Пређи на садржај

Марко Краљевић

Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због упитног доприноса истих.
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Марко Мрњавчевић)
Марко Краљевић
Краљ
Краљ Марко, дио фреске изнад јужног улаза у цркву Марковог манастира близу Скопља, који је његова задужбина.
Лични подаци
Пуно имеМарко Мрњавчевић
Датум рођењаоко 1335.
Датум смрти17. мај 1395.(1395-05-17) (59/60 год.)
Место смртиРовине у Влашкој,
Породица
СупружникЈелена, ћерка Радослава Хлапена
РодитељиВукашин Мрњавчевић
Јевросима (Аљена (Алена))
ДинастијаМрњавчевићи
Краљ Срба и Грка
Период1371—1395.
ПретходникВукашин Мрњавчевић
Наследник—

Марко Мрњавчевић (око 1335 — Ровине, 17. мај 1395), познатији као Краљевић Марко, био је дејуре српски краљ од 1371. до 1395. године, док је дефакто владао само територијом у западној Македонији. Престони град у држави краља Марка био је Прилеп. У српској народној епици, у којој му је посвећен један од циклуса пјесама, познат је као Краљевић Марко. Његов отац, краљ Вукашин, био је савладар цара Стефана Уроша V, чија је владавина била обиљежена слабљењем царске власти и осамостаљивањем обласних господара у Српском царству, што је поспјешило његов распад. Вукашинови посједи обухватали су земље у Македонији, Косову и Метохији. Он је 1370. или 1371. крунисао Марка за „младог краља“; ова титула укључивала је могућност да Марко наследи Уроша на српском престолу у случају да Урош не буде имао мушких потомака.

Краљ српске државе

У Маричкој бици 26. септембра 1371, Турци Османлије поразили су и убили Вукашина, а око два месеца касније умро је цар Урош. Марко је након тога законски постао краљ српске државе, али српски великаши, који су практично постали независни од централне власти, нису ни помишљали да га признају за свог врховног господара. Неодређеног датума након 1371. ушао је у вазални однос према турском султану. До 1377. значајне дијелове територије коју је наслиједио од Вукашина разграбили су господари околних области. Краљ Марко је у стварности постао само један од обласних господара, који је владао релативно малим подручјем у западној Македонији. Задужбина му је Манастир Светог Димитрија близу Скопља, познат као Марков манастир, изграђен 1376. Погинуо је у бици на Ровинама 17. маја 1395, борећи се у Влашкој на страни Турака.

Иако је био владар релативно скромног историјског значаја, Марко је током турске окупације постао један од најпопуларнијих јунака српске народне епике и усмене традиције уопште. Сличан статус има и у традицијама других јужнословенских народа. Бугари га поштују као свог народног јунака под именом Крали Марко. Запамћен је као неустрашиви заштитник слабих и беспомоћних, који се борио против неправде и дијелио мегдане са турским насилницима.

Биографија

До 1371.

Марко Мрњавчевић је рођен око 1335. године као најстарији син Вукашина и његове супруге Аљене (Алене)[1] у народним песмама Јевросиме. Према дубровачком историчару Мавру Орбину, родоначелник породице Мрњавчевић[а] био је Мрњава, сиромашни племић из Захумља, чији су синови рођени у Ливну у западној Босни.[3] Мрњава се могао тамо одселити након што је Босна анектовала Захумље 1326. године.[4] Могуће је да су касније Мрњавчевићи, као и други захумски племићи, подржавали српског цара Душана током његових припрема за поход на Босну, те су се, да би избјегли одмазду због тих активности, иселили у Српско царство пред почетак сукоба.[4][5] Ове припреме могле су почети већ двије године прије самог похода,[5] који се догодио 1350. Приближно из те године потиче најранији писани траг о Марковом оцу Вукашину, из којег се види да га је Душан поставио за жупана Прилепа.[4][6] Овај град је Србија освојила од Византије 1334, скупа са другим дијеловима Македоније.[7] Цар Душан је 1355. године изненада умро у 47. години живота.[8]

Душана је наслиједио његов деветнаестогодишњи син Урош, који је по свему судећи сматрао Марка Мрњавчевића човјеком од повјерења. Млади цар га је поставио на чело свог посланства у Дубровник крајем јула 1361. године, да би преговарао о миру између Царства и Дубровачке републике током сукоба који су избили раније те године.[9] Мир није био закључен овом приликом, али је Марко испословао да се пусте на слободу заробљени призренски трговци, иако су Дубровчани задржали њихову робу. Марку је такође било допуштено да подигне сребро које је његова породица депоновала у том граду. Биљешке о овом посланству у дубровачким документима из те године, садрже први неоспорни писани траг о Марку Мрњавчевићу.[10][11] У натпису из 1356. изнад врата једне цркве у Тиквешу, спомињу се неки Никола и Марко као управитељи у том крају, али није јасно о којем Марку се ту ради[12]

Након Душанове смрти дошло је до разбуктавања сепаратистичких активности у Српском царству. Југоисточне територије, Епир, Тесалија и земље у јужној Албанији, оцијепиле су се већ до 1357.[13] Језгро државе остало је лојално новом цару Урошу. Оно се састојало од три главна подручја: западних земаља, укључујући Зету, Травунију, источни дио Захумља и горње Подриње; средишњих српских земаља; и Македоније.[14] Ипак, велика српска властела испољавала је све више независности од Урошеве власти чак и у том дијелу Царства који је остао српски. Урош је био слаб и неспособан да у коријену сасијече ове сепаратистичке тежње, постајући другоразредан фактор у држави којом је номинално владао.[15] Српски великаши су се и између себе сукобљавали око територија и утицаја.[16]

Марков отац краљ Вукашин, фреска у манастиру Псача у Северној Македонији

Вукашин Мрњавчевић био је вјешт политичар, и постепено је преузео водећу улогу у Царству.[17] Августа или септембра 1365. Урош га је крунисао за краља и прогласио својим савладарем. До 1370. Марково потенцијално наслијеђе је повећано, јер су се у Вукашиновом посједу осим Прилепа нашли и Призрен, Приштина, Ново Брдо, Скопље и Охрид.[4] У повељи коју је издао 5. априла 1370. Вукашин је поменуо своју супругу краљицу Аљену и синове Марка и Андријаша, наводећи да је Богом постављен за „господина зємли срьбьскои и грькѡмь и западнимь странамь“.[18] Крајем 1370. или почетком 1371, Вукашин је крунисао Марка за „младог краља“.[19] Ова титула је додјељивана синовима српских краљева да би им се осигурао положај насљедника. Пошто Урош није имао дјеце, Марко је на овај начин дошао у позицију да га може наслиједити на српском трону, започињући нову—Вукашинову—династију српских монарха.[4] То би представљало крај двовјековне владавине Немањића. Већина српских великаша није била задовољна овом ситуацијом, што је само ојачало њихове тежње ка независности од централне власти.[19]

Вукашин је настојао да обезбиједи супругу са добрим везама за свог најстаријег сина Марка. Дјевојка из далматинске племићке породице Шубић била је послана од стране оца Гргура на двор њиховог рођака босанског бана Твртка I, са намјером да је одгоји и добро уда банова мајка Јелена. Она је била ћерка Јураја II Шубића, чији је дјед по мајци био српски краљ Драгутин Немањић. Пошто су Твртко и Јелена одобравали Вукашинову идеју да се млада Шубићева уда за Марка, вјенчање је било на помолу.[20][21] Међутим, априла 1370. римски папа Урбан V шаље писмо Твртку у којем му изричито забрањује да уда католичку племкињу за „сина његовог величанства краља Србије, шизматика“ (filio magnifici viri Regis Rascie scismatico).[21] Папа је о овој „увреди за хришћанску вјеру“ писао и угарском краљу Лајошу I,[22] номинално надређеном Твртку, тако да од тог вјенчања није било ништа.[20] Марко се оженио Јеленом, ћерком Радослава Хлапена, господара Бера и Водена, српског владара јужне Македоније.[23]

У прољеће 1371. Марко је учествовао у припремама за војни поход против Николе Алтомановића, главног српског великаша у западном дијелу Царства. Поход су здружено припремали краљ Вукашин и господар Зете Ђурађ I Балшић, који је био ожењен краљевом ћерком Оливером. Јула те године, Вукашин и Марко су логоровали са својом војском на Балшићевој територији крај Скадра, спремни да направе пробој у Алтомановићеву земљу у правцу Оногошта. Овај напад се није догодио, пошто су Османлије запријетиле господару Сера деспоту Јовану Угљеши, млађем краљевом брату који је владао источном Македонијом. Војне снаге Мрњавчевића брзо су преусмјерене ка истоку.[24][25] Након безуспјешног покушаја да нађу савезнике, два брата су самостално продрла са својим трупама у територију под османском контролом. У Маричкој бици 26. септембра 1371, Турци су потпуно уништили српску војску; чак ни тијела Вукашина и Угљеше нису пронађена. Мјесто борбе, у близини села Орменио на истоку данашње Грчке, Турци и данас називају Sırp Sındığı „српска погибија“. Исход ове битке имао је озбиљне посљедице: врата Балкана била су широм отворена за даље турско напредовање.[26][11]

Након 1371.

Приближне границе подручја којим је владао краљ Марко након 1377. године (тамно зелено)

После очеве смрти „млади краљ“ Марко крунисан је за краља и савладара цара Уроша. Недуго након тога угашена је династија Немањића Урошевом смрћу 2. или 4. децембра, чиме је Марко формално постао краљ српске државе. Српски великаши, међутим, нису ни помишљали да га признају за свог врховног господара,[27] при чему је њихов сепаратизам још више порастао.[26] Погибијом два брата и уништењем њихове војске Мрњавчевићи су остали без стварне моћи,[27] те су околни обласни господари приграбили знатне дијелове територије коју је Марко наслиједио од свог оца. До 1372. Ђурађ I Балшић заузео је Призрен и Пећ, а кнез Лазар Хребељановић Приштину. До 1377. Вук Бранковић освојио је Скопље, а властелин албанског поријекла жупан Андрија Гропа осамосталио се у Охриду. Могуће је да је овај други остао вазал Марку као што је био Вукашину.[26][28] Гропин зет био је Марков сродник Остоја Рајаковић од племена Угарчића из Травуније. Он је вјероватно био један од српских племића из Захумља и Травуније којима је цар Душан додијелио земље у новоосвојеним подручјима Македоније.[29]

Маркове Куле, остаци Маркове тврђаве на брду сјеверно од Прилепа

Једини значајни град који је Марко задржао био је Прилеп. Тако је краљ Марко у стварности постао само један од обласних господара, владар релативно мале територије у западној Македонији, која се на сјеверу простирала до Шар-планине и Скопља, на истоку до Вардара и Црне Реке, а на западу до Охрида. Није јасно гдје су биле јужне границе ове територије.[23] Марко није сам владао ни у овој области, јер ју је дијелио са млађим братом Андријашем, који је држао власт над једном подоблашћу у њој.[26] Њихова мајка краљица Аљена замонашила се након Вукашинове погибије, узевши монашко име Јелисавета, али је током неколико година након 1371. била Андријашев савладар. Најмлађи брат Дмитар боравио је на територији којом је управљао Андријаш. Имали су још једног брата који се звао Иваниш, међутим о њему је сачувано веома мало података.[30] Нејасно је када је тачно Марко постао турски вазал, али то се највјероватније није десило одмах након Маричке битке.[31]

Марко се једном растао са својом женом Јеленом, те је живио са Тодором која је била удата за неког Гргура. Јелена се вратила у Бер своме оцу велможи Радославу Хлапену. Марко је касније тражио да се помири са њом, али да би му се супруга вратила, претходно је Тодору морао да преда Хлапену. Пошто се Маркова област на југу граничила са Хлапеновом облашћу, ово помирење могло је бити мотивисано чињеницом да Марку није био потребан непријатељ на југу након свих оних територијалних губитака на сјеверу.[23] Ова брачна епизода је позната захваљујући писару Добри, Марковом поданику. Добре је преписивао црквену књигу требник за цркву у селу Калуђерец[б] и кад је завршио са послом оставио је запис у књизи који почиње овако:[32]

Слава сьвршитєлю богѹ вь вѣкы, аминь, а҃мнь, а҃м. Пыса сє сиꙗ книга ѹ Порѣчи, ѹ сєлѣ зовомь Калѹгєрєць, вь дьны благовѣрнаго кралꙗ Марка, ѥгда ѿдадє Ѳодору Грьгѹровѹ жєнѹ Хлапєнѹ, а ѹзє жєнѹ свою прьвовѣнчанѹ Ѥлєнѹ, Хлапєновѹ дьщєрє.

Слава Савршитељу Богу у вијеке, амин, амин, амин. Писа се ова књига у Поречју, у селу званом Калуђерец, у дане благовјерног краља Марка, када предаде Тодору Гргурову жену Хлапену, а узе жену своју првовјенчану Јелену, Хлапенову ћерку.
Фреска изнад јужног улаза у цркву Марковог манастира. Композиција приказује краља Марка (лијево) и краља Вукашина (десно) повезане полукругом од седам светачких попрсја, који сви скупа уоквирују портрет Светог Димитрија

Маркова тврђава налазила се на једном брду сјеверно од Прилепа. Њени остаци, дјелимично добро очувани, познати су под именом Маркове Куле. Испод тврђаве лежи село Варош, гдје се у Средњем вијеку простирао град Прилеп. У селу је смјештен Манастир Светог Арханђела Михаила којег су обновили Марко и Вукашин, чији су портрети осликани у манастирској цркви.[23] Марко је био ктитор Цркве Свете Недеље у Призрену изграђене 1371, недуго пред Маричку битку. У натпису изнад њених улазних врата он је ословљен титулом „млади краљ“.[33]

Манастир Светог Димитрија, познатији као Марков манастир, налази се у селу Маркова Сушица у близини Скопља. Грађен је од око 1345. до 1376. или 1377. Краљеви Марко и Вукашин, његови ктитори, осликани су изнад јужног улаза у манастирску цркву.[1] Марко је приказан као човјек озбиљног лика и строгог погледа, одјевен у пурпурну одјећу; на глави му је круна украшена бисерним нискама. Лијевом руком држи свитак на којем текст почиње ријечима: „А(зь) вь Х(рист)а Б(ог)а бла(говѣ)рьни крал(ь) Марко сьз(ь)дах(ь) и поп(и)с(а)хь (сы) божествни храм(ь)“ (Ја, у Христа Бога благовјерни краљ Марко, сазидах и пописах овај божанствени храм).[27] У десној руци држи велики рог који симболизује рог са уљем којим су помазивани старозавјетни краљеви приликом устоличења. По једном тумачењу, он је овдје представљен као „Божји помазаник и изабраник у тешким приликама Србије после Маричке битке“.[27]

Марко је ковао свој новац, као што је чинио његов отац и други српски великаши тог доба.[34] Његови сребрни новчићи тежили су 1,11 грама,[35] а произвођени су у три основне врсте. Двије на аверсу имају сљедећи текст у пет редова: ВЬХА/БАБЛГОВ/ѢРНИКР/АЛЬМА/РКО „У Христа Бога благовјерни краљ Марко“. Реверс приказује Христа—код прве врсте на престолу, а код друге у мандорли. Код треће врсте, на реверсу је Христос приказан у мандорли, док аверс садржи текст у четири реда: БЛГО/ВѢРНИ/КРАЛЬ/МАРКО „Благовјерни краљ Марко“.[36] Ову једноставну титулу Марко је користио и у црквеним натписима. Није у своју титулу уносио никакве територијалне одреднице, свакако јер је био свјестан досега своје власти након 1371.[23] Брат му Андријаш такође је ковао свој новац; ипак, на територији којом су браћа владала у оптицају је било највише новчића краља Вукашина и цара Уроша.[37] Процјењује се да се у разним нумизматичким збиркама данас налази око 150 комада Маркових новчића.[36]

До 1379. господар Поморавља кнез Лазар Хребељановић издигао се као први и најмоћнији међу српским великашима; потписивао се са титулом самодрьжць вьсѣмь Србьлѥмь (самодржац свих Срба). Ипак, није био довољно моћан да све српске земље уједини под својом влашћу. Балшићи, Мрњавчевићи, Константин Драгаш (Немањић по мајци), Вук Бранковић и Радослав Хлапен, владали су у својим областима независно од Кнеза Лазара.[31][38] Још један краљ поред Марка ступио је на политичку сцену: Митрополит милешевски крунисао је 1377. Твртка I краљем Срба и Босне. Овај рођак Немањића по мајчиној линији претходно је заузео један дио области пораженог и ослијепљеног велможе Николе Алтомановића.[39]

Дана 28. јуна 1389, српска војска коју су предводили кнез Лазар, Вук Бранковић и Твртков племић Влатко Вуковић од Захумља, под врховном Лазаревом командом, сукобила се са османским трупама Султана Мурата I. Била је то Косовска битка—најславнија битка српске средњовјековне историје. Главнина обију војски била је збрисана; погинули су и Лазар и Мурат. Исход битке био је неријешен,[40] али у њој су Срби изгубили исувише бораца да би могли наставити са успјешном одбраном својих територија, док су Турци имали још много трупа на истоку. Посљедично, српске области које још нису биле турски вазали, једна за другом су то постале током неколико наредних година.[40]

Неколико турских вазала на Балкану одлучили су 1394. да раскину свој вазални однос. Марко није био један од њих, али су његова млађа браћа Андријаш и Дмитар одбили да остану под турском доминацијом. У прољеће 1394. напустили су своју земљу и иселили се у Краљевину Угарску, ступивши у службу краља Жигмунда. Путовали су преко Дубровника, гдје су се задржали неколико мјесеци, док нису подигли двије трећине од 96,73 килограма сребра које је Вукашин тамо депоновао; преостала трећина била је намијењена Марку.[41] Андријаш и Дмитар су први српски племићи који су се иселили у Угарску; српске миграције према сјеверу наставиће се кроз читаву османску окупацију.[42]

Године 1395. Турци су напали Влашку да би казнили њеног владара Мирчу I због упада на њихову територију. На турској страни борила су се три вазала: краљ Марко, Константин Драгаш и деспот Стефан Лазаревић, син и насљедник Кнеза Лазара. Битку на Ровинама, која се одиграла 17. маја 1395, добили су Власи. Краљ Марко и Константин Драгаш погинули су у њој. Послије њихове смрти Турци су анектовали њихове области и објединили их у османски санџак са центром у Ћустендилу.[43] Тридесет и шест година након Битке на Ровинама Константин Филозоф написао је Житије деспота Стефана Лазаревића, у којем је забиљежио предање да је уочи битке Марко рекао Драгашу: „Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату.“[44]

У епској поезији

Главни чланак: Циклус песама о Марку Краљевићу
Марко Краљевић и Муса Кесеџија, насликао Владислав Тителбах, око 1900.

Краљевић Марко је живео у временима пре и мало после битке на Косову пољу. Краљ Марко (владао 1371—1395), највећа је загонетка српског народног епоса. У Марку се слегло вековно историјско искуство народа, на њега су прешле улоге и судбине многих епских јунака како оних о којима се певало пре њега тако и оних о којима се певало после њега. Из оскудних података пажњу привлаче два сведочанства, која нам, на готово неочекиван начин, приближавају Марка и то више као човека него као владара.

Прво сведочанство говори о једној Марковој љубавној афери. У запису на једној књизи неки дијак Добре безазлено саопштава да ју је преписао у време када благоверни краљ Марко „одаде Тодору, Гргурову жену, Хлапену, а узе своју првовенчану жену Јелену, Хлапенову кћер“ (ориг. текст ЗИН, I, 1902, бр. 189).

Друга вест тиче се Маркова учешћа у бици на Ровинама, у којој је он, борећи се на турској страни, погинуо. Четрдесетак година касније Константин Филозоф (в. 1989, 90) у свом Житију деспота Стефана пише да је Марко уочи битке рекао Константину Дејановићу: „Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату.“

Прво сведочанство коришћено је у научној литератури као објашњење позадине песме о Марковим неприликама са женама. У другом случају дошла је до изражаја противречност Маркова историјског положаја као ратника који је принуђен да се бори на страни непријатеља свога народа, противречност која чини једну од главних полуга читаве марковске епике. Анегдота коју је испричао Константин Филозоф показује да је историјски краљ Марко био свестан те противречности — он жели победу оних против којих се мора борити. Исту свест изражавају многе песме о Марку.

„Портрет“ Марка Краљевића, насликала Мина Караџић

Постоји, међутим, и једна дубља, структурална подударност између Марка из ових записа и Марка из епских песама забележених неколико стотина година касније. У оба случаја пада у очи велики унутрашњи распон Марковог моралног лика. Марко из записа дијака Добре и Марко из анегдоте Константина Филозофа појављују се у тако различитој светлости да се за та два лика једва могу схватити да припадају истом човеку. Први је име у скандалозној хроници друштва, а други трагични јунак доведен у ситуацију да своју личну судбину одмерава према колективној судбини света којем стварно припада, иако је принуђен да се против њега бори. Разлика између та два лика или између две ситуације у којима су дошле до изражаја две дијаметрално супротне стране Маркове личности може се упоредити с разликом која постоји између Маркова епског лика из песама какве су Сестра Леке капетана, Марко Краљевић и кћи краља Арапскога, Марко пије уз рамазан вино и сличне, на једној, и његовог лика из песама Урош и Мрњавчевићи, Марко Краљевић укида свадбарину, Марко Краљевић и соко и њима блиских, на другој страни.

Два наведена сведочанства о Марку, онај из записа дијака Добре и онај из књиге Константина Филозофа, показују да је он био личност која је још за живота ушла у причу и да су се приче о њему памтиле дуго после његове смрти. Константин Филозоф на посредан начин указује на усмени извор анегдоте о Марковим речима уочи битке на Ровинама, он ту анегдоту уводи у текст глаголом „кажу“, тј. прича се. Савремени писци не саопштавају ништа о томе да ли се о Марку певало, али из оног што је о њему речено види се да се о њему причало, да је он био личност за причу. А природно је да приче о ратницима у земљи где постоји епска традиција најчешће добијају облик јуначких песама.

Фреска светог ратника наоружаног шестоперцом изнад главног улаза у цркву Марковог манастира

Фреска изнад главног улаза у цркву Марковог манастира приказује светог ратника на коњу, а настала је 1377. године по наруџбини самог Марка Мрњавчевића. Фреска реално приказује витешку опрему тог доба. Коњаник уместо мача, основног оружја средњовековног витеза, помало неочекивано у десној руци носи буздован шестоперац. Буздован је постао главно оружје потоњег епског лика. Коњ представљен на фресци је длаке која одговара врсти шарац. Централно место ове фреске у цркви указује на то колико је Марко Краљевић ценио витешке и војничке особине и да је доживљавао себе као витеза, а тако су га и други доживљавали. Услед ових разлога, сматра се да је ова фреска послужила народу да створи представу епског Марка Краљевића.[45]

Марко Краљевић из народних песама послужио је као инспирација многим српским сликарима. Између осталих, позната су дела Паје Јовановића, Новака Радонића, Мине Караџић, Владислава Тителбаха и Петра Меселџије.

Култ Краљевића Марка био је развијен и у Далмацији.[46]

Два раздобља у Марковом животу

Краљевић Марко, Ђура Јакшић, 1857. године, Народни музеј.

У животу историјског краља Марка јасно се издвајају два периода, до Маричке битке и после ње. У првом је Марков животни пут у сталном успону, само што то није био његов лични успон него успон његове породице. У доба цара Уроша, Мрњавчевићи избијају на прво место међу обласним господарима: Марков отац Вукашин крунисан је за краља и постао Урошев савладар, а стриц му Угљеша добио је титулу деспота и постао господар велике Серске области. Све до Маричке битке, у којој су Мрњавчевићи неславно завршили, Марко се налазио у сенци свог оца. Очевом, а не својом заслугом, он је доспео на највиши положај у држави: постао је „млади краљ“ што је у политичком систему немањићке Србије значило да је одређен за престолонаследника, а с обзиром на то да је Вукашин био Урошев савладар и да Урош није имао наследника, он је постао и престолонаследник царства. Његова владавина, започевши „српском погибијом“ на Марици, у целини је текла у знаку тог пораза.

Уместо да постане законити владар српског царства, постао је краљ вазалне области и подложник турског цара, а није могао да сачува ни оно што су му Турци оставили. Грабљиви суседи отимали су му део по део територија тако да је, на крају, од простране државе краља Вукашина остала мала област око Прилепа. Марко је највећи губитник међу владарима и великашима у том времену, и иначе карактеристичном по великим националним поразима.

Његова епска судбина кореспондира и уједно је у контрасту према његовој политичкој биографији. Он се као јунак појављује у обе наведене епохе, до Маричке битке и после ње, и на том глобалном плану својом песничком биографијом налази се у сагласности с историјом. Међутим, епски Марко, за разлику од историјског, ни у једној ни у другој епоси, ни у времену српског ни у времену турског царства, не игра споредну и безначајну улогу. Песма га је извукла из историјске сенке и учинила главним јунаком свог доба што је он у дубљем, песничком смислу заиста и био.

Галерија

Види још

Напомене

  1. ^ Презиме Мрњавчевић није забиљежено у савременим изворима, нити је у њима било које друго презиме било везано уз ову породицу. Најстарији познати извор који помиње презиме Мрњавчевић је Руварчев родослов, написан између 1563. и 1584. Није познато да ли је оно унесено у Родослов из неког старијег извора, или из народног предања и поезије.[2]
  2. ^ Овај требник се у 19. вијеку нашао у збирци руског колекционара Алексеја Хлудова, а данас се чува у Државном историјском музеју Русије.

Референце

  1. ^ а б Фостиков 2002, стр. 49–50
  2. ^ Рудић 2001, стр. 96.
  3. ^ Орбин 1968, стр. 116
  4. ^ а б в г д Fine 1994, стр. 362–3
  5. ^ а б Fine 1994, стр. 323
  6. ^ Стојановић 1902, стр. 37.
  7. ^ Fine 1994, стр. 288.
  8. ^ Fine 1994, стр. 335
  9. ^ "Политика", Београд 1. април 1939. године
  10. ^ Михаљчић 1975, стр. 51.
  11. ^ а б Ћоровић 1997.
  12. ^ Михаљчић 1975, стр. 77.
  13. ^ Шуица 2000, стр. 15.
  14. ^ Fine 1994, стр. 358
  15. ^ Fine 1994, стр. 345
  16. ^ Шуица 2000, стр. 19.
  17. ^ Михаљчић 1975, стр. 83.
  18. ^ Miklošič 1858, 180, № CLXVII.
  19. ^ а б Шуица 2000, стр. 20
  20. ^ а б Jireček 1911, 430.
  21. ^ а б Theiner 1860, 97, № CXC.
  22. ^ Theiner 1860, 97, № CLXXXIX.
  23. ^ а б в г д Михаљчић 1975, стр. 170–1
  24. ^ Михаљчић 1975, стр. 137.
  25. ^ Fine 1994, стр. 377.
  26. ^ а б в г Fine 1994, стр. 379–82
  27. ^ а б в г Михаљчић 1975, стр. 168
  28. ^ Шуица 2000, стр. 35–6.
  29. ^ Шуица 2000, стр. 42.
  30. ^ Фостиков 2002, стр. 51.
  31. ^ а б Михаљчић 1975, стр. 164–5
  32. ^ Стојановић 1902, стр. 58–9.
  33. ^ Михаљчић 1975, стр. 166.
  34. ^ Михаљчић 1975, стр. 181.
  35. ^ Шуица 2000, стр. 133–6.
  36. ^ а б Мандић 2003, стр. 24–5
  37. ^ Михаљчић 1975, стр. 183.
  38. ^ Михаљчић 1975, стр. 220.
  39. ^ Fine 1994, стр. 393.
  40. ^ а б Fine 1994, стр. 408–11
  41. ^ Фостиков 2002, стр. 52–3.
  42. ^ Фостиков 2002, стр. 47.
  43. ^ Fine 1994, стр. 424.
  44. ^ Константин 2000, „О погибији краља Марка и Константина Драгаша“.
  45. ^ Алексић 2015, стр. 214–216
  46. ^ Култ Марка Краљевића у Далмацији („Политика”, 9. јануар 2019)

Литература

  • Мандић, Ранко (2003). „Краљевићи Марко и Андреаш”. Динар: Нумизматички часопис. Београд: Српско нумизматичко друштво (21). ISSN 1450-5185. 
  • Рудић, Срђан (2001). „O првом помену презимена Мрњавчевић”. Историјски часопис. Београд: Историјски институт (48). ISSN 0350-0802. 
  • Стојановић, Љубиша (1902). Стари српски записи и натписи. Београд: Српска краљевска академија. 

Додатна литература

  • Благојевић, Милош (2011). Српска државност у средњем веку. Београд: Српска књижевна задруга. 

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Марко_Краљевић&oldid=28697280”