Драгомир Бенчић
драгомир бенчић | |||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Лични подаци | |||||||||||
Датум рођења | 30. октобар 1911. | ||||||||||
Место рођења | Пула, Аустроугарска | ||||||||||
Датум смрти | 23. јун 1967.55 год.) ( | ||||||||||
Место смрти | Загреб, СР Хрватска, СФР Југославија | ||||||||||
Професија | инжењер грађевинарства | ||||||||||
Деловање | |||||||||||
Члан КПЈ од | јуна 1942. | ||||||||||
Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||||||||||
Служба | Војска краљевине Југославије НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941. – 1967. | ||||||||||
Чин | генерал-потпуковник | ||||||||||
Херој | |||||||||||
Народни херој од | 27. новембра 1953. | ||||||||||
Одликовања |
|
Драгомир Бенчић (Пула, 30. октобар 1911 — Загреб, 23. јун 1967), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Хрватске и народни херој Југославије.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 30. октобра 1911. године у Пули, у сиромашној чиновничкој породици. Основну школу завршио је у родном граду, а гимназију у Љубљани. Након тога студирао је грађевинарство на Техничком факултету у Љубљани. Пред рат 1941. године, запослен као техничар, прикључио се радничком покрету.
У јуну 1941. године прикључио се Народноослободилачком покрету, а партизанима се придружио априла 1942. године. Пре тога, априла 1941, добровољно се пријавио у војску да би учествовао у одбрани Југославије. Био је затворен, али је успео да побегне из Љубљане. Након тога је учествовао у припремама за оружани устанак.
Априла 1942. године, ступио је у Прву чету Нотрањског одреда, а у јуну постао члан Комунистичке партије Југославије и политички комесар чете. Доцније је био политички комесар батаљона Доломитског одреда од краја 1942, Прве истарске бригаде од септембра 1943, Тринаесте ударне бригаде на прелазу из 1943. у 1944, Четрнаесте дивизије од марта 1944, Четврте оперативне зоне за Штајерску и Корушку од августа 1944. и најзад Деветог корпуса од марта 1945. године. Током рата био је рањаван три пута.
После рата, биран је у Главни одбор Освободилне фронте Словеније, а био је и секретар Покрајинског народноослободилачког одбора за Словеначко приморје и Истру. Након тога је постављен за команданта Југословенског одреда за Истру и Словеначко приморје. Дипломирао је грађевинарство на Техничком факултету и завршио Вишу војну академију ЈНА. Вршио је и следеће функције:
- заменик и начелник Грађевинске управе Државног секретаријата за народну одбрану (ДСНО)
- помоћник команданта Загребачке војне овласти за политичко-управне послове
- члан Опуномоћства Централног комитета СКЈ за организацију СК у ЈНА
- руководилац Опуномоћства ЦК за Загребачку војну област
Умро је 23. јуна 1967. године у Загребу, а сахрањен је у Љубљани.[1]
Носилац је Партизанске споменице 1941. и више југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.[1]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Народни хероји 1982, стр. 69.
Литература
[уреди | уреди извор]- Ко је ко у Југославији. Београд: Седма сила. 1957.
- Народни хероји Југославије том I. Београд: Народна књига. 1982.
- Рођени 1911.
- Умрли 1967.
- Пуљани
- Комунисти Хрватске
- Југословенски партизани
- Политички комесари НОВЈ
- Друштвено-политички радници СФРЈ
- Чланови Организације СКЈ у ЈНА
- Генерал-потпуковници ЈНА
- Дипломци Више војне академије ЈНА
- Носиоци Партизанске споменице 1941.
- Носиоци Ордена ратне заставе
- Народни хероји - Б
- Сахрањени у Љубљани