Портал:Историја/Изабрани 2011.
Изабрани чланци
[уреди извор]01. недеља
[уреди извор]
Бадњак (у неким крајевима зван и весељак) је дрвена облица која се код православних Срба обредно налаже на ватру домаћег огњишта на Бадње вече. Дрво за бадњак, најчешће млад и прав цер, сијече се ритуално рано ујутру на Бадњи дан. Сјечење, припрема, уношење и налагање изводе се кроз сложене обреде, који у разним крајевима имају различите форме. Изгарање бадњака попраћено је молитвама да у наредној години не мањка хране, среће, љубави и новца. Према бадњаку се односе као према личности; упућују му поздраве и приносе жртве: жито, вино и мед. Бадњак гори и током Божића: први посјетилац на Божић удара по њему жарачем или граном док жели да срећа и напредак породице буду обилати као варнице које излијећу из бадњака. Будући да данашњи начин становања не дозвољава ватру на огњишту, бадњак је најчешће представљен храстовом гранчицом којом се на Бадњи дан украси дом.
Бадњак се свечано ложи у знак сјећања на ватру коју су по народном предању витлејемски пастири наложили у пећини у којој се родио Исус Христос, да би огријали божанско новорођенче и његову мајку. Бадњак се такође може тумачити као симбол крста на коме је Христос распет, при чему топлина ватре симболизујуе спасење за људски род које је, по хришћанском вјеровању, омогућено Христовим распећем. Историчари религије, филолози и етнолози сматрају да су Срби наслиједили овај обичај из своје претхришћанске религије. Они тумаче бадњак као утјеловљење духа растиња и као божанство које умире спаљивањем па ускрсава, којем су се приносиле жртве и упућивале молитве ради плодности поља, здравља и среће продице. Његова ватра симболизовала је свјетлост сунца, обезбјеђујући сунчеву животворну снагу у наредној години. Неки од јужнословенских народа имају сличне обичаје, а традиција да породица на Бадњи дан свечано наложи дрво на огњишту забиљежена је и међу другим европским народима.
Српска традиција налагања бадњака, изворно везана за домаће огњиште, прелази за вријеме Краљевине Србије и у јавни простор. Међу њеним војницима развио се обичај да ложе бадњаке у касарнама. За вријеме Краљевине Југославије војна церемонија са бадњаком даље је разрађена и стандардизована у правилима службе, али је њеном извођењу дошао крај избијањем Другог свјетског рата. Од задње деценије двадесетог вијека, Српска православна црква и локалне заједнице организују јавне прославе Божића у којима бадњак има битну улогу. Парохијани га на Бадњи дан свечано посијеку и одвезу до цркве, у чијој порти се обави налагање бадњака уз благосиљање свештеника. Свечаност се завршава дружењем парохијана окупљених око ватре.
...даље...
02. недеља
[уреди извор]Печат кнеза Стројимира, из друге половине 9—10. века, представља најстарији материјални доказ о постојању српске државе на Балканском полуострву. Израђен је од злата, купастог облика са алком на врху, висине 1,9 cm, пречника 1,35 cm и укупне масе од 15,46 g. На његовој предњој страни се налази двоструки крст у кругу перли, око кога је исписано: „Боже помози (исписано грчким писмом) Стројимиру (Строимир, исписано грчким писмом)“. Стројимир, који се на печату спомиње, идентификује се са истоименим средњим сином кнеза Властимира (око 830 — 851), који се сматра творцем српске државе, пошто је он први српски владар на Балканском полуострву о коме има неких података.
Подаци о самом Стројимиру су још оскуднији и своде се на спомињање у спису „О управљању Царством“ византијског цара Константина Порфирогенита (913—959), насталог средином 10. века. Из њих се може извући закључак да је он, као средњи Властимиров син, након очеве смрти једно време управљао делом државе као удеони кнез. Сам печат је за 16.000 (20.000 са провизијом) евра купљен 11. јула 2006. године на аукцији у Немачкој и данас се налази у сефу Историјског музеја Србије.
...даље...
03. недеља
[уреди извор]
Битка код Велбужда се одиграла у суботу 28. јула 1330. у 7 сати изјутра, између трупа краљевине Србије предвођених краљем Стефаном (1322—1331) и његовим сином младим краљем Душаном (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) са једне и трупа царевине Бугарске предвођених царем Михајлом III Шишманом (1323—1330) са друге стране. Повод за битку био је покушај краља Стефана да предупреди спајање бугарске војске са византијском и њихов заједнички напад на Србију, а окончала се погибијом Михајла Шишмана и потпуним поразом бугарских снага, у коме се посебно истакао млади краљ и престолонаследник Душан. Директне последица битке била су мања територијална проширења Србије (добијање Ниша) и постављање малолетног Стефановог сестрића Јована Стефана (1330—1331) на бугарски престо, али су њене дугорочне последице биле далеко значајније. Њоме је у самом зачетку уништен византијско-бугарски савез уперен против Србије, пошто је византијски цар Андроник III (1328—1341) своју војску коју је требало да споји са бугарском, након вести о њеном поразу, окренуо на другу страну и напао обезглављену Бугарску. Србија је након битке постала најмоћнија сила на Балканском полуострву и био јој је отворен пут ка освајању целокупне Македоније.
…даље…
04. недеља
[уреди извор]
Хиландар, у старијим списима и Хилендар (гр. Χιλανδαρίου) је српски манастир који се налази у северном делу Свете горе Атонске (гр. Аγιоν Оρоς), државе православних монаха која постоји више од хиљаду година. Света гора је смештена на Атосу (гр. Аτоς), трећем краку полуострва Халкидики у северној Грчкој, а манастир се налази на 2,5 километара од мора. Посматран споља манастир има изглед средњовековног утврђења, с обзиром да је утврђен бедемима који су високи и до 30 m. Спољни зидови су дугачки 140 m и окружују површину која је скоро 75 m широка. Манастир је овако утврђен с обзиром да је у прошлости, као и остала утврђена монашка насеља на Светој гори, морао да се брани од гусара. Неки сматрају Хиландар једним од првих универзитета, у претходничкој форми, а конкретно првим српским универзитетом.
Манастир Хиландар су у рангу царске лавре подигли Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Сава 1198. године, а у манастиру је 1200. године умро Стефан Немања. Краљ Стефан Урош I je 1262. године значајно утврдио манастир. Хиландар је нарочито помогао краљ Милутин, који је око 1320. године на месту старе подигао нову цркву Ваведења Богородице, која и данас служи као Саборна црква. У време краља и цара Душана Света гора је дошла под његову власт, а то је период највећег просперитета манастира. У вековима турске владавине, Хиландар су помагали руски цареви и молдавски кнежеви у XVI веку, а српски патријарси из Пећи у XVII веку. Почетком XIX века створена је прва нововековна српска држава, па је настављена богата традиција хиландарско-српских односа. У новијој историји манастир је значајно страдао 2004. године у катастрофалном пожару, а у току је обнова оштећених грађевина.
Хиландар представља једно од назјначајнијих средишта српске културе и духовности. Кроз векове, релативно заштићен од напада и пљачкања, у сигурности Свете горе Атонске и њене аутономије, био је поштеђен судбине која је задесила скоро све друге српске манастире. У Хиландару је очувана најбогатија колекција оригиналних старих рукописа, икона, фресака, тако да он у данашње време представља најзначајнију ризницу српске средњовековне културе уопште. Манастир се од 1988. године, заједно са осталих деветнаест светогорских манастира, налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином Планина Атос.
...даље...
05. недеља
[уреди извор]
Версајски дворац (фр. Château de Versailles, Palais et parc de Versailles) је била резиденција француских краљева Луја XIV, Луја XV и Луја XVI. Смештена је на 11 хектара код града Версаја југозападно од Париза, и окружена са 815 хектара паркова. Овај дворац-споменик је чувен у свету по својој лепоти, као и по значајним догађајима који су се ту одиграли. Краљеви су са својим дворјанима били становници дворца од 1682. до 1789, са изузетком неколико година у периоду регентства Филипа, војводе Орленског (1715-1723). Версај је постао симбол врхунца француске монархије.
Дворац Версај је настао као ловачки дворац Луја XIII, који су од 1661. значајно доградиле архитекте Луја XIV: Луј ле Во, Франсоа Дорбеј, Жил Арден-Мансар и Робер де Кот. Унутрашњу декорацију је дизајнирао Шарл Лебрен, а паркове Андре ле Нотр. Тако је настао по многима најлепши од свих двораца Европе. Унутар зидина Версаја живело је око 6.000 људи, а дворац украшавају многобројне фонтане и предивно зеленило. У дворцу се налази и астрономски сат. Важна дворана је Галерија огледала у којој је 1919. године потписан Версајски уговор и тако окончан Први светски рат. Версај престаје бити краљевска резиденција 1789. године након Француске револуције.
06. недеља
[уреди извор]
Кантерберијске приче (енгл. The Canterbury Tales) је збирка прича коју је написао Џефри Чосер крајем 14. века. Две приче су у прози, док су преостале 22 у стиху. Приче су уоквирене у главни сиже, а приповедају их ходочасници на путу од Саутворка до храма Светог Томаса Бекета у Кантерберијској катедрали. Кантерберијске приче су написане средњеенглеским језиком. Сматрају се за главно и најбоље дело Џефрија Чосера. Структуром подсећају на Декамерон кога је Чосер прочитао на путовању у Италију. Јунаци Чосеровог дела су обични људи, за разлику од Бокачових избеглих племића.
Често се чује мишљење да је највећи допринос овога дела енглеској књижевности промоција народног енглеског језика, уместо латинског или француског. Међутим, енглески језик је кориштен за писање књижевних дела и вековима пре Чосера. У 14. веку на енглеском језику су стварали Џон Гауер и Вилијем Лангланд. Стога није јасно да ли је Чосер креатор новог тренда, или само један његов припадник.
07. недеља
[уреди извор]
Београдска тврђава представља градску утврду око које се развио данашњи Београд. Подигнута је почетком 1. века као палисада са земљаним бедемима, да би се током векова развијала у римски каструм (II век), византијски кастел (VI и XII век), средњовековну утврђену престоницу Српске деспотовине (XIII и XV век) и на крају аустријско/османлијску артиљеријску утврду (XVII и XVIII век). Данас је својеврстан музеј прошлости Београда и са Калемегдански пољем чини јединствену културно-историјску целину у оквиру Калемегданског парка.
...даље...
08. недеља
[уреди извор]
Проституција у античкој Грчкој била је саставни део свакодневног живота почев од архајског периода. У најзначајнијим грчким полисима, а нарочито у лукама, упошљавала је позамашан део становништва и представљала стога прворазредну економску активност. Била је далеко од недозвољене радње: полиси је нису осуђивали, а јавне куће су постојале наочиглед свих. У старој Атини чак се и легендарном законодавцу Солону приписивало отварање борделâ са умереним ценама под државном контролом. Проституција се различито одражавала на полове: проституцијом су се бавиле жене свих животних доба и млађи мушкарци, док су клијентелу чинили готово искључиво мушкарци.
...даље...
09. недеља
[уреди извор]
Борба за независност Латинске Америке је процес чији се главни део одиграо између 1810. и 1820. године и представља ослобађање шпанских, португалских и француских колонија од власти респективних метропола и формирање самосталних држава. На овај процес утицај су имала како дешавања унутар колонија тако и међународни догађаји пре свега појава просветитељства и Француска револуција, Рат за независност САД и Наполеонова окупација Шпаније.
Ова борба не може да се пореди са процесом деколонизације који се десио средином 20. века у Африци и Азији. Иако је у оба случаја реч о еманципацији народа, ратови за независност у Латинској Америци нису били су ратови потлачених и потлачитеља, већ људи истог друштвеог статуса, чија је борба представљала судар владајуће структуре колонија са метрополом. У процесима који су се одиграли у Африци и Азији сукобили су се колонијални господари и потлачено становништво које је устало против таквог система.
...даље...
10. недеља
[уреди извор]
Француски револуционарни календар или Француски републикански календар је календар предложен током Француске револуције, француска влада га је користила око дванаест година, од краја 1793. до 1805. године. Разлго за то је била жеља да се на радикалан начин пресече све што је имало везе са старим режимом и Католичком црквом.
Од 15. јула 1789, једног дана после освајања Бастиље, до краја 1789. трајала је 1. година слободе (фр. An I de la liberté). Пошто је остатак године био коришћен грегоријански календар, ова година је трајала само 5 и по месеци. 1. јануар 1790. је био почетак 2. године слободе. Дан 10. август 1792, дан јуриша на Тиљерије, је одређен за почетак 1. године једнакости.
На дан 22. септембра 1792. је укинута монархија, а текућа година је преименована у 1. годину Француске републике (фр. An I de la République Française). Национални конвент је 5. октобра 1793. одлучио да се измени начин бројања месеци и дана. Нови календар Конвент је усвојио 24. октобра 1793., а за почетак рачунања година по новом календару је одређен је 22. септембар 1792. Део 1793. године до 21. септембра, који је раније рачунат у 2. годину републике, је узет за 1. годину републике.
Овај календар је укинуо Наполеон Бонапарта 1805. након конкордата са Католичком црквом. Календар је поново ушао у употребу током Париске комуне 1871.
11. недеља
[уреди извор]
Закон(ик) о рудницима или Новобрдски законик је скуп закона које је 29. јануара 1412. године објавио деспот Стефан Лазаревић (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427), али се сматра да је формулисан још 1390. године. Сам документ је јединствен правни споменик средњовековне Србије и по својој правној и историјској вредности превазилази српске националне оквире. Поред закона који се односе на само рударство, у склопу текста се налазе законске одредбе које се тичу уређења и живота у Новом Брду (тзв. Статут Новог Брда), које је у то време било највећи рудник на Балканском полуострву. Сам спис је очуван у неколико познијих преписа, од којих је најзначајнији илустровани препис из XVI века, који је откривен 1959. године када је поклоњен Српској академији наука и уметности, а данас се налази у Архиву САНУ.
...даље...
12. недеља
[уреди извор]
Бечки конгрес је био скуп амбасадора великих сила којим је председавао аустријски државник Клеменс Метерних. Одржан је у Бечу од 1. септембра 1814. до 9. јуна 1815. године.
Сврха конгреса је исцртавање политичке мапе Европе након Наполеоновог пораза. Скуп је био настављен иако се током рада конгреса Наполеон био вратио на власт у Француској у марту 1815. године. Коначни документ конгреса потписан је девет дана након Наполеонова пораза у бици код Ватерлоа 18. јуна 1815. године. Технички говорећи може се приметити да конгрес никад није одржавао пленарне сесије, него се већина дискусија дешавала кроз неформалне састанке великих сила.
Бечки конгрес се бавио одређивањем целокупног политичког облика Европе након Наполеонових ратова. Једини изузетак је била Француска, са којом је потписан Париски мировни споразум 30. маја 1814. године.
...даље...
13. недеља
[уреди извор]
Конкистадори (шп. conquistador - освајач) је назив за шпанске војнике, истраживаче и авантуристе, који су освојили велики део Америке и ставили под шпанску колонијалну власт током XVI века, што доводи до стварања вицекраљевстава и капетанија. Тај период у историји америчког континента, који је познат под именом конкиста (шп. conquista освајање), није трајао ни цео век. Конкиста је званично укинута 1573. године и термин замењен речју пацификација.
Прво шпанско освајање је било освајање острва Хиспањоле (Хаити и Доминиканска Република ). Одатле је Хуан Понсе де Леон освојио Порторико, а Дијего Веласкез де Куељар Кубу. Прво насеље се звало Даријен и основао га је Васко Нуњез де Балбоа у Панами, 1512. Пошто на Карибима нису нашли злато ни зачине, конкистадори су кренули у даља истраживања.
Између 1520. и 1521. Ернан Кортес је уз помоћ домородачких савезника освојио царство Астека. Мексико је постало шпанска колонија Нова Шпанија. Подједнако значајно је било освајање Царства Инка, које је извео Франсиско Пизаро.
Приче о златним градовима ("Елдорадо") биле су инпсирација за многе походе. Огромна количина злата коју је цар Инка Атауалпа платио Франсиску Пизару пребачена је у Шпанију и помогла је да се финансирају многе конкистадорске експедиције, као и други ратови које су водили шпански краљеви, као на пример у Фландрији. Шпански Хабзбурзи су добијали краљевски удео у сваком освајању, а то је била једна петина блага. Након отварања рудника сребра у Потосију шпанска круна је имала стални доток огромне количине сребра и злата. Економија саме Шпаније се запуштала, а долазак сребра и злата изазива инфлацију у Шпанији, што је уназадило домаћу економију и било узрок почетка опадања шпанске империје.
14. недеља
[уреди извор]
О управљању царством (лат. De administrando imperio) или Спис о народима је назив који се у историјској науци користи за спис настао средином X века у Византији. Саставио га је цар Константин VII Порфирогенит или неко од њему блиских учењака као спољнополитички приручник намењен царевом сину и престолонаследнику Роману II (959–963).
15. недеља
[уреди извор]
Историја Европске уније представља временски период који почиње 1952. оснивањем прве велике европске наднационалне економске заједнице — Европске заједнице за угаљ и челик. У Европи су 1958. основане још две наднационалне заједнице — Европска економска заједница и Европска заједница за атомску енергију, које су се 1967. заједно са Европском заједницом за угаљ и челик ујединиле у Европске заједнице. Године 1993. Европска економска заједница је, поставши један од три стуба Европске уније, ушла у њен састав као Европска заједница, а десет година касније, истеком Уговора из Париза, и функције Европске заједнице за угаљ и челик су постале део надлежности Европске заједнице, а самим тим и ЕУ. Европска заједница за атомску енергију је наставила да постоји као самостална наднационална организација.
Од свог настанка, па до данашњих дана, Европска унија је расла и развијала се. Оно што је почело као шесточлана организација за слободну трговину индустријским сировинама, развило се у јединствену унију унутар чијих 27 држава чланица је омогућено слободно кретање људи, роба, услуга и капитала. Већина њених грађана се служи заједничком валутом, а чланице остварују јако блиску сарадњу у правним, полицијским, одбрамбеним и спољнополитичким питањима. Од заједнице која је изградила Европу из пепела након Другог светског рата, прерасла је у унију са преко 494 милиона становника, са највишим бруто друштвеним производом на свету.
...даље...
16. недеља
[уреди извор]
Васкрс или Ускрс (стсл. въскръс, арх. Великден) је хришћански празник којим се прославља Исусово васкрсење (ускрснуће) из смрти. По хришћанском веровању, то се десило трећег дана после његове смрти, укључујући и дан смрти: тј. прве недеље после Великог петка. То је покретни празник и празнује се после јеврејске Пасхе (хебр. pessach) у прву недељу после пуног месеца, који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње. Најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја.
...даље...
17. недеља
[уреди извор]
Словачка)Моравскопанонска мисија браће Константина и Методија представља почетак словенске писмености и прекретницу у преласку Словена на хришћанство. Њих је на позив великоморавског кнеза Растислава (842—870) послао византијски цар Михајло III Пијаница (савладар са мајком Теодором 842—856, самостално 856—867) са задатком да локалне Словене обуче за вршење богослужења на словенском језику из верских књига писаних на словенском. За потребе тог задатка је Константин са својим сарадницима саставио прво словенско писмо глагољицу, користећи се знаковима изведеним од грчке минускуле са елементима брзописа, после чега су богослужбене књиге преведене са грчког на дијалекат Јужних Словена који су живели у околини Солуна, а који је био разумљив и осталим Словенима. Мисија је своје деловање отпочела 863. или 864. године и од самог почетка се суочила са жестоким отпором германског свештенства које је те словенске просторе сматрало својим и на њему је ширило хришћанство на латинском језику. Браћа су своје деловање проширила и на Панонску кнежевину, али су били приморани да већ 867. године путују у Рим да оправдају своје деловање самом папи. Током свог боравка су успели да добију дозволу папе Хадријана II (867—872) за богослужење на словенском језику, али се током боравка Константин разболео, замонашио узевши име Ћирило и умро 14.02. Методије се 870. године вратио прво у Панонију, а затим и у Моравску са титулом моравскопанонског архиепископа, али је поново наишао на јак отпор германског свештенства подржаног новим великоморавским кнезом Сватоплуком I (870—894). Отпор германског свештенства достигао је врхунац на великом сабору на коме је сам Методије оптужен за јерес и заточен у Регензбургу. Иако је 873. године ослобођен на инсистирање папе Јована VIII (872—882), он је већ 880. године морао поново да путује у Рим да оправда своје деловање. Папа му је поново дозволио да настави са ширењем божије речи на словенском језику. Он се после тог вратио свом послу, посетивши 882. године Цариград, да би 06.04.885. године преминуо у својој архиепископију. После његове смрти германско свештенство уз подршку папе Стефана V (885—891) и Сватоплука уништава словенску црквену организацију у средњој Европи протеривањем, заробљавањем и убијањем ученика и сарадника Солунске браће. Међу онима који су заробљени и побијени нашао се и Методијев несуђени наследник Горазд, али је део словенских свештеника, међу којима су најистакнутији Климент и Наум, успео је да побегне и нађе уточиште на Балканском полуострву, на ком су наставили рад Солунске браће. Иако је мисија сама по себи доживела потпуни неуспех после Методијеве смрти 885. године, она је ипак индиректно постигла свој циљ ширењем хришћанства међу Словенима и стварањем првог словенског књижевног језика који ће свој потпуни развој започети тек међу Јужним Словенима, који су непосредно пре тога примили хришћанство (бугарски Словени 864, Срби око 872), захваљујући деловању њихових ученика и непосредној близини Византије која је политички, а самим тим и војно, подржавала њихов рад.
…даље…
18. недеља
[уреди извор]
Батонов устанак (лат. Bellum Batonianum) или Велики илирски устанак, је био највећи војни сукоб између неколико илирских племена и античког Рима који је трајао четири године; од 6. до 9. године н.е. Устанак далматинско-панонских племена догодио се након деценије и по од успостављања римске превласти на просторима Далмације и Паноније и периода привидног мира. Цар Октавијан Август је водио активну експанзиону политику. Ширење римске државе преко Илирије на сјевер и исток био је дио његових амбициозних планова. Илирска побуна била је природна посљедица великог незадовољства становника Илирије огорчених због лоше управе римских гувернера који су наметнули неподношљиве намете.
...даље...
19. недеља
[уреди извор]
Солунски фронт у Првом светском рату је настао као покушај Савезника да помогну Србији у јесен 1915. против здруженог напада Немачке, Аустроугарске и Бугарске. Експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије, а експедиција је била отежана унутрашњом политичком кризом у Грчкој (Национална шизма). На крају је створен стабилан фронт, који се простирао од албанске обале Јадранског мора до реке Струме, у ком су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама. Солунски фронт је остао прилично стабилан, упркос локалним акцијама, све до велике савезничке офанзиве у септембру 1918, која је резултовала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије. Погинули војници на фронту су сахрањени у склопу српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну.
Аустроугарска је напала Србију у августу 1914, али није успела да савлада српски отпор. Након уласка у рат Османског царства на страни Централних сила, одлучујући фактор је био положај Бугарске. Бугарска је заузимала стратешки важан положај на боку Србије, а њена интервенција на било којој од страна би одлучујуће пореметила равнотежу. Међутим, Бугарска и Србија су водиле два рата у последњих 30 година, први 1885. (Српско-бугарски рат), а други 1913. (Други балкански рат). Исход последњег је био понижавајући за Бугарску, и постојало је широко мишљење у бугарској влади и народу да је Србија украла земљу која је законито припадала њима.
Док су Савезници могли да понуде мале територијалне уступке од Србије и (још увек неутралне) Грчке, обећања Централних сила су била много примамљивија, пошто су оне нудиле већину територија које је Бугарска тражила. Након пораза Антанте код Галипоља и руским поразом у Горлице-Тарновској офанзиви, које су демонстрирале снагу Централних сила, краљ Фердинанд је потписао споразум са Немачком и 21. септембра 1915 је започео мобилизацију за рат.
...даље...
20. недеља
[уреди извор]
Кијевска Русија (Киевская Русь/Київська Русь) је прва источнословенска држава формирана око града Кијева од 880. до XII века. Захваљујући кнезу Владимиру I Великом Кијевска Русија је прихватила хришћанство од Византије 988. Период власти Владимира Великог (980—1015) и Јарослава I Мудрог (1019—1054) представља Златно доба Кијевске Русије.
...даље...
21. недеља
[уреди извор]
Западно римско царство је назив за западну половину Римског царства након административне поделе коју је увео цар Диоклецијан 286. године. У ужем, али и ширем смислу речи, овај термин се односи на западну половину царства у периоду између смрти цара Теодосија I 395. и свргавања последњег западноримског цара Ромула Августула 476. године које је извео вођа варварских најамника у Италији Одоакар.
У теорији Римско царство је и после 286. односно 395. било једно, јединствено и недељиво. У пракси, након 286. царством је управљало по неколико владара, најчешће један на Истоку, други на Западу. Теоретски гледано, последњи владар јединственог царства био је Теодосије Велики који је на самрти 395. поделио царство између своја два сина — старијем Аркадију је оставио Исток, млађем Хонорију Запад. Након тога, западни цареви су владали прво из Милана, а после 402. из Равене. После 407. почело је убрзано слабљење Западног римског царства услед навала варвара (Готи, Вандали, Франци и др.) који су почели да се насељавају унутар граница царства и да га деле између себе и да оснивају сопствене краљевине. После 455. западноримски цар је фактички владао само Италијом, а 4. септембра 476. Ромул Августул је свргнут. Последњи титуларни цар био је Јулије Непот, који је умро у Далмацији 480. године. Након 476, односно 480, варварски владари Италије, попут Одоакра и Теодорика, сматрани су за намеснике римског цара из Константинопоља, али су у пракси владали као независни владари.
Источноримски (византијски) цар Јустинијан I је покушао у 6. веку да обнови римску власт на Западу и његове војсковође су заузеле Италију, Африку и средоземну обалу Спаније. Међутим, овај подухват јер био кратког века, мада се непосредно византијско присуство у Италији осећало све до 1071. године. Укратко, после свргавања Ромула Августула, римска власт у западној Европи је била више фиктивна него стварна, тако да се 476. традиционално сматра за почетак нове историјске епохе — средњег века.
…даље…
22. недеља
[уреди извор]Мајски преврат је био државни преврат у ком су убијени краљ Александар Обреновић и његова жена, краљица Драга, чиме се прекинула лоза династије Обреновић, која је владала Србијом од средине 19. века. Након Мајског преврата на чело Србије је дошла династија Карађорђевић. Преврат је имао велики утицај на однос европских сила зато што су се Обреновићи политички ослањали на Аустроугарску, а Карађорђевићи на Француску.
Сам догађај, убиство краља и краљице, спровела је организација "Црна рука" на чијем је челу био официр Драгутин Димитријевић Апис. То је било у ноћи између 28. маја и 29. маја 1903. године (по старом календару). На исти тај дан је 35 година раније убијен кнез Михаило Обреновић у Кошутњаку.
...даље...
23. недеља
[уреди извор]
Атинска школа (итал. Scuola di Atene) је једно од најпознатијих дела италијанског ренесансног сликара Рафаела Сантија. Ову фреску је насликао између 1510. и 1511. као део наруџбине да ослика собе (данас познате као „Рафаелове собе“) у Апостолској палати у Ватикану.
Слика је део циклуса која поред „Атинске школе“ (симбол филозофије), садржи и фреске „Парнас“ (симбол поезије), „Расправа“ (симбол теологије) и „Мудрост, умереност и сила“ (симбол закона). То је одраз Рафаеловог схватања да су четири принципа на којима треба да се базира људско друштво: разум (филозофија, наука), доброта и љубав (религија), лепота (уметност) и правда (правосуђе).
Назив дела се односи на филозофску школу Старе Грчке коју оличавају њени главни представници и следбеници. У центру су приказани филозофи Платон и Аристотел. Слика је идејно у складу са ренесансним схватањем антике као извора европске културе, филозофије и науке.
...даље...
24. недеља
[уреди извор]
Битка на Каталаунским пољима или, ређе, битка код Шалона, одиграла се 451. у северној Галији (данашња северна Француска) између хунско-остроготске војске на челу са хунским краљем Атилом на једној, и западноримских и визиготских снага на другој страни. Представљала је кулминацију великог Атилиног похода на подручје тадашњег Западног римског царства и завршила је тактички неодлучно, иако се, с обзиром да је Атила присиљен на повлачење преко Рајне често наводи као последња велика победа у римској војној историји. На савременике је, пре свега, оставила снажан утисак због неуобичајено великог броја жртава међу којима се нашао и визиготски краљ Теодорик I. Каснији су јој историчари, делом и због тога, настојали дати велики историјски значај, односно описати као битку која је спасила Европу и западну цивилизацију од хунског уништења; тај је став, међутим, мање изражен међу савременим историчарима.
...даље...
25. недеља
[уреди извор]
Макартизам (енгл. McCarthyism) је пракса изношења оптужби за нелојалност, субверзивност и издају без узимања у обзир постојања доказа. Израз води порекло из периода у историји Сједињених Држава који је познат као Друга црвена страва, који је оквирно трајао од касних четрдесетих до касних педесетих година двадесетог века, и био познат по страху од комунистичког утицаја на америчке институције и шпијунажу од стране совјетских агената. Првобитно, израз је настао као критика антикомунистичких хајки америчког сенатора Џозефа Макартија, али је ускоро добио шире значење. Данас се израз макартизам користи и за друге типове безобзирних, непоткрепљених оптужби, као и за демагошке нападе на личност или патриотизам политичких противника.
Током ере макартизма, након Другог светског рата, на хиљаде Американаца су били оптужени да су комунисти или симпатизери комуниста, и били подвргнути агресивним истрагама и саслушањима пред владиним или приватним одборима, панелима, комитетима и агенцијама. Главна мета ових сумњичења су били запослени у државном сектору, у сектору забавне индустрије, просветари и синдикални активисти. Сумње су често узимане у обзир упркос недовољним или сумњивим доказима, а ниво претње коју су представљали стварни или наводни левичарски ставови и активности је често значајно преувеличаван. Многи људи су остали без посла, уништене су им каријере, па чак су и затварани. Већина ових казни је дошло након пресуда које су касније одбачене, закона који су касније проглашени неуставним, указа на основу разлога који су касније проглашени противзаконитим или подложни тужби, или ванправним процедурама које су после сматране погрешним.
Међу најчувенијим примерима макартизма су говори, истраге и саслушања која је проводио сенатор Макарти лично; Холивудска црна листа, повезана са саслушањима које је спроводио Комитет за неамеричке активности Представничког дома; и разне антикомунистичке активности Федералног истражног бироа (ФБИ) под вођством директора Џ. Едгара Хувера. Макартизам је био широко распрострањен друштвени и културни феномен који је утицао на све нивое друштва и узроковао озбиљне дебате и конфликте у Сједињеним Државама.
...даље...
26. недеља
[уреди извор]
Косовска битка (битка на Косову, бој на Косову, Косовски бој или Видовданска битка) је вођена 15. јуна 1389. године на хришћански празник Видовдан, недалеко од Приштине, између српских и османских снага. Српске снаге је предводио кнез Лазар Хребељановић и међу њима су биле и снаге његових сродника и савезника, док се на челу турске војске налазио султан Мурат I са синовима Јакубом и Бајазитом.
У првој фази битке, српске снаге су потиснуле противника, а један од српских витезова (Милош Обилић) је успео да убије султана Мурата. Његов син Бајазит је успео после тога да консолидује своје редове и крене у противнапад у коме је заробљен кнез Лазар. Он је по његовом наређењу погубљен, после чега се османска војска повукла са бојишта и напустила Србију.
Први извори о самој бици говоре о српској победи, а тек касније се јављају наводи о нерешеном исходу и српском поразу (средином XV века). Због тога се сматра да је сама битка завршена највероватније српском победом или евентуално нерешено, али она по својим далекосежним последицама представља отоманску победу.
Лазареви наследници су под притиском мађарских напада (јесен 1389) и њихових контаката са Вуком Бранковићем, склопили у првој половини 1390. године мир са Бајазитом и признали његову врховну власт. Уз помоћ његових трупа, они су успели да потисну Мађаре и поврате изгубљене пределе у западној Србији.
Косовска битка је имала велики одјек у тадашњој Европи и успела је да привремено заустави османско ширење у Европи. Она је током наредних векова постала централни мотив српске народне епске поезије и централни мотив српског националног идентитета.
...даље...
27. недеља
[уреди извор]
Битка код Курска вођена је у Другом светском рату између совјетских и немачких снага током лета 1943. године (од 5. јула до 23. августа). То је највећа тенковска битка у историји ратовања и једна од најзначајнијих савезничких победа током 1943. године. Најжешће борбе вођене су око села Прохоровке.
Намера немачких копнених снага, Вермахта, била је разбијање средишњег дела источног фронта, а затим с југа обухватити Москву и нанети одлучујући ударац Црвеној армији. Немачка офанзива почела је 5. јула под тајним називом Цитадела (нем. Zitadelle - тврђава). У бици је са немачке стране ангажовано 50 дивизија (од којих 34 пешадијске, 14 оклопних и 2 моторизоване) - укупне јачине око 900.000 војника, 2.700 тенкова и самоходних и јуришних топова, 10.000 артиљеријских и минобацачких цеви, уз подршку око 2.000 авиона, док је са совјетске стране ангажовано 12 армија (од којих 2 оклопне). Совјети су имали извесну бројчану предност у људству и наоружању - 20.000 топова и минобацача, 920 ракетних бацача (каћуша), 3.600 тенкова, уз подршку 2.400 авиона.
Упркос већим губицима руске снаге су извеле успешан противнапад и до 23. августа Немци су поражени. Из строја им је избачено до 500.000 војника од тога око 60.000 погинулих и око 150.000 рањених (током прве етапе битке односно немачке офанзиве). Касније, током совјетске против-офанзиве, тај број се попео на преко пола милиона погинулих, рањених и заробљених. Стварни совјетски губици обелодањени су тек 1991. и износили су око 800.000 погинулих, рањених и несталих (током обе етапе битке).
Победом Црвене армије у овој бици, иницијатива на Источном фронту прешла је на совјетску страну. Од тада па све до краја рата немачке јединице су се налазе у константној дефанзиви.
…даље…
28. недеља
[уреди извор]
Аја Софија (срп. Света Мудрост) је бивша православна патријаршијска базилика (црква), касније царска џамија, а сада музеј (тур. Ayasofya Müzesi) у Истанбулу у Турској. Од времена завршетка градње 537. па све до 1453. године, служила је као православна саборна црква и сједиште Васељенског патријарха, изузев између 1204. и 1261. године, када је претворена у католичку цркву за вријеме Латинског царства. Грађевина је била џамија од 29. маја 1453. до 1931. Затим је секуларизована и отворена као музеј 1. фебруара 1935. године.
...даље...
29. недеља
[уреди извор]
Гвоздена круна Лангобарда је реликвија и најстарија европска краљевска инсигнија. Данас се налази у катедрали у Монци близу Милана, главог града Ломбардије.
Добила је име по гвозденој траци широкој један центиметар која се налази са унутрашње стране и за коју легенда каже да је искована од једног од ексера којима је пробијен Христ на распећу.
Спољашњи ообруч је направљен од шест квадрата од кованог злата спојених шаркама и украшених драгим камењем у облику цветова и крстова.
...даље...
30. недеља
[уреди извор]
Новосадска рација је назив за погром који су мађарски фашисти извршили над Србима и Јеврејима у Новом Саду од 21. до 23. јануара 1942. током Другог светског рата. За три дана рације у водама Дунава је нестало преко 1300 (2000) Новосађана. Поред Новог сада страдала су и села у околини попут Чуруг, Надаљ, Госпођинце, Шајкаша и Ђурђева и град Бечеј. Укупан број несталих током погрома је око 4500 особа.
...даље...
31. недеља
[уреди извор]
Камен из Розете (у западним изворима) односно Камен из Рашида (у арапским изворима) је египатска камена плоча (стела) из птолемејског периода, на којој је исти текст исписан на два египатска писма, хијероглифском и демотичком, као и на старом грчком писму. Направљена је 196. п. н. е. а открили су је Французи за време Наполеонових похода, 1799. године, у Розети (арапски Рашид), луци на средоземној обали Египта. 1822. године, Француз Жан-Франсоа Шамполион је упоредним преводом текста са камена успео да дешифрује египатске хијероглифе који су на њему били написани. Ово његово откриће омогућило је дешифровање или разумевање и других примера, раније потпуно неразумљивих, хијероглифских записа на споменицима и археолошким налазима из старог Египта, чиме су ударени темељи нове науке, египтологије.
...даље...
32. недеља
[уреди извор]
Бечки књижевни договор је историјски споразум јужнословенских књижевника којим је ударен темељ заједничком српскохрватском језику, као и савременим књижевним језицима: бошњачком, хрватском, црногорском и српском, који су настали на његовим основама.
Бечким књижевним договором је као основа за заједнички књижевни језик Јужних Словена узет народни говор Босне и Херцеговине и Дубровника, карактеристичан по штокавском наречју и ијекавском изговору.
Договор је постигнут у Бечу (Аустријско царство) 28. марта 1850. године између осморице јужнословенских књижевника, држављана Аустријске монархије, од којих су петорица били Хрвати, двојица Срби и један Словенац. Циљ окупљених језикословаца је био да се национални књижевни језици што је више могуће приближе, јер су сматрали да су сви јужни Словени један народ и стога требају имати један књижевни језик.
...даље...
33. недеља
[уреди извор]
Круна Светог Стефана (мађ. Szent Korona) је круна је којом су крунисани мађарски краљеви од 13. века. Са њом су биле повезане Земље круне Светог Стефана.
Крунисања првог хришћанског мађарског краља Стефана I (мађ. István), који је касније проглашен светим, означила је почетак мађарске државности. Дан крунисања био је или Божић 1000, или 1. јануар 1001. године. Мало је вероватно да је данашња Круна Светог Стефана управо она којом је крунисан краљ Стефан и коју му је послао папа Силвестер II. Године 1038. Свети Стефан Мађарски је умро без наследника, будући да му је син, Емерик, прерано умро. На самрти, стари је краљ Мађарску посветио девици Марији, проглашавајући је заштитницом Мађарске (лат. Patrona Hungariae).
Садашња Круна Светог Стефана, према начину на који је израђена, вероватно представља спој више елемената. Томе сведочи положај малог златног крста који је завртњем причвршћен на прекрштени део круне и то баш на месту где се налази Христов лик, тако да му пробија груди. То никако није могао бити изворни облик. Уз то, више слика апостола се преклапа или нису сложене редом. Зато се претпоставља да круну, у садашњем облику, није начинио неки угледни краљевски златар, него је током времена настала склапањем више делова. Ову претпоставку потврђује и необични облик, као и њезина величина, те је потребна врло дебела постава како би круну ико могао ставити на главу. Круна је, такође, и изузетно неуједначеног тежишта, па представља прилично оптерећење за врат онога који је носи.
...даље...
34. недеља
[уреди извор]
Мрачни век, Мрачни век Античке Грчке или често позната као Геометријска ера је транзитни период грчке историје измећу периода пропадања Микенске цивилизације и Архајске ере Античке Грчке. Мрачни век је добио назив из разлога зашто очигледно ништа није познато о том периоду у историји Античке Грчке и било какве спекулације о том периоду се заснивају претежно на археолошким открићима. Традиционално сматра се да је Мрачни век Античке Грчке почео током велике Дорске сеобе у јужну Грчку која се десила највероватније током 12. и 11. века п. н. е. и која се често сматра као један од разлога пропасти Микенске цивилизације. Мрачни век Античке Грчке се завршава након отприлике око 700. године п. н. е. мада често не постоји одређен датум краја Мрачног века. Данас се сматра да је током Мрачног века уследио дугачан период политичке, економске као и културне стагнације и релативног друштвеног назадовања у односу на еру Микеснке Грчке. Тај период је често називан и Геометријском ером из разлога зашто шаблони и облици на вазама из тог периода су претежно геометријског стила. Мрачни век је данас сматран као транзициони период између опадања хеленског бронзаног доба и доба првобитног појављивања града-државе као основне политичке јединице на хеленским просторима. Археолошка ископавања су доказала да ипак су постајале одређене трговинске везе након 900. п. н. е. нарочито са Блиским истоком. Та ископавања су нарочито исказана у местима попут Лефкандија и Еубеје где су пронађени археолошки остаци који указују културолошку везу са Истоком. Мрачни веке Античке Грчке се данас сматра првим периодом старогрчке историје.
...даље...
35. недеља
[уреди извор]
Топлички устанак је био српски устанак против бугарске и аустроугарске окупације за време Првог светског рата. То је био једини устанак у некој окупираној држави током целог Првог светског рата. Устанак је трајао од 21. фебруара до 25. марта 1917.
Непосредан повод устанка је мобилизација коју су бугарске власти хтеле да изврше на територији Топлице.
...даље...
36. недеља
[уреди извор]
Напади 11. септембра 2001. били су серија координисаних терористичких напада против Сједињених Америчких Држава који су се догодили у уторак, 11. септембра 2001. године. Према званичном извјештају Комисије 911, 19 особа мреже милитантних вахабијских организација, отело је 4 америчка авиона. Два су ударила у Светски трговински центар (СТЦ) на Менхетну у Њујорку, по један у сваки солитер у 17 минута разлике, убрзо након чега су се оба солитера срушила. Трећи авион је ударио у Пентагон, главно седиште Министарства одбране САД у Вашингтону. Четврти авион се срушио у руралном делу Пенсилваније 130 km источно од Питсбурга након што су путници пружили отпор отмичарима.
Извештај комисије 9/11 је показао да су нападачи претворили отете авионе у највеће самоубилачке бомбе у историји, те су извршили најубитачније нападе икад почињене против Сједињених Америчких Држава. Напади 11. септембра су релативно најзначајнији догађај који се до сада десио у 21. веку у смислу општих економских, социјалних, културних и војних последица које су уследиле у Сједињеним Америчким Државама и многим другим деловима света.
...даље...
37. недеља
[уреди извор]
Бела Србија или Бојка (стгрч. Βοικι), назив је за област у Европи која је према наводима византијског цара Константина VII Порфирогенита (913—959) у спису „О управљању Царством” (лат. De administrando imperio) била прапостојбина Срба из које су они кренули на Балканско полуострво. О положају Беле Србије постоје различите теорије. Једна од ових теорија Белу Србију смешта на подручје данашње источне Немачке, где је историјски потврђено постојање српске кнежевине и краљевине између 7. и 10. века, на подручју које данас насељавају Лужички Срби.
…даље…
38. недеља
[уреди извор]Галски поход на Балкан је назив за миграције, односно велику експедицију келтских племена која су се око године 280. п. н. е. запутиле из своје тадашње постојбине у Панонији, односно подножју Карпата на Балкан с циљем да покоре тамошње народе, односно опљачкају тамошње земље, прије свега Грчку и њене богате полисе. Инвазија, која је великим дјелом користила хаос изазван недавним ратовима дијадоха је испочетка имала велики успјех, тако да су Гали покорили Тракију, велики дио Илирије, опустошили Македонију и продрли све до централне Грчке. Неуспјех да се заузме богато светиште у Делфима године 279. п. н. е. је, пак, довео до пропасти похода те су галске војске уништене. Дио Гала се населио на истоку, у Тракији, гдје је основао краткотрајну државу са сједиштем у Тилису, а дио је преко Хелеспонта отишао у Малу Азију, гдје је у тамошњим централним висоравнима основао државу касније познату под називом Галатија.
...даље...
39. недеља
[уреди извор]
Варшавски пакт или Варшавски споразум, званично назван Споразум о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи, био је војна организација средњоевропских и источноевропских социјалистичких земаља. Успостављен је 14. маја 1955. године, да би одбио могући напад од стране НАТО-а (који је створен у априлу 1949.). Стварање Варшавског пакта је било изазвано укључивањем поново наоружане Западне Немачке у НАТО усвајањем Париског споразума. Пакт је постојао током Хладног рата, све док, након колапса комунистичких земаља у Европи и политичких промена у Совјетском Савезу, чланице нису почеле да се повлаче 1991. Варшавски пакт је званично распуштен у јулу 1991. године.
...даље...
40. недеља
[уреди извор]
Под појмом старог или древног Египта подразумева се египатска држава и цивилизација од праисторије до римских освајања. Стари Египат је по неким научницима највећа људска цивилизација, имајући у виду време у коме је постојала, њена достигнућа и трајање од 3.000 година. Египатска цивилизација је развила специфично државно уређење, религију, архитектуру, писмо и уметност. По друштвеном уређењу, то је била робовласничка држава, као и све остале државе старог блиског истока. У време највећег проширења обухватала је простор од Нубије до јужне Сирије, али је средиште саме цивилизације било увек у долини Нила. Ова река је била од кључног значаја за развој Старог Египта, што је оставило трага и у религији и уметности. Међу најзначајнијим цивилизацијским достигнућима која се (колико је познато) први пут срећу у Египту су: Проналазак стакла, хартије, лана, мастила, календара, часовника, геометрије и азбуке; попис становништва, пошта, основно и средње образовање, монотеизам, широко распрострањена моногамија и етичка филозофија. Египатска цивилизација је дала велики допринос у унапређењу државне управе, писма, књижевности, науке, медицине, архитектуре, вајарства и других уметности.
...даље...
41. недеља
[уреди извор]
Пљачка Рима 410. године, такође позната и као Визиготска или Аларикова пљачка Рима се догодила 24. августа 410. непосредно након што су Визиготи под вођством краља Алариха I заузели Рим и изложили га масовној пљачки. Пљачка се догодила за вријеме велике сеобе Визигота са подручја данашњег Балкана даље на Запад, где су Готи настојали пронаћи нову домовину на простору тадашњег Западног римског царства. Како би од од тадашњег западноримског цара Хонорија изнудили територијалне и друге уступке, Аларихови Готи су неколико пута опседали Рим и пустошили Италију. Пљачка из 410. године је трајала три дана при чему су се Визиготи, према наводима тадашњих историчара, као аријански хришћани устручавали од претјераног насиља над грађанима Рима и пустошења зграда, са изузетком маузолеја ранијих римских царева.
Иако Рим у то доба више није био политичко сједиште Западног царства, још увијек је имао престиж као његово духовно средиште и "вјечни град", кога 800 година, односно од доба галског поглавице Брена (390. или 387. год. п. н. е.), нису успјели заузети страни освајачи. Стога је тај догађај, који се све дотле сматрао незамисливим, оставио снажан утисак на савременике који су га често тумачили као почетак краја свијета.
...даље...
42. недеља
[уреди извор]
Први светски рат је трајао од 1914. до 1918. године. У њему је учествовала већина великих светских сила, груписаних у два сукобљена савеза: Савезника (окупљених око Тројне Антанте) и Централних сила. Више од 70 милиона људи је било под оружјем, а од тога преко 60 милиона људи у Европи је било мобилисано у један од највећих ратова у историји. Последице рата су биле да је више од 15 милиона људи је убијено, 20 милиона рањено, а директне учеснице рата претрпеле су и огромна разарања држава и економија. Први светски рат познат је и под именима Велики рат и Светски рат (до избијања Другог светског рата).
Први светски рат су водила два велика савеза. Силе Антанте су на почетку чиниле Уједињено Краљевство, Русија и Француска и њихове придружене територије и протекторати. Бројне друге државе су се придружиле силама Антанте, од којих су најважније биле Италија, која се придружила априла 1915, и Сједињене Америчке Државе, које су у рат ступиле априла 1917. Централне силе су пре почетка рата чиниле Немачка, Аустроугарска и Италија, која је због лондонског уговора од 26. априла 1915. године, којим је за Италију предвиђен део Далмације, Истра, Горица, Кварнерска острва и Додоканези, приступила силама Антанте. Османско царство се придружило Централним силама октобра 1914, а годину дана касније то је урадила и Бугарска. До завршетка рата, од европских земаља Холандија, Швајцарска, Шпанија и скандинавске државе су остале званично неутралне.
...даље...
43. недеља
[уреди извор]
Борба за инвеституру је најзначајнији конфликт између секуларне и црквене власти у средњевековној Европи. Почео је у 11. веку као спор између цара Светог римског царства и папе Гргура VII око тога ко контролише постављање (инвеститура) виших свештеника (бискупа). Тај спор доводи до готово 50 година грађанског рата у Немачкој у коме побеђују велике војводе и опати, а Немачко царство се распада и не опоравља се до уједињења Немачке у 19. веку.
...даље...
44. недеља
[уреди извор]
Стећци Војводе Момчила је историјски споменик у околини Теслића, у насељу Врућица, у засеоку Бркића Поток. Споменик представљају три средњовјековна стећка, који се налазе на врху мањег бријега на југозападној падини брда Стражбеница, обраслог шумарком.
Међу локалним становништвом се називају стећцима Војводе Момчила, мада није доказано да је на тим просторима владао или постојао икакав Момчило или икакав војвода. За три стећка се сматра да су надгробни споменици „Војводе Момчила“, његове супруге и њиховог дјетета.
Иако није утврђено да је икакав Војвода Момчило владао тим крајем, у периоду послије рата у Босни и Херцеговини, када су преименоване старе улице и додјељивана имена новим, једна улица у врућичким пољима носи назив Улица Војводе Момчила.
Није тачно утврђено нити колико су стари стећци. Постоји више претпоставки од разних аутора, али ни једна од постојећих претпоставки није научно потврђена (нити поречена).
Чак ни сами споменици нису познати ни у иоле широј околини. Већина становника града Теслића, који је удаљен мање од 5 km не зна за њихово постојање. Стећци и околина нису одржавани нити су под заштитом било какве установе која би се бавила сличним историјским знаменитостима.
...даље...
45. недеља
[уреди извор]
Акција спасавања Александра Ранковића, члана Политбироа Централног комитета КПЈ, из затворске болнице у Видинској улици (данас Улица Џорџа Вашингтона), која је изведена 29. јула 1941. године, представљала је једну од највећих и најзначјанијих акција Народноослободилчаког покрета у окупираном Београду 1941. године.
Александар Ранковић Марко, члан Политбироа Централног комитета Комунистичке партије Југославије ухапшен је у недељу 27. јула 1941. године око 10 часова, у Ђердапској улици у Београду. Он је тада ишао на састанак са једним илегалцем, с којим је договарао план акције за дизање у ваздух радио-станице у Макишу. Неколико дана пре тога, немачки полицијски агенти су били успели да пронађу бомбу, која је била постваљена за ову акцију и ухапсе једног илегалца, који је требао да учествује у овој акцији. Приликом хапшења Ранковића један од агената Гестапоа га је ударио по глави и он се онесвестио. Потом су га онесвешћеног однели до полицијског возила, које се налазио у Улици Господара Вучића и одвезли у зграду Гестапоа, која се налазила у Ратничком дому. У сутурену ове зграде, где су се пре рата налазиле билијарске сале за официре, Немци су изградили неколико затворских ћелија.
...даље...
46. недеља
[уреди извор]
Српско царство је српска средњовековна држава која је постојала средином 14. века. Формално српска средњовековна држава постала је царство када се краљ Стефан Душан прогласио за цара у Серу крајем 1345. године мада се тежње ка овој титули јављају још од почетка великих освајања византијских територија почетком Душанове владавине. Српско царство престало је да постоји смрћу цара Уроша децембра 1371. године.
Српско царство било је по територији најраспрострањенија српска средњевекоковна држава. Душанова освајања дошла су као врхунац јачања Немањићке државе која је свој примат на Балкану потврдила битком код Велбужда 1330. године. Незадовољна српска властела, жељна нових поседа, збацила је са власти Стефана Дечанског и на власт довела његовог сина Стефана Душана. Властела ће бити и главни покретач освајачких потеза српског краља али ће она и доћи као последица промене државне идеологије и успона на хијерархији држава која је почела још од времена краља Милутина. Душанова смрт онемогућила је да се новоосвојене територије интегришу у српску државу, па је након његове смрти отпочео процес распрада српског царства који ће се завршити смрћу његовог наследника Уроша, чиме је завршен период владавине Немањића у српској средњовековној историји.
...даље...
47. недеља
[уреди извор]
Британски музеј (енгл. British Museum) је најстарији јавни музеј на свету. Садржи колекције претежно везане за историју човечанства. Основан је 1753. и налази се у британској престоници Лондону.
Зачеци музеја везани су за британског физичара Сер Ханса Слоуна (енгл. Sir Hans Sloane). Током свог живота Слоун је сакупио преко 71.000 предмета, укључујући хербаријум и библиотеку. Желећи да сачува своју колекцију после смрти, Слоун је завештава краљу Џорџу II. Сам краљ није био посебно заинтересован за колекцију, али је захваљујући напорима Парламента основан одбор повереника којима је колекција дата на старање. Тиме се 7. јуна 1753. године посебном одлуком Парламента заснива Британски музеј.
У почетку се колекција састојала претежно од књига, рукописа и нешто антиквитета у виду старих новчића и ваза. Међутим, од оснивања па до данас колекција се само увећавала, подједнако путем донација и куповином предмета.
...даље...
48. недеља
[уреди извор]
Европа (грч. Εὐρώπη), према Хомеровој Илијади кћи Феника и Перимеде, али према општем предању које је заступљено код Аполодора, Херодота, Паусаније, Овидија и других, она је кћи феничанског краља Агенора и Телефасе, коју је Зевс, прерушен у у бика, пренео на својим леђима из Феникије на Крит. Хомер и Херодотнаводе да је по овој митској феничанској принцези континент Европа добила своје име. Хесиод и Пиндар спомињу још две митске личности истог имена, а код Паусаније се оно јавља и као надимак Деметре, дојиље Трофонијеве.
...даље...
49. недеља
[уреди извор]
Рајнска конфедерација или Рајнски савез је савез немачких држава, који је створио Наполеон. Савез је постојао од 1806. до 1813. године.
Конфедерацију је од 16 немачких држава је створио прво Наполеон (1806), након што је у бици код Аустерлица победио цара Светог римског царства Фрању II и руског цара Александра I Романова. После споразумом у Пресбургу настала је Рајнска конфедерација. Формално чланови конфедерације нису државе, него немачки кнежеви. Касније је у конфедерацију удружено још 19 држава, тако да је конфедерација имала 15 милиона поданика и представљала је значајну стратешку предност за Наполеонову Француску.
...даље...
50. недеља
[уреди извор]
Госпа од Шкрпјела, острво испред Пераста је вештачко острво направљено крајем 15. где су су, барем по предању, браћа Моршићи на хриди у Рисанском заливу, 22. јула пронашли слику Госпе, па су Пераштани 1452. године одлучили да на том месту саграде српски православни храм Богородици. Око хриди је набацано камење и подигнута је мала капела. Потом су, у Фашинади, традиционалном обичају, они вековима насипали камење, потапали оронуле барке и турске бродове, тако да се временом површина острва све више ширила. Оно данас има око три хиљаде квадратних метара и на њему се налази црква Госпе од Шкрпјела.
...даље...
51. недеља
[уреди извор]
Карикатура (термин потиче од италијанске речи „caricare“- претворити, претерати) означава заоштрено поентирани приказ друштвених или политичких а понекад и приватних или опште људских тема углавном средствима графике. Карикатура је настала у бароку али се захваљујући техникама штампе, пре свега литографије, ксилографије и гравире у челику развила тек у 19. веку у општи облик изражавања који је познат и као уметнички медијум. Често је карикатури придодато и текстуално објашњење, краћи дијалог или се пак низ карикатура ниже хронолошки како би приповедале неку причу или ток догађаја.
Деформисани, наказни прикази познати су још од антике и средњег века али та ликовна остварења делују пре свега гротескно или апсурдно и не налазе се по правилу ни у каквој вези са неким догађајем или личношћу. Тек контекстуална веза са неким актуелним догађајем чини модерну карикатуру оним што она јесте. Основна претпоставка за карикатуру је због тога увек нека одређена друштвена чињеница, која намерним претеривањем разоткрива у својој противречности или се оптужује- управо карикира, често у спрези са хуморно-духовитом, подсмевајућом потком, понекад међутим и уједајући злобно и саркастично али и са ставом погођености и меланхоличности. У сваком случају карикатура садржи осмишљен коментар теме која се разматра.
...даље...
52. недеља
[уреди извор]
Дјед Мраз (рус. Дед Мороз, блр. Дзед Мароз, укр. Дід Мороз) словенски је измишљени лик који доноси поклоне дјеци и често их лично испоручују у Новогодишњој ноћи. Лик је сличан британској персонификацији Божића.
Дједа Мраза прати Сњегурочка, његова унука и помоћник, која носи дугу сребрно-плаву одјећу и крзнену капу или круну у облику пахуље Она је јединствени атрибут Дједа Мраза, с обзиром да слични ликови у осталим културама немају женске сапутнике.
Дјед Мраз носи крзнени капут дуг до пета, полукружну крзнену капу и на ногама валенки. Он има дугу сиједу браду. Хода уз помоћ магичног штапа и понекад јаше тројку.
Пребивалиштем Дједама Мраза у Русији се сматра град Велики Устјуг у Вологодској области. Пребивалиште Дједа Мраза у Бјелорусији је Бјаловјешка шума.
...даље...