Пређи на садржај

Новоплатонизам

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Неоплатонизам)
Биста за коју се верује да представља Плотина

Новоплатонизам или неоплатонизам каснија је религијска и мистична форма платоновске филозофије, обликована у 2. веку у Плотиновим делима, а знатно је утицала на ранохришћанску теологију. Такође је утицала и на гностицизам, посебно преко учења о Демијургу.[1]

Византијски цар Јустинијан I је затворио Платонову Академију 529. године, па је након тога неоплатонизам наставио да се развија у хришћанском руху. Почетак ове филозофске мисли обележавају Плотин и његов учитељ Ammonius Saccas. Сам термин не означава толико скуп идеја, колико групу мислилаца. Упркос томе, могуће је издвојити заједничке идеје мислилаца који се класификују као неоплатонисти. Једна од њих је, на пример, монистичка идеја да се цео свет може објаснити позивањем на један принцип; у случају неоплатонизма то је — Једно.

Након Плотина, разликујемо три периода у историји неоплатонизма: мисао његовог студента Порфирија (3. и почетак 4. века), мисао Јамвлиха (3. и 4. век), и период 5. и 6. века, када су процветале Академије у Александрији и Атини.[2]

Неоплатонизам имао је изразит утицај на историју филозофије која ће уследити. У средњем веку, неоплатонистичке идеје изучавали су муслимански, хришћански и јеврејски мислиоци. У исламској културној сфери, неоплатонистички текстови били су доступни у виду арапских и персијских превода. Значајни мислиоци попут Ел Фарабија, Авицеброна, Авицене и Мајмонида, инкорпорирали су неоплатонистичке елементе у своја учења.[3] Тома Аквински имао је директан увид у текстове Прокла, Симпликија и Псеудо-Дионисија Ареопагита, а знао је и за друге неоплатонисте попут Плотина и Порфирија.[4] Мистик Мајстор Екхарт (1260—1328) такође је био под утицајем неоплатонизма.

Неоплатонизам извршио је велики утицај на перенијалистичку филозофију италијанских Ренесансних мислилаца Марсела Фићина и Пико дела Мирандоле. Утицај је настављен кроз универзализам 19. века и савремени спиритуализам и недуализам. Неоплатонизам представља темељ мистичких традиција три највеће Аврамске религије.[5]

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Неоплатонизам је модерни термин. Термин неоплатонизам има дуплу функцију као историјски термин. Најпре, он прави дистинкцију између учења Плотина и његових ученика и учења Платона. С друге стране, термин претпоставља учење Плотина које има својеврсне новине у интерпретацији Платона. Скоро шест векова од Платоновог времена до Плотина, постојала је непрекидна традиција интерпретације Платона, која је започела Аристотелом као директним наследником Платонове Академије и наставила да постоји кроз период који се данас назива средњи Платонизам. Термин неоплатонизам имплицира да је Плотинова интерпретација Платона радикално другачија од интерпретатора пре њега, да би требало да се посматра као нови период у историји Платонизма. Неки савремени мислиоци, међутим, имају сумње у погледу овог става. Они тврде да само маргиналне разлике деле Плотиново учење од тада већ постојећих интерпретација Платона.

То да ли је неоплатонизам смислена или корисна историјска категорија је централно питање које се тиче историје интерпретације Платона. Ренесансни платоничар Марсело Фићино је, на пример, сматрао да је неоплатонистичка интерпретација Платона аутентичан и веран опис Платонове филозофије.[6] Иако се не зна тачно када су мислиоци почели да одвајају ова два учења, очигледно је да су најкасније у првој декади 19. века. Савремени мислиоци сматрају немачког теолога Фридриха Шлејермахера за пионира посматрања неоплатонизма као засебног учења.[7]

Порекло и историја класичног неоплатонизма

[уреди | уреди извор]

Неоплатонизам започео је са Плотином у 3. веку.[1] Након Плотина, разликујемо три периода у историји неоплатонизма: мисао његовог студента Порфирија (3. и почетак 4. века); мисао Јамвлиха (3. и 4. век); и период 5. и 6. века, када су процветале Академије у Александрији и Атини.

Хеленизам

[уреди | уреди извор]

Неоплатонизам синтетисао је идеје из различитих филозофских и културних сфера. Најзначајнији грчки претходници били су средњи Платоничари попут Плутарха, и неопитагорејци, посебно Numenius of Apamea. Филон Александријски, хеленизовани јевреј, прилагодио је јудаизам у терминима стоичких, платоничарских и неопитагорејских елемената и тврдио је да се до Бога може стићи једино "екстазом". Тврдио је такође да божја пророчанства пружају материјал за морално и религијско сазнање. Најранији хришћански филозофи, попут Јустина Филозофа и Атинагоре, који је покушао да повеже хришћанство са платонизмом, и хришћански гностици Александрије, нарочито Валентин и пратиоци Василида, такође су исказивали неке елементе неоплатонизма,[8] иако без пуно конзистентности.

Сакас

[уреди | уреди извор]

Амоније Сакас (преминуо око 265. године) био је Плотинов учитељ. Кроз његово учење, могуће је да је Плотин био под утицајем индијске мисли. Сличности између неоплатонизма и Веданта филозофије Хиндуизма навело је неколицину аутора да верују да се ово учење налази у самом темељу неоплатонизма.[9][10][11]

И хришћани (Јевсевије Кесаријски, Јероним Стридонски и Ориген Адамантије) и пагани (Порфирије и Плотин) сматрали су Сакаса учитељем и оснивачем неоплатонистичког система. Порфирије је тврдио да се он одрекао хришћанства и прихватио паганску филозофију, док су Јевсевије и Јероним сматрали да је остао хришћанин.

Плотин

[уреди | уреди извор]

Плотин (205—270) нашироко је познат као отац неоплатонизма. Већина биографских информација о њему потиче из Профиријевог предговора Плотинових Енеада. Иако је сам Плотин био под утицајем учења класичне грчке, персијске и индијске филозофије и египатске теологије[12], његови метафизички списи су касније инспирисани разним хришћанским, јеврејским, исламским и гностичарским метафизичарима и мистицима.

Плотин је сматрао да постоји врховно, потпуно трансцендентно "Једно", које је недељиво, униформно, без подела. "Једно" је изван свих категорија бића и не-бића. Концепт бића формиран је на основу објеката људског искуства и представља атрибут тих објеката, приписује им се постојање, али вечно, трансцендентно Једно надилази све те објекте, па и категорије кроз које их посматрамо. Једно "не може бити ништа што постоји" и не може бити само скуп свих ствари (упоредити са стоичком доктрином неверовања у нематеријално постојање), већ претходи сваком постојању.

Порфирије

[уреди | уреди извор]

Порфирије (233—309) писао је о астрологији, религији, филозофији и музичкој теорији. Аутор је биографије свог учитеља Плотина. Важна је фигура у историји математике због писања Питагорине биографије и коментара Еуклидових Елемената. Порфирије је такође познат као борац против хришћанства и заговорник паганизма. У 15 књига писао је Против хришћана, од чега су остали само фрагменти.

Јамвлих

[уреди | уреди извор]

Јамвлих (245—325) утицао је на даљи курс одвијања неоплатонистичке филозофије. Он је можда и најпознатији по свом сажетом прегледу питагорејске филозофије. У његовом систему, царство божанских ствари простирало се од Једног па све до саме материјалне природе, где је душа, у ствари, прешла на материјално и отелотворила се у облику људских бића. Свет је, стога, скуп надљудских бића који утичу на природне догађаје и који поседују и говоре о знању о будућности и који су сви имају приступ молитвама. Iamblichus је сматрао да је крајњи и врховни циљ спасење. Отелотворена душа има могућност да се врати у своје свето пређашње стање практиковањем одређених ритуала и теургије.

Академије

[уреди | уреди извор]

Након Плотина и Порфирија, Аристотелова дела упливала су у програм платонистичке мисли. Порфиријеве Исагоге, односно Увод у Аристотелове Категорије, биле су важне као увод у логику, а изучавање Аристотела постало је увод у учење Платона у касном Платонизму Атине и Александрије. Коментари ове групе претендовали су на хармонизацију Платоновог, Аристотеловог и каткад стоичког учења.[13] Нека неоплатонистичка дела приписивана су Платону или Аристотелу.[14]

Хипатија (360—415) била је грчки филозоф и матемаричар и служила је као врховница платонистичке школе у Александрији, где је и подучавала филозофију, математику и астрономију.

Прокл (412—485) био је грчки неоплатонистички филозоф, један од последњих великих грчких филозофа. Он је оформио један од елабориранијих, комплекснијих и потпуно развијених неоплатонистичких система, пружајући такође алегоричан манир интерпретације Платонових дијалога. Специфичне карактеристике његовог система је његово уметање нивоа индивидуализација, између самог Једног и божанског интелекта, који је секундарни принцип. Хенаде, односно нивои, су изнад сваког бића, као и Једно, али оне стоје на почетку каузалних ланаца и на својеврстан начин их одређују. Они се такође поистовећују са традиционалним грчким боговима, тако да једна хенада може бити Аполон и бити узрок свих аполонских ствари, док други може бити Хелије и бити узрок свих сунчаних ствари. Хенаде служе да штите Једно од и самих назнака мноштва и да вуку преостали универзум ка Једном, тако што представљају повезујући, посредни ниво између апсолутног јединства и детерминисане мноштвености.

Идеје

[уреди | уреди извор]

Плотинове Енеаде представљају примарни и класични документ неоплатонизма. Као форма мистицизма, Енеаде садрже теоретске и практичне делове. Практични делови баве се пореклом људске душе, показујући како је напустила своје првобитно стање. Практични делови приказују начин којим се душа може вратити до Вечног и Врховног.[8] Систем се може поделити на невидљиви свет и свет феномена. Невидљиви свет састоји се из трансцендентног, апсолутног Једног, из кога еманирад вечна и савршена суштина (нус или интелект), која производи душу света.

Једно

[уреди | уреди извор]

За Плотина, први принцип реалности јесте Једно, једноставно, неизрециво, несазнатљиво, које је и креативни, генеришући извор целог универзума[15], и такође телеолошки циљ свих постојећих ствари. У правом смислу нема имена и адекватног говора о Једном и Добром. Једно је тако једноставно да се за њега не може рећи ни да егзистира нити да је биће. Креативни, стваралачки принцип свих ствари је изнад бића. Тај концепт изведен је из шесте књиге Платонове Државе[16], где се из познате аналогије са Сунцем, износи концепт Доброг надилази сва бића (ἐπέκεινα τῆς οὐσίας).[17] У Плотиновом моделу реалности, Једно је извор целе реалности, која узима форму две хипостазе или супстанције: Нуса и Душе. Иако су се неоплатонисти након Плотина придржавали његове космолошке схеме, каснији развој у овој традицији је напустио Плотиново учење с обзиром на значајне филозофске проблеме које је учење наметало, попут природе зла.

Еманације

[уреди | уреди извор]

Из Једног еманира остатак универзума као низ нижих бића

Демиург или Нус

[уреди | уреди извор]

Изворно Биће најпре еманира нус, које је савршена слика Једног и архетип свих постојећих бића. Симултано је биће и мисао, идеја и идеални свет. Као слика, нус кореспондира савршено са Једним, али као оно што је изведено потпуно се разликује од Једног. Оно што Плотин подразумева под нусом је највиша сфера која је доступна људском уму,[8] али је уједно и чист интелект. Нус је најважнија компонента идеализма, па је и Неоплатонизам чиста форма идеализма. Демиург (Нус) је енергија, или ергон (оно што ради посао) који организује и манифестује материјални свет.

Душа света

[уреди | уреди извор]

Слика и продукт непокретног нуса је душа света, која, према Плотину, је нематеријалне природе као и нус. Њен однос према нусу је исти као и однос нуса према Једном. Она се налази између нуса и појавног (феноменалног света), и изведена је, односно долази после и из нуса а у контакту се са појавама. Нус/дух је невидљив; душа света може да одржи своје јединство и остане у нусу, али у исто време има моћ да се сједини са материјалним светом и да се тако дезинтегрише. Заузима тако средишњу позицију између нуса и појавног света. Као јединствена душа света припада суштини и интелигибилном свету, док у исто време припада многим индивидуалним душама. Ово индивидуалним душама омогућава да имају сазнања из нуса, или да се окрену ка појавном свету и да се тиме изгубе у царству чула и коначности.[8]

Свет феномена (појавни свет)

[уреди | уреди извор]

Душа, као покретна суштина, генерише материјални, појавни свет. Овај свет је толико прожет душом да би његови различити делови требало да остану у хармонији. Плотин није дуалиста у идентичном смислу као Гностици; управо супротно, он се диви лепоти света. Докле год идеја управља материјом, или душа телом, свет је добар. Он је слика — иако магловита — вишег света, и нивои бољег и горег у њему су есенцијални за хармонију целине. Међутим, у појавном свету, јединство и хармонија замењени су неслогом и раздором. Резултат тога је конфликт, привидно постојање. Разлог за ово стање је то што тела почивају на материјалној природи. Материја нема квалитете. Ако је липена форме и идеје, она је зло; ако није лишена форме, она је неутрална.[8] Зло се овде разуме као паразит, које нема постојање само по себи, нешто што је неизбежна последица универзума.[18]

Небеска хијерархија

[уреди | уреди извор]

Каснији неоплатоничари, поготову Јамвлих, додали су стотине посредних бића попут богова, анђела, демонам у других бића као медијатора између Једног и људи. Неоплатоничарски богови су свесавршена бића ине исказују уобичајено аморално понашање које се везује за њихове приказе у митовима.

  • Једно, Бог, Добро. Трансцендентно и неизрециво.
  • Хиперкосмички Богови: они који сачињавају Суштину, Живот и Душу
  • Демиург: креатор
  • Космички Богови: они који сачињавају Биће, Природу и Материју — укључујући и богове са којима смо упознати из класичне религије

Зло

[уреди | уреди извор]

Неоплатонисти нису веровали у независно постојање зла. Поредили су га са тамом, која не постоји сама по себи већ једино као одсуство светлости. Тако да, такође, зло је једноставно одсуство доброг. Ствари су добре тако што постоје, а лоше су, зле су, ако су несавршене, лишене неког добра које би требало да имају.

Повратак ка Једном

[уреди | уреди извор]

Неоплатонисти су веровали да су људско савршенство и срећа достижни у овом свету, без чекања исхода у животу после смрти. Савршенство и срећа — посматрани као синоними — могу се достићи филозофском контемплацијом.

Сви људи се враћају Једном, одакле су еманирали.[19][20][21]

Неоплатонисти су веровали у бесмртност душе.[22][23] Људска душа састоји се из ниже ирационалне душе и више рационалне душе (ума), и оба дела могу се посматрати као две различите моћи душе. Веровало се да душа има "возило"[24] које омогућава бесмртност душе и враћање Једном после смрти.[25] Након телесне смрти, душа одлази на ниво у животу после смрти који одговара нивоу на ком је постојала током земаљског живота.[26][27] Неоплатонисти веровали су у принцип реинкарнације. Најчистије и најсветије душе би обитавале на највишим нивоима, док би нечиста душа прошла чистилиште,[23] пре него што се отелотвори поново[28] и реинкарнира у новом телу, такође могуће и у анималној форми.[29] Плотин је веровао да душа може да се реинкарнира у тело другог човека или у различите врсте животиња. Међутим, Порфирије је сматрао, за разлику од Плотина, да се душа не може реинкарнирати у тело животиње.[30] Душа која се вратила Једном постиже јединство са космичком универзалном душом[31] и не реинкарнира се, не отелотворује се поново.[28]

Утицај

[уреди | уреди извор]

Рано хришћанство

[уреди | уреди извор]

Августин

[уреди | уреди извор]

Одређена централна начела неоплатонизма послужила су привремено хришћанском теологу Августину, на његовом путу од дуалистичког Манихејства до Хришћанства.[32] Као манихејац, сматрао је да зло има супстантивно, самостално, независно постојање и да је Бог сачињен од материје. Када се преобратио у неоплатонисту, променио је своје ставове по овим питањима. Као неоплатониста, и касније хришћанин, веровао је да је зло одсуство доброг[33] и да Бог није материјалан.[34] У његовом трактату "On True Religion" видљиво је да је Августиново хришћанство и даље прожето елементима неоплатонизма.

Термин логос био је различито интерпретиран у неоплатонизму. Плотин се осврће на Талеса[35] интерпретирајући логос као принцип медитације и везе између хипостаза[36] (Душа, Дух (Нус) и Једно). Апостол Јован предлаже везу између Логоса и Сина, Христа.[37] Апостол Павле логос назива "Син", "Слика" и "Форма".[37][38][39]

За Августина, Логос је отелотворен у Христу, у ком је логос био присутан као ни у једном другом човеку.[40][41][42] Августин је изразито утицао на рану средњовековну хришћанску филозофију.[43]

Ориген и Псеудо-Дионисије

[уреди | уреди извор]

Неки од раних хришћана, који су били под утицајем неоплатонизма, поистовећивали су неоплатонско Једно или Бога са Јахвеом. Најутицајнији од њих био је Ориген, ученик Сакаса, и шестовековни аутор Псеудо-Дионисија Аеропагита, чија дела су преведена од стране Еријугене у деветом веку. Оба аутора су имале дуготрајан утицај на источно православље и западњачко хришћанство, и на развој контемплативних и мистичних пракси и теологије.

Гностицизам

[уреди | уреди извор]

Неоплатонизам такође је имао везе са Гностицизмом, који сам Плотин није подржавао. У деветом делу друге књиге Енеада пише "Против оних који афирмишу Креатора Космоса и Космос сам као Зле" односно "Против Гностика".

Захваљујући њиховом вервању које је утемељено у платоничарској мисли, неоплатонисти су одбацили гностичарско клеветање Платоновог демиурга, креатора материјалног света или космоса, који се спомиње у Тимају. Неоплатонизам се схватао као ортодоксна платоновска филозофија; ово је можда захваљујући, делом, Плотиновог покушаја да дискредитује одређене интерпретације платонске филозофије, кроз Енеаде. Плотин је веровао да су поборници гностицизма изопачили оригинално учење Платона и често је говорио против Валентина, који је, према Плотину, допринео развитку доктрина догматске теологије са идејама попут оних да је Душа Христа створена од стране свесног бога након неуспеха плерома. Према Плотину, Једно није свесни бог с намерама, већ принцип тоталности које је уједно и извор ултимативне мудрости.[44]

Византијска учења

[уреди | уреди извор]

Након што је Платонова Академија уништена у првом веку п. н. е, филозофи су наставили да подучавају Платонизам, али све до раног петог века није било оживљено учење у Академији. Неоплатонисти су око 410. године оживели Академију, која није имала много веза са пређашњом.[45] Опстала је до 529. године када је затворена од стране Јустинијана због заговарања паганизма. Друге школе наставиле су са радом у центрима Јустинијановог царства — Константинопољу, Александрији и Антиохији.[46][47]

Након затварања неоплатонистичке академије, неоплатоничка и/или секуларна филозофска учења настављена су у јавним школама у Александрији. У раном 7. веку, неоплатоничар Стефан из Александрије пренео је ову александријску традицију у Константинопољ, где ће остати утицајна, иако као форма секуларне едукације.[47] Универзитет је наставио са активном филозофском традицијом платонизма и аристотелијанизма.[47]

Михаило Псел (1018—1078) био је византијски монах, писац, филозоф, политичар и историчар. Написао је многе филозофске расправе попут De omnifaria doctrina, Писао је већину филозофских дела током његовог времена проведеног као дворски политичар у Константинопољу у 1030-им и 1040-им.

Гемистос Плетон (1355—1452) остао је еминентни учењак неоплатонистичке филозофије у позном византијском царству. Плетон упознаје Козима Медичија и утиче на касније отварање платоничарске академије у Фиренци. Козимо ће поставити Марсела Фићина на чело академије, који је превео Платонове дијалоге, Плотинове Енеаде и друга неоплатонистичка дела на латински језик.

Исламски неоплатонизам

[уреди | уреди извор]

Разлог због којег је неоплатонизам имао велики утицај на исламску мисао била је доступност неоплатоничарских текстова. Арапски преводи и парафразе неоплатоничарских дела били су већ доступни исламским учењацима, јер су били у поседу грчких копија текстова. До њих су доспели освајањем проминентнијих центара византијске хришћанске цивилизације у Египту и Сирији.

Разни персијски и арапски учењаци, укључујући Авицену, Ибн Арабија, Ел Киндија и Ел Фарабија, прилагодили су неоплатонизам монотеистичким ограничењима ислама.[48] Преводи дела која екстраполирају божја начела у неоплатонизму нису имала велику модификацију у односу на грчки извор текста.[49] Исламски неоплатонизам адаптирао је концепте Једног и Првог принципа исламској теологији, приписујући Први принцип Богу. Бог је трансцендентно биће, свеприсутно и непроменљиво.[49] Исламски филозофи служили су се оквиром исламског мистицизма у својој интерпретацији неоплатонистичких списа и концепата.

Јеврејска мисао

[уреди | уреди извор]

У средњем веку, неоплатонистичке идеје утицале су на јеврејске мислиоце, попут кабалисте Слепог Исака и јеврејског неоплатоничког филозофа Авицеброна, који је прилагодио неоплатонизам својој монотеистичкој религији.

Западњачки мистицизам

[уреди | уреди извор]

Дела Псеудо-Дионисија били су инструмент који је инспирисао раст западњачког средњовековног мистицизма, и обликовала су мислиоце попут Мајстора Екарта.

Западњачка Ренесанса

[уреди | уреди извор]

Неоплатонизам је привидно опстао у источној православној цркви као независна традиција. Поново је оживљен на западу од стране Плетона, јавно признатог пагана и опонента византијске цркве.

Неоплатонизам у Ренесанси комбиновао је идеје хришћанства и ново рухо у ком је интерпретиран Платон.

Марсело Фићино (1433—1499) је одговоран за презентовање Платона у ренесанси. Године 1462, Козимо Медичи, који је спонзорисао његова дела, био је заинтересован за хуманизам и платонизам. Медичи је обезбедио Фићину 36 Платонових дијалога на грчком, како би их овај превео на латински. Пошто је мало људи познавало грчки језик, превођењем учињено је да је Платонова филозофија пријемчивија. Касније, Фићино преводи Плотинова дела, омогућавајући први пут на западу да буду прочитана.

Ђовани Пико дела Мирандола (1463—1469) био је још један истакнути неоплатоничар током италијанске ренесансе. Владао је латинским и грчким, а познавао је хебрејски и арапски језик. Папа је забранио његова дела, видећи их као јеретичка, за разлику од Фићинових дела која су успела да опстану на страни цркве.

Напори Фићина и Дела Мирандоле да етаблирају неоплатонистичку и херметичку доктрину и прилагоде је римској католичкој цркви у последње време сматрају се "херметичком реформацијом".[50]

Платонисти са Кембриџа (17. век)

[уреди | уреди извор]

У 17. веку у Енглеској, неоплатонизам био је фундаменталан за Платонисте са Кембриџа, чији су чланови Хенри Мор, Џон Смит, Ralph Cudworth, Benjamin Whichcote. Колриџ је тврдио да су они више ценили Плотиново дело од Платоновог, "божанствени Плотин", тако је Мор називао Плотина.

Модерни неоплатонизам

[уреди | уреди извор]

Значајни модерни неоплатонисти укључују Томаса Тејлора, "Енглеског Платонисту", који је нашироко писао о Платонизму и превео скоро цео корпус Платона и Плотина на енглески језик.

Писац научне фантастике Филип К. Дик идентификује се као неоплатониста и изучава повезана мистична искуства и религиозне концепте.[51]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Moore, Edward (n.d.). "Neoplatonism". Internet Encyclopedia of Philosophy. Retrieved 2 May 2019. 
  2. ^ oxfordbibliographies.com
  3. ^ Kreisel, Howard (1997). „Moses Maimonides”. Ур.: Frank, Daniel H.; Leaman, Oliver. History of Jewish Philosophy. Routledge history of world philosophies. London and New York: Routledge. стр. 245–280. ISBN 978-0-415-08064-4. 
  4. ^ Wayne Hankey, "Aquinas, Plato, and Neo-Platonism"
  5. ^ Armstrong, Karen. A History of God.
  6. ^ Allen, Michael J.B., ур. (Summer 1977)). „Ficino's Lecture on the Good?”. Renaissance Quarterly. 30 (2): 160—171. JSTOR 2860654. S2CID 163651079. doi:10.2307/2860654.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)}
  7. ^ Tigerstedt, E. N. (1974). The Decline and Fall of the Neoplatonic Interpretation of Plato. 
  8. ^ а б в г д Adolf Harnack; John Malcolm Mitchell (1911). „Neoplatonism”. Ур.: Chisholm, Hugh. One or more of the preceding sentences incorporates text from a publication now in the public domain. Encyclopædia Britannica (11th изд.). Cambridge University Press. 
  9. ^ J. Bussanich (јануар 2005). „The roots of Platonism and Vedanta”. International Journal of Hindu Studies. 9 (1): 1—2. 
  10. ^ Harris, R. Baine, ур. (1982). Neoplatonism and Indian Thought. Norfolk Va.: The International Society for Neoplatonic Studies. 
  11. ^ J.F. Staal (1961). Advaita and Neoplatonism. A Critical Study in Comparative Philosophy. Madras: University of Madras. 
  12. ^ Porphyry, On the Life of Plotinus and the Order of His Books, Ch. 3 (Armstrong's Loeb translation).
  13. ^ Handboek Geschiedenis van de Wijsbegeerte I, Article by Frans de Haas
  14. ^ De Mundo, Loeb Classical Library, Introductory Note, D. J. Furley
  15. ^ Brenk, Frederick (January 2016). "Pagan Monotheism and Pagan Cult". "Theism" and Related Categories in the Study of Ancient Religions. SCS/AIA Annual Meeting. 75.4. Philadelphia: Society for Classical Studies (University of Pennsylvania). Archived from the original on 6 May 2017. Retrieved 14 October 2020. "Historical authors generally refer to "the divine" (to theion) or "the supernatural" (to daimonion) rather than simply "God." [...] The Stoics, believed in a God identifiable with the logos or hegemonikon (reason or leading principle) of the universe and downgraded the traditional gods, who even disappear during the conflagration (ekpyrosis). Yet, the Stoics apparently did not practice a cult to this God. Middle and Later Platonists, who spoke of a supreme God, in philosophical discourse, generally speak of this God, not the gods, as responsible for the creation and providence of the universe. They, too, however, do not seem to have directly practiced a religious cult to their God."
  16. ^ Dodds, E.R. "The Parmenides of Plato and the Origin of the Neoplatonic 'One'". The Classical Quarterly, Jul–Oct 1928, vol. 22, p. 136
  17. ^ Plato, Republic 509b
  18. ^ Richard T. Wallis and Jay Bregman (1992), Neoplatonism and Gnosticism, SUNY Press, pp. 42–45
  19. ^ D. G. Leahy, Faith and Philosophy: The Historical Impact, pages 5–6. Ashgate Publishing, Ltd.
  20. ^ Enneads VI 9.6
  21. ^ Richard T. Wallis and Jay Bregman (1992), SUNY Press, page 173.
  22. ^ Plotinus, iv. 7, "On the immortality of the Soul."
  23. ^ а б Glen Warren Bowersock, Peter Brown, Peter Robert Lamont Brown, Oleg Grabar, 1999, Late Antiquity: A Guide to the Postclassical World, page 40. Harvard University Press. 
  24. ^ See Plato's Timaeus, 41d, 44e, 69c, for the origin of this idea.
  25. ^ Paul S. MacDonald, 2003, History of the Concept of Mind: Speculations About Soul, Mind and Spirit from Homer to Hume, page 122. Ashgate Publishing, Ltd.
  26. ^ Plotinus, iii.4.2
  27. ^ Andrew Smith, 1974, Porphyry's Place in the Neoplatonic Tradition: A Study in Post-Plotinian Neoplatonism, page 43. Springer.
  28. ^ а б Andrew Smith, 1974, Porphyry's Place in the Neoplatonic Tradition: A Study in Post-Plotinian Neoplatonism, page 58. Springer. 
  29. ^ "Whether human souls could be reborn into animals seems to have become quite a problematical topic to the later neoplatonists." – Andrew Smith, (1987), Porphyrian Studies since 1913, ANRW II 36, 2.
  30. ^ Remes, Pauliina, Neoplatonism (University of California Press, 2008), p. 119.
  31. ^ James A. Arieti, Philosophy in the Ancient World: An Introduction, page 336. Rowman & Littlefield
  32. ^ Augustine, Confessions Book 7
  33. ^ Augustine, Confessions, Book 7.12.18
  34. ^ Augustine, Confessions, Book 7.1.1-2
  35. ^ Handboek Geschiedenis van de Wijsbegeerte I, Article by Carlos Steel
  36. ^ The journal of neoplatonic studies, Volumes 7–8, Institute of Global Cultural Studies, Binghamton University, 1999, P 16
  37. ^ а б Theological treatises on the Trinity, By Marius Victorinus, Mary T. Clark, P25. 
  38. ^ Col. 1:15
  39. ^ Phil. 2:5-7
  40. ^ Augustine, Confessions, Book 7.9.13-14
  41. ^ De immortalitate animae of Augustine: text, translation and commentary, By Saint Augustine (Bishop of Hippo.), C. W. Wolfskeel, introduction
  42. ^ 1 John 1:14
  43. ^ Handboek Geschiedenis van de Wijsbegeerte I, Article by Douwe Runia
  44. ^ „http://www.loebclassics.com/view/LCL440/1969/pb_LCL440.xvii.xml”.  Спољашња веза у |title= (помоћ); Недостаје или је празан параметар |url= (помоћ)
  45. ^ Alan Cameron, "The last days of the Academy at Athens," in Proceedings of the Cambridge Philological Society vol 195 (n.s. 15), 1969, pp. 7–29.
  46. ^ Lindberg, David C. "The Beginnings of Western Science", page 70
  47. ^ а б в Encyclopædia Britannica, Higher Education in the Byzantine Empire, 2008, O.Ed. 
  48. ^ Cleary, John J., ур. (1997). The perennial tradition of Neoplatonism. Leuven: University Press. стр. 443. ISBN 978-90-6186-847-7. 
  49. ^ а б Cleary 1997, стр. 420–437
  50. ^ Heiser, James D. (2011). Prisci Theologi and the Hermetic Reformation in the Fifteenth Century. Texas: Repristination Press. ISBN 978-1-4610-9382-4. 
  51. ^ Dick, Philip K. (2011). Jackson, Pamela; Lethem, Jonathan, ур. The Exegesis of Philip K. Dick. Boston: Houghton Mifflin Harcourt. ISBN 978-0-547-54927-9. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Addey, Crystal. 2014. Divination and Theurgy in Neoplatonism: Oracles of the Gods. Farnham; Burlington: Ashgate.
  • Blumenthal, Henry J., and E. G. Clark, eds. 1993. The Divine Iamblichus: Philosopher and Man of Gods. Proceedings of a Conference held at the University of Liverpool on 23–26 September 1990. Bristol, UK: Bristol Classical Press.
  • Catana, Leo 2013. "The Origin of the Division between Middle Platonism and Neoplatonism." Apeiron: A Journal for Ancient Philosophy and Science 46: 2: 166-200.
  • Chiaradonna, Riccardo and Franco Trabattoni eds. 2009. Physics and Philosophy of Nature in Greek Neoplatonism: Proceedings of the European Science Foundation Exploratory Workshop, Il Ciocco, Castelvecchio Pascoli, 22–24 June 2006. Leiden, The Netherlands: Brill.
  • Chlup, Radek. 2012. Proclus: An Introduction. Cambridge, UK: Cambridge Univ. Press.
  • Dillon, John M. and Lloyd P. Gerson eds. 2004. Neoplatonic Philosophy. Introductory Readings. Indianapolis: Hackett Publishing Co.
  • Gersh, Stephen. 2012. "The First Principles of Latin Neoplatonism: Augustine, Macrobius, Boethius." Vivarium 50.2: 113-138.
  • Gerson, Lloyd P. ed. 1996. The Cambridge Companion to Plotinus. Cambridge: Cambridge University Press.
  • Gertz, Sebastian R. P. 2011. Death and Immortality in Late Neoplatonism: Studies on the Ancient Commentaries on Plato's Phaedo. Leiden: Brill.
  • Hadot, Ilsetraut. 2015. "Athenian and Alexandrian Neoplatonism and the Harmonization of Aristotle and Plato." Translated by Michael Chase. Leiden; Boston: Brill.
  • O’Meara, Dominic J. 1993. Plotinus: An Introduction to the Enneads. Oxford: Oxford Univ. Press.
  • Rangos, Spyridon. 2000. "Proclus and Artemis: On the Relevance of Neoplatonism to the Modern Study of Ancient Religion." Kernos 13: 47-84.
  • Remes, P. 2008. Neoplatonism. Stocksfield, UK: Acumen.
  • Remes, Pauliina and Slaveva-Griffin, Svetla eds. 2014. The Routledge Handbook of Neoplatonism, New York: Routledge.
  • Smith, Andrew. 1974. Porphyry’s Place in the Neoplatonic Tradition: A Study in Post-Plotinian Neoplatonism. The Hague: Martinus Nijhoff.
  • Whittaker, Thomas. 1901. The Neo-Platonists: A Study in the History of Hellenism. Cambridge: Cambridge University Press.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Новоплатонизам на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Новоплатонизам&oldid=28514024”