Пређи на садржај

Албанци у Републици Српској

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Албанци у Републици Српској
алб. Shqiptarët në Republika Serbe
застава Албанаца и грб Српске
Укупна популација
140 (2013)
Региони са значајном популацијом
Градишка29(2013)
Бања Лука27(2013)
Језици
Српски језик
Албански језик (133)[а]
Религија
Ислам
Исламска заједница у Босни и Херцеговини
Католицизам
Римокатоличка црква
Сродне етничке групе
Бошњаци
Турци

Албанци у Републици Српској (алб. Shqiptarët në Republika Serbe) су грађани албанског поријекла, који живе и раде на територији Републике Српске. Албанци се у Републици Српској углавном баве својим традиционалним занимањима, посластичарством и пекарством. Велики број Албанаца је у годинама током и након Одбрамбено-отаџбинског рата напустиуо територију Републике Српске и прешао или у Федерацију БиХ или у друге земље, док се одређен број Албанаца борио у редовима Војске Републике Српске.[1]

Албанци су једна од седамнаест службених националних мањина у Републици Српској, а њихове интересе заступају представници и делегати у Вијећу народа Републике Српске, Савјету националних мањина и Савезу националних мањина. Делегати из Вијећа народа се распоређују у радна тијела, Савјет националних мањина бира предсједника, потпредсједника и секретара, док Савез националних мањина бира предсједника, потпредсједника и Координационо тијело, које 2016. године замјењује Управни одбор. Албанци нису учествовали у оснивању Савеза националних мањина, а до сада нису имали делегате у сазивима Вијећа народа, Савеза националних мањина и Савјета националних мањина.

Историјат

[уреди | уреди извор]

На територију данашње Републике Српске први Албанци долазе у вријеме османске окупације послије Бечког рата 1683-1699, потјерани тешким економским, политичким и друштвеним стањем у регијама гдје су живјели раније. Највише их се населило из регије данашње сјеверне Албаније, а углавном су били католичке вјероисповијести. Доласком на ове просторе Албанци су се највише бавили сточарством и пољопривредом, а врло брзо су се асимиловали са потурченим хришћанима, који су били окосница стварања новог муслиманског народа на тлу данашње Републике Српске. С доласком Аустроугарске број Албанаца се смањио, услијед даљњих емиграција у Европу чија су врата тада постала отворенија за многе народе. Тако попис становништва из 1910. биљежи тек 273 становника у Босни и Херцеговини који говоре албански језик.

Албанци су доласком на ове просторе сачували имена свога рода, тако да су данас у Републици Српској присутна презимена изведена од албанских родова попут Гега или Гегић, Тоска или Тоскић, Арнаут или Арнаутовић, Бушатлија или Бушатлић и многа друга. Према расположивим подацима, утврђено је да је велики број натурализованих Албанаца у Доњој Рогатици сачувао албанску традицију, да су Албанци довели са собом у село Кршковце на Врбасу овцу руду. У Републици Српској постоје и географски етноними настали из имена албанског поријекла Брешка испод Мајевице, Корча и Арбанаси код Рудог, Арбанашка у околини Требиња.[2]

Након ослобођења ових простора, и потпадање под обје Југославије, поново се велики број Албанаца због тешких животних услова у земљама у којима су живјели попут Албаније, Косова и Метохије, Црне Горе, Македоније досељава на територију Српске, првенствено у градове Сарајево, Бања Луку, Добој, Брчко, Бијељину, и Требиње. Већ се 1930. број Албанаца у БиХ скоро учетверостручио, а на попису из 1991. у БиХ је живјело скоро пет хиљада Албанаца, од тога највећи број на територији која данас припада Федерацији БиХ. Тадашњи досељеници Албанци углавном раде као пекари, сластичари, златари и други привредници.[3]

Малобројна албанска заједница у Републици Српској се у највећој мјери бави послатичарством и пекарством. Њихове радње се могу посјетити у многим мјестима градовима Српске, а једна таква се налази у мјесту Јоховац код Добоја.[4] Тренд довођења супруга из Албаније, присутан је и у Републици Српској.[5]

Религија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Религија у Републици Српској

Албанци у Републици Српској, као и већина њихових сународника, у матичној земљи, као и широм свијета су исламске вјероисповијести, док је мањи број католичке вјероисповијести.[6]

Култура

[уреди | уреди извор]

Албанска заједница у Републици Српској настоји да кроз своје активности одржи живом албанску културу, традицију и обичаје.

Удружења

[уреди | уреди извор]

У Републици Српској, не постоји ни једно удружење, које окупља припаднике албанског народа.[7]

Распрострањеност

[уреди | уреди извор]

По попису становништва 2013. у Босни и Херцеговини, а према подацима које је издао Републички завод за статистику, и који су једини валидни за Републику Српску, у Републици Српској је живјело 140 Албанаца.[8] Албанци настањују сљедеће општине и градове:

Албанци, по општинама и градовима, према попису становништва 2013. у Републици Српској
јединица локалне самоуправе укупно
укупно 140
Бања Лука 27
Бијељина 17
Брод 11
Брчко [б] 105
Градишка 29
Дервента 1
Добој 9
Доњи Жабар 2
Зворник 5
Источно Сарајево 4

1
2
1

Калиновик 1
Козарска Дубица 1
Костајница 1
Котор Варош 1
Лакташи 4
Модрича 2
Мркоњић Град 3
Нови Град 1
Ново Горажде 1
Приједор 16
Прњавор 7
Рогатица 3
Сребреница 2
Угљевик 1

Значајне личности

[уреди | уреди извор]
  • Елфета Весели, припадница злогласне јединице Насера Орића и ратни злочинац против које се води судски поступак за свирепо убиство малољетног Слободана Стојановића у околини Зворника.
  • Мирсад Мили Латифи, једини Албанац рођен у Љубињу,музичар и члан локалног бенда Рок Терапија, који је као борац Војске Републике Српске погинуо на Чавашкој градини.[1]

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Број становника Републике Српске којима је Албански језик, матерњи језик.
  2. ^ Брчко Дистрикт, службено Брчко Дистрикт Босне и Херцеговине, јединица је локалне самоуправе под суверенитетом Босне и Херцеговине, која је формално под заједничком управом Републике Српске и Федерације БиХ.
  3. ^ Општина у саставу града Источно Сарајево.
  4. ^ Општина у саставу града Источно Сарајево.
  5. ^ Општина у саставу града Источно Сарајево.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Албанац који је волио косовске Божуре”. Наша Херцеговина. Архивирано из оригинала 14. 07. 2020. г. Приступљено 14. 7. 2020. 
  2. ^ Извјештај 2015, стр. 4.
  3. ^ „Албанци у БиХ”. Прометеј. Приступљено 4. 4. 2017. 
  4. ^ „Сластичарна, аутопут и Јоховац”. Слободна Европа. Приступљено 16. 1. 2021. 
  5. ^ „Ванвременска љубав Србина и Албанке у Фочи”. Независне. Приступљено 16. 1. 2021. 
  6. ^ Извјештај 2015, стр. 5.
  7. ^ Извјештај 2015, стр. 7-8.
  8. ^ „Резултати Пописа 2013, Етничка/национална припадност, вјероисповијест, матерњи језик”. Републички завод за статистику. Приступљено 22. 3. 2017. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Савез националних мањина Републике Српске (2016). „Ријеч националних мањина”. 1: 68. 
  • Савез националних мањина Републике Српске (2017). „Ријеч националних мањина”. 2: 67. 
  • Савез националних мањина Републике Српске (2018). „Ријеч националних мањина”. 3: 106. 
  • Савез националних мањина Републике Српске (2019). „Ријеч националних мањина”. 4: 112. 
  • Општина Прњавор (2019). „Билтен Мала Европа”. Украјинци. 1: 25. 
  • Вијеће националних мањина БиХ (2015). „Националне мањине у БиХ”. Извјештај. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Албанци_у_Републици_Српској&oldid=28979493”