Formula 1
 Službeni logo Formule 1 | |
| Sport | moto-sport |
|---|---|
| Osnovana | 1950. |
| Broj timova | 10 |
| Država | internacionalna |
| Niži stepen | Formula 2 Formula 3 |
| Najviše titula | Luis Hamilton (7) Mihael Šumaher (7) |
| Trenutni prvak | Maks Verstapen (2023) |
| Veb-sajt | www.formula1.com |
_1986-08-16.jpg)
Formula 1 (engl. Formula One) najbrža je i jedna od najatraktivnija trka motornih vozila. Temelji se zasnivaju na serijama trka koje se održavaju na posebnim stazama (tzv. pistama) ili na zatvorenim gradskim ulicama. Rezultati se objavljuju u dve kategorije i određuje se dve vrste pobednika:
- najbolji vozač Formule 1 i
- najbolji konstruktor vozila Formule 1.
Takmičenje je osnovano 1950. i odigrava se pod pokroviteljstvom Međunarodne automobilske federacije - FIA (fr. Fédération Internationale de l'Automobile). Tokom trka vozila se kreću brzinama i većim od 320 km/h, a njihove performanse zavise od više činilaca. Tradicionalno je Evropa centar trka Formule 1. Tu su sedišta svih timova, a oko polovine trka se vozi na evropskom kontinentu.
Televizijski prenosi trka se masovno gledaju u preko 200 zemalja. Formula 1 je jedan od najskupljih sportova i ulaganja sponzora su ogromna, a ta ulaganja se prenose na velike budžete timova.
.jpg)
Istorija
[uredi | uredi izvor]Prvo takmičenje Formule 1 održano je 1950. godine. Prvenstvo Formule 1 je prvi osvojio Italijan Đuzepe Farina u svojoj Alfi, „za dlaku“ pobedivši svog argentinskog timskog kolegu Huana Manuela Fanđa. Fanđo je ipak osvojio titulu 1951, i još četiri u narednih šest godina. Titulu mu je preuzeo dvostruki svetski šampion Alberto Askari, vozač Ferarija. Iako je uvek bio blizu titule, Britanac Sterling Mos nikad nije osvojio titulu najboljeg vozača. Fanđo je ostao poznat po tome što je dominirao Formulom 1 čitavu deceniju.
.jpg)
Prvi Britanac koji je osvojio Svetsko prvenstvo je bio Majk Hotorn, donevši Ferariju titulu 1958. Međutim dolaskom Kolina Čapmana u F1 kao dizajnera šasija i kasnije osnivača Lotusovih automobila, vozači i timovi iz Velike Britanije postali su dominantni formulom 1 kroz celu deceniju. Pored Džima Klarka, Džekija Stjuarta, Džeka Brabama, Grejama Hila i Denija Hjuma, britanski timovi i njihovi vozači su osvojili 12 šampionata od 1962. do 1973.
Godine 1962. uvedeno je novo vozilo sa aluminijskom šasijom nazvanom monokok umesto tradicionalne tubularne šasije. Godine 1968. Lotus je stavio reklamna slova Imperijal tobaka na vozilo i tako uveo sponzorstvo u taj sport.[1]
Aerodinamika je polako dobila važnost u dizajniranju vozila sa pojavom aerofoila u kasnim 1960. Kasnih sedamdesetih Lotus je uveo zemljani efekt aerodinamike koji je bolidima povećao brzinu na krivinama.[2]
Stvaranje Međunarodne federacije sportskih automobila 1979. je uzrokovalo niz nesporazuma između FISE i FOCE u kojima su se FISA i njen predsednik Žan Marij Balestre neprestano sukobljavala sa društvom konstruktora Formule 1 oko televizijskih zarada i tehničkih pravila.
FIA je stavila zabranu na zemljani efekt aerodinamike u sezoni Formule 1 1983. Do tada su već turbonabijeni motori, koje je Reno uveo 1977, proizvodili 700 ks (520 kW) i tako postali neizostavni deo takmičenja. Kasnije, tačnije 1987, turbo bolidi Formule 1 su proizvodili 1000 ks u trci. Ti automobili su bili i ostali najsnažniji trkaći automobili ikad napravljeni. Da bi smanjila energiju motora i brzinu, FIA je ograničila kapacitet rezervoara goriva 1984. i smanjila brzine bolida 1988. pre zabrane motora sa turbo punjenjem 1989.
U ranim devedesetim ekipe su uvele pomoćnog elektronskog vozača za upravljanje snagom motora, kontrolu protiv proklizavanja i poluautomatski menjač. Neke su posuđene od savremenih motornih vozila. Neke kao aktivni oves je prvenstveno napravljen za stazu a kasnije su se probile na tržište ličnih automobila. FIA je zbog pritužbi da je tehnologija određivala rezultat trka više nego vozačeva veština zabranila 1994. mnogo takvih pomoćnih sredstava. Ipak mnogi posmatrači su smatrali da je zabrana takvih pomoći vozačima zapravo bila zabrana zato što FIA nije imala neku tehnologiju koja bi eliminisala takve stvari u trci.
Timovi su potpisali drugi dogovor o slaganju (Dogovor Konkord), 1992. i treći 1997. koji ističe krajem 2007.
Na stazi ekipe Maklaren i Vilijams su dominirale 80-ih i 90-ih. Honda i Maklaren su najviše dominirali za vreme osamdesetih dok je Reno pojačan za Vilijamsovim vozačima dobio nekoliko prvenstava sredinom 90-ih. Rivalstvo između trkačkih legendi Airtona Sene i Alena Prosta je postalo u pravo sportsko rivalstvo u sezoni 1988. i nastavila se sve dok se Prost nije povukao krajem 1993. Tragična pogibija Sene 1994. u krivini Tamburelo na Velikoj nagradi San Marina je uslovila poboljšanje sigurnosnih standarda u Formuli 1. Od tog vikenda nijedan vozač nije poginuo za vreme trke.
Zbog tehnoloških napredaka u 90-im cena takmičenja u Formuli 1 je dramatično porasla. To je povećalo finansijski teret, što je rezultovalo da niskobudžetne ekipe nisu finansijski mogle opstati u Formuli 1. Od 1990. 28 timova se povuklo iz Formule 1 što je podstaklo bivšeg vlasnika Džordan F1 tima Edija Džordana da kaže da su dani takmičenja gusarskih brodova gotovi.[3]
Staze
[uredi | uredi izvor]
Tipična staza Formule 1 sastoji se od ravnog dela tzv. startno ciljne ravnine, bokseva gde se vozači zaustavljaju tokom trke na nadolivanje goriva i gde ekipe podešavaju bolide pre trke a koji se nalaze pokraj startno ciljne ravnine i niza zavoja. Na većini staza vozi se u smeru kazaljki na satu. Vožnja u smeru suprotnom od kazaljke na satu uveliko opterećuje vozače posebno zbog G sila koje deluju u zavojima na način da ih opterećuje na način koji nije prirodan. Neki zavoji takođe su izazov za vozače kao brzi O Ruž na stazi Spa Frankošamps i šikana pre njega, zavoj Tamburelo na stazi Imola i Kurva Grande na stazi u Monci.
Većina staza je sagrađena specijalno za trke Formule 1, iako postoji jedna ulična trka koja se vozi na stazi Monako za vreme Velike nagrade Monaka (pre su to bile i Velika nagrada Las Vegasa i Detroita). Velika nagrada Monaka održava se u kalendaru svetskog prvenstva zahvaljujući svojoj istoriji i glamuru koji je prati iako ne zadovoljava sigurnosne uslove koji se zahtijevaju pri trci i izgradnji staze.
Projektovanje novih staza traži visoku sofisticiranost (npr. staza u Bahrainu), a većinu novih staza projektovao je Herman Tilke. U počecima svetskog prvenstva vozači koji bi izletali sa staze bili su zaustavljani balama sena, travnatim zamkama ili gumama postavljenim uz stazu koje bi apsorbovale njihov udar. Nakon pogibije Sene i Razenbergera u Imoli godine 1994, FIA je napravila radikalne promene na stazama i bolidima. Bolidi su usporeni, a na staze su dodane široke zone izletanja da bi se sprečio udar bolida sa vozačem u barijere, a ako i dođe do udara, da barijere prime što manju energiju udara. Ova nova pravila o brzini bolida nije dobro primio deo fanova jer se izgubio deo atrakcije na trci.
Trka i strategija
[uredi | uredi izvor]Svaki vikend Velike nagrade počinje u petak sa dva slobodna treninga, a nastavlja se u subotu sa još jednim slobodnim treningom. Nakon slobodnih treninga nastavljaju se kvalifikacije za nedeljnu trku. Kvalifikacije se održavaju po sistemu eliminacija. Ima 3 runde. U prvoj rundi izlaze se svih 22 vozača na stazi, najbržih 16 u toj rundi prolaze u sledeću. 1. runda traje 18 minuta. Druga runda traje 15 minuta, i najbržih 10 prolazi dalje. 3. runda traje 12 minuta. Najbrži u toj rundi osvaja pol poziciju u trci.
Trka počinje krugom za zagrevanje, nakon kojeg se bolidi poređaju na startne pozicije koje su osvojili u kvalifikacijama. Ako vozač iz nekog razloga ne krene u krug za zagrejavanje kreće u trku sa zadnjeg mesta.
Svetlosni signali označe početak trke i trka može početi. Trka je duga nešto više od 300 km i ograničena je na dva sata. Za vreme trke vozači ulaze u boks jedan ili više puta na zamenu guma ako ugrožavaju vozačev nastavak trke.
Na kraju trke vozači i ekipe se boduju zavisno od pozicije koju su osvojili na kraju trke. FIA je odredila da se boduje prvih deset koji su završili trku i po sistemu 25-18-15-12-10-8-6-4-2-1 (prvi osvaja 25 bodova, drugi 18 bodova itd.). Pobednik Prvenstva vozača odnosno Prvenstva konstruktora (ekipa) je onaj vozač odnosno ekipa koja tokom sezone osvoji najviše bodova.
Vozači i konstruktori
[uredi | uredi izvor]_qualifying_at_USGP_2005.jpg)
Formula 1 ekipe izgrađuju šasiju bolida po standardu ali se dopuštaju sitne dorade na šasiji u svrhu povećanja brzine. Pre su ekipe u Formuli sami izgrađivani motore, ali danas to radi manji broj ekipa. Ekipe kupuju motore od kompanija (BMV, Daimler Krajsler, Reno, Tojota i Honda) koje su specijalizovane za izradu motora bolida Formule 1, i na taj način ušteđuju veliki novac u svom budžetu. Većina proizvođača motora snabdevaju motorima jednu ili eventualno dve ekipe prvenstveno radi velikih troškova u razvoju novog motora. Jedini komercijalni proizvođač motora je Kosvort.
Ime ekipa u pravilu je ime konstruktora šasije ako ne proizvodi motore za bolide tada u imenu ima i naziv proizvođača motora. Primer: Ekipa Ferari izrađuje i motor i šasiju svojih bolida, Ekipa BMV Vilijams šasiju izrađuje Vilijams a motor BMV.
U prvoj sezoni 1950. je učestvovalo 18 ekipa od kojih su mnoge zbog velikih troškova brzo izašle iz svetskog prvenstva. Ekipa Ferari je jedina ekipa koja se takmiči od 1950. pa do danas. Iako ekipe nerado govore o veličini budžeta on se po procenama kreće od 75 do 500 miliona američkih dolara.
Nova ekipa koja ulazi u Svetsko prvenstvo Formule 1 mora uplatiti 25 miliona engleskih funti FIA-a, koji se na kraju sezone raspoređuju ostalim ekipama. Nove ekipe preferiraju kupovinu neke već postojećih ekipa koje su u formuli 1 smanjujući tako troškove (npr. B. A. R. kupio je Turel a Midland Džordan).
Svaki bolid ima svoj broj. Prošlogodišnji pobednik svetskog prvenstva vozača ima broj 1, a njegov kolega iz ekipe broj 2. Brojevi ostalih se dodeljuju na osnovu osvojene pozicije ekipe u prošlogodišnjem Svetskom prvenstvu konstruktora. U slučaju da svetski prvak (vozač) više nije aktivan u Formuli 1 njegova ekipa dobija brojeve za svoje vozače 0 i 2. Ovo pravilo postoji jer se brojevi vozača ne dodeljuju vozačima nego ekipama. Broj 13 se ne koristi za bolide, pa tako sedma ekipa ima bolide 14 i 15, osma 16 i 17 i tako dalje.
Luis Hamilton i Mihael Šumaher drže rekord u najviše osvojenih Svetskih prvaka vozača (7), a ekipa Ferari drži rekord u Svetskom prvenstvu konstruktora (16). Johen Rint je jedini kojem je posthumno dodeljen naslov Svetskog prvenstva vozača.
Velika nagrada
[uredi | uredi izvor]Broj Velikih nagrada koje se voze u jednoj sezoni varirao je tokom godina. Na prvom svetskom prvenstvu Formule 1 1950. bilo je samo sedam trka (Velikih nagrada), 1980-ih broj se kretao oko 16 ili 17 trka da bi u sezoni 2005. bilo 19 trka.
Šest od sedam trka iz sezone 1950. bilo je u Evropi, a jedina trka koja se nije vozila u Evropi bila je Indijanapolis 500 koja je kasnije zamenjena Velikom nagradom SAD. Sa godinama svetsko prvenstvo Formule 1 proširilo i na ostale kontinente. Prva Južno Američka trka bila je Velika nagrada Argentine 1953, Afrike Velika nagrada Maroka 1958, Azije Velika nagrada Japana 1976, a Australije Velika nagrada Australije 1985. Danas su trke raspoređene po svim kontinentima sveta (Evropa, Azija, Australija, Severna Amerika, i Južna Amerika).
Tradicionalno svaka država koja ugošćuje neku Veliku nagradu daje joj ime po imenu svoje države (npr. ako se trka održava u Nemačkoj tada se ta Velika nagrada naziva Velikom nagradom Nemačke), a ako se u nekoj državi održavaju dve ili više trka tada dobijaju različita imena.
Velike nagrade koje su od početka (ili duže vreme) u Svetskom prvenstvu nisu se održavale na istoj stazi sve godine. Na primer Velika nagrada Velike Britanije vozila se na stazi Silverston i Brend Heč. Jedino je Velika nagrada Italije uvek vožena na istoj stazi Monca, osim 1980. kada je vožena na stazi Imola na kojoj se danas vozi Velika nagrada San Marina.
Velika nagrada Bahreina je prva trka koja se održava na Bliskom istoku koja se održava na stazi koja je izgrađena u pustinji, i uz nove trke (i staze) u Kini i Turskoj daje nove šanse za ekspanziju ovog sporta.
Vidi još
[uredi | uredi izvor]Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Bartunek, Robert-Jan (18. 09. 2007). „Sponsorship, the big business behind F1”. CNN.com. Cable News Network. Arhivirano iz originala 22. 02. 2010. g. Pristupljeno 08. 11. 2007.
- ^ Staniforth 1994, str. 96.
- ^ „Jordan: Privateer era is over”. ITV-F1.com. 24. 08. 2006. Arhivirano iz originala 29. 09. 2007. g. Pristupljeno 12. 09. 2006.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Staniforth, Allan (1994). Competition Car Suspension. Haynes. str. 96. ISBN 978-0-85429-956-0.
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]
- www.AutoMotoTrke.net WEB portal za ljubitelje AutoMoto trka u regionu. (jezik: srpski)
- www.f1-serbia.com Jedan od kvalitetnijih domaćih sajtova Formule 1 (jezik: srpski)
- Zvanični veb-sajt
- www.f1-live.com Jedan od kvalitetnijih sajtova o Formuli 1 (jezik: engleski)
- Trenutna pravila Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. mart 2015) (jezik: engleski)
- www.forix.com Rezultati i statistike (jezik: engleski)
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ostale | |
