Војислав Карановић

Војислав Карановић
Датум рођења	(1961-01-01)1. јануар 1961.
Место рођења	Суботица, ФНР Југославија

Војислав Карановић (Суботица, 1. јануар 1961) српски је књижевник.

Живот

Дипломирао је на групи за југословенске и општу књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију и есеје. Поједине песме превођене су му на више језика. Ради као уредник у Радио-телевизији Србије. Живи у Београду.

Награде

Добитник је значајних награда:

• Награда „Печат вароши сремскокарловачке”, за књигу песама Змијолик, 1989.
• Награда „Бранко Ћопић”, за књигу песама Син земље, 2000.
• Награда „Бранко Миљковић”, за књигу песама Син земље, 2000.
• Награда „Меша Селимовић”, за књигу песама Светлост у налету, 2003.
• Награда „Златни сунцокрет”, за књигу песама Светлост у налету, 2003.
• Дисова награда, за целокупно песничко стваралаштво, 2005.
• Награда „Ленкин прстен”, за песму „Тунели”, 2007.
• Награда „Ђура Јакшић”, за књигу песама Наше небо, 2008.
• Награда „Васко Попа”, за књигу песама Наше небо, 2008.
• Змајева награда, за књигу Унутрашњи човек, 2011.
• Награда „Тудор Аргези”, за целокупно песничко стваралаштво, Румунија, 2019.
• Награда „Десанка Максимовић”, 2019.

Дела

Објавио је девет збирки песама:

• Тастатура, Матица српска, Нови Сад (1986)
• Записник са буђења, Матица српска, Нови Сад (1989)
• Жива решетка, Матица српска, Нови Сад (1991)
• Стрми прозори, Матица српска, Нови Сад (1994)
• Син земље, Српска књижевна задруга, Београд (2000)
• Светлост у налету, Плато, Београд (2003)
• Дах ствари - изабране песме, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, Чачак (2005)
• Наше небо, ЗУНС (2007)
• Унутрашњи човек, Повеља, Краљево (2011)

Литература

• Милијан Деспотовић: “Меморија језика“ – УКС, Пожега: Народна библиотека : Свитак : Развигор, 2011 ("Светлост као наратор живота", есеј о књизи: Војислава Карановића: "Дах ствари“)