Јужна Србија је у периоду од 1918. до 1922. године била геополитички назив за специфично административно подручје које је у оквирима новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца обухватало 16 округа у областима ослобођеним током Балканских ратова (1912-1913). Обухватала је Рашку, Косово, Метохију и Вардарску Србију, односно Вардарску Македонију. Није имала посебну покрајинску администрацију, већ је у правном систему третирана као посебно административно подручје које се по својим друштвеним специфичностима разликовало од суседне Северне Србије, са којом је заједно чинила покрајину Србију.[1]
Устав и сви закони раније Краљевине Србије ступили су на снагу у Јужној Србији указом регента Александра 30. јуна 1919. године. Тако је овај простор, који је ослобођен 1912. и 1913. године, изједначен у правном погледу са старим областима Краљевине Србије тек шест година након присаједињења. Јужна Србија се састојала од 16 округа. Од тога је 12 било предвиђено предлогом Закона о присаједињењу Старе Србије Краљевини Србији из 1913. године, а припојена су још и 4 округа која су након ослобођења била у саставу Краљевине Црне Горе (Пљеваљски, Бјелопољски, Берански и Метохијски округ).
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
Подела Македоније 1913.
Окрузи (жупаније) Краљевине СХС након утврђивања спољних граница 1920. године
