Корисник:Obsuser/test1

Уколико сте тражили нешто друго, погледајте чланак Бошњаци (вишезначна одредница).

Бошњаци

Јелисавета Котроманић • Стефан Томашевић • Гази Хусрев-бег • Аугустин Милетић • Умихана Чувидина • Иван Фрањо Јукић • Смаил-ага Ченгић • Хусеин-капетан Градашчевић • Антун Кнежевић  • Хаџи Лојо Вилајетовић • Мехмед-бег Капетановић Љубушак • Едхем Мулабдић • Сафвет-бег Башагић • Мехмед Џемалудин еф. Чаушевић • Муса Ћазим Ћатић • Елез Дервишевић • Мехмед Спахо • Мехмед Ханџић • Енвер Чолаковић • Џемал Биједић • Меша Селимовић • Алија Изетбеговић • Енвер Марић • Лепа Брена • Дино Мерлин • Емир Хаџихафизбеговић • Данис Тановић • Јасмила Жбанић • Един Џеко • Мирза Телетовић
Региони са значајном популацијом
БиХ	2.185.055
Турска	101.000—2 мил1
Немачка	185.185
Србија	145.278
Аустрија	128.047
САД	98.766—350.000
Шведска	56.595
Црна Гора	53.605
Швајцарска	46.773
Косово	45.600
Хрватска	39.037
Словенија	21.542
Канада	21.040
Данска	21.000
Македонија	17.018
Аустралија	17.993
Норвешка	16.338
Италија	3.600
Белгија	2.182
Европска унија  укупно	око 400.000
Језици
Бошњачки језик
Религија
Доминира исламска, али има и католика, православаца, жидова, агностика, те атеиста.
Сродне етничке групе
Други Слoвени, нарочито Јужни Слoвени Хрвати, Срби, Црногорци и Словенци На темељима генетичких (ДНК) студија бошњачког народа, његови се корени првенствено могу повезати с палео-балканским досељеницима (углавном Илирима и Слoвенима који су населили подручје Босне током Сеобе народа). Фусноте: 1Према проценама утврђеним 2008. године од стране Већа за националну сигурност Турске (тур. Milli Güvenlik Kurulu) око 2.000.000 турских држављана су бошњачког порекла, те потичу углавном од бошњачких имиграната из 19. века и 20. века.

Бошњаци су јужнословенски народ који настањује углавном своју домовину Босну и Херцеговину, те са значајним народним мањинама — и остале државе Балканског полуострва; нарочито област Санџак у Србији и Црну Гору (где Бошњаци чине регионалну већину), те Хрватску. Бошњаци су понајвише окарактеризовани својом историјском повезаношћу с регијом Босна, традиционалном већинском припадношћу исламу од 15. века и 16. века, општом културом, те бошњачким језиком. Као народ припадају како европском тако и исламском цивилизацијском наслеђу.

На енглеским говорним подручјима назив Бошњаци се често користи за босанске Муслимане. Овај термин се сматра нетачним, јер нису сви Бошњаци припадници ислама или — опћенито — иједне религије. Једним делом због овога (нетачности коришћења назива Муслиман), али и из других политичких разлога, након распада Југославије, термин Бошњак се увео као замена за термин Муслиман, као службени етнички појам настао у циљу избегавања поистовећивања с верским изразом муслиман — припадник вере ислама. Појам Бошњак се често поистовећује и с појмом Босанац, иако се овај користи искључиво за означавање свих становника Босне и Херцеговине, без обзира на етничку припадност (порекло), тј. означава држављанство земље.

Више од два милиона Бошњака данас живи на Балкану, с процењених додатних милион који су се населили и који живе широм свeта. Више случајева етничког чишћења и геноцида у БиХ, а које су извршили Срби и Хрвати у БиХ, су имали огроман утицај на територијални распоред становништва. Због овога, једним делом, веома добро примећена бошњачка дијаспора постоји и делује у великом броју земаља укључујући Аустрију, Немачку, Аустралију, Шведску, Турску, Канаду и Сједињене Америчке Државе. И у свом региону и широм света, Бошњаци су често посебни због своје јединствене културе, која је била под утицајем и источњачке и западњачке цивилизације (а тиме и начина образовања) током своје историје.

Етноним и дефиниција

Према Оксфордском речнику енглеског језика, прва забeлежена употреба речи Бошњак на енглеском језику је од стране британског дипломате и историчара Пола Рајкоута (Paul Rycaut) 1680. године, и то као Bosnack што је сродно посткласичном латинском Bosniacus (1682. г. или раније), француском Bosniaque (1695. г. или раније) или немачком Bosniak (1737. г. или раније). Модерна правописна тумачења се могу наћи у Пени Сајклопедији (Penny Cyclopaedia) из 1836. године (в. 231/1): "Становници Босне се састоје од Бошњака, расе словенског порекла." У словенским језицима, -ак је чест суфикс који се додаје речима да би се створила именица мушког рода, што се, примерице, такођер може наћи и у етнонимима Пољак (Polak) и Словак (Slovák).

Најранија потврда за појаву етнонима Бошњанин је историјски појам Бошњанин (лат. Bosniensis), који означава људе средњовековног Босанског краљевства. Према Хрватској енциклопедији, у издању Лексигографског завода "Мирослав Крлежа", "Бошњаци је назив за поданике босанских владара у предосманском добу, поданике султана у османском добу, односно данашњи назив за најбројнији од трију конститутивних народа у БиХ. Бошњак, као и старији назив Бошњанин (лат. Bosnensis), првобитно је било име које је означавало припадност средњовековној босанској држави." До 15. века, суфикс -(н)ин је био замењен суфиксом -ак да би се створила тренутна форма Бошњак, што је први пут потврђено у дипломатији босанског краља Твртка II који је 1440. године послао делегацију (Apparatu virisque insignis) до пољског краља Мађарске, Владислава Варне (Władysław Warneńczyk) (1440—1444), тврдећи заједничко словенско порекло и "сличност између Бошњака и Пољака".

Бошњаци изводе своје етничко име из појма Босна, те истоименог назива реке Босне, за што се верује да је предсловенског језичког порекла, те да се можда и спомиње по први пут током 1. века од стране римског историчара Маркуса Велиуса Патеркулуса (Marcus Velleius Paterculus) као Bathinus Flumen. С друге стране, неки историчари су сугерисали да извод имена произилази из римског Ad Basante, што је први пут споменуто у 5. веку у Tabula Peutingerianom-у, где се такођер налази и предлагани извор Bathinus. Одакле потиче само име Босна, с друге стране, није познато. Теорија коју је изнио филолог Ентон Мејер (Anton Mayer) у свом раду Језик старих Илира (Die Sprache der Alten Illyrier) је да би име могло произилазити из илирског Bas-ann-ass (basinus), што би опет било злоупотреба прото-индоевропског корена bos или bogh (у преводу на српски: текућа вода). Остале теорије укључују редак латински израз Bosina (што значи граница), те могуће словенско и трачко порекло. Као такав, Бошњак је етимолошки еквивалент свог неетничког појма босански (који је ушао у енглески језик отприлике у исто време, путем средњофранцуског Bosnien): родом из Босне.

С тачке гледишта Бошњака, босанство и бошњаштво су међусобно блиско повезани, јер Бошњаци везују свој идентитет с Босном и Херцеговином.

За време трајања османске власти, реч Бошњак се односила на све становнике Босне; турски појмови као што су Boşnak milleti, Boşnak kavmi и Boşnak taifesi (сви значе, отприлике, босански народ), коришћени су у Царству за описивање Босанаца у етничком или "племенском" смислу; и доиста, османски путник и писац из 17. века, Евлија Челебија, у свом делу Сејахатнама (тур. Seyahatnâme) говори да су људи у Босни, као народ, познати под именом Бошњаци. Међутим, концепт нације је био стран Османлијама у то време — идеју да су муслимани и кршћани неке војне покрајине могли имати било који заједнички сур-конфесионални идентитет по осећају припадности истом и не треба спомињати. Становници Босне су себе називали различитим називима: од Бошњака, у пуном смислу значења те речи, с темељима као територијалном ознаком, кроз низ регионалних и верских имена (Босанац и Муслиман), па све до савремених националних, тј. народних (поново Бошњак). У том смислу, кршћански Босанци нису описивали себе као да су Срби или Хрвати прије 19. века, или тачније — све до Окупације 1878. године, када је садашња троетничка стварност Босне и Херцеговине конфигурисана индиректно на темељу религијске припадности.

Препород

Бошњаци су опћенито дефинисани као јужнословенски народ на подручју бивше Југославије чији се чланови идентификују Босном и Херцеговином као матичном државом и делом таквог заједничког народа од којег је већина муслиманске вероисповести. Ипак, челници и интелектуалци бошњачке заједнице имају различите ставове о томе шта то тачно значи бити Бошњак. Неки могу указивати на исламско наслеђе, док други наглашавају чисто секуларни и национални карактер бошњачког идентитета и његову повезаност с босанском територијом и историјом. Штавише, појединци изван Босне и Херцеговине такођер могу имати своје личне интерпретације. Неки људи, попут Црногорца Абдула Курпејовића, виде исламску компоненту у бошњачком идентитету, али на тај начин да се она односи искључиво на словенске муслимане у Босни. Ипак, други сматрају све словенске муслимане у бившој Југославији — укључујући и Горанце — Бошњацима.

У Југославији у којој су Срби доминирали, за разлику од претходне Аустро-Угарске монархије, могућност да се етнички изјасните као Бошњак је одбијана (неприхватљива). Као политички компромис, Устав Југославије је био измењен и допуњен 1968. године да би се увели Муслимани — у народном (не у верском) смислу; то је значило само препознавање конститутивног народа, али не и Бошњака и тиме и босанског имена. Пре тога, велика већина Бошњака се изјашњавала као етнички неопредељени муслиман или — у мањој мери — неопредељени Југослoвен у пописима који су се одвијали у Југославији, јер су остале доступне опције биле Србин-муслиман и Хрват-муслиман. Иако је постизање признања као засебног народа под алтернативним именом остварено, употреба речи Муслиман у значењу имена народа је, ипак — одмах у почетку — одбијана, јер се настојало да се Бошњаци означе као верска група умјесто етничке. Цитат босанског председника Хамдије Поздерца у то време говори о индиректно условљеном прихваћању погрешног имена Муслиман:

„ Не дају босанство, нуде муслиманство... Да прихватимо и то што нуде, макар и погрешно име али ћемо отворити процес. ”

—Хамдија Поздерац, у разговору с Јосипом Брозом Титом у вези с уставним реформама 1971. године

Након проглашења независности Босне и Херцеговине од Југославије почетком 1990-их, велика већина Муслимана се желела декларисати користећи име Бошњак. У септембру 1993. године, у току Босанског рата, Други бошњачки сабор формирао је основу за службену поновну успоставу историјског етничког имена Бошњак и негодовања бившег термина Муслиман који је био у употреби током СФР Југославије. Данас, изборни закон Босне и Херцеговине, као и Устав Босне и Херцеговине, признају резултате Пописа становништва 1991. године који се односе на Бошњаке који су, поред Срба и Хрвата, један од трију конститутивних народа у послератној Босни и Херцеговини, те највећа етничка група у земљи.

У осталим екс-југослoвенским земљама са значајном словенском муслиманском популацијом усвајање имена Бошњак је мање доследно. Учинци тог феномена најбоље се могу видети у цензусима. Например, Црногорски попис становништва из 2003. године забележио је 48.184 људи који су регистровани као Бошњаци и 28.714 који су регистровани као Муслимани (у народном смислу). Иако црногорски словенски Муслимани чине једну етничку заједницу са заједничком културом и историјом, ова заједница је подељена о томе хоће ли се регистровати као Бошњаци (односно усвојити бошњачки народни идентитет) или као Муслимани у народном смислу. Слично томе, Словенски попис становништва 2002. године бележи 8.062 људи који су регистровани као Босанци, вероватно наглашавајући (великим делом) одлуку многих секуларних Бошњака да се првенствено идентификују на тај начин (ситуација која се донекле може успоредити с југослoвенском опцијом током социјалистичког периода). Међутим, такви људи чине мањину (чак и у земљама попут Црне Горе, где је то значајан проблем), док је велика већина словенских муслимана у бившој Југославији усвојила бошњачко народно име.

"Муслимани" у СФР Југославији
Република	1971	1981	1991
Босна и Херцеговина	1.482.430 (39,6%)	1.630.033 (39,5%)	1.902.956 (43,5%)
Црна Гора	70.236 (13,3%)	78.080 (13,4%)	89.614 (14,6%)
Хрватска	18.457 (0,4%)	23.740 (0,5%)	43.469 (0,9%)
Македонија	1.248 (0,1%)	39.512 (2,1%)	35.256 (1,7%)
Словенија	3.197 (0,2%)	13.425 (0,7%)	26.867 (1,4%)
Србија	154.364 (1,8%)	215.166 (2,3%)	246.411 (2,5%)
СФР Југославија	1.729.932 (8,4%)	1.999.957 (8,9%)	2.344.573 (10,0%)

Историја

Главни чланак: Историја Босне и Херцеговине

Односи сa суседним национализмом

Као плодно тло за конфликте између различитих религија, националних митологија и концепата држављанства, велики дио историографије Босне и Херцеговине је од 19. века био предмет конкурентних националистичких тврдњи за ширење српских и хрватских хегемонистичких тежњи у Босни и Херцеговини, инхерентно се испреплићући у сложеној природи Босанског рата на крају 20. века. Ендрес Ридлмејерсово (Andras Riedlmayers) подробно истраживање за Хашки суд показује следеће: "Оно што се догодило у Босни није само геноцид, намерно разарање основних темеља једне одређене заједнице или скупине људи унутар друштва... (...) Оно што се догодило у Босни је такођер описано као социоцид — убијање напредујућег, сложеног и просвећеног друштва како би га уназађено, простачко и задрто друштво могло заменити."

За разлику од честих српских и хрватских националистичких тврдњи, Босна и Херцеговина представља историјску целину која има свој идентитет и своју историју. Ова два суседа су, истина, окупирали делове свог територија, али само за кратко време, и, као такве, ни Србија ни Хрватска немају било каква озбиљна историјска права и претензије на Босну. Осим тога, иако је Босна и Херцеговина у односима са својим суседима Србима и Хрватима кроз векове, она има веома различиту историју и културу у односу на њих. Џон Кинамос (John Kinnamos), историчар Византијског царствa из 12. века, наводи да Босна није била подређена; наиме, Босанци су имали "властити посебан начин живота и власти". Према америчком професору Џону ван Антверпу Фајну Млађем (Јоhn vаn Аntwеrp Fine Јr.), истакнутим ауторитетом на овим подручјима испитивања, Бошњани су били засебан народ од најмање 10. века.

Порекло и генетика

Рани Словени, људи из североисточне Европе, населили су териториј Босне и Херцеговине (и суседних подручја) у 6. веку и почетком 7. века (у току Сеобе народа), те су се састојали од малих племенских јединица произашлих из једне словенске конфедерације познате Бизантинцима под именом Склавинија (док су Анти, грубо речено, колонизовали источне делове Балкана). По свом доласку, Словени су асимилирали палео-Балкан, и то већином романизована племена, опћенито позната као Илири на подручју данашње Босне и Херцеговине, али и келтско становништво које се помешало с њима још од 4. века п. н. е., те у мањој мери Остроготи, тј. Источни Готи, који су причали немачки језик а који су дошли на ово подручје у касном 4. веку н. е. Тимоти Грегори (Timothy Gregory) пише:

„ Сада се углавном слажемо да су људи који су живели на Балкану након словенских "инвазија", вероватно — у највећој мери — исти као и они који су ту раније живели, иако су стварање нових политичких група и долазак малог броја имиграната изазвали то да људи гледају себе као различите од својих суседа, укључујући и Бизантинце. ”

—Тимоти Е. Грегори (Timothy E. Gregory), у своме делу A History of Byzantium (у преводу на српски: Историја Бизантијума), Wiley-Blackwell, 2010. година, pp. 169

С обзиром на нова времена, врло је вероватно — и ни на који начин немогуће — да је мали дио предака бошњачког народа могуће пратити до других исламизованих и сродних јужнословенских народа, као што су Хрвати (углавном она популација онога што је постало Турска Хрватска, те они славонски муслимани који су мигрирали у Босну и Санџак, након 1687. године, када су Османлије изгубили све земље северно од реке Саве у тзв. Аустро-турском рату). Неки Бошњаци вуку корене и од српских и црногорских мухаџира, али и других нејужнословенских појединаца, који су под османском влашћу били конвертовани (преобраћени, преведени) на ислам и прихваћени у заједничку бошњачку заједницу (то су, нпр., славенизовани босански Власи, Мађари, Албанци, и немачки Саси).

У удаљеном планинском подручју — у Босни — чинилo се да је насељено мање Словена уопштено, а можда и да је она само служила као подручје уточишта за домаће Илире. Топоним Босна, настао по имену реке Босне по којем се уствари и историјски темељи — највероватније је изведен од илирског Bosona (у преводу на српски: текућа вода), те је одраз илирског наслеђа регије. Племена позната под етнонимима српски и хрватски се описују као друга, каснија / потоња, миграција различитих људи током друге четвртине 7. века за које се не верује да су били посебно бројни; ова рана српска и хрватска племена, чији је тачан идентитет предмет научних расправа, су дошла да превладају над Словенима у суседним регијама. Босна се, међутим, чини територијeм изван српског и хрватског управљања и не спомиње се као једно од подручја које је насељено од стране ових племена. Временом, Босна ће формирати независну јединицу под управом владара бана Кулина, који је себе називао Бошњанином. У 14. веку Босанско краљевство смештено на реци Босни се почиње уздизати. Његови су се људи, не-користећи локално име, називали Бошњанима. Међутим, све до османске окупације Балкана није било могуће да се модерни Бошњаци почну битно разликовати од околних Словена, својом самоидентифицирајућом исламском улогом Бошњака, као што је била и она коју је одиграло католичанство за Хрвате и православље за Србе. Социјална антропологисткиња Тоун Бринга (Tone Bringa) закључује да "нити бошњачки, нити хрватски, нити српски идентитет није могуће у потпуности разумети узимајући у обзир само ислам или кршћанство, респективно, него се у обзир мора узети специфични босански контекст који је резултовао заједничком историјом и локалитетом међу Босанцима како исламских, тако и кршћанских позадина".

Генетика

Главни чланак: Генетика

Као и са свим модерним европским нацијама, велик степен биолошког континуитета постоји између Бошњака и њихових древних предака с бошњачком Y-хромозомском лозом, сведочећи претежно палеолитско европско порекло. Већина (>67%) Бошњака припада једној од трију главних европских Y-ДНК хаплогрупа / хаплоидних група: хаплогрупа I (48,2%), хаплогрупа R1а (15,3%) i хаплогрупа R1b (3,5%), док остала мањина припада мање учесталим хаплогрупама (хаплогрупа E (12,9%), хаплогрупа J2 (9,5%), хаплогрупа G (3,5%) i хаплогрупа P (3,5%)), уз остале још ређе лозе.

Ова истраживања су показала доминантну Y-ДНК хаплогрупу I, а посебно њену под-хаплогрупу I-M438, тј. I2, која се може наћи код Бошњака, те повезати с палеолитским насељеницима као таква да је придонела древним популацијама које су се прошириле на Балкану након последњег глацијалног максимума пре неких 21.000 година (види чланак Ледено доба). Перичић и сур., например, ставља њихово ширење у период који "није ранији од транзиције YD—Holocene а није каснији од раног неолитика". Недвојбено, словенско становништво се може поделити у две различите групе: прву која обухваћа све Западне Словене (Пољаци, Словаци итд.), Источне Словене (Руси, Украјинци итд.), те неколико популација Јужних Словена (северозападни Хрвати и Словенци), а који се одликују хаплогрупом R-M420, тј. R1a; те другу која обухваћа све преостале Јужне Словене (укључујући и Бошњаке), а која се одликује хаплогрупом I2a2, тј. I-L69.2. Према ставу Ребаłа и сур.-а, овај феномен се објашњава као "допринос Y-хромозома од народа који су се населили на Балкану пре словенског ширења генетском наслеђу Јужних Словена".

Y-хромозомске хаплогрупе идентификоване међу Бошњацима из Босне и Херцеговине су следеће:

Расподела европске Y-ДНК хаплогрупе I по регијама — преовладава у земљама западног Балкана, на Сардинији, у северној Немачкој и у Скандинавији (налази се код 48,3% Бошњака — и то са око 43,50% припадношћу у западно-балканским под-групама I2a1-P37.2 и око 4,70% у нордијској предгерманској I1-M253 под-групи)

• Хаплогрупа I2 (43,50%) — Учесталост ове хаплогрупе је највиша у Босни и Херцеговини (52,20% и 63,80%, респективно по двама регијама: Босне, те Херцеговине), док је њен варијетет највиши у великим географским подручјима које покрива БиХ, Хрватска, Црна Гора, Македонија, северна Албанија, Бугарска, Румунија, Молдавија, Украјина и Белорусија. Ова хаплогрупа је повезана с палеолитским насељавањима у регији и представља веома вероватан потпис поновног ширења балканске популације након последњег глацијалног максимума.
  • Хаплогрупа I1 (4,70%) — Људи који припадају овој хаплогрупи сви потичу од једног претка који је живео у Северној Европи пре 10.000—7.000 година. То је најчешћа хаплогрупа у Северној Европи, досежући више од 40% становништва у Скандинавији, где је такођер еволуирала у изолацији током касног палеолитика и мезолитика. Трагови ове очинске линије који се појављују у подручјима германских племена су забележени као такви да су мигацијски или инвазијски. Учесталост хаплогрупе I1 на западном Балкану (или Балкану опћенито) указује на значајну присутност Гота и Гепида, што је и сукладно успостави Остроготског краљевства у 5. веку н. е.
• Хаплогрупа R1a-M17 (15,30%) — Прва велика експанзија хаплогрупе Р1а се догодила с западњачким пропагирањем тзв. Battle Axe културе (2.800—1.800 п. н. е.) из северних шумских степа у Jамни. За R1a се верује да је била доминантна хаплогрупа међу северним и говорницима источних прото-индоевропских језика. Учесталост хаплогрупе је данас највиша у Пољској (56,4%) и Украјини (54,0%), док је њен варијетет највиши на северу Босне и Херцеговине (с 24,60% и 12,06%, респективно по двама регијама: Босне, те Херцеговине). То је највише преовладавана Y-хромозомска хаплогрупа у свеукупном словенском генетском басену. Варијетет R1a1 на Балкану би могао бити појачан инфилтрацијом говорника индоевропских језика између 2.000 и 1.000 година п. н. е. (вероватно прото-илирскотрачки говорници), те словенском Сеобом у регију у раном средњем веку.
• Хаплогрупа E1b1b1a-V13 (12,90%) — E-V13 је једно од главних обиљежја неолитичке експанзије пољопривреде с Балкана у остатак Европе. Њена учесталост је сада далеко већа у Грчкој, јужној Италији, али и на Балкану. Модерна дистрибуција E-V13 указује на снажну корелацију с неолитичком и енеолитичком / калколитичком културом старе Европе, као што су винчанска и карановачка култура. Е-В13 је касније била повезана с древним грчким експанзијама и колонизацијама. Изван Балкана и централне Европе, нарочито је честа у јужној Италији, на Кипру и у јужној Француској, земљама које су све биле дио класичног античког грчког света. У Босни хаплогрупа је вероватно повезана сa старим Илирима и грчким досељеницима.
• Хаплогрупа J2a-M410 (7,10%) — Многе друге лозе хаплогрупе J2-M172 се могу наћи широм Балкана, али све с ниским учесталостима. Хаплогрупа J и сви њени потомци потичу са Средњег истока. Верује се да су балкански мезолитички досељеници, власници I-P37.2 и E-V13, усвојили пољопривреду од претходних Ј2 пољопривредника који су колонизовали подручје око 7.000—8.000 година п. н. е., преносећи неолитичку културну баштину.
• Хаплогрупа R1b-M269 (3,50%) — Хаплогрупа R1b је најчешћа хаплогрупа у западној Европи, која укључује више од 80% становништва у Ирској, западном Велсу и Баскији. Ова хаплогрупа је вероватно уведена у Европу од стране пољопривредника који су мигрирали из западне Анадолије, веројатно пре око 7.500 година, а присутна је у ниској до умереној учесталости код балканских Словена, те засигурно и код Бошњака и босанских Хрвата (2,20%, те у Босни и Херцеговини као целини око 4%).
• Хаплогрупа G-M201 (3,50%) — Постојање групе је доказано испитивањем неолитичких остатака у различитим деловима Европе где је хаплогрупа G2a била једна од лоза неолитичких пољопривредника и сточара који су мигрирали из Анадолије у Европу пре 9.000—6.000 година.
• Хаплогрупа F*-M89 (3,50%) Око 3,50% Бошњака има Y-ДНК хаплогрупу F*-M89, као 5. најзаступљенију, заједно с хаплогрупама R1b-M269 и G-M201.
• Хаплогрупа J2b-M102 (2,40%) — J2b се чини да има велику везу с неолитичким и енеолитичким / калколитичким културама Југоисточне Европе. Делимично је заступљена на Балкану, у Централној Европи и у Италији, где се — грубо речено — протеже чак до европске културе бакарног доба / енеолитика / калколитика. Њена највећа учесталост је на подручјима Албаније, Косова, Црне Горе и северозападне Грчке — дела Балкана који се понајбоље одупро словенским инвазијама у раном средњем веку.
• Хаплогрупа J1-M267 (2,40%) — Хаплогрупа Ј1 је средњоисточна хаплогрупа, која највероватније води порекло из источне Анадолије. Ова хаплогрупа је скоро сигурно повезана с експанзијом пасторалистичког стила живота кроз Средњи исток и Европу. Ј1 је делимично присутна у планинским регијама Европе (сa значајним изузетком — Алпи и Карпати), као што су, например, Кавказ, Грчка, Албанија, Италија, централна Француска, те неки најразруђенији делови Иберије.
• Хаплогрупа T-M184 (1,20%) — Модерна дистрибуција Т групе у Европи је уско повезана с неолитичком колонизацијом медитеранске Европе од стране блискоисточних пољопривредника, посебно тзв. cardium-potteranskom културом, тј. неолитичким декорационим стилом украшавања керамике (5.000—1.500 п. н. е.).

Средњи век

Такођер погледајте: Босанско краљевство

Јадранска Склавинија почетком 9. века; већи дeо територија Босне и Херцеговине (смештен око реке Босне) је геополитички неуцртан око тог периода, а вероватно насељен недиференцираним Словенима и словенизованим палео-балканским народима у локалној самоуправи

Период од 6. века до 10. века је видeо како вањске миграције и нападе Словена и евроазијских Авара тако и унутрашњу политичку и културну реорганизацију бивше римске провинције Далмације. У 9. веку франачки и византски извори почињу спомињати рану јужнословенску политику у регији. У том смислу, најраније широко-признато спомињање Босне датира из 10. века и то у делу Де администрандо империо, које је написао византски цар Константин Порфирогенет, током периода у којем је Босна недуго била део краткотрајне српске државе Часлава, након чије се смрти у битки одиграној око 960. године већи дeо Босне нашао опет недуго делом хрватске државе Крешимира II. Убрзо након тога, 997. године, Самуило, краљ Бугарске, маршира кроз Босну и утврђује своју превласт у њеним деловима; међутим, он бива поражен од Византијског царства 1018. године, када оно анектира Бугарску и истиче своју власт у Босни. То је трајало све док крајем века једни делови Босне нису били накратко прикључени Хрватској а други Дукљи, од којих се, чини се, касна Босна одцепила око 1101. године. У години 1137., Мађарска анектира већину Босне, а затим је накратко губи 1167. године од стране Византијског царства све док је поново не врати 1180. године. Дакле, пре 1180. године (када почиње владавина бана Кулина) делови Босне су се накратко налазили и у српским и / или хрватским јединицама, али ни један сусед није задржао Бошњане довољно дуго како би им се наметнуо или стекао неко озбиљно право на Босну. Анто Бабић бележи да је "Босна спомињана у неколико наврата као земља једнаке важности и на истом нивоу као и друге јужнословенске земље овог подручја".

Након честих промена власти над подручјем, између средњовековне српске, хрватске, бугарске и византске управе, де факто независна босанска држава позната као Бановина Босна настаје у 12. веку (1137. г.), иако је номинално била под мађарском влашћу.

Религија, Црква босанска и држављанство

Такођер погледајте: Црква босанска

Стећци који леже раштркани широм Босне и Херцеговине су историјски повезани с покретом Цркве босанске

Хвалов зборник је кодекс Цркве босанске из 15. века и један од најбољих познатих средњовековних манускрипата написаних на босанчици

Кршћанске мисије произашле из Рима и Цариграда још од 9. века су достављене и на Балкан чврсто успостављајући католичанство у Хрватској и већем делу Далмације, а православље у Бугарској, Македонији, и на крају — и већем делу Србије. Босна, лежећи у средини, остаје ничија земља због планинског терена и лоших комуникација. До 12. века већина Босанаца је вероватно била под утицајем номиналног облика католичанства окарактеризованог распрострањеном неписменошћу и — не мање важно — недостатком знања латинског језика међу босанским свештеницима. Око овог периода, босанска независност од Краљевине Мађарске је добијена за време владавине Кулина бана (1180—1204) чија је владавина обележила почетак религионално-политичких контроверзи које првенствено укључују аутохтону Цркву босанску. Мађари су, исфрустрирани захтевима за босанску независност, успешно проширили своје делимично кршћанство као херезу, уводећи је као изговор поновног успостављања своје власти у Босни. Мађарски напори да се добије лојалност и сарадња с Босанцима покушавајући утврдити верску јурисдикцију над Босном нису успели, међутим; то је подстакло Мађаре да верујући у папинство прогласе крсташки рат: коначна инвазија Босне и ратовање њоме између 1235. године и 1241. године. Доживљавајући разне поступне успехе против тврдоглавог босанског отпора, Мађари се на крају повлаче, ослабљени и од стране татарских напада на Мађарску. На захтев Мађара, Босна је подређена једном мађарском надбискупу од стране попа, што је било одбачено код Босанаца, те мађарски именовани бискуп бива протеран из Босне. Босанци, одбацујући везе с међународним католичанством, успостављају своју самосталну цркву, познату под именом Црква босанска, осуђену и виђену херетичком и од стране Римокатоличке цркве и Православне цркве. Иако су научници традиционално тврдели да је Црква дуалистичке, те нео-манихејске или богумилске природе (окарактеризована одбацивањем Свемогућег Бога, Тројства, црквених грађевина, крста, култа светаца и религијске уметности), неки, као што је Џон Фајн (John Fine), истичу аутохтоне доказе који указују на задржавање основне католичке теологије током средњег века. Већина научника се слаже да су следбеници Цркве себе називали разним именима: добри Бошњани или Бошњани, крстјани (кршћани), добри мужје, те добри људи (или на латинском boni homines), по узору на дуалистичку групу у Италији. Католички извори их називају патарeнима, док их Срби називају бабунима (по Бабуна планини) као српским изразом за богумиле. Османлије су користили појам kristianlar (кршћани) док се за православцe и католикe користио појам гебир или кафир, што значи "неверник". Већина информација o Цркви босанскoj је добијана из спољашњих извора.

Експанзија и Босанско краљевство

Такођер погледајте: Босанско краљевство

Грб династије Котроманић на наличју кованице (реверсу) из 14. века с љиљаном који се данас користи као национални симбол Бошњака и који се налази на застави бивше Републике БиХ

Територијална еволуција Босанског краљевства

Босанска држава је знатно ојачала за време владавине Стефана II, краља Босне (ца. 1318—1353), који је поновно успоставио односе Босне с Мађарским краљевством и који је проширио босанску државу, те сјединио католичка и православна подручја на западу и југу, касније наслеђујући освајача Захумља (отприлике данашња Херцеговина) из српске династије Немањић. 1340-их, фрањевачке мисије против наводне херезе у Босни су покренуте; пре тога, католика није било — или барем католичких свештеника или организација — у Босни за готово један век. До 1347. године, Стефан II је био први босански владар који је прихватио католичанство, које је од тада — барем номинално — религија свих босанских средњовековних владара, евентуално осим Стефана Остоје, краља Босне (1398—1404, 1409—1418), који је наставио одржавати блиске односе с Црквом босанском. Босанско племство би се накнадно често обавезивало на номиналне заклетве да угуши херетичке покрете — у стварности, међутим, босанска држава била је обележена верским плурализмом и толеранцијом све до османске инвазије Босне 1463. године.

До 1370-их, Бановина Босна се развила у снажно Краљевство Босне следећи крунидбу Твртка I, краља Босне, као првог босанског краља 1377. године, и даље се ширећи на суседне српске и хрватске доминионе. Међутим, чак и уз појаву Краљевства, нема настанка конкретног бошњачког идентитета; религијски плурализам, независна мишљења племства и робусни брдовити терен спречавали су културно и политичко јединство. Ноел Малколм (Noel Malcolm) је изјавио: "Све што се може разумно рећи о етничком идентитету Босанаца јест ово: они су били Словени који су живели у Босни."

Исламизација и Османски период

Такођер погледајте: Историја Босне и Херцеговине

Стефан Томашевић, краљ Босне, испред Христа (Јацопо Беллини, ца. 1460. г.) (...) Исто тако, ја вас молим... (...) Када би Бошњаци знали да неће бити сами у овом рату, храбрије би се борили, а ни Турци не би имали храбрости за напад на моју земљу... (...) Мој отац је предвидео твом претходнику, Николи В, и Млечанима — пад Цариграда. Он није веровао. (...) Сада сам проповедам о себи. Ако ми верујете и желите помоћи ја ћу се спасити; ако не, ја ћу нестати, а многи ће бити уништени са мном. —Делови писма Стефана Томашевића за пaпу Пија II

Краљица Катарина босанска је избегла османску инвазију, док су њена деца, принц Жигмунд и принцеза Катарина, били преведени на ислам. Њеној кћерци Катарини је подигнут споменик Kral Kızı након њене смрти, док Жигмунд, или касније Исхак-бег Краљевић, бива проглашен Санџак-бегом од Болуа од стране Мехмеда Освајача.

Након очеве смрти 1461. године, Стефан Томашевић, краљ Босне, наследио је престо државе, у краљевству чијем су постојању све више претили Османлије. Исте године, Стефан Томашевић формира савез с Мађарима и пита папу Пија II за помоћ у жару надолазеће османске инвазије. 1463. године, након настанка спора око плаћања годишњих накнада од стране Босанског краљевства Османлијама, послао је молбу за помоћ Млечанима. Међутим, никакав одговор од кршћана није стигао назад; краљ Матија Корвин, мађарски краљ, Скендербег из Албаније и Дубровчани не испуњавају своја обећања, док Млечани глатко одбијају краљеве молбе. 1463. године, султан Мехмед Освајач је почео уводити војску у земљу. Краљевски град Бобовац убрзо пада, остављајући повлачење Стефана Томашевића до Јајца као једину опцију, а касније и приморање на повлачење до Кључа. Мехмед је извршио инвазију Босне и освојио је веома брзо, те нетом после тога разрешио дужности последњег босанског краља Стефана Томашевића и његовог стрица Радивоја Остојића. Босна и службено пада 1463. године, те постаје најзападнија покрајина Османског царства.

Хрватски хуманист и песник Марко Марулић, познат као "отац хрватске ренесансе", је написао дело Молитва супротива Турком (у преводу на српски: Молитва против Турака) — поему у 172 двоструко-римована стиха у дванаестерцу и строфама анти-турских тема, између 1493. године и 1500. године, где је, између осталог, у дело уврстио и Бошњаке као један од народа који су се одупирали Османлијама.

Успон османске власти на Балкану је променио верску слику Босне и Херцеговине јер су Османлије са собом донели нову религију — ислам. Целим Балканом људи су се спорадично конвертовали у малим бројевима; Босна је, насупрот томе, доживела брзу и опсежну конверзију локалног становништва на ислам, те до раних 1600-тих око две трећине становништва Босне су били / постали муслимани. Словенски посматрач Бенедикт Курипечич је саставио прва извешћа о верским заједницама у 1530-им. Према евиденцији за 1528. и 1529. годину, било је укупно 42.319 кршћанских и 26.666 муслиманских кућанстава у санџацима (османским управним јединицама) Босне, Зворника и Херцеговине. 1624. године у извешћу о Босни (без Херцеговине) од стране Петра Мазрекуа (Pjetër Mazreku), апостолског посетиоца из раног 17. века Римокатоличкој цркви у Босни, број верника је следећи: 450.000 муслимана, 150.000 католика и 75.000 православаца. Опћенито, историчари се слажу да исламизација босанског становништва није била резултат насилних метода конверзије, већ је, великом већином, она била мирна и добровољна. Научници су дуго расправљали о разлозима због којих је ово колективно прихваћање ислама било могуће међу Бошњацима, иако је религиозна динамика средњовековне Босне била мала. Петар Мазреку види четири основна разлога који могу објаснити интензивнију исламизацију у Босни од оне очекиване: 1. херетичка прошлост Босанаца, која их је учинила вероисповедно / конфесионално слабим и релативно подобним за конверзију своје религије на ислам; 2. пример многих Бошњака који су постигли високе дужносне позиције кроз devşirme, те као моћни људи били у позицији да потичу своје рођаке и сураднике на конверзију; 3. жеља за бегом од терета опорезивања и осталих плаћања која су била наметнута немуслиманским грађанима; 4. једнако-јака жеља да се побегне из прозелитистичких (наметљиво и насртљиво, насилно и фанатично врбовање за једну верску заједницу, политичку групацију или за одређене светоназоре) тежњи од стране фрањевачких редовника међу православним становништвом. "Увек у чисто верским земљама", такођер је речено од стране оријенталиста Томаса Вокера Арнолда (Thomas Walker Arnold), например, "због велике присутности херезе у регији у то време, те малтлетирања католика против којих је Папа Јован XXII чак покренуо крсташке ратове 1325. г. — људи су почели гајити све више поштовања према османским Турцима." Уствари, у традицији босанских кршћана, било је неколико пракси које су личиле на ислам; као например: мољење пет пута дневно (рецитовајући Оченаш).

Стари мост је био османски мост из 16. века изграђен у Мостару. Опстао је 427 година, све док га 9. новембра 1993. снаге босанских Хрвата нису уништиле током тзв. Хрватско-бошњачког рата. Мост се сматра једним од најбољих примера исламске архитектуре на Балкану, а дизајнирао га је Мимар Хајрудин, ученик и шегрт добро познатог архитектa Мимара Синана.

Хабсбуршка делегација, Јозеф Фраихер фон Ламберг (Joseph Freiherr von Lamberg) и Никола Јуришић, испред Гази Хусрев-бега, Бошњака; Санџак-бег (управник или владар санџака, под-области унутар вилајета, тј. једне од провинција Османског царства) током прве половине 16. века; био је ефективни војни стратег, те највећи донатор, финансијер и изградитељ Сарајева (по Бенедикту Курипечићу, 1530)

Многа деца кршћанских родитеља су била одвојена од својих породица и одгајана да буду чланови јањичарског корпуса (пракса позната као devşirme (девширма); назив настао од турског devşirmek што значи окупити или регрутовати). Захваљујући њиховом образовању (јер су учили умјетност, науку, математику, поезију, књижевност и многе од језика који су се говорили у Османском царству) српски, хрватски и бошњачки су постали једни од дипломатских језика Порте. Османски период који је уследио је био окарактеризован променама у крајолику кроз поступне промене насеља увођењем базара (трајних трговачких подручја, трговишта или улица с трговинама где се разна роба продаје или размењује), војних гарнизона и џамија. Конверзија на ислам је донела значајне предности, укључујући приступ османским трговинским мрежама, бирократске позиције и војску. Као резултат, многи Босанци су именовани на позиције да служе као беглербегови, санџак-бегови, муласи, паше, муфтије, заповедници јањичара, писци и др. у Истанбулу, Јерусалиму и Медини. Међу њима су биле важне историјске личности укључујући принца Жигмунда, краља Босне (касније Исхак-бег Краљевић), Ахмед-пашу, Иса-бега Исхаковића, Гази Хусрев-бега, Дамат Ибрахим-пашу, Ферхат-пашу Соколовића , Лала Мустафа-пашу Ајаспашићa и Сари Сyлеjман-пашу. Најмање седам везира је било босанског порекла, од којих је најпознатији био Мехмед-паша Соколовић (који је служио као велики везир под владавином три султана: Сулејмана Величанственог, Селима II и Мурата III). Османска власт је такођер извршила и многа архитектонска улагања у Босну, те омогућила развој многих нових градова укључујући Сарајево и Мостар. То је углавном због великог поштовања Бошњака према освајачу у очима султана и Турака. Босна је постала и стратешка база из које су Турци покренули своје армије према северу и западу у току кампања освајања и пљачака. Турци сматрају Босну "бедемом (утврдом) ислама", а њени становници су служили као гранични чувари (серхатлије). Присутност Бошњака у Османском царству је имала веома важан социјални и политички ефект на земљу: створена је класа моћних државних дужносника и њихових потомака који су дошли у сукоб с феудално-војним спахијама и постепено почели задирати у њихову земљу, убрзавајући удаљавање од феудалног закупног система и тежећи према приватним поседима и порезним пољопривредницима, а тиме, даље, стварајући јединствену ситуацију у Босни где су владари били домаћи становници који углавном прелазе на ислам.

Османска власт је утицала на етничку и верску композицију Босне и Херцеговине и на неке друге начине. Велики број босанских католика се повукао на још непокорене католичке делове Хрватске, Далмацију, те Мађарску, у то време под контролом хабсбуршке Аустрије и Млетачке републике, респективно. Да би се попунила депопулизована подручја северног и западног Ејалета Босне, Турци потичу миграцију великог броја одважних досељеника с војним вештинама из Србије и БиХ. Многи од тих досељеника били су Власи, припадници номадске предсловенске балканске популације која је усвојила латинизовани језик и специјализовала се за сточарство, узгој коња, трговину на даљину, те борбе. Већина су били чланови Српске православне цркве. Пре османског освајања, црква је имала веома мало чланова у босанским подручјима изван Херцеговине и источном појасу долине Дрине; не постоји чврст доказ о било каквим грађевинама Православне цркве у централној, северној или западној Босни пре 1463. године. Временом, већина влашког становништва је усвојила српски идентитет.

За разлику од свих других европских регија које су дошле под османску контролу, Босна ће задржати свој интегритет као засебни ентитет, прво као Санџак Босна, а затим као Ејалет Босна, те границе које су у великој мери биле утемељене на оним претходног Босанског краљевства.

17. век доноси велике поразе и неуспехе на западној граници Османског царства. С великим ратовима који су се одвијали сваких неколико деценија, Босна је била економски и војно исцрпљена. За Босну и Бошњаке, најкритичнији сукоб од свих је био Велики турски рат. На самом почетку, средином 1680-их, Хабсбурговци освајају готово све османске делове Мађарске, изазивајући неизбежан повратак десетака хиљада муслиманских избеглица у Босну. Сличан процес се догодио с хабсбуршким освајањем Лике и Славоније. Хиљаде муслимана из тих делова су пребегли према истоку у Босански пашалук (ејалет), а они који су остали су присилно конвертовани на католичанство. Свеукупно, процењује се да је више од 100.000 муслимана протерано из пограничних подручја и насељено у Босни током тог времена. Многи су са собом донели нови осећај мржње према кршћанству.

Османска војна катастрофа се наставила у следећој деценији. 1697. године, хабсбуршки принц Еуген Савојски проводи изнимно успешну граничну рацију која је кулминирала у Сарајеву те доспела у жижу интересовања. Велики турски рат је коначно завршио потписивањем Карловачког мира 1699. године. Међутим, у касним 1710-им још један рат између Османлија и Хабсбуршко-венецијанског савеза је уследио. Завршен је потписивањем Пожаревачког мира 1718. године, али не пре самог доласка још једног вала муслиманских избеглица који су пребегли у Босну. Ови су догађаји створили велики немир међу Бошњацима. Осећај незадовољства додатно је повећан ратом и повећањем порезног оптерећења. Као резултат тога, уздижу се бошњачке буне у Херцеговини 1727., 1728., 1729. и 1732. године. Велика куга која је резултовала смрћу више хиљада људи током раних 1730-их је придонела општем хаосу. 1736. године, настојећи искористити ове услове, Хабсбурговци крше Мир и прелазе границу реке Саве. У једном од најзначајнијих догађаја у бошњачкој историји, локална бошњачка властела организује одбрану и контранапад потпуно независан од неучинковитих царских власти. Дана 4. аугуста 1737. године, у Битки код Бање Луке, бројчано надјачане бошњачке снаге преусмеравају хабсбуршку војску и приморавају их да беже назад у Славонију.

Градачачка сахат-кула, изграђена 1824. године од стране бошњачког генерала Хусеин-капетана Градашчевића, који је ујединио Бошњаке против турске окупације и протерао Османлије до Косова, те тиме омогућио босански суверенитет проглашен следеће године

Oсмански војни реформски напори, који су позвали на даљњу експанзију / ширење централно-контролисане војске (nizam), те увођење нових пореза и више османске бирократије, имаће значајне последице у Босни и Херцеговини. Ове реформе су ослабиле посебан статус и привилегије за бошњачко племство, а стварање модерне војске је угрозило привилегије босанских муслиманских војника и локалних господара, који су захтевали већу независност од Цариграда. Барбара Јелавић наводи: "Муслимани Босне и Херцеговине (...) су постајали све више разочарани османском владом. Централизирајуће реформе су директно утицале на њихове привилегије и чинило се да не нуде никакве компензацијске бенефите." Прекретница за Градашчевића је био крај Руско-османског рата (1828—1829) Миром у Дринопољу 1829. године. Према одредбама Уговора, Османско царство је гарантовало власт Србији, као резултат Српске револуције. Овакав потез је разбеснео Бошњаке и покренуо бројне протесте, а нова самостална Србија је такођер добила шест округа — нахија (најмања територијална администативна јединица у Царству) — који су традиционално припадали Босни. Након тог потеза, Бошњаци ово виде као померање историјских босанских граница те одузимање дела земље, због чега се рађа бошњачки Покрет за аутономију. Године 1831. Бошњаци се удружују под водством Хусеин-капетана Градашчевића и службено траже аутономију Босне и Херцеговине с изабраним аутохтоним владарем. Градашчевић је у мају 1831. године захтевао да се сви бошњачки аристократи одмах прикључе његовој војсци, заједно са свим осталим из опште популације који то такођер желе учинити. Хиљаде људи се придружује покрету, међу којима су и бројни босански кршћани за које се каже да су чинили чак и до једну трећину његових укупних снага. Но османска влада жели сломити побуну, предвођена локалним Херцеговцем Али-пашом Ризванбеговићем из Стоца, који је касније добио Пашалук Херцеговину као награду султана Махмуда II. Хусеин-капетан Градашчевић умро је у Цариграду, под контроверзним околностима, 1834. године, те је постао живућа легенда у своје време. Након смрти, такођер је постао нешто попут мученика за босански понос. Овај позитивни осећај није ексклузивно само за муслиманско становништво, јер су кршћани из Посавине такођер делили сличан став неколико деценија. Градашчевић се и дан-данас сматра бошњачким националним херојем и једна је од највише цењених фигура у историји Босне и Херцеговине.

Појава идеја о уједињењу (бошњаштво)

Након распада Османског царства, Србија је постала независна од османске контроле (19. век); то је било време истовременог поновног буђења српског и хрватског национализма. И Срби и Хрвати су захтевали "историјска права" на Босну. Међутим, чланови Илирског покрета из 19. века, од којих су најпознатији фрањевац Иван Фрањо Јукић, чије је бошњаштво било јасно исказано у делу Славољуб Бошњак, наглашавају да су Бошњаци заједно са Србима и Хрватима једно од "племена" које чини "илирску нацију".

Иако припадник католичанства, фра Иван Фрањо Јукић је себе сматрао Бошњаком и заговарао је очување уједињене бошњачке нације (народа) кроз све три религије у Босни и Херцеговини (...) Ми Бошњаци, некад славни народ, сада једва да смо живи; наши нас пријатељи и наука виде као главе одвојене од словенскога стабла и сажаљевају нас... Време је да се пробудимо из дуговечне игноранције; дајте пехар, и из бунара марљивости црпите мудрост, и науку; настојте прво да наша срца очистимо од предрасуда, тражите књиге и часописе, да видимо шта су други урадили, да наш народ из тмине незнанства на светлост истине изведемо. —Иван Фрањо Јукић — одломак из његовог текста који је објавио 1848. године

Под утицајем идеја Француске револуције и Илирског покрета, већина босанских фрањеваца је подржавала слободу, братство и јединство свих Јужних Словена, у исто време истичући јединствени бошњачки идентитет као засебан од српског и хрватског идентитета. С обзиром на то, Денис Башић каже да је бити Бошњак у 19. веку био повлаштени друштвени статус, што је и потврђено (пре тога) од стране Ивана Фрање Јукића, који је написао 1851. године да "бегови и други муслимански господари називају сељаке који говоре словенске језике потурицама (потурченима) или ћосама (голобрадима), док их кршћани зову балијима (вулгарни појам који произлази из османског периода, а који се односи на бошњачке повремене номаде који живе у планинским подручјима; данас је то понајвише погрдан назив за Бошњака)". Понекад се чак и термин Турчин уобичајено користи за описивање Бошњака и других словенских муслимана. У Босни је овај термин одређивао религиозни, а не етнички статус, тј. муслиманa. Италијански дипломат М. А. Пигафета (M. A. Pigafetta) је 1585. г. написао да су босански кршћани који су били конвертовани на ислам одбијали да буду идентификовани као Турци; тражили су употребу термина муслиман. Конрад Малте-Брун (Conrad Malte-Brun), француско-дански географ, наводи, такођер, у свомe делу Universal Geographic (1829), да се термин неверник обично користи међу муслиманима у Цариграду да би се приказали муслимани у Босни; даље наводи да су "Босанци потомци ратника северне расе", и да "њихов барбаризам треба приписати интелектуалној одвојености од остатка Европе, због недостатка просветљености кршћанством". Хрватски писац Матија Мажуранић из 19. века извештава 1842. године да "(...) ... кршћани у Босни не усуђују себе називати Бошњацима. Муслимани себе називају само Бошњацима а кршћани су само Бошњаци-кметови (раја) или, употребимо другу реч — Власи". Муслиманско градско становништво, обртници и занатлије, односно они који нису били кметови него слободни (ослобођени од плаћања пореза), су се називали Бошњацима, а свој језик бошњачким (тур. boşnakça). Француски дипломат и научник Масје де Клервал (Massieu de Clerval), који је посетио Босну 1855. године, наводи у свом извешћу да су "босански Грци (тј. православни кршћани), муслимани и католици живели заједно и често у веома доброј хармонији, све док страни утицаји не би пробудили фанатизам и питање верског поноса".

Јукићев ученик и колега фратар фра Антун Кнежевић био је један од главних протагониста бошњачког идентитета, па чак и више гласан него фра Јукић. Он је жестоко заговарао противљење неизбежној кроатизацији босанских католика с једне стране, као и скорој србизацији босанских православних људи с друге стране, како је он то назвао у свом раду. Његов положај и доктрина је да су сви Босанци један народ трију вера, а да до краја 19. века, ни Хрвати ни Срби нису живели у Босни и Херцеговини. Иако фра Антун Кнежевић није био јединствена појава у овом смислу, он је свакако имао највећи утицај, поред фра Јукића. Пре тога, фрањевац фра Филип Ластрић (1700—1783) је био први који је писао о географској, историјској и етно-генетској целовитости свих становника Босанског ејалета, без обзира на њихову религијску приврженост. У своме делу Epitome vetustatum provinciae Bosniensis, објављеном 1765. године у Венецији, Ластрић је тврдио да су сви становници босанске провинције (ејалета, пашалука, беглербеглукa) представљали "један народ" истог порекла (корена).

Бошњачки отпор током битке за Сарајево 1878. г. против Аустроугарске окупације; илустрација из лондонског часописа График (The Graphic) (1878)

„ Једна трећина Бошњака су муслимани, а остале две трећине су подједнако подељене између грчке и латинске цркве. ”

—Томас Гордон (Thomas Gordon), у своме делу A History of Greek revolution (у преводу на српски: Историја Грчке револуције), 1839. година, pp. 19

Аустроугарско управљање

Такођер погледајте: Историја Босне и Херцеговине

Конфликт се брзо проширио и почео укључивати неколико балканских држава и велесила, што је на крају присилило Османлије да уступе управу земље Аустроугарској преко Берлинског уговора из 1878. године (последњи акт Берлинског конгреса). Након Српског устанка који је почео 1875. године популација босанских муслимана и православних кршћана у Босни се смањила. Популација православних кршћана (534.000 у 1870. г.) смањена је за 7%, док је муслиманска доживела далеко гори губитак — више од једне трећине. Аустријски цензус из 1879. године је забележио свеукупно 449.000 муслимана и 496.485 православних кршћана у Босни. Губици су били 245.000 муслимана и 37.500 православних кршћана.

Велики број Бошњака је напустио Босну и Херцеговину након Аустријске окупације; службени аустроугарски записи показују да је 56.000 људи, углавном Бошњака, емигрирало између 1883. и 1920. године, али је број Бошњака емиграната вероватно био много већи јер службени записник не бележи исељавање пре 1883. године нити укључује оне особе које су остале без дозволе. Они који су остали су концентрисани у градовима, а посебно поносни на своје урбане културе, нарочито у босанском главном граду, Сарајеву, који је убрзо постао један од најважнијих мултикултуралних градова у бившој Југославији.

Док Хрвати тврде да су православци наши највећи непријатељи и да је "српство" исто као и православље, Срби се представљају позивањем наше позорности на неку лажну исотрију, којом су они "србизирали" цели свијет. Ми никада не смемо порећи да припадамо јужнословенској породици; али требамо увек остати Бошњаци, као и наши преци, и ништа друго.

—Мехмед-бег Капетановић Љубушак

Губитак готово свих османских територија крајем 19. века и почетком 20. века, нарочито након аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, те Балканских ратова, резултовао је великим бројем емиграната Бошњака у Турску; ти емигранти су били познатих под називом мухаџири

Током 20. века босански Муслимани су основали неколико културних и социјалних удружења у циљу промовисања и очувања културног идентитета Бошњака. Најистакнутијa босанскa муслиманскa културнa и социјалнa удружења су билa Гајрет, Мерхамет и Народна узданица, a касније и Препород. Бошњачки муслимански интелектуалци се се окупили и око часописа Босна 1860. године да би промовисали идеју уједињене бошњачке нације. Ова бошњачка група ће остати активна неколико деценија, уз континуитет идеја и коришћење бошњачког имена. Од 1891. године до 1910. године су издавали часопис под називом Бошњак, штампан латиницом. Његов рад промовише концепт бошњаштва и отворености према европској култури и утицајима. Од тада су Бошњаци усвојили европску културу под ширим утицајем Хабсбуршке монархије. У исто време су и задржали неке необичне карактеристике свог босанског исламског начина живота. Ове почетне али важне иницијативе уследиле су новим часописом под називом Бехар чији су оснивачи били Сафвет-бег Башагић (1870—1934), Едхем Мулабдић (1862—1954) и Осман Нури Хаџић (1869—1937).

Након Окупације Босне и Херцеговине 1878. године, аустријска управа Бењамина Калаја (Benjámin Kállay), аустроугарског гувернера у Босни и Херцеговини, службено потврђује бошњаштво као темељ мултиконфесионалне бошњачке нације која укључује како кршћане тако и муслимане. Политика је покушала изоловати Босну и Херцеговину од њених иредентистичких суседа (православне Србије и католичке Хрватске, али и муслимана Османског царства) и негирати концепте хрватске и српске националности који су већ почели да се формирају на тлу босанскохерцеговачких католичких и православних заједница, респективно. Појам босанска државност је, међутим, чврсто утемељен само међу босанским муслиманима, док се жестоко противи мишљењима српских и хрватских националиста, који су, уместо потражње и захтева за босанским муслиманима као својим, одбијали босанску државност.

Бошњаци су били регрутовани у елитне јединице аустроугарске армије, те већ 1879. награђивани за своју храброст у служби аустријског владара, освајајући више медаља него било која друга јединица

Бошњаци у немачким новинама Die Gartenlaube — Illustrirtes Familienblatt (1894)

Након Калајеве смрти 1903. године, службена политика је полако почела нагињати према прихваћању троетничке стварности Босне и Херцеговине. У коначници, неуспех аустроугарских амбиција да се бошњачки идентитет почне неговати међу католицима и православцима је довео до тога да се готово искључиво босански муслимани почну придржавати истог, са бошњаштвом тиме усвојеним као етничком идеологијом босанских муслимана од стране националистичких фигура. Почевши од 1891. године, Мехмед-бег Капетановић Љубушак почиње изјављивати да босански муслимани нису били ни Хрвати ни Срби, већ су различити (и, истина, повезани) људи.

У новембру 1881. године, након увођења босанскохерцеговачке јединице унутар аустроугарске војске, аустроугарска власт доноси војни закон (Wehrgesetz) о увођењу обавезе свим Бошњацима да служе војсци Аустроугарске монархије. То је довело до ширења нереда током децембра 1881. године и током 1882. године — што се могло угасити и потиснути само војним средствима. Аустријанци су апеловали муфтији у Сарајеву, Мустафи Хилми Хаџиомеровићу (рођен 1816), који је ускоро издао фетву "позивајући Бошњаке да се покоравају војном закону". Друге важне муслиманске вође заједница као што су Мехмед-бег Капетановић Љубушак, касније градоначелник Сарајева, такођер позивају младе муслиманске мушкараце на служење хабсбуршкој војсци. На почетку избијања Првог светског рата, Бошњаци су мобилизовани да служе аустроугарској војсци; неки одлучују да је напусте како се не би борили против пријатеља Словена, док су неки Бошњаци напали босанске Србе због очитог беса након атентата на надвојводу Франца Фердинанда. Невен Анђелић пише: "Можемо само нагађати какав је осећај био доминантан у Босни у то време. И анимозност и толеранција су постојали у исто време."

Ведри војни марш (корачница, музичко дело) Die Bosniaken kommen (Бошњаци долазе) је компоновао Едвард Вагнес (Eduard Wagnes) у част Бошњака

Југославија и Други светски рат

Главни чланци: Југославија и Други светски рат

После Првог светског рата Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (касније позната као Краљевина Југославија) је формирана. Ту Бошњаци, поред Македонаца и Црногораца, нису били признати као засебна етничка група. Какогод, први привремени кабинет је укључивао и муслимане. Какогод, први привремени кабинет је укључивао и муслимане.

Мехмед Спахо је био један од најважнијих чланова бошњачке муслиманске заједнице у оно време. Постао је и први Бошњак који је имао важан политички утицај током периода када је Босна и Херцеговина била дeо Краљевине СХС

Политички, Босна и Херцеговина је била подељена на четири бановине са муслиманима као мањином у свакој. Након Споразума Цветковић—Мачек 13 округа Босне и Херцеговине је укључено у Бановину Хрватску, а 38 округа у одређени српски део Југославије. У рачуници, муслимани су бројчано били мањина, уопштено говорећи, што је изазвало Бошњаке на стварање Покрета за аутономију Босне и Херцеговине. Штавише, земљишне реформе уведене у фебруару 1919. године су утицале на 66,9% земљишта у Босни и Херцеговини. С обзиром да су стари поседници земље били претежно Бошњаци, реформе су наишле на противљења. Насиље над Муслиманима и провођење насилног одузимања њихове земље је убрзо уследило. Бошњацима је била понуђена компензација, али никада није у потпуности била материјализована. Режим је заговарао да плати 255.000.000 динара као компензацију у периоду од 40 година уз каматну стопу од 6%. Уплате су почеле 1936. године, те се очекивало да ће бити завршене до 1975. године; међутим, 1941. године регију захваћа Други светски рат, а само 10% од планираних исплата је било извршено.

Током Другог светског рата, бошњачка елита и господа издаје решења или меморандуме у одређеним градовима у којима су се јавно осуђивале хрватско-нацистичке колаборационистичке мере, закони и кршење правила против Срба: Приједор (23. септембар), Сарајево (Резолуција сарајевских Муслимана, 12. октобар), Мостар (21. октобар), Бања Лука (12. новембар), Бијељина (2. децембар) и Тузла (11. децембар). Одлуке су теретиле усташе у Босни и Херцеговини, како за њихово злостављање Муслимана тако и за њихове покушаје окретања муслимана и Срба једних против других. У једном меморандуму се говори о томе да су се Муслимани од почетка усташког режима прибојавали безаконских активности које су неке усташе, те неки хрватски органи власти и разне илегалне групе, правиле против Срба. У овом периоду неколико масакара против Бошњака је проведено од стране српских и црногорских четника. Процењује се да је 75.000 Муслимана погинуло у рату, иако би број могао бити и много већи: 86.000 или 6,8% свог предратног становништва. Одређен број Муслимана се придружио југословенским партизанским снагама, "што их је чинило истински мултиетничком силом". У целости рата југословенске партизане у Босни и Херцеговини је чинило 23% Муслимана. Чак и тако, српска већина у југословенским партизанима је често улазила у бошњачка села и убијала бошњачке интелектуалце и друге потенцијалне противнике. У фебруару 1943. године Немци су одобрили 13. СС оружану брдску дивизију "Ханџар" (1. хрватска) и почели регрутовање. Муслимани су чинили око 12% државне службе и оружаних снага Независне Државе Хрватске.

Током социјалистичког периода Југославије, Муслимани су и даље били третирани као верска група, умјесто као етничка. У Цензусу у Босни и Херцеговини 1948. године Муслимани су имали три опције: "Србин-муслиман", "Хрват-муслиман", и "етнички неопредељени муслиман". У Цензусу 1953. године категорија "Југословен, етнички неопредељен" је уведена и велика већина оних који су се изјашњавали као такви су били Муслимани. Бошњаци су признати као етничка група 1961. године (али не и као нација), а 1964. године Четврти конгрес Босанске странке осигурава да Бошњаци добију право на самоопредељење. Том приликом, један од водећих комунистичких вођа, Родољуб Чолаковић, наводи да су "наша муслиманска браћа била равноправна са Србима и Хрватима", те да "нису била присиљена да се изјасне као Србин или Хрват". Он је њима гарантовао "пуну слободу у њиховом националном опредељењу". 1971. године, Муслимани су у потпуности признати као нација, те је у Цензусу у БиХ 1971. године опција "Муслиман по националности" била додана.

Рат у Босни и Херцеговини

Главни чланак: Рат у Босни и Херцеговини

Такођер погледајте: Геноцид у Сребреници i Етничко чишћење

Извешће српског четничког војводе Павла Ђуришића (13. фебруар 1943. год.) које детаљно описује масакре хиљада босанских муслимана у окрузима Чајнича и Фоче у југоисточној Босни и округу Пљевље у Санџаку

Српски полицајац Горан Јелисић убија бошњачког цивила током Рата у Босни, 1992. год.

Током рата Бошњаци су били предмет етничког чишћења и геноцида извршених од стране босанских Хрвата и босанских Срба, а нарочито Срба. Рат је проузроковао да стотине хиљада Бошњака напусте нацију (државу). Многе драстичне демографске промјене у Босни су се догодиле. Бошњаци су били присутни широм готово целе Босне 1991. године, годину дана пре службеног почетка рата. Као последица рата, Бошњаци у Босни су концентрисани углавном у подручјима која су се чувала од стране босанске владе током Рата за независност. Данас Бошњаци чине апсолутну већину у Сарајеву и његовом кантону (Кантон Сарајево), већини северозападне Босне око Бихаћа, као и централној Босни, Брчко дистрикту, Горажду, Подрињу и деловима Херцеговине.

На почетку Рата у Босни, српске снаге су напале босанско муслиманско цивилно становништво у источној Босни. Након што су градови и села били чврсто у њиховим рукама, српске снаге — војска, полиција, паравојне групе а понекад чак и српски сељаци — примењивали су исти образац: куће и станови су били системски опљачкани и спаљени, цивили су окружени или заробљени, а понекад и одмах тучени или убијани у току самог процеса. Мушкарци и жене су одвајани, а многи мушкарци масакрирани или заробљавани у логорима. Жене су држане у различитим заробљеничким центрима у којима су морале живети у неподношљивим нехигијенским условима, где су их малтретирали на разне начине, укључујући силовања више пута. Српски војници или полицајци би дошли до тих заробљеничких центара, одабирали једну или више жена, изводили их и силовали. Срби су имали веће могућности због поседовања оружја (унаточ мањој радној снази), које им је дала Југословенска народна армија (ЈНА), те су тако успоставили контролу над већином подручја у којима су имали релативну већину, али и на мјестима где су били мањинско становништво, и у руралним и у урбаним регијама (осим у већим градовима Сарајеву и Мостару). Српска војна и политичка водства су суочена с највишим оптужбама за ратне злочине од стране Међународног кривичног суда за прогон особа одговорних за озбиљне повреде хуманитарног права на територијима бивше Југославије од 1991. године (ICTY), од којих су многе и потврђене након суђења. Већину главног града Сарајева чине Бошњаци. У 1425 дана опсаде, терор над сарајевским становницима је варирао у интензитету, али циљ је увек остао исти: узроковати патње цивила и присилити босанске власти да прихвате српске захтеве. Војска Републике Српске (ВРС) је окружила Сарајево (алтернативно, српске снаге су се ситуирале у околици Сарајева: тзв. Прстен око Сарајева), размештајући снаге и топништва по околним брдима у оно што ће постати најдужа опсада у историји модерног ратовања која је трајала тачно 3 године, 10 мјесеци, 3 седмице и 3 дана.

Надгробни споменици у Поточарима у близини Сребренице; око 8.000 бошњачких мушкараца и деце је убијено од стране снага ВРС-а под командом генерала Ратка Младића, те паравојне формације Шкорпиони, током геноцида у Сребреници у јулу 1995. год.

Језик

Главни чланак: Бошњачки језик

Бошњаци говоре бошњачки језик, јужнословенски језик западне јужнословенске под-групе. Стандардни бошњачки се сматра доста сличним српскохрватском језику, те припада истој групи међусобно-разумљивих језика као и хрватски и српски; сва три језика се темеље на штокавском наречју. Као такав, српскохрватски је произвољан термин за језик који говори неколико народа, укључујући и Бошњаке, а из разних разлога говорници који не користе овај термин сматрају исти контроверзним. Као резултат тога, парафразирања као што су српско-хрватско-бошњачки (енг. Сербо-Цроат-Босниан / СЦБ) или бошњачки/хрватски/српски (енг. Босниан/Цроатиан/Сербиан / БЦС) имају предност при свакодневној употреби на енглеском језику.

На колоквијалном нивоу, Бошњаци су језично много више хомогени него Срби или Хрвати који говоре нестандардним дијалектима поред штокавског. Узимајући у обзир речник, бошњачки језик се одликује прихваћањем низа османско-турских — као и перзијских и арапских — посуђеница (оријентализама), те њемачких посуђеница (германизама), које се у хрватском и српском често теже заменити са изворним словенским парњацима.

Сарајевска Црвена Линија, меморијални догађај поводом обележавања 20 година од Опсаде Сарајева; 11.541 празна столица симболизује 11.541 жртву рата, које су, према Истражном и документационом центру, убијене током Опсаде Сарајева

Први службени речник босанског језика, чији је аутор Мухамед Хеваија Ускуфија, штампан је у раним 1630-им (Потур Шахидија, 1631. год.), док је први речник српског језика настао тек средином 19. века (1878. г.), успоредбе ради. Писани докази и забелешке показују да је бошњачки језик био службени језик у земљи најмање од Краљевине Босне, што је и додатно потврђено Повељом Кулина бана, једним од најстаријих писаних јужнословенских државних докумената и једним од најраније написаних босанском ћирилицом (босанчицом).

„ Становништво (Бошњаци) је склавинског порекла и користи најчишћи дијалект склавинског језика. ”

—The Edinburgh Gazetteer (у преводу на српски: Единбуршки речник географских имена), pp. 564, 1822

Модерни бошњачки језик углавном користи латиницу, а и латиница и ћирилица су службено потпуно равноправна писма. Међутим, друга писма су била кориштена много пре латиничног, од којих је најпознатија аутохтона босанска ћирилица позната као босанчица (дословно: босанско писмо), која датира с краја 10. и почетка 11. века. Хумачка плоча, призната као један од најстаријих књижевних споменика Босне, исписана је овим историјским писмом које се такођер може видети и у бројним краљевским државним документима (повељама) који датирају из средњовековне Босне, те на натписима на надгробним монументалним споменицима (епитафи) познатим под именом стећци, који су раштркани широм босанскохерцеговачког крајолика. Један од најважнијих докумената и дипломатских достигнућа у историји Балкана било је потписивање Повеље Кулина бана, која је уједно и један од најстаријих службених докумената написаних босанчицом. Босанчица је замењена углавном аребицом (матуфовицом), босанском варијантом перзијско-арапског писма, као писмом-наследником за бошњачки језик приликом доласка ислама у 15. веку, те првим међу елитом, а затим и јавности; писмо је нормално кориштено све до 19. века.

Назив језика

Главни чланак: Бошњачки језик

После демократских промена у Србији (2000) неке државне институције (нпр. Републички завод за статистику) званично признају назив босански језик и користе га у службеним документима. Српски и хрватски лингвисти сматрају да је узимање имена босански за језик једног од народа (Бошњака) у БиХ покушај унитаризације језичког простора Босне и Херцеговине. У Републици Српској језик се назива језикoм бошњачког народа. У резултатима Цензуса из 2011. године, у Хрватској се користи назив босански језик. У резултатима Цензуса у Црној Гори из 2003. године, које је објавио Републички завод за статистику Црне Горе, босански и бошњачки су наведени као два засебна језика. Бошњачки лингвисти се држе следеће теорије: «Босна је географски појам који је историјски старији од појма Босанац. Име Босна је настало од илирског имена реке — Босона (из ономастике је познато да прво настају имена река, планина и сл., па тек онда насеља). То име су преузели Римљани и преиначили у Босинус. Име су затекли Слoвени и слoвенизирали га у Босна. У овом случају сасвим је логично да име језика произилази од имена географског појма, односно касније од имена државе — а не од имена народа. Слoвени који су населили Босну нису у њу донели своје народно име, већ су име добили по својој новој домовини. Може се, у овом случају, закључити да је појам језика шири од појма народа / етничке групе. Језик је — такорећи — наднародан.»

Историјска употреба

Граматика босанскога језика из 1890. године, непотписаног аутора Фране Вулетића

Повеља Кулина бана из 1189. године је написана босанчицом и представља најстарији документ своје врсте међу јужнословенским језицима, а тренутно се налази у музеју у Санкт Петербургу

• Бошњачки хроничар из 18. века, Мула Мустафа Башескија, који је у свом годишњаку додао збирку песама на бошњачком језику, тврдио је да је бошњачки много богатији од арапског, зато што, например, "у бошњачком језику има 45 речи за глагол ићи".

• Бенедиктински опат из Дубровника из 17. века, Мавро Орбин у својој хроници Краљевство Словена (итал. Il regno degli Slavi) штампаној у Пезару 1601. године, наводи да "од свих људи који говоре словенским језицима, Босанци имају најелегантнији језик, те су поносни на чињеницу да су сада једини који обраћају пажњу на чистоћу словенског језика".

• Једно од најранијих "међународних" спомињања бошњачког језика је из 15. века — у делу Skazanie iziavlieno o pismenah (у преводу на српски: Историја писаних језика / Слово о правопису), раду једног од најпознатијих источноримских путописаца у то време — Константина Филозофа.

• Први познати сачувани и до сада откривени спомен бошњачког језика налази се у једном нотарском спису града Котора, а датира из 1436. године. Наиме, 3. јула 1436. године, млетачки кнез у Котору купио је петнаестогодишњу девојку "босанског рода и херетичке вјере, звану босанским језиком Дјевена".

• Италијански лингвист Јаков Микаља (1601—1654) у свом речнику Благу језика словинскога из 1649. године наводи да жели уврстити "најљепше речи", додајући да је "од свих илирских језика босански најљепши" ("Ogn'un dice che la lingua Bosnese sia la piu bella"), те да би сви илирски писци требали покушати писати на овом језику.

• Један од првих граматичара, језуитски свештеник Бартол Кашић, је у свом делу из 1640. године (Римски ритуал) бошњачки језик назвао нашким и босанским. Он је користио термин босански иако је био рођен у чакавском региону; одлучио је усвојити "заједнички језик" ("lingua communis"), верзију штокавске икавице.

• У делу под називом Thesaurus Polyglottus, изданом у Франкфурту 1603. године од стране немачког историчара и лингвиста Хиеронимуса Мегисера, босански дијалект се спомиње упоредо с далматинским, хрватским и српским.

• Босански фрањевац Матија Дивковић који се сматра оснивачем књижевности Босне и Херцеговине, у свом делу из 1611. године (Nauk krstjanski za narod slovinski), на крају његовог првог дела — спомиње прави и истински босански језик ("a privideh iz dijačkog u pravi i istinit jezik bosanski").

• Хрватски писац и лексикограф Матија Петар Катанчић 1831. године објављује 6 књига-превода Библије, на чијим насловницама пише да су "преведене с славенско-илирског изговора на босански" ("Sada u Jezik SLAVNO-ILLYRICSKI Izgovora Bosanskogʼ prinesheno").

Речник босанског језика Магбули 'ариф (Потур Шахидија), аутора Мухамеда Хеваије Ускуфије, написан 1631. године аребицом, босанском варијантом перзијско-арапског писма

Култура

Фолклор, обележја и хероји

Девојке плешу традиционално бошњачко коло

Као и многи други елементи бошњачке културе, бошњачки фолклор је потекао из европских, словенских и османских утицаја, обично оних пре 19. века. Генерално говорећи, фолклор варира од регије до регије и од града до града. Градови као што су Сарајево и Мостар имају богату личну фолклорску традицију. Многи објекти изграђени људском руком као што су мостови и фонтане, те природни локалитети — такођер играју значајну улогу. Саме корене бошњачке народне душе представљају народни музички жанрови: љубавне песме севдалинке и верске песме илахије.

Словенска традиционална митска обележја, као што су змајеви (але), чаробњаци и словенске виле, је такођер битно споменути. Предсловенски утицаји су далеко ређи, али ипак присутни. Одређени елементи илирских и келтских веровања су исто тако присутна уверења. Дјевојачка пећина је традиционално место кишне молитве у близини Кладња у североисточној Босни, где се Бошњаци окупљају да се моле за душе девојака чији је гроб, како се тврди, на улазу у пећину. Ова традиција је предисламског порекла, те представља место где следбеници средњовековне Босанске цркве чине ходочашће. (Легенда каже да је по воду у пећину отишла девојка са вретеном и ибриком у руци; њезина браћа су чекала да се врати... — или не врати. Девојка је заувек остала у својој пећини. Зашто? То је питање које, чини се, не трага за одговором. Одговор је, можда, у дови за њезину душу.)

Национални хероји Бошњака су обично историјске личности, чији су животи и вештине истакнуте у борби. У њих се понајвише убрајају личности као што су Кулин бан, оснивач средњовековне Босне који је стекао статус легенде (Историчар Вилијам Милер (William Miller) је 1921. год. написао: "(...) ...чак и дан-данас људи га сматрају најомиљенијиме од свих 'генија', а његову владавину — златним добом."); краљ Твртко I, чија је владавина била у јеку Босанског краљевства; Гази Хусрев-бег, други османски гувернер Босне који је освојио многе територије у Далмацији, северној Босни и Хрватској; Алија Ђерзелез, готово митски лик за којег је чак и османски султан рекао да су га називали "Херојем"; Ајваз-дедо; Мехмед-паша Соколовић, босански османски велики везир, чије је херојство описивано у босанској поезији и народним песмама; Хусеин-капетан Градашчевић, познат као "Змај од Босне", који је водио босански устанак против Османлија у 19. веку и др.

Традиција и обичаји

Скулптуре писца Меше Селимовића и сликара Исмета Мујезиновића у Тузли

Инструментално извођење познате бошњачке народне песме, односно севдалинке, под називом Жуте дуње

Бошњаци се поносе матерњим меланхоличним народним песмама севдалинкама, драгоценим средњовековним филигранима (једна од техника коришћених у изради накита, која се по правилу изводи искључиво у сребру или злату; основни елементи су плетене и залемљене жице, додатно још комбиноване са ситним зрнцима) које су правиле старе сарајевске занатлије, као и широким спектром традиционалних мудрости које су се преносиле на новије генерације од уста до уста, али у последњих неколико година су записане у бројним књигама. Друга распрострањена традиција је муштулук, при чему доносилац добре вести (муштулугџија), након изговореног узвика муштулук!, очекује поклон или неку другу (новчану) награду.

Река Буна, у близини града Благаја у јужној Херцеговини, који се налази на извору Буне и историјске текије (дервишки манастир); благајска текија је саграђена око 1520. године, са елементима османске архитектуре и медитеранског стила, те се сматра националним спомеником

Сеоска народна традиција у Босни укључује гангу, бошњачко-хрватску традиционалну народну песму која представља облик вишегласног напева у фолклору, а пева се у Имотској крајини, западној Херцеговини, те у дувањском и ливањском крају (текст песме је писан је у десетерцу, најкарактеристичнијем стиху словенских народних песама), те равне песме, као и инструменте као што су флаута и шаргија. Гусле, познати жичани инструмент широм Балкана, је коришћен као пратња древних словенских епских поема. Најразноврснији и највештији свирач гусли бошњачке народности је био црногорац Авдо Међедовић (1875—1953). Бошњаци су такођер оставили и завидан број музичких дела на међународном нивоу остатку Европе. Неки примери су Фрањо Босанац, композитор за лутњу из 16. века, те Александар Землински (Alexander Zemlinsky), аустријско-јеврејски оперски композитор који је био делом бошњачко-муслиманских корена.

Вероватно најпрепознатљивија и најлакше идентифицирајућа врста бошњачке музике — севдалинка — је врста емоционалне, сетне народне песме која описује меланхоличне појаве, као што су љубав и губитак или смрт драге особе, или сломљено срце. Севдалинке се традиционално изводе на сазу, турском жичаном инструменту који је касније замењен (у севдалинкама). Међутим, модернији аранжман, у порузи неких који заговарају изворну форму, обично чини вокал у пратњи хармонике заједно с добошем, контрабасом, гитаром, кларинетом и виолином. Севдалинке су јединствене у Босни и Херцеговини. Оне су настале у османској Босни као урбана босанска музика с присуством оријенталних утицаја. Почетком 19. века, бошњачка песникиња Умихана Чувидина у великој мери доприноси севдалинци писањем песама о изгубљеним љубавима, које је и певала. Песници који су увелико допринели богатој баштини бошњачког народа су, између осталих — Дервиш-паша Бајезидагић, Абдуллах Босневи, Хасан Кафи Прушчак, Абдуррахман Сирри, Абдулвехаб Илхамија, Мула Мустафа Башескија, Хасан Каимија, Иван Фрањо Јукић, Сафвет-бег Башагић, Муса Ћазим Ћатић, Мак Диздар и др. Баштину су обогаћивали и угледни писци су као што су Енвер Чолаковић, Скендер Куленовић, Меша Селимовић (иако се изјашњавао као Србин), Абдулах Сидран, Неџад Ибришимовић и многи други. Историјски часописи као што су Гајрет, Бехар и Бошњак су само неки од најистакнутијих публикација, које су увелико допринеле очувању бошњачког идентитета крајем 19. и почетком 20. века. Босанска литература је углавном позната по својим баладама: Хасанагиница, Смрт Омера и Мериме и Смрт браће Морића. Хасанагиница је преношена из генерације у генерацију у усменом облику, док је коначно записана и објављена 1774. године од стране италијанског антрополога Алберта Фортиса у његовој књизи Viaggio in Dalmazia (у преводу на српски: Путовања Далмацијом). Хасанагиница се сматра једном од најлепших балада икад написаних, а касније је и преведена на немачки (Јохан Волфганг фон Гете, 1775), енглески (Волтер Скот, 1798), руски (Александар Пушкин, 1835), француски (Проспер Мериме, 1827; Адам Мицкјевич, 1841), те многе друге светске језике, чиме постаје саставни дио светске књижевне баштине већ у 18. веку.

Религија

Босанска медреса, ца. 1906. год.

Шишман Ибрахим-пашина џамија (Хаџи-Алијина џамија), Почитељ; џамија изграђена 1562/1563. год.

Гази Хусрев-бегова медреса (Куршумли медреса, Селџуклија) је медреса основана 1537. године у част Гази Хусрев-бегове мајке Селџуклије чије је име једно вријеме и носила, у Старом Граду у Сарајеву

Већина Бошњака припада сунитском исламу, иако је историјски суфизам такођер одиграо значајну улогу међу Бошњацима дајући већу предност матичним сунитским правилима, као што је накшибендијско, рифаијско и кадиријско веровање (тарикат). Босанска Исламска заједница је такођер била под утицајем других струја унутар ислама, осим оне преовладавајуће ханефијске школе, посебно након рата 90-их година. Положај суфизма у Босни за време османског доба је био законски исти као и у другим деловима Царства. Бошњачке суфије су писале књижевност, често на оријенталним језицима (арапски, турски и перзијски), иако их је било и неколико који су користили босански, као што су Абдурахман Сири (1785—1846/47) и Абдулвехаб Илхамија (1773—1821). Још један суфи из Босне је Хамза Хали Бошњак, чија се доктрина сматра супротном од оне службеног тумачења ислама. Његове присталице хамзевије су формирале религијски покрет који се често пореди са сектом уско-везаној тарикату "бајрами-мелами". Други истакнути бошњачки суфи је Хасан Кафи Прушчак, суфијски мислилац и најистакнутија фигура научне литературе и интелектуалног живота Бошњака 16. века.

У јавном мњењу 1998. године, 78,3% Бошњака у Федерацији Босне и Херцеговине се изјаснило да су верници. Босански муслимани имају тенденцију да се прикажу као умерени, секуларни и европски-оријентисани у односу на друге муслиманске групе.

Кјел Мегнусон (Kjell Magnusson) истиче да је религија одиграла велику улогу у процесима који су обликовали националне покрете и формирања нових држава на Балкану након османског повлачења, јер су Османлије разликовали народе по њиховој религијској припадности. Иако религија игра само малу улогу у свакодневном животу народа у Босни и Херцеговини данас, следећи етничко-религијски стереотипи су још увек прилично чести: Срби морају бити исто што и православци, Хрвати морају бити исто што и католици, а Бошњаци морају бити исто што и муслимани. Међутим, још увек постоје појединци који крше наведене обрасце, те активно практикују друге религије.

Имена и презимена

Бошњачка имена су већином арапских, турских и перзијских корена. Пример су имена Осман, Мехмед, Исмет, Кемал, Хасан, Ибрахим, Мустафа и др. Јужнословенска имена као што је име Златан су присутна већином у нерелигијским породицама Бошњака. Оно што је уочљиво је то да су због структуре босанског језика многа муслиманска имена измењена у јединствена бошњачка. Нека оријентална имена су добила скраћену форму. Например, Хусо од Хусе(ј)ин, Ахмо од Ахмед, Мехо од Мехмед и сл. Овакав пример су и имена бошњачких вицевских јунака Мује и Суље, чија су имена уствари скраћене форме имена Мустафа и Сулејман. Оно што је још учесталије је трансформација имена која су у арапском и турском прихваћена само за један спол. У босанском језику, једноставним одбацивањем слова а име се из женског може променити у мушко: традиционално женско име Јасмина прелази у популарно мушко име Јасмин. Слично, додавањем слова а учесталом имену Махир ствара се женско име Махира.

Бошњачка презимена, као и сва типична међу Јужним Словенима, најчешће завршавају на -ић или -овић. Ова појава патронимије (грч. πατρονυμικόν / патронyмикон — "име оца") се може успоредити с енглеским суфиксом -son (енг. son — син), који у енглеским презименима игра улогу обележавања наслеђа очевог имена (Johnson, Wilson, Ericson, Stivenson и др.). Оно што долази пре -(ов)ић суфикса може рећи доста тога о једној породици.

Већина бошњачких презимена прати сличан образац који потиче из периода када су та презимена у Босни и Херцеговини стандардизована. Нека бошњачка муслиманска имена садрже име оснивача породице на почетку, а онда следи исламска струка или титула, те завршетак -ић. Примери овог облика су презимена Изетбеговић ("син Изет-бега"), Хаџиосмановић ("син хаџи Османа") и сл. Неке варијације овог обрасца укључују презимена која спомињу само име, као што је Османовић ("син Османа"), те презимена која спомињу само струку, као што је Имамовић ("син имама"). Нека чак спомињу и религију, као што је Муслимовић ("син муслимана").

Одређен број бошњачких презимена нема исламске корене за које би се могла везати, а завршавају се на -(ов)ић, што је често међу словенским презименима. Ова презимена су вероватно остала непромењена још од средњовековног доба, а већином потичу од старог босанског племства или последњег таласа конвертовања на ислам. Примери оваквих презимена су Твртковић, Куленовић и др.

Такођер постоје и друга презимена која не завршавају на -ић, уопште. Та презимена су најчешће изведена из назива места порекла, занимања или других различитих фактора у историји одређене породице. Примери ових презимена су Златар, Ковач, Колар и др.

Нека бошњачка презимена имају страно порекло, које указује на то да је оснивач породице потекао из места које је изван Босне и Херцеговине. Многа таква презимена имају мађарско, албанско, влашко, арапско или турско порекло. Примери су Власић, Арнаутовић, Араповић и сл. Постоје и презимена за које се сматра да су предсловенског порекла; келтско-илирског (Матаруга и Моторуга), готског (Манигода), или било којег другог порекла.

Многа бошњачка презимена су слична или заједничка с хрватским и српским: Пушкар, Јашић, Сучић, Субашић, Бегић, Хаџић и др.

Симболи

Грб с љиљанима, народни симбол свих Бошњака

Традиционални симбол бошњачког народа је грб с љиљанима, украшен са шест златних љиљана, који се везују с Lilium bosniacum-om, цветом љиљаном који расте на босанскохерцеговачком региону. Овај бошњачки народни симбол је настао по узору на грб средњовековне Краљевине Босне, и био је посебно коришћен у контексту одавања почасти владавини Твртка I, краља Босне. Према неким изворима, босански грб са шест златних љиљана потиче од француског грба анжувинске династије Капета. Члан ове династије, Лајош I Анжујски, који је био ожењен с Јелисаветом Котроманић, кћерком бана Стефана II Котроманића, и Твртко I Котроманић, су уважавали хералдички љиљан као симбол босанских краљева, у знак породичних односа између Анужувинаца и босанске краљевске породице Котроманић. Такођер је могуће да су Бошњаци усвојили, или добили на поклон — љиљан на свом грбу као награду за помагање анжувинској страни.

Бошњачка религијска застава, коришћена заједно с народним средњовековним грбом с љиљанима током 1990-их

Овај симбол је оживео 1992. године, као симбол босанске националности и као грб на белој подлози представљао је заставу Републике Босне и Херцеговине између 1992. и 1998. године. Иако је државно обележје замењено 1999. године на захтев друге две етничке групе (Срба и Хрвата), застава Федерације Босне и Херцеговине још увек на себи носи један симболични љиљан. Босански љиљан се такођер појављује на заставама и грбовима многих кантона, општина, градова и насеља. Још увек се користи као службени заштитни знак бошњачке пуковније Оружаних снага Босне и Херзеговина. Љиљани се такођер могу често наћи као украси у џамијама, те на муслиманским надгробним споменицима.

Друга бошњачка застава датира из османског доба и на њој се налази бели полумесец и звезда на зеленој подлози. Застава је коришћена и као симбол краткотрајне независне Босне у 19. веку и Великог босанског устанка против Турака предвођеног Хусеин-капетаном Градашчевићем.

Заједнице

Бошњаци у Србији и Црној Гори према пописима становништва одржаним 2002. и 2003. г., респективно

Народни амблем Бошњака Србије и Бошњака Црне Горе

Национална освештеност се проширила и на већину Бошњака у суседним земљама, а све више и широм света, након Босанског рата за независност. Највећи број Бошњака изван Босне и Херцеговине се налази у Србији и Црној Гори (посебно у регији Санџак). Град Нови Пазар је дом највеће бошњачке популације изван Босне. Још 40.000 Бошњака се налази у Хрватској и 38.000 у Словенији. Међутим, неки од њих се и даље изјашњавају као "Муслимани" или "босанци", према најновијим проценама. У Македонији број Бошњака се процењује на око 17.000.

Због рата и етничког чишћења за време Рата у Босни и Херцеговини, велики дио света процењује да се 3—4 милиона Бошњака налази у земљама изван Балкана. Највећа бошњачка популација настањена изван држава екс-Југославије се налази у САД-у, Шведској, Аустрији, Немачкој, Швајцарској, Аустралији, Канади и Турској. Пријашње генерације бошњачких имиграната у неке од тих земаља су до сада углавном интегрисане у истим.

У западњачким земљама, велика већина Бошњака су ратне избеглице које су дошле у те земље 1990-их година. Они и даље већином говоре бошњачки језик и одржавају културне и верске заједнице, редовно посећују своју родну земљу, те шаљу писма породицама које су остале код куће.

Дијаспора

Сједињене Америчке Државе

Бошњачка дијаспора у САД-у има дугу и специфичну историју која датира до више од једног века уназад. Један од првих босанских долазака у било коју земљу Новог света је био управо у Сједињене Државе, а процењује се да се десио 1860-их. Према проценама амбасада постоји око 350.000 људи босанског порекла који живе у Сједињеним Америчким Државама. Традиционални центри боравка и културе за људе из Босне и Херцеговине налазе се на источној обали (Атланта, Џексонвил, Њујорк и Нешвил), у централнозападним деловима (Сент Луис, Чикаго и Детроит), те на западној обали. Бошњаци живе у свих 50 држава. Бошњаци су били зачетници у успостављању Муслиманске заједнице у Чикагу. 1906. године, они су основали Џемијетул Хајрије у Илиноису ради очувања верске и националне традиције заједнице, као и пружања узајамне помоћи за сахране и болести. Организација је основала своје огранке у Герију, Индијана (1913) и Бјуту, Монтана (1916), а они представљају најстарију постојећу муслиманску организацију у Сједињеним Америчким Државама.

Сједињене Државе имају бројна босанска културна, спортска и верска удружења. Новине на босанском језику и други часописи се објављују у многим државама. (Босанско-америчке новине "Сабах") Највећа заједница Бошњака у Сједињеним Државама је она базирана у Сент Луису.

Канада

Хидајет Туркоглу (Hidayet Türkoğlu) је турски НБА играч бошњачких корена

Према Канадском цензусу из 2001. године, 25.665 грађана Канаде се изјаснило као "Бошњаци". Велика већина Босанаца у Канади је емигрирала за време и након Босанског рата који је трајао од 1992. до 1995. године. Историја долазака Босанаца у Канаду, међутим, датира што и до 19. века. Бошњачка заједница у Канади има дугу и специфичну историју која датира више од стотину година. Након Босанског рата, између 1992. и 1995. године, многи Бошњаци и босански Хрвати су пребегли у Канаду као избеглице.

Традиционални центри боравка и културе за људе из Босне и Херцеговине су Торонто, Монтреал и Ванкувер. Бројна бошњачка културна, спортска и верска удружења успешно делују, а новине на босанском језику и други часописи се објављују у многим државама. Највећа бошњачка организација у Канади је Конгрес Бошњака Северне Америке.

Турска

Бошњачке заједнице у Турској вуку своје корене углавном до егзодуса Бошњака из Босанског ејалета у 19. и почетком 20. века, као резултат пада владавине Османског царства на Балкану. Према проценама из 2008. године од стране Већа за националну сигурност Турске (Milli Güvenlik Kurulu) чак 2.000.000 грађана Турске је бошњачког порекла. Бошњаци углавном живе у регији Мармара која је — другим речима — северозападна Турска. Највећа бошњачка заједница у Турској је у Истанбулу. Јенибосна је градић који се налази на западном делу истанбулског дистрикта Бахчелиевлер (Bahçelievler), који граничи са суседним округом Кучукчекмеџе (Küçükçekmece). Власти дистрикта су забележиле масовне миграције из бившег Османског царства након оснивања Републике Турске. Назив градића долази из имена главног града Босне и Херцеговине, Сарајева. Насеље се у почетку звало Сарајбосна, што је турски еквивалент Сарајева, пре него што је преименовано у Јенибосну формирањем Републике Турске.

Значајне бошњачке заједнице постоје и дјелују у Измиру, Карамурселу, Јалови, Бурси и Едирнеу.

Галерија

• 
  Слика Бошњака 18. века на планини Врандук, Карла Еберта (1821—1885)
• 
  Дервиш из Босне, слика Амедеа Презиосија (1816—1882)
• 
  Млада бошњакиња у Сарајеву током аустроугарског управљања Босном
• 
  Муслиманка из Мостара током аустроугарског управљања Босном
• 
  Бошњаци на сарајевским улицама током аустроугарског периода
• 
  Деца на обронцима планине Прењ у Херцеговини
• 
  Бошњачки сељак из Људске расе Луиса Фигуиера (1872)
• 
  Бошњачки трговац из Људске расе Луиса Фигуиера (1872)
• 
  Девојка која плеше (1869)
• 
  Илустрација "Бошњака" из Илустрованог календара (1879)
• 
  Бошњаци-хусари у прусачкој војсци (1786); слика Uniformenkunde Рихарда Кнетела (1890)
• 
  Бошњачке коњаничке јединице у данској армији, 1791—1808 (Рихард Кнетел, 1890)
• 
  Бошњаци чине молитву на отвореном, ца. 1906. год.
• 
  Турбе Гази Хусрев-бега у Сарајеву
• 
  Старо муслиманско гробље Алифаковац у Сарајеву
• 
  Традиционални бошњачки намештај унутар благајске текије
• 
  Ферхат-пашина џамија, изграђена 1579. год. у Бањој Луци, је била једно од највећих достигнућа исламске бх. архитектуре у Европи у 16. веку
• 
  Bosnyák lakóház (Бошњачка кућа) с мађарске Милленијске изложбе, 1896. год.
• 
  Војно гробље II бх. пешадијског регимента у близини Лебринг-Санкт Маргаретена у Аустрији
• 
  Традиционални бошњачки филигран на сарајевском старом базару и историјском центру града, Башчаршији — којег ради стари занатлија из Сарајева
• 
  Бошњачка џамија у Цезарији у Израелу
• 
  Конобарица у народној ношњи у Источном Мостару (стари град)
• 
  Бошњаци играју традиционално коло
• 
  Деца на улицама Сарајева (зима 1992—1993), током опсаде града
• 
  Бошњачка деца из Сребренице у избегличком центру у Симином Хану код Тузле
• 
  Исмета Дервоз-Крвавац из групе Амбасадори на Такмичењу за пјесму Евровизије 1976. год.
• 
  Знак у близини зграде Већа бошњачке националне мањине у Дубровнику (Хрватска)

Види још

• Рат у Босни и Херцеговини
• Бошњачко-хрватски сукоб
• Масакр у Сребреници
• Шкорпиони (српска паравојна јединица)
• Босански Срби
• Босански Хрвати
• Бошњачки језик

Литература

• Fritz, Hans (1931). "Бошњак". Verl. d. Druckerei Waidhofen a.d. Ybbs. 
• Карчић, Фикрет (1999). "The Bosniaks and the Challenges of Modernity: Late Ottoman and Hapsburg Times" (у преводу на српски: "Бошњаци и изазови модерности: Касни османски и хабсбуршки период"). El-Kalem. ISBN 9958-23-021-6. 
• Pinson, Mark (1994). "The Muslims of Bosnia-Herzegovina: Their Historic Development from the Middle Ages to the Dissolution of Yugoslavia" (у преводу на српски: "Муслимани Босне и Херцеговине: Њихов историјски развој од средњег века до распада Југославије"). Harvard University Press. ISBN 0-932885-09-8. 
• Зулфикарпашић, Адил (1998). "Бошњак". C. Hurst & Co. 

Референце

• Malcolm, Noel (1996). "Bosnia: A Short History" (у преводу на српски: "Босна: Кратка историја"). New York University Press. ISBN 0-8147-5561-5. 
• Рамет, Сабрина П. (2006). "The Three Yugoslavias: State-Building and Legitimation, 1918—2004" (у преводу на српски: "Три Југославије: Изградња државе и легитимација, 1918—2004"). Indiana University Press. ISBN 0-271-01629-9. 
• Томашевић, Јозо (2001). "War and Revolution in Yugoslavia, 1941—1945: Occupation and Collaboration" (у преводу на српски: "Рат и револуција у Југославији, 1941—1945: Окупација и колаборација"). Stanford University Press. ISBN 0-8047-0857-6. 

Спољашње везе

• Бошњаци у САД-у
• ИГБД — Бошњаци у Немачкој
• Конгрес Бошњака Северне Америке
• baacbh.org — Бошњачко америчко Саветодавно веће за БиХ
• bosnjaci.net
• Фејсбук страница

Категорија:Народи Категорија:Јужни Словени Категорија:Бошњаци