Радаљ

Координате: 44° 24′ 07″ С; 19° 11′ 00″ И / 44.402° С; 19.183333° И / 44.402; 19.183333
С Википедије, слободне енциклопедије

Радаљ
Административни подаци
ДржаваСрбија
Управни округМачвански
ОпштинаМали Зворник
Становништво
 — 2011.Пад 2211
Географске карактеристике
Координате44° 24′ 07″ С; 19° 11′ 00″ И / 44.402° С; 19.183333° И / 44.402; 19.183333
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина394 m
Радаљ на карти Србије
Радаљ
Радаљ
Радаљ на карти Србије
Остали подаци
Поштански број15321
Позивни број015
Регистарска ознакаLO

Радаљ је насеље у Србији у општини Мали Зворник у Мачванском округу. Према попису из 2011. било је 2211 становника.

Овде се налазе Радаљска бања и Радаљско језеро.

Демографија[уреди | уреди извор]

У насељу Радаљ живи 1920 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 37,4 година (36,6 код мушкараца и 38,3 код жена). У насељу има 758 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,29.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века
Демографија[1]
Година Становника
1948. 1.901
1953. 2.189
1961. 2.590
1971. 2.502
1981. 2.342
1991. 2.574 2.525
2002. 2.497 2.584
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
2.478 99,23%
Чеси
  
2 0,08%
Руси
  
2 0,08%
непознато
  
2 0,08%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Историја[уреди | уреди извор]

На захтев Јована Цвијића, радаљски учитељ Никола Ненадовић је 1903. године, према Цвијићевим писменим упутствима, написао „Опис села Радаља”, један обиман етнографски текст који је Видосава Стојанчевић објавила у књизи „Рађевина и Јадар у списима Цвијићевих сараданика”. У свом студиозном раду, у оквиру којег је била и прецизна топографска скица села, учитељ Ненадовић је описао и својом руком нацртао цртеж масивног надгробног споменика, за који је из неког разлога утврдио да потиче баш из 1205. године. Уклесани текст на стећку гласи: СЕ ЛЕЖИ БОГУШ НА СВОЈЕ ЗЕМЉЕ НА ПЛЕМЕНИТО НАСТАВИ СИН ЈЕГОВ МИЛЕН. Изнад натписа налази се крст у облику „анка”. Аутохтоно место споменика било је „измеђ’ реке Радаља и школске зграде”. Године 1904, споменик је пренет у Етнографски музеј у Београду, где је стручном анализом утврђено да потиче из почетка 15-ог века. Први пут је представљен јавности на изложби организованој 1955. године, а затим је постављен на Калемегдан, код Деспотове капије, односно данашње Народне опсерваторије, где се и сада налази. Уклесани израз НА СВОЈЕ ЗЕМЉЕ НА ПЛЕМЕНИТО(ј), говори да је у питању надгробни стећак неког властелина.

Први помен[уреди | уреди извор]

Најстарији помен села Радаља је из 1452. године. У јесен те године, деспот Ђурађ је неколико месеци боравио у западној Србији и источној Босни. Састао се са босанским краљем Стефаном Томашом, са којим је склопио формални мир после дужег периода међусобних непријатељстава. На састанку два српска владара и рођака, договорено је да Томаш призна Ђурђево право на град Зворник, којег је деспот фактички држао већ дуже време. Са своје стране, деспот се обавезао да ће помоћи краљу у његовом сукобу са Ђурђрвим савезником, осионим херцегом Стефаном Вукчићем Косачом, по чијој ће титули средњовековно Захумље добити данашње име. Додатно, краљ Томаш је на себе преузео обавезу да посредује у спору смедеревског деспота са Млетачком републиком, у вези са спорним територијама у Зети. У свити деспота Ђурђа на преговорима са босанским краљем налазило се неколико Дубровчана, међу којима је најзначајнији био Паскоје Саркочевић, члан деспотовог „тајног савета” и „челник ризнички” српске Деспотовине. Саркочевић је писмо од 25. октобра 1452. године, којим је обавештавао своју животно заинтересовану Републику о току дипломатских преговора, адресирао „у селу Радаљу, код Зворника”. Документ је регистрован у протколној књизи фонда Lettere di Levante Архива Дубровачке републике.


Гранит за облагање Палате Главне поште у Београду, завршене 1938, потекао је из овог села - на вађењу хиљаду вагона камена могла је радити и половина становника сеоске општине.[4]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  2. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  3. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 
  4. ^ "Политика", 29. јул 1936

Спољашње везе[уреди | уреди извор]