Стара Херцеговина
Стара Херцеговина је историјска и географска област која обухвата поједине регије које су у ранијим временима биле саставни дио некадашње (велике) Херцеговине, од које су под разним околностима отргнуте (први дио 1878. године, а други дио 1912. године), тако да се више не подводе под општи појам Херцеговине у његовом ужем (савременом) значењу. У географском смислу, област Старе Херцеговине обухвата сјеверозападну половину данашње Црне Горе, од Херцег Новог, преко Никшића, Шавника, Плужина и Жабљака, до Пљеваља и Бијелог Поља, а такође укључује и Пријепоље у Србији, односно Рудо, Чајниче, Горажде , Калиновик и Фочу у данашњој Босни и Херцеговини.
Назив области (Стара Херцеговина) треба разликовати од описног израза стара Херцеговина (са малим словом с) који се понекад употребљава за означавање цијеле Херцеговине у старим временима.
Назив
[уреди | уреди извор]
Назив Херцеговине потиче од средњовјековне Херцеговине Светог Саве, која је створена средином 15. вијека, када је војвода Стефан Вукчић Косача узео титулу: херцег од Светог Саве.[1] Од тог времена, Херцеговина је обухватала целокупно подручје од Полимља на истоку, до Имотског поља на западу, и од горњег Подриња на сјеверу до Херцег-Новог на југу. За вријеме турске власти, исти просторни опсег задржао је и тадашњи Херцеговачки санџак. Подручје данашње Старе Херцеговине је све до новијих времена било саставни дио историјске Херцеговине, а сам назив Стара Херцеговина почео је да добија специфично регионално значење тек након 1878. године, када је почео да се употребљава првенствено за оне дијелове Херцеговине који су у то вријеме (а другим дијелом и 1912. године) прикључени Књажевини Црној Гори. У истом смислу, у Стару Херцеговину се рачунао и онај дио некадашње Херцеговине који је 1912. године припао Краљевини Србији (област око Пријепоља), а такође и онај дио некадашње Херцеговине који је аустроугарска окупациона власт након 1878. године прикључила Сарајевском окружју (горње Подриње, око Фоче, Горажда, Чајнича и Рудог), одвојивши те крајеве од преосталог (највећег) дијела Херцеговине који је био организован као Мостарско окружје.
Историја
[уреди | уреди извор]
Прије настанка Херцеговине (средина 15. вијека), на подручју потоње Старе Херцеговине постојало је неколико старих српских области и жупа, као што су: Захумље и Травунија на југозападу, односно Оногошт (жупа), Брезница (жупа), Љубовиђа (жупа) и друге области и жупе према унутрашњости, до горњег Подриња и доњег Полимља. За вријеме турске власти, када је на тим просторима постојао Херцеговачки санџак, а потом и Херцеговачки пашалук, посебан значај су добила Пљевља, у којима се током дужег времена налазило и сједиште херцеговачког санџак-бега.[2] На подручју Старе Херцеговине су још од средњовјековних времена постојали утврђени градови-тврђаве, као што су: Соко, Козник, Сусјед, Клобук, Кукањ, Оногошт и други.
Стара Херцеговина у саставу Црне Горе
[уреди | уреди извор]
Током Херцеговачког устанка (1875-1878), знатан дио Херцеговине ослобођен је од турске власти. Пошто се устанак одвијао упоредо са Црногорско-турским ратом (1876-1878), заједничким напором црногорских и херцеговачких Срба остварени су значајни успјеси, од којих је посебан значај имало ослобођење Никшића (1877). Одлуком Берлинског конгреса (1878), највећи дио ослобођеног подручја ушао је у састав Књажевине Црне Горе.[3] Тада се поставило и питање о уношењу херцеговачке одреднице у проширени владарски наслов књаза Николе, који је веома поштовао Херцеговце, али то није могло бити учињено због стилизације Берлинског уговора, у коме је појам Херцеговине био сведен на дио под аустроугарском окупацијом.
Стога је приликом преуређења епархијске управе донета одлука да се оживи помен древне српске области Захумља, тако да је ново владичанство са седиштем у Никшићу добило назив: Захумско-рашка епархија (1878). Први старохерцеговачки владика био је епископ Висарион Љубиша (1878-1882), али након његовог преласка на службу цетињског митрополита (1882) епархија није попуњавана већ је администрирана од стране цетињских митрополита све до 1908. године, када је за новог старохерцеговачког владику изабран епископ Кирило Митровић.
Један од основних разлога за тако дугу упражњеност владичанске столице у Никшићу огледао се у тежњи државне власти на Цетињу ка што бржој интеграцији новоприкључених области. Управо у то вријеме појавила су се и прва настојања да се дотадашњи регионални идентитет старохерцеговачких Срба замени новим идентитетом, заснованим на регионалним традицијама Старе Црне Горе.[4]
Током Првог балканског рата (1912), ослобођен је и преостали дио Херцеговине, а по савезничком споразуму Краљевини Црној Гори је припала област од Пљеваља, преко Бијелог Поља, до Берана, што је и потврђено Лондонским мировним уговором од 30. маја 1913. године. Тиме је довршено геополитичко обликовање старохерцеговачког простора.
Аутономија Старе Херцеговине
[уреди | уреди извор]Крајем 2005. и почетком 2006. године, у вријеме припрема за одржавање референдума о државном статусу Црне Горе, дошло је до обнављања јавне расправе о традиционалним посебностима и разликама између појединих региона. Посебну пажњу јавности изазивао је све израженији раскорак између појединих историјских области у којима је већина бирача подржавала идеју о независности (Стара Црна Гора, Улцињ, Плав, Рожаје) и осталих области, у којима су превладавала другачија државно-политичка опредељења (Стара Херцеговина са Полимљем и Бока Которска са Приморјем). Тим поводом је покренуто питање о историјском праву сваке области на демократско одлучивање о сопственом политичком статусу. Такође је покренуто и питање, да ли Стара Црна Гора уз подршку мањинских региона (Улцињ, Плав, Рожаје) има право да намеће своју политичку вољу осталим историјским регионима. Тим поводом су под окриљем Вијећа народних скупштина и Покрета за европску државну заједницу Србије и Црне Горе разматране разне иницијативе, од одржавања паралелног референдума у појединим областима,[5] до стварања институционалних предуслова за аутономно политичко организовање на тим подручјима.[6][7]
Након проглашења државне независности Црне Горе (2006), у више наврата је покретано питање о децентрализацији и регионализацији државне управе, а у појединим историјским областима је дошло до обнављања ранијих замисли о успостављању територијалних и политичких аутономија (Бока Которска, Стара Херцеговина). Иако се Црна Гора обавезала на поштовање европских стандарда у области регионализације, државне власти су током наредних година пружале отпор таквим иницијативама, које су дошле до изражаја и у појединим мањинским општинама (Улцињ, Тузи, Гусиње, Плав, Рожаје). Настојећи да централистичко државно уређење очува путем сузбијања сваког политичког дијалога о децентрализацији и регионализацији, државна власт је изазвала контраефекат, који се на подручју Старе Херцеговине манифестовао у виду иницијативе за успостављање административне и политичке аутономије.[8][9]
Градови
[уреди | уреди извор]Стара Херцеговина обухвата шест општина у Црној Гори: Пљевља, Жабљак, Плужине, Шавник, Никшић и Херцег Нови, као и дио општине Котор (Рисански залив и Кривошије). У овој историјској области данас је највећи град Никшић, а након њега Пљевља и Херцег Нови. Стара Херцеговина обухвата и Пријепоље у Републици Србији, те Фочу и Калиновик у Републици Српској.
Племена
[уреди | уреди извор]Племена Старе Херцеговине се простиру на територији данашње Црне Горе.
Племена Старе Херцеговине су: Дробњаци (са Језерима), Ускоци, Пива, Шаранци, Никшићи, Бањани, Грахово, Кривошије, Требјешани,Рудињани.
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Ширење босанске државе на југоистоку, 1373. године. -
Војводство С. В. Косаче, 1440. године. -
Упад војводе С. В. Косаче у Зету (XV век). -
Упад војводе С. В. Косаче у Зету (XV век).
.jpg)
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Ћирковић 1964b.
- ^ Šabanović 1959.
- ^ Љушић 2001.
- ^ Алексић 2011, стр. 43-53.
- ^ Slobodna Evropa (2005): Paralelni referendum
- ^ PCNEN (2006): Žižić: Sjever Crne Gore mogao bi da se prikljuci Srbiji
- ^ PCNEN (2006): Žižić: Beograd treba da podrži Srbe u Crnoj Gori
- ^ ИН4С (2015): Стара Херцеговина: Oсвијестимо се – доста је дукљанске репресије
- ^ Слободна Херцеговина (2015): ФБ иницијатива: 7 градова припојити Старој Херцеговини!
Литература
[уреди | уреди извор]- Алексић, Будимир Р. (2011). „Херцеговина у плановима Црне Горе и асимилација херцеговачких Срба у црногорском државном оквиру (1878-1918)” (PDF). Радови Филозофског факултета на Палама. 13 (2): 43—53. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 09. 2018. г. Приступљено 09. 03. 2019.
- Атанасовски, Вељан (1979). Пад Херцеговине. Београд: Историјски институт.
- Берић, Душан М. (1994). Устанак у Херцеговини 1852-1862 (1. изд.). Београд: САНУ.
- Берић, Душан М. (2000). Српско питање и политика Аустроугарске и Русије (1848-1878). Београд: Гутенбергова галаксија.
- Екмечић, Милорад (1981). „Српски народ у Турској од средине XIX века до 1878”. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 447—526.
- Јовановић, Радоман (1981). „Црна Гора 1851-1878”. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 423—446.
- Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2013). Историја Срба у Црној Гори 1496-1918. Нови Сад: Прометеј.
- Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2017). Срби у Црној Гори 1496-1918. Никшић: Институт за српску културу.
- Милићевић, Јован; Ракочевић, Новица (1986). „Црна Гора од 1735-1797”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 498—530.
- Милићевић, Јован (1981). „Црна Гора 1797-1851”. Историја српског народа. књ. 5, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 159—211.
- Љушић, Радош (2001). Историја српске државности. 2. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Ракочевић, Новица (1983). „Лична власт књаза и уставне борбе”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 208—231.
- Ракочевић, Новица (1983). „У предвечерје светског рата”. Историја српског народа. књ. 6, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 232—259.
- Стојанчевић, Владимир (1971). Јужнословенски народи у Османском царству од Једренског мира 1829. до Париског конгреса 1856. године. Београд: Издавачко-штампарско предузеће ПТТ.
- Стојанчевић, Владимир (1990). Србија и ослободилачки покрет на Балканском полуострву у XIX веку. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Терзић, Славенко (2010). „О светосавској традицији у источном делу Старе Херцеговине”. Древнохришћанско и светосавско наслеђе у Црној Гори. Београд-Цетиње: Православни богословски факултет, Светигора. стр. 337—341.
- Ћирковић, Сима (1964a). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга.
- Ћирковић, Сима (1964b). Херцег Стефан Вукчић-Косача и његово доба. Београд: Научно дело.
- Ћирковић, Сима (1964c). „Сугуби венац: Прилог историји краљевства у Босни”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 8 (1): 343—370.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
- Šabanović, Hazim (1959). Bosanski pašaluk: Postanak i upravna podjela. Sarajevo: Naučno društvo Bosne i Hercegovine.
- Šćekić, Radenko; Leković, Žarko; Premović, Marijan (2015). „Political Developments and Unrests in Stara Raška (Old Rascia) and Old Herzegovina during Ottoman Rule”. Balcanica. 46: 79—106.
