Словенци у Републици Српској
Укупна популација | |||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|
504 (2013) | |||||||
Региони са значајном популацијом | |||||||
Бања Лука | 224(2013) | ||||||
Приједор | 65(2013) | ||||||
Лакташи | 46(2013) | ||||||
Језици | |||||||
Српски језик Словеначки језик (238)[а] | |||||||
Религија | |||||||
Католицизам | |||||||
Сродне етничке групе | |||||||
Хрвати |
Словенци у Републици Српској (словен. Slovenci v Republiki Srbski) грађани су словеначког поријекла, који живе и раде на територији Републике Српске. Словенци су на просторима данашње Републике Српске присутни још за вријеме постојања Отоманске империје. Највећи број Словенаца долази током Босанско-херцеговачког устанка како би се борио у устаничкој војсци. Након аустроугарске окупације словеначки индустријалци насељавају просторе Српске, због великих шумских богатстава која им користе за покретање дрвопрерађивачких послова. Словенци су на територији Републике Српске активно присутни и данас, а своје активности усмјерене ка очувању језика, куктуре, обичаја и традиције углавном спроводе у оквиру својих удружења, док је кровно удружење, Удружење Словенаца Републике Српске „Триглав”.
Словенци су једна од седамнаест службених националних мањина у Републици Српској, а њихове интересе заступају представници и делегати у Савјету националних мањина, и Савезу националних мањина.
Историјат
[уреди | уреди извор]Прва досељавања Словенаца на територију данашње Републике Српске, забиљежена су већ средином 19. вијека. Богати шумом ови предјели су били примамљива земља за бројне словеначке шумске раднике, понајвише из крањске и приморске Словеније. Први такви радници из Словеније радили су 1855. године на планинама Козари, Просари и Мотајици, око Дервенте, Бање Луке и Зворника. Али, све су то били сезонски радници, који се нису дуже задржавали у нашој земљи. Кад је крајем 19. вијека простор данашње Републике Српске потпао под Аустроугарску управу у ове су се крајеве почели досељавати народи из других дијелова Монархије; Аустријанци, Мађари, Чеси, Италијани, па тако и Словенци. Главни је разлог била потреба за стручњацима разних профила. Долазили су инжењери, архитекти, геометри, рудари, војници, љекари, фармацеути, професори, трговци.[1] Словенски досељеници су се, већ од првих година досељавања на територију данашње Републике Српске, активно укључили у привредни и друштвени живот земље. Први успјешни власник Сарајевске пиваре, основане још давне 1864. године, био је Словенац А. Гердоуц, који је управљао пиваром од 1870. до 1890. године. У Вишеград се населио Локар Франц који је у истоименом граду отворио пилану.
До почетка 20. вијека највише Словенаца доселило се на простор Бање Луке. Временом, промјеном државно политичких уређења у Босни и Херцеговини поступно се смањивало насељавање Словенаца. У периоду после Другог свјетског рата и насељавање Словенаца се свело на појединачне случајеве оних који су долазили ради службе и ту остали живјети.[2]
Међу научне раднике убраја се професор Миран Мол са Техничког факултета у Бањој Луци, који је написао неколико уџбеника и научних радова из подручја електротехнике. Први доктор филмске педагогије у Европи био је Мирослав Врабец. Најпознатији Словенац који је оставио дубок траг у историји Републике Српске био је Руди Чајавец први партизански пилот у вријеме Другог свјетског рата.[3]
Устанак у Босни
[уреди | уреди извор]Народна скупштина у Јамници је прва Скупштина устаничких вођа током Устанка у Босни, а одржана је на православни Божић 1876. у српској школи у селу Јамница[б], код Двора на Уни, на Банији, одржана у циљу дефинисања самог тока устанка, као и бирања устаничких вођа. На овој скупштини је за команданта устаничке војске изабран Словенац Мирослав Хубмајер звани Црни. Велики број добровољаца током Устанка у Босни дошао је у устанак из Слoвеније. Словенаца је било са Мирославом Хубмајером (Александар Томан, Антон Сушник, Карел Симончић, Јанко Стибил, неки Залар и Мерцел), као и у чети Петра Мркоњића (Виктор Мерлак, Јанез Мејач,Валентин Чесен, А. Ковачич, М. Заплотник и Погачник).[4]
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца
[уреди | уреди извор]У периоду Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а касније Краљевине Југославије, са територија Приморске, Горице, Брда, Випавске долине, Сежане и Краса, који су Рапалским споразумом припали Италији, Словенци се у великом броју селе у Краљевину Југославију. Велики број Словенаца се одлучује на Врбаску бановину, гдје се у Бањалуку и Слатину, насеље познато као бањско љечилиште, сели прва словеначка породица, 1925. године. Антон Штрекељ, професор у Пољопривредној школи у Бањалуци, помогао је Словенцима при сеобама, посебно у Слатини, гдје је посједовао велике земљишне посједе.[5] Само у Слатини, пред Други свјетски рат боравило је, према процјенама, око 250 Словенаца. У поменутом насељу, Словенци су основали удружење Истра и хор Соча, гдје су учествовали и Срби и Чеси. Словенци су својим знањем и искуством из подручја пољопривреде, умногоме осавременили Слатински крај, гдје су такође отворили велики број занатских радњи.[6]
Религија
[уреди | уреди извор]Словенци у Републици Српској, као и већина њихових сународника, у матичној земљи, као и широм свијета су католичке вјероисповијести.
Удружења
[уреди | уреди извор]Доласком на подручје Бање Луке и Слатине, Словенци су основали Словенско друштво „Триглав“ 1923. године у Бањој Луци, Спортско друштво „Сокол“,такође у Бањој Луци 1936. године, које је имало и одјељење у Слатини и Културно друштво „Истра“ између 1928 - 1930 године. При друштву „Истра“ основано је Културно-умјетничко друштво „Соча“, које је имало драмску, тамбурашку секцију и збор. У Бањој Луци је 1938. године отворена и словенска народна кухиња, која је постала и омиљеним састајалиштем Словенаца.[7]
У Републици Српској, постоје три удружење, која окупљају припаднике словеначког народа, као и поштоваоце словеначке, историје и културе.Једно је Удружење Словенаца Републике Српске „Триглав“ Бања Лука. Удружење је од 1998. године регистровано као невладина, непрофитабилна организација, с циљем окупљања Словенаца и њихових потомака који живе на подручју Бањалуке и околине, како би им помогло при рјешавању егзистенцијалних питања.[8] Временом су се циљеви Удружења промијенили, тако да је његова данашња улога очување и поштовање права и интереса Словенаца као мањине на подручју Српске, очување идентитета и националне свијести, подстицање сарадње са Републиком Словенијом на културном, умјетничком и спортском подручју, те повезивање словеначких удружења из читавог свијета. Удружење Словенаца је у протеклих 13 година постало активно на многим пољима, прије свега се исказало на подручју културе. У том времену се у њега укључивало све више Словенаца, тако да данас број чланова прелази 1400.
У склопу овог удружења дјелује и мјешовити хор „Даворин Јенко“ који је формиран јануара 2001. године. Први наступ је имао на Мартиновању исте године, а први већи јавни наступ фебруара 2002. године у Културној дворани Банског двора, на прослави Прешернових дана. Репертоар хора чине углавном словеначке народне и умјетничке пјесме. Удружење такође од 1998. године редовно организује и додатну наставу словеначког језика.[9] Удружење Словенаца Републике Српске "Триглав" Бања Лука, од 2009. године редовно организује „Словеначке дане“ у Слатини, некада највећем словеначком насељу. Ова манифестација представља сјећање на многе досељене Крашевце, Приморце, Горичане и остале, који су се давне 1923. године због терора, војних дешавања, националне мржње почели досељевати на то подручје. Брдовито слатинско подручје их је подсјећало на домовину, коју су морали напустити.[10] Чланови Удружења Словенаца Републике Српске „Триглав“ из Бање Луке, већ седамнаест година прослављају стари словеначки обичај крштења вина, Мартиновање.[11]
Друго удружење је удружење Словенаца региона Добој „Прежихов Воранц“ основано је 1998. године и окупља више од 200 Словенаца и грађана словеначког поријекла, као и симпатизера из Добоја и Теслића, затим из Дервенте, Модриче и Брода.
Треће удружење које дјелује у Републици Српској је удружење Словенаца „Липа“ Приједор. Рад овог удружења у великој мјери подржава Канцеларија владе Републике Словеније за Словенце у иностранству као и Град Приједор. Удружење има разноврсне активности зависно о пројектима у текућој години, као што су: фолклор, пјевање, глума, рецитовање, истраживање и слично.[12]
Распрострањеност
[уреди | уреди извор]По попису становништва 2013. у Босни и Херцеговини, а према подацима које је издао Републички завод за статистику, и који су једини валидни за Републику Српску, у Републици Српској је живјело 504 Словенаца.[13] Словенци настањују сљедеће општине и градове:
Словенци, по општинама и градовима, према попису становништва 2013. у Републици Српској | ||||||
јединица локалне самоуправе | укупно | |||||
укупно | 504 | |||||
Бања Лука | 224 | |||||
Бијељина | 20 | |||||
Брод | 1 | |||||
Вишеград | 1 | |||||
Гацко | 1 | |||||
Градишка | 13 | |||||
Дервента | 1 | |||||
Добој | 6 | |||||
Зворник | 3 | |||||
Источна Илиџа | 4 | |||||
Источни Стари Град | 1 | |||||
Источно Ново Сарајево | 5 | |||||
Кнежево | 2 | |||||
Козарска Дубица | 7 | |||||
Костајница | 1 | |||||
Котор Варош | 1 | |||||
Лакташи | 46 | |||||
Модрича | 7 | |||||
Мркоњић Град | 1 | |||||
Невесиње | 1 | |||||
Нови Град | 8 | |||||
Ново Горажде | 2 | |||||
Оштра Лука | 1 | |||||
Пале | 5 | |||||
Пелагићево | 1 | |||||
Приједор | 65 | |||||
Прњавор | 20 | |||||
Рибник | 2 | |||||
Соколац | 2 | |||||
Србац | 8 | |||||
Теслић | 14 | |||||
Требиње | 5 | |||||
Угљевик | 4 | |||||
Фоча | 13 | |||||
Хан Пијесак | 1 | |||||
Челинац | 4 | |||||
Шамац | 2 | |||||
Шековићи | 1 | |||||
Шипово | 1 |
Значајне личности
[уреди | уреди извор]- Даре Валич, југословенски и словеначки филмски и позоришни глумац, рођен у Бања Луци.
- Јанез Видмар, потпуковник Војске Републике Српске.[14]
- Мирослав Галич, потпуковник Војске Републике Српске.[14]
- Валентин Инцко, аустријски дипломата словеначког порекла. Рођен је у породици Корушких Словенаца. Тренутно обавља дужност високог представника за Босну и Херцеговину.
- Франц Локар, власник прве пилане у Вишеграду.
- Миран Мол, професор са Техничког факултета у Бањој Луци, који је написао неколико уџбеника и научних радова из подручја електротехнике.
- Волфганг Петрич, аустријски дипломата и припадник националне мањине корушких Словенаца, који је између 1999. и 2002. био високи представник Уједињених нација у Босни и Херцеговини.
- Франц Сошња, делегат у трећем сазиву Вијећа народа Републике Српске из реда осталих народа.
- Мирослав Хубмајер, командант устаничке восјке, за вријеме Устанка у Босни 1875. године.
- Руди Чајавец, први партизански пилот у вријеме Другог свјетског рата.
Види још
[уреди | уреди извор]Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Број становника Републике Српске којима је Словеначки језик, матерњи језик.
- ^ Село је до 1948. носило име Јамница, када је промијењено у Јавница.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Извјештај 2015, стр. 123.
- ^ „Откуд Словенци у Босни и Херцеговини?”. Словенци. Архивирано из оригинала 19. 08. 2016. г. Приступљено 19. 7. 2016.
- ^ Извјештај 2015, стр. 125.
- ^ Луковић 1977, стр. 78.
- ^ Папеж Адамич, Вера (2009). Од предака до потомака Словенци у Слатини и Бањалуци 1923-2008. Бања Лука: Društvo Slovencev "Triglav" Banja Luka. стр. 107. ISBN 978-99938-53-30-5.
- ^ Popović, Vaso (2002). Slatinski kraj u prošlosti. Laktaši: Prosvjeta. ISBN 86-7524-005-8. OCLC 813621277.
- ^ Извјештај 2015, стр. 127.
- ^ „Ко су националне мањине у Републици Српској?”. мањине.ба. Архивирано из оригинала 06. 02. 2017. г. Приступљено 19. 7. 2016.
- ^ „О удружењу”. Удружење Словенаца „Триглав“ Бања Лука. Приступљено 19. 7. 2016.
- ^ Ријеч 2016, стр. 25.
- ^ Ријеч 2016, стр. 28.
- ^ Ријеч 2016, стр. 21.
- ^ „Резултати Пописа 2013, Етничка/национална припадност, вјероисповијест, матерњи језик”. Републички завод за статистику. Приступљено 22. 3. 2017.
- ^ а б „Списак професионалних војника 30. кадровског центра” (PDF). Кликс. Приступљено 8. мај 2023.
Литература
[уреди | уреди извор]- Вијеће националних мањина БиХ (2015). „Националне мањине у БиХ”. Извјештај.
- Луковић, Петко (1977). Неколико података о битнијим обележјима партизанског ратовања устаника у Херцеговини и Босни. Сарајево.
- Савез националних мањина Републике Српске (2016). „Ријеч националних мањина”. 1: 68.