Пређи на садржај

Бранков мост

Координате: 44° 48′ 53″ N 20° 26′ 54″ E / 44.81472° С; 20.44833° И / 44.81472; 20.44833
С Википедије, слободне енциклопедије
Бранков мост
Координате44° 48′ 53″ N 20° 26′ 54″ E / 44.81472° С; 20.44833° И / 44.81472; 20.44833
ПремошћујеНови Београд и Стари град
МестоБеоград
 Србија
Карактеристике
Дужина450 м
Пуштен у рад10. септембар 1956.; пре 68 година (1956-09-10)

Бранков мост, раније познат и као Мост братства и јединства, званично Мост преко Саве у продужетку Бранкове улице је 450 м дугачак мост у Београду, који повезује општину Стари град, односно центар Београда са Новим Београдом преко реке Саве. Изграђен је 1956. године на стубовима Мост краља Александра из 1934. године, који је порушен у Другом светском рату и тако је поново је повезао Београд и Земун као једини мост на аутопуту у то време. После неколико званичних и незваничних назива, садашњи назив остао је иза Бранкове улице, која се из правца старог дела Београда простире ка мосту.

Опште информације

[уреди | уреди извор]

Мост је званично пуштен у саобраћај 10. септембра 1956. године. Дугачак је 450 м, дневно га пређе скоро 90.000 возила, а саобраћајне гужве су честе.[1] На десној односно источној обали, мост почиње код Савског пристаништа, изнад Карађорђеве улице, централне улице у насељу Савамала. Мост је продужетак Бранкове улице, која га дели од насеља Косанчићев венац на северу и Зелени венац на југу. Кроз Теразијски тунел, Бранкова га повезује директно са центром града. На левој односно западној обали мост продире на Нови Београд између насеља Старо сајмиште на југу и Ушће, на северу. Протеже се у Булевар Михајла Пупина који, пролазећи између пословног центра Ушће и хотела Хајат Риџенси Београд, га повезује са Новим Београдом.[2][3]

Званични назив моста за време СФРЈ био је „Мост братства и јединства”, али тај назив никада није заживео. Грађани су га називали „Савски мост“, „Земунски мост“ и „мост у Бранковој улици“, јер је мост продужетак Бранкове улице, која носи име Бранка Радичевића, српског песника. Потоњи назив је колоквијално скраћен на Бранков мост и он је преовладао.[4] Урбани мит је да је мост добио име по томе што је писац Бранко Ћопић извршио самоубиство скоком са моста 1984. године.[5][6][7]

Званични, административни назив је „Мост преко Саве у продужетку Бранкове улице”.[8]

Историјат

[уреди | уреди извор]
Мост краља Александра на чијем месту се данас налази Бранков мост, изграђен на његовим стубовима

Мост је изграђен 10. септембра 1956. године,[7] заменивши некадашњи Мост краља Александра који је отворен 16. децембра 1934. и дигнут у ваздух 1941. године.[9] Мост заправо користи доње делове стубова некадашњег моста (које је Иван Мештровић украсио са два пара армираног бетона у српско-византијском стилу).[7] Дугачак је 450 м, направљен као непрекидни челични кутијасти носач, са средишњим распоном од 261 м и бочним распонима од 81 м, сваки.[10]

Иза оригиналног пројекта моста стоји немачка компанија МАН. Београдско предузеће Мостпројект реализовало је пројекат удвостручавања капацитета моста седамдесетих година. Руководилац пројектног тима био је Данило Драгојевић.[11] Мостовска конструкција је уређена у копродукцији југословенских предузећа са фирмом МАН из тадашње СР Немачке у периоду 1953—1956. године. Носећа конструкција је пун континуални носач распона 75+261+75м, са коловозом на горњем појасу ширине 12м са две пешачке стазе по 3 м. На овом мосту први пут у СФРЈ је примењена савремена коловозна табла у виду ортотропне плоче, као и то да је овај мост са главним распоном од 261 м својевремено држао рекорд у свету за овакав континуални систем.[12]

Петнаест година након пуштања у саобраћај, капацитет моста је процењен као недовољан, услед наглог развоја Београда на левој обали Саве, те је донета одлука о његовом проширењу. Разрађена је концепција реконструкције која би најмање ометала саобраћај током извођења радова. Постојећи (стари) мост са коловозом ширине 12 м и са две пешачке стазе ширине по 3 м, по демонтажи низводне пешачке стазе, реконструисан је за коловоз са три истосмерне траке укупне ширине 10,5 м, и остављена је узводна пешачка стаза ширине 2,8 м, а део ње је искоришћен за смештај канделабра за осветљење моста. Коловоз за други смер из правца Бранкове улице ширине 10,5 м са две заштитне траке од по 0,7 м и низводном пешачком стазом ширине 2,25 м, постављан је на новој мостовској конструкцији тако да лежишта средњих ослонаца користе постојеће фундаменте.[13] Нова низводна конструкција је континуални носач преко три поља распона 81,5+261+81,5м. У попречном пресеку конструкција је сандучастог пресека.Мост у данашњем облику је завршен 1979. Пошто су радови завршени 1979. године, мост има двојну коловозну траку са по три траке у оба смера и заправо се састоји од две одвојене конструкције у сваком смеру.[14] Пра конструкција направљена је 1956. године и званично ју је отворио Светозар Вукмановић Темпо. Седамдесетих година обим саобраћаја у Београду је нагло порастао, па је било нужно да се мосту дода један „близанац”. То је била грађевина која је расла паралелно са постојећим мостом, да би му на крају изградње била „привучена“ и на тај начин смо добили још три траке ове важне саобраћајнице.[15][16]

У међуратном периоду трамваји су повезивали Београд са Земуном преко Моста краља Александра. Након Друго светског рата, педесетих година, општа идеја је била да тролејбуси преузму главну улогу у јавном превозу. Линија за Земун је отворена 1956. године и временом су формиране три линије преко моста: линија 14 – Зелени венац - Горњи град (Земун) (која се сматрала наследницом предратне трамвајске пруге), линија 15 – Зелени венац - Нови Град (Земун) и линија 16 - Зелени Венац- Похорска, Нови Београд. Линије су затворене 1973. године.[17] Међутим, од 2017. преко моста прелази преко 25 аутобуских линија јавног превоза.[14]

Бициклистички лифт, који директно повезује шеталиште уз Саву и бициклистичку стазу преко моста, пројектовао је Милутин Гец, а изграђена је 2004. године.[18]

Реконструкција 2010-их

[уреди | уреди извор]
Поглед на мост са Калемегдана

У лето 2013. лева пешачка и бициклистичка стаза почеле су да показују знаке пропадања. Убрзо је стаза била потпуно затворена. Градска власт Београда неколико година је игнорисала протесте грађана који су желели да се стаза поправи и поново отвори. Управа града Београда је тврдила да у буџету нема средстава и да се чини да се стаза не може једноставно поправити. Уместо тога, цела лева страна је морала да буде потпуно реновирана. У лето 2015. градоначелник Београда Синиша Мали најавио је да ће град решити проблем, али је тендер расписан у октобру 2016. и у новембру исте године је изабрано предузеће „Мостоградња“.[1]

Крајем фебруара 2017. потписан је уговор са Мостоградњом вредан 210 милиона динара. Мали је тврдио да је студија урађена 2014. године и да је показала да је ситуација гора него што се мислило.[14] Међутим, Мали је у јуну 2017. најавио „припремне радове”. Рок је одређен на 260 дана од почетка „исправних“ радова.[19] Поправка је почела почетком јула 2017. године, четири године након затварања стазе, а рок је скраћен на 180 дана, али га је градоначелник још више скратио, рекавши да ће бити завршен до октобра или новембра 2017. године.[20]

Мали је најавио и да ће бити организоване три смене, те рекао да је град померио дозволу, али је после критика убрзана реконструкција. Мали је најавио нови рок, крај 2017. године. Упркос убрзању, до октобра је било очигледно да мост неће бити завршен до краја године. Истог месеца, градски менаџер Горан Весић најавио је да ће мост бити у потпуности завршен до краја марта 2018. године, односно првобитно планираних 9 месеци.[19][21] На крају, све траке су отворене 9. фебруара 2018. године, а пешачко-бициклистичка стаза 31. маја 2018. године.[22]

Карактеристике

[уреди | уреди извор]

Декоративни елементи руског и југословенског архитекте Николаја Краснова на преосталим пилонима са Моста краља Александра преживели су оба бомбардовања, али су их нове власти уклониле шездесетих година 20. века.[23] У јуну 2020. године најављено је да ће украсни грбови бити поново креирани на пилонима.[24]

Мост је стекао неславну репутацију као мост самоубица. Сваке године око 40 људи покуша да изврши самоубиство скоком са Бранковог моста.[7]

Дом архитектуре

[уреди | уреди извор]

Градска управа града Београда је крајем 2010-их најавила планове да се зграда Шпанске куће, која се налази скоро испод моста на старој београдској страни, адаптира у Дом архитектуре. У 2019. години зграда је враћена власницима из периода пре Другог светског рата у процесу реституције, па је град одлучио да уместо ње користи масивни стуб моста. Унутар пилона је простор за изложбени простор и уметничке радионице на 400 м2 простора, на два нивоа.[25]

Полицијска гаража

[уреди | уреди извор]

Испод новобеоградске стране моста налази се отворена гаража за возила МУП-а. Паркинг се простире на површини од 3.000 м2 и углавном се користи за стара возила.[26] У септембру 2019. године најављено је да ће простор бити адаптиран у Музеј аутомобила и Музеј Министарства унутрашњих послова, али се од те идеје ипак одустало.[27][28]

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Мост у бојама заставе Србије
    Мост у бојама заставе Србије
  • Поглед на доњу конструкцију моста
    Поглед на доњу конструкцију моста
  • Поглед на мост и стубове од Моста краља Александра
    Поглед на мост и стубове од Моста краља Александра
  • Трамвајска станица испод моста
    Трамвајска станица испод моста

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Cevovod na Brankovom mostu”. Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda. 2. 8. 2006. Архивирано из оригинала 23. 9. 2007. г. 
  2. ^ Tamara Marinković-Radošević (2007). Beograd – plan i vodič. Belgrade: Geokarta. ISBN 978-86-459-0006-0. 
  3. ^ Beograd - plan grada. Smedrevska Palanka: M@gic M@p. 2006. ISBN 86-83501-53-1. 
  4. ^ Dejan Aleksić (3. 5. 2007). „Kad kreneš u Srpskih vladara, a prijatelj te čeka u Maršala Tita” (на језику: српски). Politika. 
  5. ^ Z.Nikolić (9. 10. 2013). „Beogradske priče: Bezimeni Brankov most” (на језику: српски). Večernje novosti. 
  6. ^ „Sporno ime mosta” (на језику: српски). 21. 2. 2000. 
  7. ^ а б в г M.Luković (8. 7. 2010), „"Gazelini regenti" preuzimaju dužnost”, Politika (на језику: српски) 
  8. ^ Dejan Aleksić (23. 2. 2020). „Sastanak kod "Lole", na utakmicu u "Pionir"...”. Politika (на језику: српски). 
  9. ^ „Twentieth Century – Innovations in Belgrade (1930–1950)”. Serbia-info.com. Архивирано из оригинала 18. 1. 2008. г. 
  10. ^ Brankov most 011info.com
  11. ^ „Malo ih je, ali su značajni” (на језику: српски). 14. 1. 2008. 
  12. ^ ЗНАТЕ ЛИ КОЈИ МОСТ ЈЕ БИО ТАМО ГДЕ ЈЕ САД БРАНКОВ? Невероватна прича о београдском изгубљеном драгуљу! sd.rs 16. 12. 2019.
  13. ^ Њиме су прелазили братство и јединство Политика 20. 8. 2018.
  14. ^ а б в Dejan Aleksić (14. 6. 2017), „Počinju pripremni radovi za obnovu leve trake”, Politika (на језику: српски), стр. 16 
  15. ^ Beogradske priče: Bezimeni Brankov most Вечерње новости 9. 10. 2013.
  16. ^ Brankov most i njegov duplikat Вечерње новости 9. 5. 2014.
  17. ^ Dejan Aleksić (2. 5. 2017), „"Trole" vozile Novobeograđane i Zemunce”, Politika (на језику: српски), стр. 31 
  18. ^ Mare Janakova Grujić (2018). Dragan Stanić, ур. Српска енциклопедија, том III, књига I (чланак: Милутин Гец). Matica Srpska, Serbian Academy of Sciences and Arts, Zavod za udžbenike. стр. 235. ISBN 978-86-7946-232-9. 
  19. ^ а б Dejan Aleksić (25. 10. 2017), „Realan rok za završetak radova – proleće”, Politika (на језику: српски) 
  20. ^ Dejan Aleksić (15. 7. 2017), „Pešaci i biciklisti obnovljenom stazom i pre zime”, Politika (на језику: српски), стр. 14 
  21. ^ Dejan Aleksić (9. 2. 2018). „Од вечерас проходне све траке на Бранковом мосту”. Politika (на језику: српски). стр. 14. 
  22. ^ Dejan Aleksić (1. 6. 2018). „Posle pet godina cela pešačka staza prohodna”. Politika (на језику: српски). 
  23. ^ Grbovi na javnim zdanjima Beograda, Vol. III. City of Belgrade Yearbook, Book XLIII, 1996. 
  24. ^ Branka Vasiljević, Dejan Aleksić (5. 7. 2020). „Duh monarhističkog Beograda vraća se na stara zdanja”. Politika (на језику: српски). 
  25. ^ Daliborka Mučibabić (11. 11. 2019). Кућа архитектуре у пилону Бранковог моста. Politika (на језику: српски). стр. 13. 
  26. ^ Daliborka Mučibabić (13. 9. 2019). „Ispod Brankovog mosta – muzeji automobila i MUP-a”. Politika (на језику: српски). стр. 16. 
  27. ^ Daliborka Mučibabić (12. 5. 2022). „Muzej automobila možda ostane na staroj adresi”. Politika (на језику: српски). стр. 15. 
  28. ^ Beta (11. 5. 2021). „Vesić: Muzej automobila ispod Brankovog mosta će nositi ime Bratislava Petkovića” (на језику: српски). N1. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бранков_мост&oldid=28831861”