Митрополија скопска
| Митрополија скопска Православна охридска архиепископија | |
|---|---|
| Основни подаци | |
| Сједиште | Битољ (привремено) |
| Држава | Северна Македонија |
| Основана | 2005 — обновљена |
| www | |
| Архијереј | |
| Архијереј | Јован (Вранишкоски) |
| Чин архијереја | архиепископ |
| Титула архијереја | архиепископ охридски и митрополит скопски и мјестобљуститељ велешко-повардарски |
| Викар | Давид (Нинов) |
| Титула викара | епископ стобијски |
-sr.svg) | |
Митрополија скопска је епархија Православне охридске архиепископије под јурисдикцијом Српске православне цркве.
Надлежни архијереј је митрополит Јован (Вранишкоски), а привремено сједиште митрополије се налази у Битољу.[1]
Историја
[уреди | уреди извор]Митрополија скопска је конституисана 24. маја 2005. године након што су патријарх српски и Свети архијерејски сабор Српске православне цркве издали Томос о црквеној аутономији за Православну охридску архиепископију.
Данашња Скопска митрополија је једина канонски призната наследница древне Скопске епархије која је постојала вековима, прво као епископија, а потом као митрополија са средиштем у Скопљу, те је стога треба разликовати од истоимене епархије која припада канонски непризнатој Македонској православној цркви.
Ранија историја
[уреди | уреди извор]Рано хришћанство се појавило на просторима римске провинције Македоније већ током првог века хришћанске историје и ширило се из древне Тесалонике (Солун) према унутрашњости. У то време, римски град Скупи (данашње Скопље), припадао је суседној римској провинцији Горњој Мезији из које је крајем 3. века издвојена провинција Дарданија чије је главно место био управо град Скупи. По том основу, епископ овог града је током 4. и 5. века уједно био и митрополит над свим епископима у Дарданији. Након 535. године, када је створена Архиепископија Јустинијана Прима, под њену надлежност је потпала и епархија у граду Скупи. Крајем 6. и почетком 7. века, град је пострадао од Авара, након чега су читаву област освајају Срби који су град Скупи прозвали Скопље.
Након многих промена, редован епархијски поредак на овом простору је обновљен након 1018. године, када је установљена Охридска архиепископија под чију надлежност је потпадала и Скопска епархија. Након српског ослобођења Скопља, ова епархија је 1282. године укључена у састав Српске архиепископије. Град Скопље је био један од најважнијих градова у средњовековној српској држави. Приликом проглашења Српске патријаршије (1346), скопском епископу је додељено звање митрополита. Скопска митрополија је остала у саставу Српске патријаршије све до турског освајања, а потом је привремено потпала под Охридску архиепископију. Након обнове Српске патријаршије (1557), Скопска митрополија је поново постала српска епархија и то је остала све до 1766. године, када је са осталим српским епархијама потпала под Цариградску патријаршију.
Након много труда, Краљевина Србија је 1897. године коначно постигла да уместо грчког митрополита у Скопље дође српски архимандрит Фирмилијан Дражић који је поменуте године изабран за администратора Скопске епархије. За скопског митрополита изабран је 1899. године, а рукоположен је тек 1902. Послије њега митрополити скопски су били Севастијан Дебељковић (1904—1905) и Вићентије Крџић (1905—1915) који је убијен крајем 1915. године од Бугара. Успостављањем јединствене Српске православне цркве (1920) у рангу патријаршије, Митрополија скопска потпала је под њену јурисдикцију уз пуну сагласност Цариградске патријаршије.
Сједиште јој је било у Скопљу. Према арондацији епархија из 1931. године, Скопској епархији су припали поједини срезови из Нишке епархије — Пчињски, Пољанички, Масурички и Босиљградски, а од ње су одузети срезови: Поречки за Епархију охридско-битољску и Кратовски за Епархију злетовско-струмичку. Свеукупно, обухватала је сљедеће срезове: Скопски, Качански, Велешки, Жеглиговски (Куманово), Прешевски, Кривопаланачки, Босиљградски, Масурички (Сурдулица), Пчињски, Пољанички (Владичин Хан), Доњополошки (Тетово), Горњополошки (Гостивар), Галички и град Скопље.[2]
Од 1920. митрополити су били: Варнава Росић (1920—1930) и Јосиф Цвијовић (1932—1957). Митрополита Јосифа су 1941. из Скопља протјерале окупационе бугарске власти, а по завршетку Другог свјетског рата нова комунистичка власт му није дозволила да се врати на управљање епархијом. На охридском Црквено-народном сабору у организацији КПМ 4. октобра 1958, на неканонски начин, изабран је тадашњи викарни епископ топлички г. Доситеј Стојковић за поглавара тзв.самопроглашене „Македонске православне цркве“ чиме је забрањен повратак митрополиту скопском Јосифу и епископу злетовско-струмичком Викентију. Потом је услиједило неканонско проглашење аутокефалности Македонске православне цркве (1967).
Пошто је након тога дошло до потпуног раскола, Српска православна црква није признавала никакве промене које је у епархијском устројству након 1967. године извршила "Македонска православна црква". Након проглашења државне независности Северне Македоније у пролеће 1992. године, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је на посебном заседању донео одлуку да се због измењених околности за све епархије у Македонији постави заједнички администратор. На наредном заседању Светог архијерејског сабора СПЦ у пролеће 1993. године за администратора је изабран Јован Младеновић, викарни епископ тетовски. Иако је владика Јован као администратор покушао да посети епархије у Северној Македонији, рад на том подручју му је био онемогућен. Стога је привремено боравио у манастиру Прохор Пчињски и одатле је обављао своје администраторске дужности. Након његовог избора за епископа западноамеричког (1994), дужност администратора је поверена врањском епископу Пахомију Гачићу који је такође наилазио на велике потешкоће у раду на организацији правилног црквеног живота у Северној Македонији. Сви ови напори Српске православне цркве били су усмерени ка отклањању црквеног раскола и проналажењу решења за успостављање канонског поретка у Северној Македонији.[3] Од 2002. почели су разговори за повратак у канонске оквире који су као резултат дали оснивање канонски признате Православне охридске архиепископије и њене аутономије 2005. године.
Манастири
[уреди | уреди извор]Манастири:
- Ставропигијални манастир Свети Јован Златоуст, село Нижопоље — Битољ;
- Параклис Света великомученица Екатерина — Скопље;
- Параклис Свети Нектариј Егински — Скопље;
- Манастир Успења Пресвете Богородице, село Сушица — Скопље;
- Манастир Успења Пресвете Богородице, село Старо Лагово — Прилеп.
Митрополија скопска издаје периодични лист „Соборност“.
Митрополити
[уреди | уреди извор]| Портрет | Име и презиме (Време старешина) |
Белешке |
|---|---|---|
| Антим (1767—1775); | Άνθιμος Грк | |
| Захарија (1775—1799); | Ζαχαρίας Грк | |
| Антим (1799—1820); | Άνθιμος Грк | |
| Јоасаф (1820—1823); | Ιωάσαφ Грк | |
| Ананија (1823—1828); | Ανανίας Грк | |
| Неофит (1828—1831); | Νεόφυτος Грк | |
| Генадије (1831—1832); | Γεννάδιος Грк | |
| Гаврило (1832—1844); | Γαβριήλ Грк | |
|
Јоаким (1844—1868); | Ιωακείμ Грк |
|
Пајсије (1868—1891); | Παΐσιος Грк |
| Методије (1891—1896); | Μεθόδιος Грк | |
|
Амвросије (1896—1899); | Αμβρόσιος Грк |
|
Фирмилијан Дражић (1902—1903); | Први Србин на челу Скопске епархије након укидања Пећке патријаршије (1766). Срби су успјели да добију свог епископа тек 1897. али је он тек 1902. рукоположен за епископа и ускоро је умро 1903.[4] |
|
Севастијан Дебељковић (1904—1905); | |
|
Вићентије Крџић (1905—1915); | Убијен од Бугара крајем 1915. године. |
|
Варнава Росић (1920—1930); | Управљао после ослобођења од 1918. до 1920. кад је изабран за скопског епископа и носи наслов митрополита.[4] Изабран за патријарха српског 12. априла 1930. године. |
|
Јосиф Цвијовић (1932—1957); | По избијању Другог светског рата из Скопља су га протерали Бугари 5. маја 1941. године. После Другог светског рата власт му није дозволила да се врати у Скопље и преузме управљање својом епархијом. Настанио се тада у Врању да би управљао делом Скопске епархије коме је Врање припадало. Међутим и одатле је протеран. |
|
Доситеј Стојковић (1959—1967); | Након неканонског проглашења аутокефалности Македонске православне цркве (1967) митрополит скопски Доситеј је стављен под канонски суд. |
| Јован Младеновић 1993—1994. | Администратор | |
| Пахомије Гачић 1995—2002. | Администратор | |
|
Јован (Вранишкоски) (од 2005). | Архиепископ охридски и митрополит скопски |
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ Православна охридска архиепископија: Архиепископија охридска и Митрополија скопска, Приступљено 13. 5. 2019.
- ^ Спроведбена наредба Светог архијерејског синода за Устав Српске православне цркве (Син. број 4507, Београд, 29/16. децембра 1931) Архивирано на сајту Wayback Machine (24. септембар 2015), Приступљено 6. 9. 2014.
- ^ Пузовић 1999, стр. 171.
- ^ а б Народна енциклопедија, књига 4, страница 135.
Литература
[уреди | уреди извор]- Новаковић, Стојан (1895). Цариградска Патријаршија и православље у Европској Турској: Разматрања у прилог расправи црквено-просветног питања у Европској Турској. Београд. Архивирано из оригинала 31. 07. 2017. г. Приступљено 30. 07. 2017.
- Симић, Светислав (1902). Скопаљско владичанско питање 1897-1902. Београд.
- Грујић, Радослав (1933). Полошко-тетовска епархија и манастир Лешак. Скопље.
- Грујић, Радослав (1935). Скопска митрополија: Историски преглед до обновљења Српске патријаршије 1920 г. Скопље.
- Slijepčević, Đoko M. (1958). The Macedonian Question: The Struggle for Southern Serbia. Chicago: The American Institute for Balkan Affairs.
- Ракочевић, Новица (1983). „Политичке и друштвене прилике”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 263—290.
- Микић, Ђорђе (1983). „Политичка, културна и привредна стремљења”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 291—315.
- Микић, Ђорђе (1983). „Између балканских суседа и великих сила”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 316—329.
- Микић, Ђорђе (1983). „Под младотурцима”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 330—348.
- Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку (Bishoprics and Metropolitanates of Serbian Church in Middle Ages). Београд: Историјски институт САНУ.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1969). Македонско црквено питање. Минхен: Искра.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1986). Историја Српске православне цркве. књ. 3. Келн: Искра.
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
- Пузовић, Предраг (1999). „Раскол у Српској православној цркви — македонско црквено питање (The Rift in the Serbian Orthodox Church — The Macedonian Church Issue)”. Вардарски зборник (1): 155—173.
- Popović, Svetlana (2002). „The Serbian Episcopal sees in the thirteenth century (Српска епископска седишта у XIII веку)”. Старинар (51: 2001): 171—184.
- Јагодић, Милош (2012). „Православна црква у новим крајевима Србије (1912-1915)” (PDF). Српске студије (3): 101—135. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 11. 2015. г. Приступљено 31. 07. 2017.
- Радић, Радмила; Исић, Момчило (2015). Српска црква у Великом рату 1914-1918. Београд-Гацко: Филип Вишњић, Просвјета.
- Стојанчевић, Владимир (2004). „Митрополит Михаило и питање аутономије српске цркве у Турској 1878. године”. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор. 68-69 (2002-2003): 235—240.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]