Национални парк
 | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Национални парк је област земље, често у власништву државе у којој се налази, већим делом заштићена од људског утицаја. Национални паркови су заштићена област Међународног удружења за заштиту природе — Категорија II. Као појам се први пут дефинише на подручју Јелоустоуна (енгл. Yellowstone) у САД, 1872. године на површини од 888.708 хектара.
У Европи први такав парк је основан у Шведској, а затим 1909. у швајцарском Енгадину.
На територији (бивше) Југославије први парк основан је још 1924. године у долини Триглавских језера. У међувремену су основани и други национални паркови са циљем заштите и проучавања природних целина.
Према подацима из 1990-их на свету има 1.500 националних паркова или резервата одговарајућег нивоа заштите.
Величина и типови
[уреди | уреди извор]Национални парк може да заузима површину различите величине — од неколико милиона хектара у САД, Канади и Русији, па до неколико хиљада хектара у Европи.
У Србији је минимална површина од 3.000 ha.
У Каракасу је 1992. године одржан Светски Конгрес о националним парковима када је усвојена препорука да свака држава заштити најмање 10% своје територије.
У Србији је заштићено око 3%, а у Црној Гори 9,7%.
На десетој Генералној Скупштини УИЦН (Међународна унија за очување природе), која је одржана 1969. године у Њу Делхију, дата је дефиниција националног парка чије су главне одреднице:
- да је то шире просторно подручје које представља један или више екосистема мало или никако измењен људском делатношћу или настањивањем, коме животињске и биљне врсте, геоморфолошки елементи и биљна и животињска станишта дају посебан научни, образовни и рекреативни значај или у коме постоје природни пејзажи велике лепоте.
Национални паркови се могу сврстати у најмање два типа:
- амерички и
- европски.
Амерички тип одговара првом парку Јелоустоун који је формиран за туризам и рекреацију грађана, док европски тип одговара парку Енгаден у Швајцарској, има карактеристике резервата. У резерватима се живи свет потпуно слободно развија и живи, а само је заштићен од сваког утицаја човека.
Национални паркови у нашој земљи одговарају европском типу, односно моделу резервата, а истовремено се у њима интензивно развија туризам са свим пратећим дешавањима од градње објеката преко дозвољених капацитета и сече шума па чак до организовања аутомобилских трка (ЈУ рели на Тари у некадашњој Југославији). Најдрастичнији пример таквог непланског и нестручног газдовања природним богатствима и ресурсима је национални парк Копаоник (проблем отпадних вода, ерозија тла због изградње жичара и стаза којима се угрожавају столетне шуме, стихијска градња и др.)
Види још
[уреди | уреди извор]- Заштићено подручје
- Национални паркови Босне и Херцеговине
- Национални паркови Македоније
- Национални паркови Словеније
- Национални паркови Србије
- Национални паркови Црне Горе
- Национални паркови Хрватске
Литература
[уреди | уреди извор]- Татић, Б, Костић, Г: Наша природна добра и потреба њихове заштите, ЦЕА и ЗУНС, Београд, 1996.
- Јанковић, М: Биодиверзитет, Београд, 1995.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
