Pređi na sadržaj

Hronologija Narodnooslobodilačke borbe avgust 1941.

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Partizanska spomenica 1941.
Partizanska spomenica 1941.

Hronološki pregled važnijih događaja vezanih za Narodnooslobodilačku borbu naroda Jugoslavije, koji su se desili tokom avgusta meseca 1941. godine:

1. avgust[uredi | uredi izvor]

Kuća u Ulici Rajka Mitića br. 16, u kojoj se od 1941. do 1943. nalazila ilegalna štamparija CK KPJ, a kasnije Muzej ilegalnih štamparija
Spomenik kod hotela „Park”, u Nišu, povodom bombaškog napada 2. avgusta 1941. godine

2. avgust[uredi | uredi izvor]

  • U blizini sela Lipovac, kod Aleksinca, Okružni komitet KPJ za Niš formirao Ozrenski partizanski odred. Za komandanta odreda je određen Dimitrije Dragović, a za političkog komesara Ivan Vuković.[2]
  • Član SKOJ-a i omladinskih udarnih grupa Aleksandar Vojinović, bacio dve bombe na nemačke oficire u veliku salu hotelu „Parku” u Nišu, gde su se inače hranili nemački oficiri. Prema nemačkim izveštajima tada je poginuo jedan i ranjeno pet pripadnika Vermahta. Ovaj podvig sbažno je odjeknuo u narodu s područja jugoistočne Srbije.[2]
  • Ustaničke snage iz sreza Donji Lapac zauzele ustaško uporište Boričevac. Kao odmazdu za ustaške zločine nad Srbima, u kojima je na teritoriji sreza Donji Lapac, u periodu od 10. juna do 27. jula, ubijeno oko 900 ljudi, ustanici su selo razorili i do temelja spalili, a deo zatečenih stanovnika — njih 38 bacili u jamu Brotinju. Najveći deo stanovništva iz Boričevca, je u noći 1/2. avgust pobegao u Kulen Vakuf.
  • U Sanskom Mostu, u žitnom magacinu i na polju „Šušnjar”, četa Zagrebačkog ustaškog bataljona streljala oko 800 talaca, sa područja sreza Sanski Most. Pokolj je nastavljen i idućih dana, tako da je u ovom srezu ubijeno oko 3.000 Srba.[3]
  • Ustaše i domobrani, jačine jednog bataljona, iz Trebinja pokušali da se probiju u narodni zbeg na planini Viduši. Potiskujući delove Viduškog odreda narodne vojske, oni su preko Begović Kule, sutradan izbili na Zmijinac, ali su tamo protivnapadom ustanika bili razbijeni.[3]
  • Ustaše organizovale prepad na selo Prebilovci, kod Čapljine, iz koga je uspelo pobeći oko 200 muškaraca, jer je vladalo uverenje da ustaše hapse samo muškarce. Kada su ušli u selo i videli da nema većine muškaraca, ustaše su otpočele dvodnevno zlostavljanje stanovništva, praćeno pljačkom i silovanjima, kao i ubistvom nekoliko destina ljudi. Potom su pohvatali 414 ljudi, uglavnom žena i dece i 4. avgusta ih sproveli u selo Tasovčiće, gde su nastavljena iživljavanja. U toku 5. i 6. avgusta ustaše su bacanjem u kamu Golubinka, u blizini sela Šurmanici, kod Međugorja, pobili sve pohvatane meštane Prebilovaca. Narednih dana su nastavljena ubistva u okolini Prebilovaca, hvatanjem pojedinih meštana koji su uspeli da izbegnu pre ulaska ustaša u selu, čime broj ubijenih u ovom mestu tokom avgusta 1941. godine iznosi ukupno 601 lice. U ovom pokolju učestvovale su ustaše iz Čapljine i okolinih sela, kao i ustaše iz Šurmanaca.[3]



3. avgust[uredi | uredi izvor]

4. avgust[uredi | uredi izvor]

Spomen-ploča kod Botaničkog vrta, gde je izvršen napad na ustašku sveučilišnu santiju
Spomenik borcima Kikindskog partizanskog odreda na Simićevom Salašu, kod Kikinde
  • U Zagrebu, u blizini Botaničke bašte, omladinska udarna grupa od 12 članova SKOJ-a, u kojoj su se nalazila i tri narodna heroja — Slavko Komar, Ivo Gluhak i Krešo Rakić, izvršila napad bombama na odred pripadnika 13. jurišne santije hrvatskih sveučilištaraca odnosno „Ustašku sveučilišnu santiju”. Tom prilikom ubijena su dvojica ustaša, a njih 18 je bilo ranjeno. Trojica omladinaca su bila uhvaćena na licu mesta, a četvorica su naknadno uhapšena i svi su ubijeni. Kao odmazdu za ovu akciju, ustaše su u narednih nekoliko dana u Zagrebu streljale 185 talaca, uglavnom Jevreja i lica uhapšenih pod sumnjom da su komunisti.[5]
  • Na Simićevom Salašu, u oklini Kikinde, nemačke poterne jedinice otkrile logor Kikindskog partizanskog odreda, koji je bio formiran krajem jula. Posle tročasovne borbe, Kikindski odred je bio razbijen, a u borbi je poginulo 17 partizana, među kojima su bili komandant Uglješa Terzin (1909—1941) i politički komesar Radovan Trnić (1912—1941), narodni heroj.[2][7]
  • U Glini, ustaše u crkvi Presvete Bogorodice izvršile drugi veliki pokolj Srba sa teritorije kotara Vrginmost. Ustaše su najpre 2. avgusta razglasile da se naređuje svim srpskim muškarcima, starijim od 16 godina, da se sutradan sakupe u Vrginmostu radi prekrštavanja u katoličku veru. Pozivu se odazvao znatan broj muškaraca, zastrašen prethodnim događajima i nestanakom mnogih Srba na području Topuskog i Gline. Istog dana, 3. avgusta u Vrginmost je stigla grupa ustaša iz Gline i Topuskog, koja je zarobila sve prispele Srbe i deportovala ih u Glinu. U toku 4. avgusta i noći 4/5. avgusta ustaše su u glinskoj pravoslavnoj crkvi pobili veći deo dovedenih Srba, dok je jedan deo pobijen na lokaciji Latinovo, između Marinbroda i Novog Sela Glinskog. Ukupan broj tada pobijenih Srba iznosi 1.038 osoba, a ovaj zločin su izvele ustaše iz Gline i okoline, predvođenje ustaškim tabornikom iz Gline Nikolom Vidakovićem. Broj ubijenih bio bi i veći, da pripadnici partizanske čete iz sela Stipan, na čelu sa Nikolom Vidovićem, nisu zabranili seljacima Stipana i Ostrožina da se odazovu na pokrštavanje i da idu u pravcu Vrginmosta.[5]
  • U selo Opličići, kod Čapljine upale ustaše iz Stoca i okoline, na čelu rojnikom Stojanom Ragužom. Oni su tada pohvatali oko 350 stanovnika, svih uzrasta i poveli ih u selo Domanoviće, gde su žene i deca puštni kućama. Muškarci su potom sprovedeni na Bivolje brdo, gde je njih 38 bačeno u jamu, dok je njih 10 odvedeno preko Neretve i ubijeno u blizini Širokog Brijega. Istog dana, izvršen je naknadni pretres sela, kada je uhvaćeno još 14 muškaraca, koji su ubijeni u blizini Aladinića.[3]



5. avgust[uredi | uredi izvor]

  • U blizini Šavnika, u rejonu Mekih dolova, četa Jezerskog bataljona i manji delovi Drobnjačkog i Uskočkog bataljona napali mehanizovanu kolonu italijanske divizije „Alpski lovci” (Kačatori dele Alpi) od oko 100 kamiona i 15 tenkova, koja se od Nikšića kretala prema Šavniku. Borba se produžila i sledećeg dana, ali su Italijani na kraju uspeli da zauzmu Šavnik. Zbog pretrpljenih gubitka, Italijani su spalili sela Kruševice i Mokro.[8]
  • U selo Rijeka Piperska, kod Podgorice ušla kaznena ekspedicija od oko 100 dobro naoružanih vojnika sa ciljem da kazni stanovništovo, zbog uništenja italijsnke patrole prethodnog dana u ovom selu. Odmah po ulasku u selo, grupa gerilaca im je pružila otpor, a tokom borbe gerilcima su pritekli u pomoć gerilci iz susednih piperskih sela i Lješkopoljskog gerilskog bataljona. Italijanski vojnici su se povukli prema jednoj pećini na obali Morače, gde su savladani. U ovoj borbi je poginulo ili se utopilo u Morači 79 italijaskih vojnika, a jedan oficir i jedan vojnik su zarobljeni. Zaplenjeno je i veća količina naoružanja i opreme.[8]
  • Oko 50 ustanika iz okoline Šekovića, pod komandom Miloša Zekića, komandanta Sreskog vojnog štaba za Birač, napalo i uništilo žandarmerijsku stanicu u Šekovićima. Povod za napad, bio je oslobođenje uhapšenih seljaka, koji su bili uzeti za taoce. U oslobođene Šehoviće, istog dana je došao i Oblasni vojni štab za tuzlansku oblast, po čijem je naređenju formirana Komanda mesta, a politički komesar Oblasnog vojnog štaba Cvijetin Mijatović se obratio okupljenom narodu. Oslobođenje Šekovića je predstavljalo početak masovnog ustanka u područiju Birača.[3]
  • Na planini Jelovici, od Jeseničke i Jeloviške partizanske čete formiran Gorenjski partizanski bataljon (nazivan i Cankarev bataljon). Odred je formirao Stane Žagar, član Vrhovnog zapovedništva slovenačkih partizanskih četa, za komandanta je bio određen Jože Gregorčič, a za političkog komesara Ivan Bertoncelj. Ovaj bataljon je bio glavna partizanska jedinica u zapadnom delu Gorenjske i jezgro za okupljanje novih jedinica u 1942. godini.[9]
  • Lički ustaški zdrug, pod komandom Ivana Devčića Pivca, izvršio prepad na zbeg stanovnika iz sela Divosela i Čitluk, kod Gospića, koji se nalazio na lokaciji Kruškovače, iznad Divosela. Tokom prepada jedan deo civila je uspeo se spase bekstvom, ali su ustaše u Kruškovačama ubile oko 300 lica, od kojih su većina bili žene, deca i starci. Istog dana, ustaše su upale u Divoselo, gde su izvršili pljačku i paljenje sela i ubili 17 meštana. Sutradan, 6. avgusta, ustaše su uhvatile 53 stanovnika Divosela, koji su uspeli pobeći iz ustaškog obruča na Kruškovačama i sve ih pobacali u Jarčju jamu na Velebitu.[5]

Početak avgusta[uredi | uredi izvor]

  • U Velesu Lazar Koliševski održao sastanak sa privremenim Mesnim komitetom KPJ za Veles i upoznao ga sa pismom CK KPJ, od 24. jula o antipartijskoj aktivnosti sekretara PK KPJ za Makedoniju Metodija Šatorova i njegovih istomišljenika. Odlučeno da se sa ovim upozna celokupno članstvo KPJ u Velesu i nastavi izvođenje diverzantskih i sabotažnih akcija. Ovom prilikom je i formiran novi Mesni komitet KPJ za Veles.[6]

6. avgust[uredi | uredi izvor]

  • U Zenici, uz pomoć jednog ustaškog agenta koji se ubacio u partijsku organizaciju, ustaše i policija uhapsile preko 20 članova KPJ. Među uhapšenima su bili članovi Mesnog komiteta KPJ za Zenicu i pripadnika udarne grupe, koji su imala zadatak, da po direktvivi Pokrajinskog komiteta KPJ za Bosnu i Hercegovinu, izvrše rušenje „Simens-Martinovih peći” u zeničkoj železari. Prilikom pokušaja izvođenja diverzije, u sukobu sa ustašama poginuo je član Mesnog komiteta KPJ za Zenicu Ibrahim Perviz (1902—1941), narodni heroj.[3][10]
  • U selu Mlakva, kod Perušića ustaše pozvale srpsko stanovništvo na pokatoličavanje, a zatim njih oko 300, povezanih žicom, odveli u zaselak Kosu i tamo ih pobili, a leševe spalili u jednoj kući. Pre ovog zločina, ustaše su 2. avgusta ubili 20 stanovnika Mlkave bacanjem u jamu Sveta Ana, kod sela Gornji Kosinj.[5]
  • U Jajcu, ustaše uhapsile delegata Oblasnog komiteta KPJ za Bosansku krajinu Ivicu Mažara (1915—1941), narodnog heroja, koji je u tom kraju trebalo da organizuje ustanak i formira partizansku četu. Pošto su otkrile njegov identitet, u strahu da ne bih došlo do njegove otmice iz zatvora, ustaše su ga prebacile u Banjaluku, a potom u logor Gospić, gde je mučen i ispitivan i 2. septembra streljan. Neposredno pre hapšenja, Mažar je uspeo da partijskoj organizaciji u Jajcu prenese odluku OK KPJ za Bosansku krajinu, kojom su u Štab za rukovođenjem borbe na sektoru Jajca, određeni Nemanja Vlatković, Radomir Mitrić, Esad Ademović, Makso Dakić i dr.[3][11]
  • U logoru Kruščica, kod Travnika došlo do pobune zatočenika u kojoj je ubijeno 29 logoraša, dok je 41 logoraš odmah potom osuđen na smrt od strane prekog suda i osuđen na smrt i pogubljen. Ubijeni logoraši su većinom bila sa Pala, a manji deo iz Zenice.[3]
  • U blizini sela Mokrina, kod Kikinde pripadnici Kikindsko-mokrinskog partizanskog odreda spalili 70 jutara pšenice.[2]



7. avgust[uredi | uredi izvor]

  • Grupa od 37 boraca Mačvanskog partizanskog odreda ušla u Bogatić i izvršila akciju razoružavanja žandarmerijske stanice, čime je grad bio zauzet. Tom prilikom iz zatvora je oslobođeno oko 80 zatvorenika i talaca, a ubijeni su sreski načelnik Jovan Stanisavljević, jedan folksdojčer i još nekoliko saradnika okupatora. Spaljena je arhiva Poreske uprave i demolirana pošta i svi telefonski i telegrafski uređaji u njoj. S obzirom da je tog dana bio pijačni dan u Bogatiću, komandant Odreda Nebojša Jerković je održao govor okupljenom narodu i pozvao ga u borbu. Istog dana Odredu se priključilo 50 novih boraca, a posle par časova, Odred se povukao ka planini Ceru.[2]
  • U Split iz Zagreba doputovali delegati Centralnog komiteta KP Hrvatske Pavle Pap Šilja i Mirko Kovačević. Odmah po njihovom dolasku održan je sastanak Pokrajinskog komiteta KPJ za Dalmaciju, na kome su delegati doneli pismo CK KPH u kome se kritikuje dosadašnji rad Pokrajinskog komiteta i njegovog sekretara Vicka Krstulovića, zbog aktivnosti koja je bila usmerena na štrajkove i diverzije, umesto na formiranje partizanskih odreda. Oni su tada Pokrajinskom komitetu dali rok od tri dana da se otpočne sa organizovanjem partizanskih odreda iako je ovo izazvalo protivljenje delova članova Pokrajinskog komiteta, koji su smatrali da je to kratak vremenski period, ali su oni ostali prema prvobitnoj odluci. Oni su odmah potom formirali Štab NOP odreda Dalmacije i otpočeli aktivno da rade na organizaciji partizanskih odreda u Dalmaciji, ali su obojica ubrzo stradala — Kovačević 13. avgusta u okolini Splita, a Pap 15. avgusta u okolini Šibenika.[5][12]
  • U Mariboru, u Kolodvorskoj ulici, na osnovu dojave Gestapo upao u stan Mare Čepić, koji je služio sa sastanke ilegalaca i pohapsio sve ukućane, a potom napravio zasedu. Tog dana u stanu je trebalo da se održi sastanak Slavka Šlandera, sekretara Pokrajinskog komiteta KPS za Štajersku i njegove saradnice Slave Klavore, koja je bila sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a za Maribor. Pošto je Slava prva stigla bila je uhapšena. U trenutku dok su Gestapovci izvodili Slavu iz kuće, naišao je Slavku Šlander, koji je pokušao da je spase, ali je i sam bio uhapšen. Oboje su streljani u Mariboru 24. avgusta.[9]
  • U Josipdolu ustaše ubile 24 meštanina srpske nacionalnosti, koji su bili uhapšeni prethodnog dana. Istog dana, ustaše su upale u selo Trojvrh, gde je ubijeno oko 80 ljudi. U selima Vojnovac i Vajin Vrh ustaše su uhapsile 76 lica, koje su odvedeli u Josipdol, gde su dvojica prebijena na smrt, dok je pokolj ostalih uhapšenika sprečen intervencijom italijanskih oficira.[8]
  • U noći 7/8. avgust Kolubarska četa Valjevskog partizanskog odreda, pod komandom Radivoja Jovanovića, izvršila napad na Ljig, u kome je razoružala žandarmerijsku stanicu i zauzela mesto. Sutradan, 8. avgusta, četa je zauzela železničku stanicu Latković, zaustavila voz i pobila nemačke vojnike koji su se nalazili u njemu.[2]

8. avgust[uredi | uredi izvor]

Spomenik Branku Krsmanoviću u Paraćinu
Spomenik Branku Krsmanoviću u Paraćinu
  • Na planini Kosmaju, jake nemačke snage oko 8.000 vojnika, pod komandom general-majora Fridriha Štala, komandanta 714. pešadijske divizije, otpočele blokadu planine sa ciljem uništenja Kosmajskog partizanskog odreda. Ova operacija nosila je naziv „Operacija Baden”. Pošto je Štab odreda, preko partijske organizacije Mladenovca saznao da se sprema ofanziva na Kosmaj, on je o tome obavestio sve čete, izuzev Mladenovačke, koja se tada nalazila na terenu. U trenutku nemačke blokade, na njemu nije bilo partizana, izuzev delova Mladenovačke čete, koji su Nemcima pružili žestok otpor. U ovim borbama poginulo je oko 18 partizana i 10 Nemaca. Među poginulima, bili su član Štaba NOP odreda Srbije Branko Krsmanović (1915—1941), narodni heroj i Milivoje Radosavljević (1919—1941), sepcijalni kurir Valjevskog partizanskog odreda.[2][13]
  • Na Kameniku, u Piperima, kod Podgorice, u prisustvu delegata CK KPJ Milovana Đilasa, održano prošireno Pokrajinsko savetovanje KPJ za Crnu Goru, Boku i Sandžak na kome je izvršena analiza i data ocena Trinaestojulskog ustanka i doneti zaključci u vezi sa daljim razvitkom oružane borbe. U toku savetovanja je doneta odluka i da se izvrši reorganizacija gerilskih odreda i stvore partizanski odredi, a u skladu sa tim je umesto postojeće Privremene Vrhovne komande, formiran Štab NOP odreda za Crnu Goru, Boku i Sandžak, na čijem se čelu nalazio Arso Jovanović. Posle savetovanja, održane su sreske partijske konferencije i pristupilo se reorganizaciji gerilskih odreda.[8][12]
  • Delovi italijanske divizije „Pusterija” ušli u Mojkovac, koji su branili Kolašinsko-rečinski i Bijelopoljski ustanički bataljoni. Delovi iste divizije su nastupajući od Kolašina prema Bijelom Polju, zapalile 15 kuća u selu Mušovića Rijeka, kod Kolašina, a potom i delove dela Štitarica i Podbišće, kod Mojkovca. Istog dana, italijanska divizija „Venecija” je napadajući iz pravca Podgorice zauzela Andrijevicu.[8]
  • U blizini sela Štrbac, kod Knjaževca formiran Zaglavsko-timočki partizanski odred (kasnije nazvan Knjaževački partizanski odred). Za komandanta je određen Ljuba Radulović, a za političkog komesara Dimitrije Todorović Kaplar.[2]
  • U selo Pustopolje, kod Pala, u blizini Sarajeva, grupa boraca Romansijske partizanske čete, pod komandom Pere Kosorića, napala i razoružala žandarmerijsku stanicu, ubivši pritom tri žandarma. Ovo je bila prva oružana partizanska akcija u blizini Sarajeva, a već sutradan dve čete nemačke 718. pešadijske divizije i bataljon domobrana su napali Romanijsku partizansku četu i potisnuli je ka Romaniji.[3]
  • U Ćupriji trojica istaknutih aktivista NOP-a — Jovan Joca Milosavljević (1919—1941) i Života Stanisavljević, članovi Okružnog komiteta KPJ i Milan Premasunac, član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju učestvovali u uličnom oružanom sukobu. Folksdojčer Karlo Ferloger je na ulici prepoznao Jocu Milosavljevića i odmah pripucao na svu trojicu. Milan je uspeo da pobegne, Života je odmah ubijen, a Joca je bio ranjen u nogu. Uhapšen je i odveden u policiju, gde je mučen i preminuo je istog dana. Kasnije je proglašen za narodnog heroja.[2][14]
  • U selu Miloševu, kod Jagodine Nemci streljali Radisava Nikčevića (1917—1941), člana Okružnog komiteta KPJ za Jagodinu i njegovog oca Iliju. On je istog dana, u pratnji Gojka Drulovića, pošao po zadatku u Drugi šumadijski odred, ali su obojica bili uhapšeni kod Miloševa. Posle strahovitg mučenja, vezan je lancima i odveden u Jagodinu, gde je proveden kroz glavne centralne ulice, a potom vraćen u Miloševo, gde je predveče istog dana streljan u blizini železničke stanice. Kasnije je proglašen za narodnog heroja.[2][15]



9. avgust[uredi | uredi izvor]

  • Jedinice italijanske divizije „Pusterija” zauzele Bijelo Polje.[8]
  • U selu Miostrah, između Bosanske Krupe i Cazina, ustaše pohvatale oko 200 stanovnika srpske nacionalnosti, među kojima je bio veliki broj žena i dece i pobile ih na stratištu Durdžić gaj. Ovaj zločin izvele su ustaše iz Miostraha, koje je predvodio lokalni hodža Bećir Borić.[3]
  • U toku noći 9/10. avgust u blizini sela Rakovica, na putu Sarajevo—Kiseljak, borci Semizovačke partizanske čete napali kamion sa sutašama i tom prilikom ubili 6, a ranili trojicu ustaša. U znak odmazde za ovu akciju, sutradan su ustaše iz Sarajeva i Travnika upale u selo Rakovicu, gde su ubili 125 meštana i u selo Blažuj, gde su ubili 25 meštana.[3]

10. avgust[uredi | uredi izvor]

  • U Moskvi održan Prvi sveslovenski kongres, kojim je predsedavao Aleksej Tolstoj. Kongres je osudio fašističku agresiju i pozvao sve slovenske narode u borbu. Kongres je izabrao i Sveslovenski komitet, a kao jugoslovenski predstavnici na Kongresu su učestvovali Božidar Maslarić i Dmitar Vlahov. Predstavnik jugoslovenske izbegličke Vlade u Moskvi, nije se odazvao pozivu da prisustvuje kongresu.[6]
  • U Beogradu, u ilegalnoj štampariji CK KPJ, otpočelo štampanje prvog broja „Biltena Glavnog štaba NOPO Jugoslavije”. Prvi broj Biltena napisao je i uredio komandant Glavnog štaba Josip Broz Tito, a u uvodniku ovog broja štampan je tekst „Zadatak narodnooslobodilačkih partizanskih odreda”, u kome je datao uputstvo o formaciji i zadacima partizanskih odreda. Štampanje je završeno do 15. avgusta i tada je preko partijskih veza otpočela distribucija oko 5.000 primeraka širom zemlje, koji su na terenu bili dodatno umnožavani. Do kraja rata izašlo je ukupno 47 brojeva Biltena.[2]
  • U Beogradu održana sednica Politbiroa CK KPJ, kojoj su prisustvovali Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković, Ivan Milutinović i Blagoje Parović. Na sednici je proučen izveštaj Blagoja Parovića, koji je u ime CK KPJ, zajedno sa Vladom Popovićem i Edvardom Kardeljem, od 23. do 28. jula u Zagrebu, vodio istragu o sukobu rukovodstva CK KP Hrvatske sa Josipom Kopiničem, šefom Kominterninog odseka za vezu u Zagrebu. Nakon analize događaja u CK KPH, doneta je odluka — o partijskim kaznama, koje su izrečene pojedinim članovima CK KPH i CK KPJ (jedan od kažnjenih bio je Pavle Pap); o raspuštanju Mesnog komiteta KPH za Zagreb (još pre donošenja ove doluke CK KPH je polovinom jula formirao novi MK KPH za Zagreb) i o zahtevu Kominterni da Josipa Kopiniča smeni sa dužnosti šefa punkta za vezu i stavi ga na raspologanje KPJ (do ovoga nije došlo i Kopinič je nastavio da obavlja svoju dužnost sve do raspuštanja Kominterne, maja 1943).[2][16]
  • Gerilski odredi Sreskog vojnog štaba za Birač i četničke grupe pod komandom Aćima Babića izvršili ponovni napad na Vlasenicu (prvi neuspeli napad je izvršen 9. avgusta). Napad je izvršen prema planu političkog komesara Oblasnog vojnog štaba za tuzlansku oblast Cvijetina Mijatovića, koji je tokom napada rukovodio koordinacijom borbe. Posle višečasovne borbe ustaško-domobranska posada je bila primorana na predaju i Vlasenica je bila oslobođena. Tom prilikom poginulo je 50, ranjeno 30, a zarobljeno 150 neprijateljskih vojnika, dok je veći deo njih uspeo da se izvuče ka Zvorniku. Takođe je i zaplenjena velika količina naoružanja, municije i druge vojne opreme. Vlasenica je bila prvo sresko mesto oslobođeno na područiju istočne i centralne Bosne.[17]
  • Jedinice italijanske divizije „Pulje” zauzele Berane.[8]
  • Na planini Kukavici, u prisustvu Dragog Stamenkovića člana Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju, formiran Kukavički partizanski odred. Za komandanta odreda je određen Miloš Manojlović, a za političkog komesara Vlasta Stojanović.[2]
  • U toku noći 10/11. avgust deo Mačvanskog partizanskog odreda, predvođen komandantom Odreda Nebojšom Jerkovićem napao i ponovo zauzeo Bogatić. U toku noći, veliki broj stanovnika se okupio u centralnoj gradskoj ulici gde ime je Nebojša Jerković održao govor. Tom prilikom je u Odred stupilo nekoliko desetina novih boraca. Gotovo istovremeno, drugi deo Odreda, predvođen političkim komesarom Mikom Mitrovićem je razoružao žandarmerijsku stanicu u selu Crna Bara, a zapalio opštinske arhive u selima — Salaš Crnobarski, Banovo Polje, Glogovac i Radenković.[2]



11. avgust[uredi | uredi izvor]

  • Odlukom Pokrajinskog komiteta KPJ za Dalmaciju, a u skladu sa odlukama donetim na sastanku sa delegatima CK KPH održanom 7. avgusta, formirana tri partizanska odreda. Najpre je 10. avgusta u okolini sela Bitelića, kod Sinja formiran Sinjski partizanski odred, koji je imao 74 borca. Potom su 11. avgusta formirani — Solinski partizanski odred, formiran u okolini Solina, sa 72 borca i Splitski partizanski odred, formiran u Splitskom polju, sa oko 60 boraca.[5]
  • U Zagrebu izšao prvi ratni broj lista „Vjesnik”, koji je bio organ Jedinstvenog narodno-oslobodilačkog fronta Hrvatske. Kao Urednici na prvim brojevima lista sarađivali su — Pavle Gregorić, Rade Končar, Vladimir Bakarić, Vlado Popović i Mladen Iveković. List je izlazio do kraja rata, sa prekidima od decembra 1941. do marta 1942. godine i od januara do aprila 1943. godine. Sve do jeseni 1941. štampan je u Zagrebu, potom na oslobođenoj teritoriju Korduna, a tokom rata na raznim mestima. Do 1943. godine list je izlazio mesečno, potom je izlazio nedeljno, a od 12. maja 1945. godine dnevno. Od prvog broja u zaglavlju lista je stojala parola „Smrt fašizmu — sloboda narodu”, što je prvo zabeleženo korišćenje ove parole, koja je bila moto čitavog Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP).[5][16]
  • Pohorska partizanska četa napala nemačku žandarmerijsku stanicu u Ribnic na Pohorju (u toku rata ovaj grad je bio preimenovan u Reifing) i u toku borbe ubila dvojicu, a ranila jednog žandara. U znak odmazde za ovu akciju, kao i akciju od 9. jula, kod Zagorje ob Savi (preimenovano u Sagor), okupator je u Mariboru, 24. i 25. avgusta streljao 13 talaca, među kojima su bili — Slavko Šlander, Slava Klavora i Franc Vrunč, narodni heroji.[9]
  • Ustaše upale u sela Tasovčići, Klepci i Višići, kod Čapljine, pohapsila veliki broj meštana i sve ih sprovedela u Tasovčiće, u privremeni logor „Silos”. Ustaše su ubrzo, iz logora pustile većinu žena i dece (pojedine žene i devojke su bile silovane), tako da je u logoru ostalo zatočeno oko 200 muškaraca. Oni su u toku noći 11/12. avugsta odvedeni na Bivolje brdo, kod sela Domanovića, gde su bačeni u jamu.[3]
  • U selu Čavašu, kod Ljubinja, grupa od oko 50 ustaša iz Stoca i Čavaša, na čelu sa Markom Katićem i Vidom Skaramucom, izvršile masovan zločin nad srpskim stanovništvom tokom koga je ubijeno 104 lica, od čega su većina bili žene i deca.[3]

12. avgust[uredi | uredi izvor]

13. avgust[uredi | uredi izvor]

  • U Beogradu u listu „Novo vreme” objavljen „Apel srpskom narodu” u kome je javno osuđen „komunistički ustanak i narod pozvan na poštovanje okupatorskog reda i mira”. Autor Apela bio je Velibor Jonić, komesar prosvete u Komesarskoj upravi Milana Aćimovića. Da bi Apel dobio na značenju, odlučeno je da ga potpišu poznate i ugledne ličnosti iz javnog života. Apel je potpisalo 533 ličnosti, od kojih je dobar deo njih potpisao pod prisilom i ucenama. Uprkos svim pritiscima, mnoge ličnosti su odbile da potpišu, a najpoznatiji među njima su bili — Ivo Andrić, Miloš Đurić, Isidora Sekulić i dr.[6][18]
  • U okolini Šibenika, odlukom Pokrajinskog komiteta KPJ za Dalmaciju, formirana još dva partizanska odreda — Vodičko-zatonski partizanski odred, formiran kod Vodica i Primoštenski partizanski odred, formiran kod sela Grebaštice.[5]
  • Na Kosovcu, na plani Ceru izvršena reorganizacija Mačvanskog partizanskog odreda. Reorganizacija je izvršena na osnovu pisma PK KPJ za Srbiju upućenog OK KPJ za Šabac u kome je traženo da se proširi Odred, zavede gvozdena disciplina i formiraju NO odbori. U okviru Odreda, koji je tada borojao 360 boraca, bilo je formirano šest četa i on je promenio naziv u Podrinjski partizanski odred. Komandant odreda ostao je Nebojša Jerković, za političkog komesara je određen Dušan Ostojić, a za zamenika komandanta Milan Belovuković Deva. U toku avgusta u Odred je bio upućen Danilo Lekić Španac, koji je preuzeo dužnost političkog komesara i zamenika komandanta Odreda. Istog dana, 13. avgusta, delovi odreda su napali i razoružali žandarmerijske stanice u selima Tekeriš i Desić. Prilikom napada na Tekeriš, poginuo je Vojislav Radosavljević Buđoni (1918—1941), koji je tok dana bio imenovan za komandira Druge čete.[2]
  • Delovi Valjevskog partizanskog odreda napali nemačku posadu u Krupnju i naneli joj gubitke.[2]



14. avgust[uredi | uredi izvor]

  • U selu Košute, kod Sinja jake italijanske i ustaško-domobranske snage iz Sinja napale Splitski partizanski odred, koji je na putu iz Splita ka Dinari, ovde zanoćio. U višečasovnoj borbi, poginulo je šest od ukupno 44 partizana, među kojima Mirko Kovačević (1916—1941), komandant Odreda i delegat CK KPH u Dalmaciji. Uveče se preostali deo odreda, u manjim grupama odlučio za probijanje. Zbog ne poznavanja terena i umora od trodnevnog marša, Italijani i ustaše su uspele da zarobe 24 partizana, koja su potom sproveli u Sinj i 26. avgusta streljali na Raduši, kod Sinja. Preostali deo boraca je uspeo da se ilegalno vrati u Split.[5][19]
  • Ustaško-domobranske snage jačine 22 bataljona, uz podršku delova nemačke 718. pešadijske divizije, otpočele napade na ustanička područja u Bosanskoj krajini, sa ciljem ugušenja ustanka u ovom kraju. U početnim dejstvima okupatorsko-kvinsliške snage su uspele da odbace ustaničke od komunikacija i deblokiraju neka veća mesta. Usled rasplamsavanja ustanka u srednjoj i istočnoj Bosni, kao i zbog poraza kod Oštrelja, 26. avgusta, operacija je bila obustavljena. Već prvog dana operacije, dva domobranska bataljona ojačana tenkovima, uspela su da izvrše deblokadu Bosanskog Petrovca, koga su gerilski odredi držali u blokadi deset dana.[3]
  • U selu Skeli, kod Obrenovca, borci Prve čete Posavskog partizanskog odreda, na dojavu seljaka iz Skele, izvršila zasedu i u automobilu ubila četvoricu pripadnika „Gestapoa”, na čelu sa poručnikom Erhmanom (seljaci koji su partizanima dojavili ovaj nemački automobil, mislili su da se u njemu nalazi komandant Šapca). U znak odmazde, Nemci su sutradan, 15. avgusta izvršili masovno streljanje u Skeli.[2]
  • Iz Tuzle ustaška policija počela deportaciju Srba i Jevreja u koncentracione logore. U prvom transportu nalazio se Mitar Trifunović Učo (1880—1941), jedna od vodećih ličnosti radničkog pokreta i KPJ u Bosni i Hercegovini između dva rata. U logoru Jasenovac, ubijen je u toku novembra.[3][20]
  • U toku noći 14/15. avgusta Kolubarska četa Valjevskog partizanskog odreda, pod komandom Radivoja Jovanovića Bradonje izvršila napad na Lajkovac, koga je branilo oko 100 nemačkih vojnika i 30 žandarma. Ovom prilikom bile su onesposobljene ložionica i železnička stanica, a poginulo je i ranjeno oko 40 nemačkih vojnika i žandara. Zbog ovog podviga, Kolubarska četa i njen komandant, kao i njegov zamenik Steva Filipović su bili pohvaljeni od strane komandanta Glavnog štaba NOP odreda Jugoslavije Josipa Broza Tita.[2]

15. avgust[uredi | uredi izvor]

Plakat o odmazdi u selu Skela, kod Obrenovca
  • U selu Skela, kod Obrenovca, naredbom vojnog komandanta u Srbiji generala Hajnriha Dankelmana, u znak odmazde za akciju Posavskog partizanskog odreda izvdenu 14. avgusta, Nemci streljali 67 talaca — 42 talaca Banjičkog logora i 15 meštana Skele (prema prvobitnom planu trebalo je streljati 50 talaca sa Banjice, ali je 8 dovedenih izdvojeno, jer nad njima nije bilo završeno isleđivanje). Pre streljanja, Nemci su odlučili da spale nekoliko kuća u blizini izvedene akcije, a pošto se u nekim zapaljenim štalama čula ekspolozija skrivene municije, odlučili su da spale čitavo selo i tom prilikom je izgorelo oko 350 kuća. Tela streljanih su potom bila obešena u selu i ostavljena da vise čitav dan. Među streljanim taocima sa Banjičkog logora, nalazili su se uglavnom uhapšeni beogradski komunisti, a neki od njih su bili — Mate Vidaković (1907—1941), španski dobrovoljac, dr Milutin Zečević (1910—1941), lekar i Jovan Joca Jovanović (1906—1941), novinar.[2][21]
  • U Skradinu, kod Šibenika, Italijani streljali delegata CK KPH u Dalmaciji Pavla Papa Šilju (1914—1941), narodnog heroja i dalmatinskog revolucionara i člana KPJ Paška Trlaju. Oni su bili uhapšeni u toku noći 14/15. avgust, u blizini sela Vaćana, kada su se kretali ka Bukovici, gde je trebalo da rade na formiranju partizanskog odreda. Potom su bili sprovedeni u Skradin, gde je ispitivani. Italijani su odmah indentifikovali Trlaju, koji je bio osumnjičen za sabotažu izvedenu 31. jula u jednoj fabrici u Šibeniku, kada je dinamitom oštetio pumpu za hlađenje. Tokom istrage, Pavle Pap nije hteo ništa priznati, pa čak ni svoje pravo ime, tako da je streljan pod imenom Vjekoslav Magdalinić, lekar iz Zagreba, jer su mu lažne isprave glasile na to ime.[5][22]
  • U selu Međuvođu, kod Bosanske Dubice, pod rukovodstvom dr Mladena Stojanovića člana Oblasnog komiteta KPJ za Bosansku krajinu, održano savetovanje dvadesetak rukovodilaca ustanka u srezovima Prijedor, Bosanski Novi i Bosanska Dubica. Na savetovanju je pretreseno stanje u odredima i rezultati prvih borbi; kritikovana je taktika frontova i nevršenje diverzija; formirano je jedinstveno rukovodstvo — Štab Druge (kozarske) partizanske čete za Bosansku krajinu (u sastavu Mladen Stojanović komandant i Osman Karabegović politički komesar) i postavljeni zadaci — formiranje više udarnih odreda (grupa) po ugledu na već formiranu udarnu desetinu, brže naoružanje i dr.[3]
  • U selu Medaku, kod Gospića pod rukovodstvom Jakova Blaževića sekretara Okružnog komiteta KPH za Liku, održan sastanak predstavnika ustaničkih sela iz sreza Gospić i obrazovano vojno rukovodstvo, odnosno Štab za gospićki srez.[5]
  • Druga četa Kragujevačkog partizanskog odreda savladala žandarmerijsku posadu u Kniću i zauzela ovo mesto.[2]



Sredina avgusta[uredi | uredi izvor]

16. avgust[uredi | uredi izvor]

  • U oslobođenom Drvaru, u okviru reorganizacije ustaničkih snaga iz jugozapadne Bosne, Like i Dalmacije formirana „Brigada gerilskih odreda za oslobođene krajeve Bosne i Like” poznatija kao Drvarska brigada. Ova reorganizacija izvršena je odlukom Marka Oreškovića, člana CK KPJ, a Štab gerilskih odreda za Bosansko Grahovo, u sastavu komandant Milutin Morača i politički komesar Nikola Kotla, je preimenovan u Štab brigade. Ostali sreski štabovi su tokom idućih dana preimenovani u štabove bataljona, a ustanički odredi su reorganizovani u čete, koje su još neko vreme nazivane odredima.[3][24]
  • U Beogradu održan sastanak vojnog komandanta u Srbiji generala Hajnriha Dankelmana i šefa Gestapoa SS-majora Karla Krausa na kome je analiziran efekat u javnosti odmazde u selu Skela, kod Obrenovca. Posle konstatacije da se u Beogradu vrše neprekidne akcije protiv okupatorskih i kvinsliških jedinica, odlučeno je da se izvede akcija javnog vešanja u centru grada, koja bi na adekvatan način zastrašila stanovništvo Beograda. Posle ovog sastanka, šef Gestapoa se sastao sa Dragim Jovanovićem, upravnikom grada Beograda i na njemu su određena imena petorice komunista, koji će biti streljani i javno obešeni sutradan, 17. avgusta.[6]

17. avgust[uredi | uredi izvor]

Spomenik obešenim rodoljubima na Terazijama, Beograd
  • U Beogradu, na Terazijama, okupator izvršio javno vešanje petorice uhapšenih rodoljuba i članova Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP). U ranim jutarnjim časovima petorica zatvorenika su streljana u zatvoru Gestapoa i potom su njihova tela obešena na bandere na Terazijama, gde su sve do 19 časova bila javno izložena sa ciljem zastrašivanja građana Beograda. Među petoricom obešenih rodoljuba su bili — Ratko Jevtić (1912—1941), iz sela Drlupe i Velimir Jovanović (1893—1941), iz sela Parcana, zarobljeni kao borci Kosmajskog partizanskog odreda početkom avgusta; Svetislav Milin (1915—1941), obućarski radnik, uhapšen 30. jula od strane Gestapoa, pod optužbom da priprema terorističke akcije; Jovan Janković (1920—1941), krojački radnik, uhapšen 14. avgusta, pri pokušaju atentata na agenta Specijalne policije u Aleksandrovoj ulici i Milorad Pokrajac (1924—1941), učenik gimnazije izbeglica iz Vinkovaca, uhapšen 14. avgusta pri napadu na nemačkog narednika u Dostejevoj ulici.[2][25]
  • U Skoplju, u prisustvu Petra Bogdanova predstavnika Bugarske radničke partije (komunista) (BRPk) održana Pokrajinska konferencija radničke partije za Makedoniju (odcepljeni Pokrajinski komitet KPJ za Makedoniju) na kome je pokušano — da se učvrsti položaj sekretara PK Metodija Šatorova, opravda pristupanje makedonske partijske organizacije BRP(k) i članstvo ubedi u neosnovanost odluka CK KPJ o pokretanju ustanka. Na Konferenciji je posebno kritikovan rad i stav Lazara Koliševskog, kritikovana je i partijska organizacija Kumanova jer se povezala sa Koliševskim i Mesni komitet KPJ za Skoplje, jer je otkazao poslušnost Pokrajinskom komitetu. Na ovu Konferenciju nije bio pozvan predstavnik CK KPJ u Makedoniji Dragan Pavlović Šilja, kao ni članovi PK koji su bili na lini CK KPJ.[26]
  • U zatvoru u Sinju, od posledica policijske torture umro Vinko Pajić (1912—1941), koji je kao borac Splitskog partizanskog odreda bio zarobljen 14. avgusta, posle borbe u blizini sela Košute, kod Sinja. Kanije je proglašen za narodnog heroja.[5][27]
  • Trnavska i Dragačevska četa Čačanskog partizanskog odreda u toku dana upale u Guču, gde su razbili neprijateljsku posadu, uništili telefonsko-telegrafska postrojenja, zaplenili arhivu Poreske uprave i posle nekoliko časova napustili mesto.[2]
  • U toku noći 17/18. avgusta grupa husinskih rudara, Hrvata iz okoline Tuzle, predvođena Petrom Miljanovićem i Mijom Keroševićem, izašla na planinu Ozren, gde je od nje i drugih rudara formirana Husinska partizanska četa u sastavu Ozrenskog partizanskog odreda. Pre odlaska u partizane, ova grupa rudara je u dogvoru sa Oblasnim komitetom KPJ za Tuzlu, pristupila ustašama u selu Bukinju, gde je od njih formiran ustaški tabor. Kada su dobili naoružanje i municiju, oni su napustili Husino i sa svom opremom otišli u partizane na Ozren. U znak odmazde za ovu akciju, ustaše su uhapsile 52 rudara i meštana Husina, među kojima je bio i Juro Kerošević, rudar i učesnik Husinske bune, decembra 1920. godine.[3][24]



18. avgust[uredi | uredi izvor]

  • Na Drežničkoj gradini, u blizini sela Drežnik, kod Užica, oko 500 nemačkih vojnika i žandarma Albanaca sa Kosova i Metohije, opkolili i napali Prvu užičku četu „Radoje Marić” Užičkog partizanskog odreda. Posle sedmočasovne borbe četa se probila uz gubitke od sedmoro mrtvih i četvoro ranjenih, a Nemci su takođe imali žrtava. Među poginulima, u ovoj borbi bili su — član Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju Milan Mijalković (1897—1941), partijski rukovodilac Prve užičke čete Isidor Baruh (1910—1941), narodni heroji i učiteljica Olga Đurović (1920—1941). Za odmazdu zbog pretrpljenih gubitaka, nemački vojnici su zapalili 40 kuća i pored puta Požega—Užice ubili i obesili 45 seljaka.[2][28][29]
  • Na Smiljevom polju, na Romaniji održan zbor na kome je od tadašnje Treće romanijske partizanske čete formiran Romanijski partizanski bataljon, u čijem sastavu se tada našlo pet četa. U Štab bataljona tada su umenovani — Slaviša Vajner Čiča za komandanta, Pavle Goranin Ilija za političkog komesara, Oskar Danon za zamenika komandanta, Rade Hamović za načelnika Štaba i dr. Sutradan po formiranju, 19. avgusta, bataljon je u blizini Mokrog vodio tešku borbu protiv jedne jedinice iz nemačke 718. pešadijske divizije, u kojoj je poginulo 22 nemačkih vojnika i četvorica partizana.[3]
  • Četiri ustaška i domobranska bataljona, ojačana manjim nemačkim delovima, napadom iz Prijedora, Lješljana, Dobrljina, Bosanske Kostajnice i Bosanske Dubice probili frontove kozarskih ustanika, zauzeli sva sela ispod Kozare i u njima izvršili brojna ubistva, pljačke i paljevine u cilju zastrašivanja stanovništva. Po naređenju Štaba Druge partizanske čete za Bosansku krajinu, borci su se, posle petodnevnih teških borbi, povukli na Kozaru.[3]
  • U blizini sela Širitovaca, kod Drniša italijanske i ustaško-domobranske snage napale Šibenski partizanski odred, koji se nalazio u pokretu ka Dinari. U ovoj borbi poginula su četiri, ranjena dva, a zarobljena osmorica partizana. Glavnina odreda uspela je da se probije na planinu Prominu.[5]
  • Okružni komitet KPH za Liku, od boraca sa područja gospićkog sreza, formirao Gerilski bataljon „Velebit”, za čijeg je komandnata bio određen Milan Kuprešanin (od ovog bataljona je u oktobru formiran Prvi lički partizanski odred).[5]

19. avgust[uredi | uredi izvor]

21. avgust[uredi | uredi izvor]

  • U oslobođenom Drvaru, na inicijativu člana CK KPJ Marka Oreškovića i Štaba Drvarske brigade, održana Konferencija žena iz drvarsko sreza i okoline, na kojoj je govoreno o ulozi žena u porodici i njihovoj pomoći frontu, kao i afirmaciji bratstva i jedinstva naroda Jugoslavije. Sa Konferencije je upućeno pismo borcima da istraju u borbi protiv okupatora i da se uzdrže od osvete.[3]
  • Na Ublima, kod Bileće održano vojno-partijsko savetovanje sreskih štabova narodne vojske Bileće, Nevesinja i Gacka na kome je doneta odluka o „opštem ustanku”, razrađen je plan napada na neprijateljska uporišta i rešeno je da pogranične crnogorske partizanske jedinice, čiji su predstavnici takođe prisustvovali savetovanju, pomognu ustanak u Hercegovini.[3]

22. avgust[uredi | uredi izvor]



23. avgust[uredi | uredi izvor]

  • Generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito, preko Kominterninog punkta za vezu u Zagrebu, kojim je rukovodio Josip Kopinič, poslao depešu Kominterni u kojoj je detaljno izvestio o događajima u Jugoslaviji. Tito je pisao o širenju partizanskog ustanka u Srbiji, o represalijama Nemaca, o masovnom ustanku Srba u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, o zločinima ustaša i velikoj italijanskoj ofanzivi u Crnoj Gori. Takođe Tito je u ovoj depeši pitao za mogućnost da Sovjetski Savez uputi partizanima pomoć u oružju.[6][33]
  • Partizanski odredi Štaba ozrenskog sektora, zajedno sa narodom dobojskog sreza, izvršili napad i zauzeli Doboj, izuzev tvrđave. Oni su ovom prilikom zarobili velike količine municije i hrane i druge vojne opreme. Pošto je Doboj bio jedan od najvažnijih železničkih čvorova u Bosni i Hercegovini, partizani su porušili prugu koja od Doboja vodi prema Slavonskom Brodu, do Kotorskog; prema Sarajevu do Maglaja; prema Tuzli do Bosanskog Petrovog Sela i prema Tesliću, do Tešanjke, ukupno oko 50 kilometara pruge. Takođe uništili su i nekoliko železničkih stanica, kao i nekoliko stotina vagona u železničkim stanicama Bare i Usora. Posle dvodnevnih borbi, 25. avgusta, jake nemačke snage pomognute ustaško-domobranskim snagama su zauzele Doboj i ponovo ovladale dobojskim železničkim čvorom.[3]
  • Trnavska četa Čačanskog partizanskog odreda na putu Čačak—Kraljevo izvršila napad na kolonu kamiona sa nečakim vojnicima. Tom prilikom je ubijeno i ranjeno 40 Nemaca i uništen jedan kamion.[2]

24. avgust[uredi | uredi izvor]

  • U Mariboru, u znak odmazde zbog oružanih napada na pripadnike nemačkih okupacionih vlasti, izvršenih 9. avgusta u Sagoru (Zagorje ob Savi) i 11. avgusta u Reifnigu (Ribnica na Pohorju) tokom 24. i 25. avgusta streljano 13 talaca, koji su uhapšeni kao pripadnici ili simaptizeri Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP). Među streljanima je bilo i troje članova KP Slovenije, koji su kasnije proglašeni za narodne heroje — Slavko Šlander (1909—1941), član CK KPS i sekretar PK KPS za Štajersku; Slava Klavora (1921—1941), član PK KPS za Štajersku i sekretar OK SKOJ-a za Maribor i Franjo Vrunč (1910—1941), sekretar OK KOS za Celje i komandir Celjske partizanske čete.[9][34][35][36]
  • Ozrenski partizanski odred izvršio napad na Ražanj i uništio neprijateljsku posadu. Tom prilikom uništena je arhiva Sreskog načelstva i Poreske uprave, kao i zgrada pošte.[2]
  • Dva ustanička odreda pod komandom Sreskog štaba za Birač napala Kladanj i zauzela žandarmerijsku stanicu, ali su protivudarom neprijatelja bili odbačeni iz grada.[3]
  • U toku noći 24/25. avgusta Šibenski partizanski odred, prilikom pokušaja prebacivanja na Dinaru, upao u italijansku zasedu u blizini sela Kaldrme, kod Knina. U ovoj borbi Odred je bio potpuno uništen. Oko desetak boraca je uspelo da se probije ka Drvaru i priključi se krajiškim partizanima, dok je nekoliko boraca uspelo da se vrati u Šibenik.[5]

25. avgust[uredi | uredi izvor]

  • Po odluci Pokrajinskog komiteta KPJ za Crnu Goru, Boku i Sandžak u gatački srez upućen jedan bataljon boraca iz nikšićkog sreza. Na čelu ovog bataljona nalazio se Sava Kovačević, sekretar Okružnog komiteta KPJ za Nikšić. U narednih nekoliko dana, po dolasku ovog bataljona u gatačkom srezu su formirani Sreski štab narodne vojske i Narodno veće sreza gatačkog (bataljon se u gatačkom srezu zadržao petnaestak dana).[8]
  • Na ostrvu Visu, po odluci Pokrajinskog komiteta KPJ za Dalmaciju formiran partizanski odred od 34 borca. Ovaj odred se sa dva ribarska čamca ilegalno prebacio u okolinu Splita, sa ciljem da ode na Dinaru. Posle dobijanja vesti o razbijanju prvih partizanskih odreda pri njihovom pokušaju odlaska na Dinaru, PK KPJ za Dalmaciju je naložio da se svi borci ovog odreda vrate na Vis.[5]
  • U Slavonskom Brodu, kraj mosta na Savi, ustaše i Nemci streljali oko 150 uhapšenih ljudi iz derventskog sreza i okoline Bosanskog Broda.[5]



26. avgust[uredi | uredi izvor]

  • Na Raduši, kod Sinja Italijani streljali 23 zarobljena partizana, koji su bili 14. avgusta zarobljeni kao borci Solinskog i Splitskog partizanskog odreda. Oni su istog dana bili osuđeni na smrt od strane Pokretnog prekog vojnog suda NDH u Sinju.[5]
  • Nekoliko četa narodne vojske Oblasnog štaba za Hercegovinu izvršilo napad na ustaško-domobransko uporište u selu Berkovići, kod Stoca. Zrobljeno je oko 100 domobrana, žandara i ustaša, kao i velike količne naoružanja i municije.[3]
  • Tri čete Romanijskog partizanskog bataljona zauzele Sokolac i većim delom zarobile posadu i zaplenile veće količne naoružanja. Oslobođenjem Sokolca povezana je oslobođena teritorija i omogućena bolja veza partizanskih jedinica na Romaniji sa partijskom organizacijom u Sarajevu, kao i Štabom NOP odreda za tuzlansku oblast. Romanijski bataljon je za ovu akciju bio pohvaljen od Vrhovnog štaba NOP odreda Jugoslavije.[3]
  • Bataljon „Sloboda” Drvarske brigade, posle žestokih trodnevnih borbi, uspeo da slomi napad šest domobranskih i ustaških bataljona, podržanih artiljerijom, avijacijom i tenkovima.[3]

27. avgust[uredi | uredi izvor]

  • Kod sela Mosko, na putu Trebinje—Bileća, nekoliko četa Sreskog štaba narodne vojske za Bileću, uz pomoć dva gerilska odreda iz Banjana, razbilo ojačani kombinovani bataljon 14. domobranskog puka koji je upućen u pomoć ugroženom garnizonu u Bileći, a potom zauzeli žandarmerijsku sttanicu u selu Jasen, kod Trebinja, zaplenivši veću količinu naoružanja i vojne opreme.[3]
  • Čete narodne vojske iz Janja i Pljeve zauzele selo Šipovo, kod Jajca, uništivši domobranski 28. bataljon. Ovom prilikom je zaplenjeno veća količna naoružanja i vojne opreme, među kojima i dva topa.[3]

28. avgust[uredi | uredi izvor]

  • U Beograd iz Skoplja došao Dragan Pavlović Šilja, delegat CK KPJ u Makedoniji, koji je imao zadatak da u Pokrajinskom komitetu KPJ za Makedoniju sprovede odluke CK KPJ o smeni i isključenju iz KPJ sekretara PK Metodija Šatorova, kao i o povratku PK za Makedoniju pod okrilje KPJ i organizovanju ustanka. Tokom boravka u Skoplju, Pavlović se posle Pokrajinske konferencije, održane 17. avgusta, susreo sa predstavnikom CK Bugarske radničke partije (komunista) (BRPk) Petrom Bogadnovim, koji ga je lažno informisao je Kominterna odobrila i podržala priključenje makedonske partijske organizacije BRP(k). Odmah po dolasku u Beograd, Pavlović je CK KPJ napisao opširan izveštaj o stanju u Pokrajinskom komitetu za Makedoniju i susretu sa predstavnikom BRP(k).[6]
  • Dve čete Mačvanskog partizanskog odreda, pod komandom Milana Belovukovića Deve napale Mačvansku Mitrovicu i prisilile vod nemačkih vojnika da odstupi u Sremsku Mitrovicu. Ovom prilikom zaplenjena je veća količina naoružanja i druge vojne opreme, a posebno odeće i obuće. Posle zauzeća Mačvanske Mitrovice, Odredu je pristupilo 45 radnika iz brodogradilišta i preko 100 seljaka iz okolnih sela.[2]
  • Kod manastira Ajdanovca, na padinama Jastrebca i u selu Bublici, kod Prokuplja održani veliki narodni zborovi na kojima su rukovodioci Topličkog partizanskog odreda i članovi Okružnog komiteta KPJ za Niš govorili o situaciji u zemlji i svetu i pozvali narod u borbu protiv okupatora.[2]
  • Iz Iriga, po odluci Okružnog komiteta KPJ za Srem jedna desetina boraca stigla na Frušku goru i priključila se komunistima oslobođenim iz kaznione u Sremskoj Mitrovici.[2]
  • U toku noći 28/29. avgusta čete narodne vojske, pod rukovodstvom Oblasnog štaba NOP odreda za Hercegovinu, uz pomoć crnogorskog Banjsko-vučedolskog bataljona zauzele Bileću. Domobranska posada, jačine dva bataljona, tada se povukla u dobro utvrđeni vojni logor, na koji je napad otpočeo u zoru 29. avgusta. U toku istog dana, jedan bataljon italijanske divizije „Kačatori dele Alpi”, iz pravca Vilusa i motorizovani delovi italijanske divizije „Marke”, iz pravca Trebinja su prodrle do Bileće i deblokirale domobranski garnizon.[3]



29. avgust[uredi | uredi izvor]

30. avgust[uredi | uredi izvor]

31. avgust[uredi | uredi izvor]

  • U Beogradu održana sednica Politbiroa CK KPJ, kojoj su prisustvovali Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković, Ivan Milutinović i Ivo Lola Ribar. Na sednici se raspravljalo o stanju u Pokrajinskom komitetu za Makedoniju i izveštaju delegata CK KPJ u Makedoniji Dragana Pavlovića. Pošto je usvojen izveštaj delegata CK KPJ, odlučeno je da se — uputi pismo Centralnom komitetu Bugarske radničke partije (komunista) (BRPk), o stanju u partijskoj organizaciji; uputi otvoreno pismo članovima KPJ u Makedoniji sa pozivom na oružanu borbu i objašenjem o aktivnostima sekretara PK Metodija Šatorova; uputi pismo Izvršnom komitetu Kominterne o stanju u Makedoniji i da se u Makedoniju ponovo uputi Dragan Pavlović, kao delegat CK KPJ i jedan delegat Glavnog štaba NOPOJ koji bi radili na sprovođenju otvorenog pisma CK KPJ i pokretanju oružane borbe (telegram Kominterni je upućen 4. septembra, a pismo CK BRP(k) i otovreno pismo članovima KPJ u Makedoniji 6. septembra). Na sednici je takođe, usvojen izveštaj Ive Lole Ribara o „SKOJ-u i omladini” i odlučeno da se novim članovima popuni Biro CK SKOJ-a i formira novi Pokrajinski komitet SKOJ-a za Hrvatsku (jer su svi članovi dosadašnjeg PK bili pohapšeni). Takođe je odlučeno da se sazove savetovanje Glavnog štaba NOPOJ-a sa predstavnicima vojnih rukovodstava iz svih pokrajina i da se obnovi izdavanje lista „Proleter”.[6][38]
  • U oslobođenom Drvaru održano savetovanje vojnih delegata gerilskih odreda Drvarske brigade, kome je prisustvovalo 30 delegata sreskih i bataljonskih štabova, podštabova i gerilskih odreda, kao i Štab brigade i član CK KPJ Marko Orešković. Razmatrana je situacija u zemlji, a posebno u Bosanskoj krajini i Lici, nastala nastojanjem italijanskog okupatora da pocepa ustaničke snage. Doneta je Rezolucija u kojoj je izražena spremnost za borbu protiv svih okupatora i domaćih izdajnika. U tom smislu izdati su proglasi Srbima, Hrvatima i Muslimanima, kao i italijanskim vojnicima. Na savetovanju je kao najbitniji zadatak označeno pitanje organizacija vojske i pozadine, a izabran je i Vojni sud Drvarske brigade.[3]
  • Čete narodne vojske Oblasnog štaba NOP odreda za Hercegovinu otpočele trodnevni napad na ustaško-domobranski garnizon u Ljubinju. Međutim, 1. septembra je neprijatelju pristiglo pojačanje iz Stoca i Dubrovnika, pa je napad, inače slabo organizovan, bio obustavljen 2. septembra.[3]
  • Gerilski odredi iz okoline Lastve, kod Trebinja, ojačan jednim odredom iz Grahova, kod Nikšića, pod rukovodstvom Save Kovačevića napao i zauzeo Lastvu. Ovom prilikom zarobljena je kompletna posada i zalenjena veća količna naoružanja i municije. Posle dva dana ustanici su pod pritiskom italijanske vojske iz Trebinja, morali da napuste mesto.[3]

Kraj avgusta[uredi | uredi izvor]

  • U blizini Oštrelja, kod Bosanskog Petrovca, grupa nacionalistički nastrojenih pripadnika ustaničkih snaga, ubila i potom bacila u jamu Vasu Kelečevića (1907—1941), zamenika komandanta Sreskog vojnog štaba za Bosanski Petrovac i narodnog heroja. Kelečević je kao poverenik Sreskog štaba u Oštrelju, po nalogu KPJ, radio na sređivanju stanja na oslobođenoj teritoriji i zalagao se za politiku bratstva i jednistva među Srbima, Hrvatima i Muslimanima, nedozvoljavajući pojedincima u ustaničkim snagama da pljačkaju i ubijaju pripadnike drugih naroda.[3][39]
  • U selu Vitomirici, kod Peći održan sastanak Oblasnog komiteta KPJ za Kosovo i Metohiju, kome su prisustvovali i delegati iz Kosovske Mitrovice, Đakovice i Peći. Na sastanku su konstatovane određene slabosti u radu partijske organizacije i postavljeni zadaci za budući rad. Kao jedan od prioritetnih zadataka određeno je uspostavljanje redovne veze sa CK KPJ.[2]



Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Priručnik za čitanje grada 2013, str. 156–159.
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č dž š aa ab av ag ad ađ ae až az ai Hronologija oslobodilačke borbe 1964, str. 85–94.
  3. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č dž š aa ab av ag ad ađ ae až az ai Hronologija oslobodilačke borbe 1964, str. 72–79.
  4. ^ Narodni heroji Jugoslavije 1 1982, str. 153.
  5. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s Hronologija oslobodilačke borbe 1964, str. 80–83.
  6. ^ a b v g d đ e ž z i Hronologija oslobodilačke borbe 1964, str. 71–72.
  7. ^ Narodni heroji Jugoslavije 2 1982, str. 292.
  8. ^ a b v g d đ e ž Hronologija oslobodilačke borbe 1964, str. 79–80.
  9. ^ a b v g Hronologija oslobodilačke borbe 1964, str. 84.
  10. ^ Narodni heroji Jugoslavije 2 1982, str. 91.
  11. ^ Narodni heroji Jugoslavije 1 1982, str. 525.
  12. ^ a b Hronologija SKJ 1980, str. 47.
  13. ^ Narodni heroji Jugoslavije 1 1982, str. 429.
  14. ^ Narodni heroji Jugoslavije 1 1982, str. 548.
  15. ^ Narodni heroji Jugoslavije 2 1982, str. 26.
  16. ^ a b Hronologija SKJ 1980, str. 48.
  17. ^ Hronologija oslobodilačke borbe 1964, str. 72–72.
  18. ^ Hronologija SKJ 1980, str. 49.
  19. ^ Narodni heroji Jugoslavije 1 1982, str. 413.
  20. ^ Narodni heroji Jugoslavije 2 1982, str. 291.
  21. ^ Priručnik za čitanje grada 2013, str. 130–132.
  22. ^ Narodni heroji Jugoslavije 2 1982, str. 69.
  23. ^ Hronologija SKJ 1980, str. 50.
  24. ^ a b Hronologija SKJ 1980, str. 51.
  25. ^ Priručnik za čitanje grada 2013, str. 59–63.
  26. ^ Hronologija oslobodilačke borbe 1964, str. 83–84.
  27. ^ Narodni heroji Jugoslavije 2 1982, str. 65.
  28. ^ Narodni heroji Jugoslavije 1 1982, str. 539.
  29. ^ Narodni heroji Jugoslavije 1 1982, str. 63.
  30. ^ Narodni heroji Jugoslavije 2 1982, str. 100.
  31. ^ Revolucionarni Zagreb 1979, str. 103.
  32. ^ Narodni heroji Jugoslavije 2 1982, str. 320.
  33. ^ Hronologija SKJ 1980, str. 52.
  34. ^ Narodni heroji Jugoslavije 2 1982, str. 257.
  35. ^ Narodni heroji Jugoslavije 1 1982, str. 383.
  36. ^ Narodni heroji Jugoslavije 2 1982, str. 331.
  37. ^ Hronologija SKJ 1980, str. 54.
  38. ^ Hronologija SKJ 1980, str. 55.
  39. ^ Narodni heroji Jugoslavije 1 1982, str. 375.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Hronologija oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije 1941—1945. Beograd: Vojno-istorijski institut. 1964. 
  • Žene Srbije u NOB. Beograd: Prosveta/Nolit. 1975. 
  • Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita. Beograd: „Eksport pres“. 1978. 
  • Revolucionarni Zagreb 1918—1945 hronologija. Zagreb: „Institut za historiju radničkog pokreta“. 1979. 
  • Hronologija Radničkog pokreta i SKJ 1919—1979 tom II. Beograd: „Institut za savremenu istoriju“. 1980. 
  • Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945 tom I. Beograd: „Narodna knjiga”. 1980. 
  • Leksikon Narodnooslobodilačkog rata i revolucije u Jugoslaviji 1941—1945 tom II. Beograd: „Narodna knjiga”. 1980. 
  • Narodni heroji Jugoslavije tom I. Beograd: „Narodna knjiga”. 1982. 
  • Narodni heroji Jugoslavije tom II. Beograd: „Narodna knjiga”. 1982. 
  • Priručnik za čitanje Beograda — Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941—1945. Beograd. 2013. ISBN. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хронологија_Народноослободилачке_борбе_август_1941.&oldid=27781320”