Митрополија серска и нигритска
| Митрополија серска и нигритска Цариградска патријаршија | |
|---|---|
 Саборна црква Светих Арханђела у Серу, катедрални храм Серске митрополије | |
| Основни подаци | |
| Сједиште | Сер |
| Држава | Грчка |
| Званични веб-сајт | |
| Архијереј | |
| Архијереј | Теологос Апостолидис |
| Чин архијереја | митрополит |
| Титула архијереја | митрополит серски и нигритски |
Серска и нигритска митрополија (грч. Μητρόπολις Σερρών και Νιγρίτης) је православна епархија Цариградске патријаршије, са седиштем у граду Серу у источном делу Егејске Македоније (данашња североисточна Грчка). Серска епархија се у изворима помиње већ од 5. века. Првобитно се налазила под врховном јурисдикцијом Солунске архиепископије, а касније је припала Цариградској патријаршији, под чијом је јурисдикцијом остала све до средине 14. века, када су град Сер одвојили Срби. У том граду је 25. децембра 1345. године извршено проглашење српског краља Стефана Душана (1331-1355) за цара. Након проглашења Српске патријаршије (1346), Серска епархија је укључена у њен састав, што је довело до сукоба са Цариградом и избијања српско-грчког црквеног спора (1346—1375). Након Душанове смрти, серском облашћу је завладао деспот Угљеша (1365-1371), чијом је заслугом отпочео процес измирења са Цариградом, након чега је и Серска епархија враћена у састав Цариградске патријршије.[1][2][3]
Из састава Серске епархије је 1924. године издвојена Нигритска епархија, која је 1935. године поново обједињена са својом матичном епархијом, која од тада носи назив: Серска и нигритска епархија (грч. Μητρόπολη Σερρών και Νιγρίτης). Почевши од 2003. године, на њеном челу налази се серски митрополит Теологос Апостолидис (грч. Θεολόγος Αποστολίδης).[4]
Види још
[уреди | уреди извор].png)
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Острогорски 1965, стр. 104-126.
- ^ Острогорски 1968, стр. 219-226.
- ^ Благојевић 2000, стр. 359-372.
- ^ Μητροπολίτης Σερρῶν καί Νιγρίτης κ. Θεολόγος
Литература
[уреди | уреди извор]- Баришић, Фрањо; Ферјанчић, Божидар, ур. (1986). Византијски извори за историју народа Југославије. 6. Београд: Византолошки институт.
- Благојевић, Милош (2000). „О спорним митрополијама Цариградске и Српске патријаршије”. Зборник радова Византолошког института. 38 (1999-2000): 359—372.
- Острогорски, Георгије (1965). Серска област после Душанове смрти. Београд: Научно дело.
- Острогорски, Георгије (1968). „О серском митрополиту Јакову”. Зборник Филозофског факултета. Београд. 10 (1): 219—226.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Петровић, Миодраг М. (1979). „Повеља-писмо деспота Јована Угљеше из 1368. године о измирењу српске и цариградске цркве у светлости номоканонских прописа”. Историјски часопис. 25—26 (1978—1979): 29—51.
- Шкриванић, Гавро А. (1961). „О јужним и југоисточним границама српске државе за време цара Душана и после његове смрти”. Историјски часопис. 11 (1960): 1—15.
