Вељко Јанковић (каменорезац)

Вељко Јанковић
Вељко Јанковић
Лични подаци
Надимак	Чабро
Датум рођења	1852.
Место рођења	Љутице (Пожега), Кнежевина Србија
Датум смрти	1915. (62/63 год.)
Место смрти	Љутице (Пожега), Краљевина Србија
Уметнички рад
Поље	Клесарство
Правац	Каменорезаштво западне Србије

Вељко Јанковић (1852−1915) био је каменорезац из Љутица (Општина Пожега). Родоначелник народног каменореза на простору јужне подгорине Маљена.^[1]

Израђивао је надгробне споменике и крајпуташе широм Пожешког и Црногорског среза од 1885, па до помора тифуса након Колубарске битке 1915.^[1]

Живот

Вељко Јанковић потомак је старе породице Васовић из Колашина.^[1] Иако за оно време имућан, „промућурност и занаџијска довитљивост су га упутиле на додатну зараду”.^[1] Временом је израстао у цењеног и траженог мајстора.

Са супругом Јерином Вељко је имао петорицу одралих синова: Војислава, Павла, Момчила, Стојана и Радосава.^[2] Каменорезом су се, заједно са оцем, успешно бавила два најстарија, Војислав и Павле.^[1]

...Али су им Балкански и Први светски рат свима заувек ућуткали куцаје длета. Синови, као војници Десетог пука, изгинули и помрли, а отац пресвиснуо, више од превелике туге него од грозничаве врућице - пегавог тифуса. Зла судбина младих Чаброваца најбоље сведочи како су ратови зацрнили Србијом. За четири године пропаде у вихору ратовања из Јанковића породице и старешина и дом и сав његов мушки пунолетни пород.^[1]

Вељко Јанковић умро је почетком 1915. када му је „срце препукло” за Павлом који је преминуо у пожешкој болници, не слутећи да ће до краја године страдати и два преостала сина. Остала је само Јерина са унуцима - да им спомен подигне.^[1]

Ипак, каменорезачка „врежа” Јанковића није се прекинула. Клесањем је наставио да се бави Вељков унук од најстаријег сина Војислава, Љубиша, а након њега и праунук Веселин.^[1]

Споменик Вељку Јанковићу (†1915) и синовима Војиславу (†1912), Павлу (†1915), Момчилу (†1913) и Стојану (†1915) (Љутице, Јанковића гробље)

Овде почива тело

ВЕЉКА ЈАНКОВИЋА

бившег каменоресца из Љутица.ѕ

Живео је часно и поштено 63 год,

а умро 25. фебруара 1915. год.

Спомен подиже жена Јерина

са унуцима:

И сина му

ВОЈИСЛАВА ЈАНКОВИЋА

[борца] 4 чете 2 баталиона Х пука.

Живијо 35 год. а умро код Љум Куле

у болници 15. новембра 1912.

Спомен подигоше жена Станимирка

и синови Живота и Љубиша:

Овде почива

ПАВЛЕ ЈАНКОВИЋА

[борац] 4 чете 2 баталиона Х пука.

Живео је 32. год.

а умро је 14. јануара 1915.

у болници у Пожези.

Спомен подигоше

жена Даринка

и синови Драгослав и Антоније:

МОМЧИЛО ЈАНКОВИЋ

[борац] 4 чете 2 баталиона Х пука.

Живео 25 год.

а погибе 18ог јуна 1913. год.

на Дренку.

СТОЈАН ЈАНКОВИЋ

[борац] митраљез. оделења Х пука.

Живео је 22 год.

а умро је 28. децембра 1915. год

у Албанији.

Спомен подиже Јерина

са унуцима.^[а]

Споменик Јерини Јанковић (†1928) и сину Радосаву (†1915) (Љутице, Јанковића гробље)

Овде почива

РАДОСАВ

син Вељка и Јерине Јанковић

Поживи 22 год.

Као регрут погибе

у Светском рату

у најлепшем цвету

своје младости

за слободу и Отаџбину

6. окт. 1915. год.

Овде почива тело

ЈЕРИНЕ

жене пок. Вељка Јанковића

Поживи 70 год. часно и поштено

а умре 26. јан. 1928. год.

Спомен подигоше чичи и баби

Живота, Љубиша, Драго и Антоније,

снаје Цаја и Даринка и

сестра Миломирка:^[б]

Дело

Вељко Јанковић надгробно спомење израђивао од беличастог, ситнозрног „кабларца”.^[1] У његовим рукорадима, нарочито изради фигура, евидентан је утицај каменоресца Јосифа Симића Теочинца. Људске ликове је моделовао је барељефно, можда и нешто боље од Јосифа: углађеније, нежније, продуховљеније.^[1] Најбоља остварења свакако су прикази младих мајки, помрлих заједно с тек рођеним чедима, које наликују приказима „страстне” Богородице са икона и фресака.^[1]

Фигуре су природнијих пропорција. Већина мушких ликова има по неки „особен знак” или предмет који ближе одређује његову професију и имовински статус. Израдио је и неколико фигура коњаника, који плене „наивистичким” приказом.

Надгробнике је украшавао религиозним симболима и флоралном орнаментиком. Рукопис му је леп и читак, а као и други мајстори тог доба, споменике бојио. Осим црне и беле, користио је тамно плаву, „цигласто” црвену и жућкастозелену.^[1]

На споменицима понекад се потписивао: „Писа Вељко Јанковић”, „Изради Вељко Јанковић из Љутица”, „Изради Вељко Јанковић и синови”.^[1]

По мајсторству израде, ликовним елементима и стилско-композиционим решењима, Вељко Јанковић уздигао се до најбољег каменоресца пожешко-косјерићког краја. Извршио је утицај на клесарско дело својих синова - Војислава и Павла и неколико млађих мајстора, од којих је свакако најпознатији Пантелија Драгутиновић из Каленића.^[1]

Епитафи

Крајпуташ Јанку Павловићу (†1885) (Богданица)

ЈАНКО ПАВЛОВИЋ

из Богданице

живијо 26 г.

а погибе 4-ог новембра 1885. г.

у српскобугарскоме рату

на Владисавцима

бранећи српску отаџбину

осташе му кости на бојном пољу.

Овај путни спомен сподиже

његова једина ћерка Љепосава

са своим мужем Илијом Радовановића

из Тометина поља

у 1907. г.

Изради Вељко Јанковић

из Љутица и син.^[3]

Споменик писару Тихомиру Филиповићу (†1895) (Душковци)

Пред овим споменом почива

ТИХОМИР ФИЛИПОВИЋ

бив. Писар

општине душковачке,

кои поживи 26 г. свог живота.

Својом науком

са сваким лепо поживи

и полага труд за народне

и државне интересе.

У томе звању

погибе изненадно од хајдука

у мекани душковачкој

на Други Васкрс

ове 1895. г.^[4]

Обележје Војину Петковићу (†1896) (Богданица)

Овде одморене кости

и тело упокојеног

ВОИНА ПЕТКОВИЋА

из Богданице

пратећи тужно у гробље

Који поживијо радно

35 г свог живота

У најљепше доба

ожалости мајку

17 августа 1896.

Бог да му душу прости

Мајка Василија

и његови синови

Миленко Драгиша Станиша и Велисав

и њег супруга Милоика

да им срц жалост прође.^[3]

Галерија

Напомене

^ Текст преписан са споменика.
^ Текст преписан са споменика.

Извори

^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з ^и ^ј ^к ^л ^љ Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
^ Деспотовић, Милијан (2021). Живе камене душе : (крајпуташи у Црногорском срезу). Косјерић: Удружење потомака ратника 1912-1920 генерал "Љубомир Марић". ISBN 978-86-915397-4-0.
^ ^а ^б Савовић, Саша (2009). Срце у камену: крајпуташи и усамљени надгробници рудничко-таковског краја. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-0181-5.
^ Николић, Радојко (2018). Камена књига предака : о натписима са надгробних споменика западне Србије (2, допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2.

Литература

Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9.
Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
Савовић, Саша (2009). Срце у камену: крајпуташи и усамљени надгробници рудничко-таковског краја. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-0181-5.
Николић, Радојко (2018). Камена књига предака : о натписима са надгробних споменика западне Србије (2, допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2.
Деспотовић, Милијан (2021). Живе камене душе : (крајпуташи у Црногорском срезу). Косјерић: Удружење потомака ратника 1912-1920 генерал "Љубомир Марић". ISBN 978-86-915397-4-0.

[3] Текст преписан са споменика.

[4] Текст преписан са споменика.

[Каменоресци_народног_образа-1] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е ^ж ^з ^и ^ј ^к ^л ^љ Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.

[Милијан_Деспотовић-2] Деспотовић, Милијан (2021). Живе камене душе : (крајпуташи у Црногорском срезу). Косјерић: Удружење потомака ратника 1912-1920 генерал "Љубомир Марић". ISBN 978-86-915397-4-0.

[СС-5] а ^б Савовић, Саша (2009). Срце у камену: крајпуташи и усамљени надгробници рудничко-таковског краја. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-0181-5.

[6] Николић, Радојко (2018). Камена књига предака : о натписима са надгробних споменика западне Србије (2, допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2.

[1]

[2]

[а]

[б]

[3]

[4]