Краљевина Хрватска и Славонија

Краљевина Хрватска и Славонија; Horvát-Szlavónia Királyság (мађарски); Königreich Kroatien und Slawonien (немачки); Хрватска и Славонија
	Застава Грб
	'Химна; 'Царевка (Gott erhalte Franz den Kaiser), Лијепа наша домовино (незванична)
	; Краљевина Хрватска и Славонија, након прикључења војно-крајишких округа 1881. године
Географија
Земља	Аустроугарска
Престоница	Загреб
Друштво
Службени језик	хрватски, мађарски, немачки, латински
Религија	католицизам, православље, протестантизам
Облик државе	монархија
Историја
Постојање
— Оснивање	1868.
— Укидање	1918. (50 год.)
Догађаји
— Хрватско-угарска нагодба	1868.
— Декларација Хрватског сабора	1918.
Географске и друге карактеристике
Валута	мађарска круна
Земље претходнице и наследнице; Хрватске
Претходнице:	Наследнице:

Краљевина Хрватска и Славонија (мађ. Horvát-Szlavónia Királyság, нем. Königreich Kroatien und Slawonien), била је номинално аутономна краљевина унутар Краљевине Угарске у саставу Аустроугарске монархије. Припадала је Земљама круне Светог Стефана, односно мађарском делу Монархије, у којем је поглавар дома Хабзбурговаца владао као краљ.

Укључивала је централне и северне делове данашње Хрватске, без Далмације и Истре којима је непосредно управљала Аустрија, без Међимурја и Барање који су припадали Мађарској, као и Ријеке која је посебним (од Угарске доданим) анексом Хрватско-угарске нагодбе, названим „Ријечка крпица“, припала Мађарској. Унутар Краљевине Хрватске и Славоније био је и источни дио Срема који је данас део Србије.

Историја

Краљевство Хрватске и Славоније формално је уједињено Хрватско-угарском нагодбом из 1868. кад је, за бана Левина Рауха договорен облик будуће заједнице Хрватске и Угарске унутар Земаља круне Светог Стефана. Том нагодбом хрватског је бана именовала заједничка влада у Будимпешти, а 55% пореза одлазило је у средишњу касу. Троједна краљевина била је аутономна у питањима школства и вере, месне управе и судства, док је с Угарском имала заједничку трговину и промет.^[1] Бана је именовала заједничка влада у Пешти.

Године 1871, Еуген Кватерник повео је Раковичку буну у којој је и сам погинуо 11. октобра исте године.

Исте 1871. године, отпочео је процес територијалног проширивања Краљевине Хрватске и Славоније на суседне војно-крајишке области. Краљевини је прво прикључен Вараждински генералат, који је развојачен и преуређен у новостворену Бјеловарску жупанију. Потом је 1873. године извршено развојачење преосталог дела хрватске и славонске војне крајине, али те области нису одмах прикључене Краљевини Хрватској и Славонији, већ су добиле посебну управу, која се делила на шест крајишких окружја (огулинско-слуњско, личко-оточко, банијско, градишко, бродско, петроварадинско). Тек 1881. године, свих шест крајишких окружја прикључено је Краљевини Хрватској и Славонији, која је тиме добила границу на рекама Уни и Сави. У оквирима проширене Краљевине, прикључена окружја наставила су да постоје све до 1886. годинне, када је жупанијско уређење протегнуто и на те просторе. Такво уређење је потом опстало све до 1918. године.^[2]

Хрватска и Славонија су у међувремену напредовале од полуфеудалног према савременом грађанском друштву. Особито је то дошло до изражаја у време бана Ивана Мажуранића (1873—1880). Он је уједно био и први бан пучанин (који није био припадник племства). Мажуранић је успео обновити хрватски школски систем и успоставио мрежу јавних школа, чиме је смањен утицај црквених школских установа.^[1]

Једно од главних нерешених питања у политичком животу Хрватске и Славоније огледало се у тежњама ка прикључењу суседне Далмација, ради остварења замисли о Троједној Краљевини Хрватској, Славонији и Далмацији. Године 1878, Хрватски сабор упутио је захтев краљу Фрањи Јосифу да Далмација и Босна и Херцеговина буду присаједињене с Хрватском и Славонијом што је одбијено, под притиском Мађара који нису желели да Хрватска тиме ојача након чега би се могла боље одупирати мађаризацији.

Октобра 1905, Франо Супило окупио је у Ријеци тзв. „Ријечку конференцију“ на којој је учествовало 44 посланика Хрвата и Срба. Све опозиционе странке у Хрватској и Славонији пристале су уз ову Ријечку резолуцију, сем франковаца, који су били на антисрпски оријентисани, и Хрватске пучке сељачке странке Стјепана Радића, која је одбијала отцепљивање од Беча.

Године 1908, у Загребу је организован тзв. Велеиздајнички процес против углавном српских политичара из хрватско-српске коалиције, но након што је 31 особа проглашена кривом и осуђена на присилни рад у трајању од 5 до 12 година, пресуда је поништена, док процес није никад настављен. Године 1909, уследио је и тзв. Фридјунгов процес одржан у Бечу, а назван по бечком историчару Фридјунгу који је објавио низ чланака у којима је за велеиздају оптужио и Франа Супила, вођу Коалиције. На суђењу је доказано да су оптужбе утемељене на лажним документима фалсификованим у аустроугарској амбасади у Београду и достављеним од стране аустроугарског министарства спољних послова.

На изборима 1912. поново је победила Хрватско-српска коалиција, док је владина странка добила тек 10 посланичких места.

Краљевина Хрватска и Славонија престала је да постоји 1918. године раскидом политичких веза с Аустроугарском монархијом. Дана 1. децембра, њена територија постала је део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Становништво

Попис 1910.

Према попису из 1910. у Хрватској и Славонији било је 2.621.954 становника, а језички и верски састав становништва био је следећи:^[3]

Краљевина Хрватска и Славонија
језик	вера
укупно: 2.621.954 Хрватски 1.638.354 (62,48%) Српски 644.955 (24,59%) Немачки 134.078 (5,11%) Мађарски 105.948 (4,04%) Чешки 32.376 (1,23%) Словачки 21.613 (0,82%) Словеначки 15.776 (0,60%) Ромски 12.272 (0,46%) Русински 8.317 (0,31%) Италијански 4.138 (0,15%) Пољски 2.312 (0,08%) Румунски 846 (0,03%) Бугарски 321 (0,01%) остали 969 (0,03%)	укупно: 2.621.954 Римокат. 1.877.833 (71,61%) Правосл. 653.184 (24,91%) Лутерани 33.759 (1,28%) Јевреји 21.231 (0,80%) Калвинисти 17.948 (0,68%) Гркокатолици 17.592 (0,67%) остали 407 (0,01%)

Немаца и Мађара било је највише у Вировитичкој и у Сремској жупанији.

По вјероисповијести било је 73% католика и 24% православаца.

У раздобљу између пописа из 1911. и онога из 1921. у Краљевини СХС, подручје Хрватске и Славоније изгубило је 5.359 становника или 0,2%, што је последица ратних збивања, те је 1921. биле 1043 жене на 1000 мушкараца, но у том је раздобљу порастао наталитет (1,7% годишње).

Банови

Списак банова Хрватске од 1868. до 1918:

Територијална подела

Краљевина Хрватска и Славонија је почевши од 1886. године била подељена на осам жупанија (средиште жупаније наведено је у загради):

Референце

^ ^а ^б HRVATSKA U 19. STOLJEĆU, Приступљено 5. 4. 2013.
^ Planinić 1992, стр. 173-183.
^ Seton-Watson 1945, стр. 434

Литература

Крестић, Василије (1969). Хрватско-угарска нагодба 1868. године. Београд: САНУ.
Крестић, Василије (1981). „Срби у Хабсбуршкој Монархији 1849-1868”. Историја српског народа. 5 (2). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 107—150.
Крестић, Василије (1991). Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848-1914. Београд: Политика.
Planinić, Silvana (1992). „Krajiško okružno upraviteljstvo (distrikti) i krajiške imovne općine u Hrvatsko-slavonskoj krajini”. Arhivski vjesnik. 34-35 (1991-1992): 173—183.
Раденић, Андрија (1981). „Срби у Хабсбуршкој Монархији 1868-1878”. Историја српског народа. 5 (2). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 151—275.
Seton-Watson, Hugh (1945). Eastern Europe Between the Wars, 1918-1941. CUP Archive. стр. 434—. ISBN 978-1-00-128478-1.

Спољашње везе

[Crohis-1] а ^б HRVATSKA U 19. STOLJEĆU, Приступљено 5. 4. 2013.

[FOOTNOTEPlaninić1992173-183-2] Planinić 1992, стр. 173-183.

[seton-watson-3] Seton-Watson 1945, стр. 434

[1]

[2]

[3]

п р у Административна подела Аустроугарске (1867—1918)
Цислајтанија	Надвојводство Аустрија Краљевина Бохемија Војводство Буковина Војводина Корушка Војводина Крањска Краљевина Далмација Краљевина Галиција и Лодомерија Аустријско приморје Горица и Градишка Истарска марка Царски слободни град Трст Маркгрофовија Моравија Војводство Салцбург Војводство Горња и Доња Шлеска Војводина Штајерска Грофовија Тирол Краљевина Хрватска (до 1867) Краљевина Славонија (до 1867)
Транслајтанија	Краљевина Угарска Ријека и околина Краљевина Хрватска и Славонија (од 1867) Војна крајина (до 1882)
Кондоминијум	Босна и Херцеговина (1878—1918) Новопазарски санџак (1878—1908) Карпатски пролаз (1918) Концесија у Тјенцину (1901—1917)