Зетска епархија

Први српски архиепископ Свети Сава, оснивач Зетске епархије (1219)

Зетска епархија је назив за стару средњовјековну епархију Српске православне цркве. Установљена је 1219. године као епископија, а њени архијереји су 1346. године, приликом проглашења Српске патријаршије, добили право да носе почасни наслов митрополита. Прво епархијско сједиште било је у манастиру Светог арханђела Михаила на Превлаци. Епархија се током позније историје развила у данашњу Митрополију црногорско-приморску.

Предисторија

Остаци српског православног манастира Светог арханђела Михаила на Превлаци

Историја светосавске Зетске епископије наставља се на историју старијих православних установа у српском приморју.

Иако се појава раног хришћанства на тим просторима везује за прве вјекове хришћанске историје, црквени поредак се усталио тек током 4. вијека, након увођења митрополитског система. Пошто се управни центар тадашње провинције Превалитане налазио у античком Скадру, епископ тог града је добио митрополитску власт над свим епископима у тој провинцији, чиме је створена скадарска црквена област, односно Скадарска митрополија, којој је припадала и древна епископија у античкој Дукљи.

За вријеме владавине византијског цара Јустинијана I (527–565) створена је нова Архиепископија Јустинијана Прима, са центром у истоименом граду (локалитет Царичин град, код Лебана у данашњој Србији). Тој архиепископији је приликом оснивања (535) била додјељена црквена надлежност над неколико покрајина, међу којима је била и Превалитана, тако да је и Скадарска митрополија са свим својим епископијама дошла под јурисдикцију архиепископа Прве Јустинијане.

Почетком 7. вијека, усљед напада Авара и Словена, пострадале су древне епископије у градовима широм Превалитане, што је довело до пропасти Скадарске митрополије и Дукљанске епископије. Тек након покрштавања Срба и каснијег ширења византијске Драчке теме према српској кнежевини Дукљи током 9. и 10. вијека, дошло је до постепене обнове локалних епископија (Кројанска, Љешка, Пилотска, Дривастанска, Скадарска, Барска, Дукљанска), под окриљем православне Драчке митрополије.

Током 11. и 12. вијека, на тим просторима је дошло до јачања Римокатоличке цркве и постепеног узмицања православља, што је довело и до гашења старијих православних епископија на ширем простору Дукље. Такво стање је потрајало све до почетка 13. вијека, када је први српски архиепископ свети Сава, након добијања црквене аутокефалности (1219), одлучио да се на приморским подручјима, која су у ранијим временима припадала бившим православним епископијама Драчке митрополије (Дукљанска, Барска, Скадарска, Дривастанска, Пилотска), установи нова Зетска епископија, која је тиме постала и баштиница старијег православног наслеђа на тим просторима, а то је нашло одраза и у добијању истакнутог мјеста међу светосавским епископијама.

Зетска епископија (1219—1346)

Српски православни манастир Морача, из прве половине 13. вијека

Зетску епархију је 1219. године основао први српски архиепископ Свети Сава са сједиштем у манастиру Светог арханђела Михаила, на Превлаци у Боки Которској, на острвцу које се данас зове Страдиоти.

Ова епархија је обухватала читаву средњовековну област старе Зете, односно Дукље, са приморјем од Котора до Љеша, а према унутрашњости је обухватала област Мораче, као и читав крај око Скадра у данашњој сјеверној Албанији.

Од оснивања, па све до друге половине 14. вијека, ова епархија је припадала држави Немањића. Из тога времена позната су имена неколицине зетских епископа, са приближним годинама службе.

Зетска митрополија (1346—1485)

Кнез Стефан (Вуканов) Немањић, ктитор манастира Мораче (13. вијек)

Када је 1346. године Српска архиепископија проглашена патријаршијом, Зетска епархија је проглашена митрополијом. Не зна се, да ли је то био само почасни назив или је већ тада, као Скопска митрополија, добила под своју власт и неког епископа. Врло је вјероватно да је један викарни епископ зетских митрополита већ тада постављен у скадарској Крајини или у срцу саме Зете, као што се зна да је било у другој половини 15. вијека.

Крајем 14. и почетком 15. вијека услед тадашњих ратних збивања и унутрашњих сукоба дошло је до разарања старог сједишта Зетске епархије на Превлаци, услед чега су зетски митрополити привремено прешли у Крајину. Један од тадашњих зетских митрополита је становао и у Будви, а био је 1441. године уједно и намјесник српског деспота Ђурђа у том граду. Зна се да је један зетски митрополит још и 1456. године био феудални господар у приморској жупи Луштици.

Током 15. вијека, зетски се митрополити чешће помињу у скадарској Крајини, односно у Врањини и на Ободу у Ријеци Црнојевића, где су имали и своје викарне епископе, док се 1485. године нису дефинитивно настанили у Богородичином манастиру на Цетињу, у Црној Гори и од тада се Зетска епархија по новом сједишту на Цетињу прозвала и Цетињском епархијом из које се развила данашња Митрополија црногорско-приморска.

Зетски епископи и митрополити

• Иларион (1220—1242),
• Герман (други по реду),
• Tеофит (1261—1270),
• Јевстатије (1279—1286),
• Герман II (1286—1292),
• Михајло I (1293),
• Андрија (пре 1300-те),
• Јован (пре 1304-те),
• Михајло II (1305—1309),
• Давид I (1391—1396),
• Арсеније (1396—1417),
• Давид II (1417—1435),
• Јефтимије (1434—1446),
• Јосиф (око 1453-те),
• Теодосије (после 1453-те),
• Висарион (1484—1494),
• Вавила (1494—1520).

Види још

• Михољска превлака
• Митрополија црногорско-приморска
• Историја Српске православне цркве
• Српска архиепископија
• Пећка патријаршија
• Историја Пећке патријаршије
• Бококоторска епархија
• Драчка митрополија

Литература

• Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327. 
• Богосављевић, Никодим (2004). „Теологија преградне плоче са представом лава из манастира Превлака” (PDF). Бока. 24: 115—126. 
• Јанковић, Ђорђе (2004). „Условљеност оснивања Зетске епископије на Превлаци” (PDF). Бока. 24: 77—91. 
• Јанковић, Марија (1984). „Саборне цркве Зетске епископије и митрополије у средњем веку”. Историјски часопис. 31: 199—204. 
• Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт САНУ. 
• Калић, Јованка (1979). „Црквене прилике у српским земљама до стварања архиепископије 1219. године”. Сава Немањић-свети Сава: Историја и предање. Београд: САНУ. стр. 27—53. 
• Коматина, Ивана (2016). Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века. Београд: Историјски институт. 
• Маркуш, Јован (2006). „Каталог-диптих епископа и митрополита зетских, црногорских и приморских од 1219. до 2006.”. Православље у Црној Гори. Цетиње: Светигора. стр. 39—86. 
• Мартиновић, Милена (2020). „Помени зетских епископа и црногорских митрополита у српском рукописном наслеђу (13-18. вијек)”. Осам векова аутокефалије Српске православне цркве. 2. Београд: Православни богословски факултет. стр. 357—367. 
• Митровић, Катарина (2021). „Оснивање Зетске епископије: Нова промишљања”. Осам векова Српске православне цркве у Црној Гори, од Зетске епископије до Митрополије црногорско-приморске. Ниш: Центар за црквене студије. стр. 11—29. 
• Мишић, Синиша; Копривица, Марија (2021). „Духовно подручје и границе Зетске епархије у средњем веку”. Осам векова Српске православне цркве у Црној Гори, од Зетске епископије до Митрополије црногорско-приморске. Ниш: Центар за црквене студије. стр. 31—45. 
• Поповић, Радомир В. (2004). Хришћанство на тлу источног Илирика пре досељења Словена. Београд. 
• Popović, Svetlana (2002). „The Serbian Episcopal sees in the thirteenth century”. Старинар. 51 (2001): 171—184. 
• Радовић, Амфилохије (2010). „Древнохришћански темељи Зетске епископије - Митрополије црногорско-приморске”. Древнохришћанско и светосавско наслеђе у Црној Гори. Београд: Православни богословски факултет. стр. 7—13. 
• Самарџија, Свјетлана (2021). „Балшићи и очување немањићке црквене традиције у Зети”. Осам векова Српске православне цркве у Црној Гори, од Зетске епископије до Митрополије црногорско-приморске. Ниш: Центар за црквене студије. стр. 65—82. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. 1. Минхен: Искра. 
• Стаматовић, Александар Д. (2006). „Хришћанска црква на тлу данашње Црне Горе прије досељавања словенских племена”. Православље у Црној Гори. Цетиње: Светигора. стр. 5—12. 
• Turlej, Stanisław (2016). Justiniana Prima: An Underestimated Aspect of Justinian’s Church Policy. Krakow: Jagiellonian University Press. 
• Ћирковић, Сима (1981). „Осамостаљивање и успон дукљанске државе”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 180—196. 

Спољашње везе

• Петар Драгојловић (2015): Историја Цркве у древној Диоклитији