakočević
• Nikola Kuštrimirović
• Jerotije Ćenadić ― predaje se Austrijancima

Vidi još

• Dejstva srpske avijacije u okupiranoj teritoriji (1916—1918)
• Vazduhoplovna komanda srpske vojske (Kraljevine Srbije)
• Radan — Begovića grob
• Pusta reka (oblast)
• Danica Marković
• Spomen soba Toplički ustanak

Literatura

• Derok, Jovan V. (2018). Toplički ustanak. Niš: Talija izdavaštvo. str. 149. ISBN 978-86-80406-47-3. 
• Trajković, Aleksandar (1983). Duboka dolina : dokumenti o bugarskim zločinima u Surdulici 1915-1918. Beograd : Borba i Kultura. str. 170. 
• Atanasijević, Jelena; Janačković, Branka (2018). Slike iz života pod okupacijom : život i stradanje stanovništva juga Srbije u Velikom ratu. Vranje : Istorijski arhiv „31. januar". str. 124. ISBN 978-86-88105-20-0. 
• Milkić, Miljan (15. decembar 2015). „Svedočanstva zločina - život u okupiranoj Srbiji 1915 – 1918.” (PDF). Magazin „Odbrana”. Specijalni prilog br. 135: 1 — 16. 
• Đurić, Antonije (2017). Toplički ustanak : nejač protiv sile i oružja. Kragujevac: Duhovni lug. str. 196. ISBN 978-86-8936-169-8. 
• Pešić, Novica (15. februar 2017). „Toplički ustanak - oslobodilačka borba” (PDF). Magazin „Odbrana”. Specijalni prilog br. 163: 1 — 32. 
• Marjanović, Petko (2017). Toplički ustanak 1917. godine. Prokuplje: Narodni muzej Toplice. str. 155. ISBN 86-9043-030-X. 
• Rajs, Arčibald (2021). Zverstva Bugara i Austro-Nemaca. Novi Sad: Prometej; Beograd: Radio-televizija Srbije. str. 408. ISBN 978-86-515-1856-3. 
• Mitrović, Andrej (2011). Prodor na Balkan i Srbija 1908-1918. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 707. ISBN 978-86-171-7001-9. 
• Mitrović, Andrej (2018). Srbija u Prvom svetskom ratu. Beograd: Službeni glasnik. str. 560. ISBN 978-86-519-1805-9. 
• Mitrović, Andrej (2016). Ustaničke borbe u Srbiji 1916—1918. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 615. ISBN 978-86-17-19477-0. 
• Mitrović, Andrej (1993). Toplički ustanak: Mesto u srpskoj istoriji. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. 
• Mladenović, Božica (2017). Toplički ustanak 1917. Novi Sad: Prometej: Beograd: Radio-televizija Srbije. str. 521. ISBN 978-86-515-1224-0. 
• Pešić, Novica; Turović, Dobrosav i Pavlović, Predrag (2006). Ustanak u Toplici i Jablanici 1917. Beograd: Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912-1918, njihovih potomaka i poštovalaca. str. 256. ISBN 86-84083-09-1. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)
• Urednik: Popović, Borivoje Đ. (1997). Toplički ustanak 1917. godine (Zbornik radova). Beograd : Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912-1918, njihovih potomaka i poštovalaca i Vojnoistorijski institut Vojske Jugoslavije. str. 412. ISBN 86-7403-069-6. CS1 održavanje: Tekst viška: spisak autora (veza)
• Grupa autora; Urednici: Stojanović, Milan; Žarić, Darko (2019). „Toplički ustanak 1917 - 100 godina kasnije (Zbornik radova)”. Istorijski arhiv Toplice i Narodni muzej Toplice u Prokuplju: Toplički zbornik. 4: 393. 
• Perović, Milivoje (1971). Toplički ustanak 1917. Beograd: Slovo ljublje. str. 391. 
• Mladenović, Božica (2007). Toplički ustanak 1917.; zbirka dokumenata. Beograd: Istorijski institut i Čigoja štampa. str. 164. ISBN 978-86-7743-062-7. 
• Marjanović, Radmila (2019). Vreme bola i ponosa : Toplički ustanak 1917.g. Niš: Revnitelj. str. 264. ISBN 978-86-89093-47-6. 
• Luković, Mihailo F.; Priredili: Luković, Predrag M. i Luković, Miloš D. (2021). Treći srpski ustanak : velika buna naroda juga Srbije protiv okupatora 1917. godine. Beograd : S. Luković. str. 311. ISBN 978-86-903838-0-1. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)
• Pavlović, Boža L. (2007). Treći srpski ustanak : ustanak u Toplici 1917. godine - svedočenja učesnika. Niš: Revnitelj. str. 391. ISBN 978-86-910437-0-4. 
• Priredila: Mladenović, Božica (2018). Živ se ne predajem!!! Dnevnik Koste Vojinovića Kosovca od 1916. do 1917. godine. Niš: Talija izdavaštvo. str. 323. ISBN 978-86-80406-27-5. 
• Pešić, Novica (2007). Kosta Vojinović Kosovac: vojvoda Topličkog ustanka. Beograd: Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912-1918, njihovih potomaka i poštovalaca. str. 271. ISBN 978-86-84083-11-3. 
• Pavlović, Momčilo; Mladenović, Božica (2003). Kosta Milovanović Pećanac 1879-1944, Biografija. Institut za savremenu istoriju, Filozofski fakultet u Kosovskoj Mitrovici, Udruženje ratnih dobrovoljaca 1812-1918, njihovih potomaka i poštovalaca. str. 359. ISBN 86-7403-074-2. 
• Stojančević, Vladimir (1988). Srbija i srpski narod za vreme rata i okupacije 1914—1918. godine. Leskovac: Narodni muzej. 
• Radojević, Mira; Dimić, Ljubodrag (2014). Srbija u Velikom ratu 1914—1918: Kratka istorija. Beograd: Srpska književna zadruga, Beogradski forum za svet ravnopravnih. 
• Popović, Nikola B. (2000). Srbi u Prvom svetskom ratu 1914—1918. Novi Sad: Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga. 
• Rakić, Hranislav (1988). „Bugarski program denacionalizacije srpskog življa u prvom i Drugom svetskom ratu”. Leskovački zbornik. 28: 55—59. 
• Leskovački kraj u Prvom svetskom ratu — Dr Živan Stojković, Hranislav Rakć — Leskovac 1996.
• Dnevnik Koste Milovanovića Pećanca 1916—1918 Božica Mladenović, SANU Beograd 1998.
• Mladenović, Božica, Srbija u Velikom ratu, ZUNS, Beograd (2008)

Spoljašnje veze

• Toplički ustanak, Ministarstvo odbrane i Vojske Srbije — Zvanični kanal
• Treći srpski ustanak, RTS Oko — Zvanični kanal
• Medveđa pamti heroja Jablaničko-topličkog ustanka (Radio-televizija Srbije - Zvanična veb stranica, Srđan Conić, 6. oktobar 2021)
• junaci topličkog ustanka — feljton („Večernje novosti”, mart 2014)
• Nemac Asperger među topličkim ustanicima („Politika”, 22. januar 2017)
• Toplički ustanak, Novica Pešić, magazin „Odbrana”, specijalni prilog br. 163, 15. februar 2017.
• Toplički ustanak: Nema života bez slobode, RTS, 25/2/2017
• Toplički ustanak („Večernje novosti”, feljton, mart 2017) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. jul 2017)
• Toplički krvavi ustanak (29. jul 2019)