Захумље
Захумље / Захумска земља Хум / Хумска земља | |||
---|---|---|---|
Захумље и околне српске земље у 10. веку | |||
Географија | |||
Континент | Европа | ||
Регија | Балкан | ||
Политика | |||
Облик државе | кнежевина, удеона област | ||
— кнез | |||
Историја | |||
Историјско доба | средњи век | ||
— Оснивање | 7. век | ||
— Укидање | 15. век | ||
Земље претходнице и наследнице | |||
Претходнице: | Наследнице: | ||
Захумље или Захумска земља, односно Хум или Хумска земља (грч. Ζαχλούμων χώρα, лат. Zachulmia, Chulmia, Chelmia, Chelmunia) називи су за српску средњовековну област која је обухватала део горње (јужне) Далмације, приближно од реке Неретве до града Дубровника, са припадајућим залеђем и острвима. Област су настањивали Захумљани (грч. Ζαχλοῦμοι), који су били Срби. Током раног средњег века, на том подручју постојала је српска кнежевина, чији су најзнаменитији кнежеви били Михаило Вишевић (10. век) и Мирослав Завидовић (12. век). Као удеона област у саставу великожупанске Србије и средњовековне Краљевине Србије, често је помињана у проширеним насловима српских краљева из династије Немањића, под чијом је влашћу остала све до треће деценије 14. века. Потом је потпала под власт босанских банова и потоњих краљева Срба и Босне из династије Котроманића, у чијим је проширеним титулама такође често помињана. Током 15. века, потпала је под власт великашке породице Косача, поставши једна од области које су 1448. године ушле у састав новоствореног Војводства Светог Саве. Потоње османско запоседање ове области започело је након 1465. године, а довршено је укључивањем читавог подручја у састав новоствореног Херцеговачког санџака.[1][2][3][4]
Назив
[уреди | уреди извор]У историјским изворима, називи ове области јављају се у два основна облика (Захумље или Захумска земља, односно Хум или Хумска земља), а сваки од тих назива се даље јавља у разним правописним варијантама, како на српском тако и на страним језицима (грчки, латински, италијански). Обласно име води порекло од назива за земљу која лежи иза хума (брда), што је већ у 10. веку било познато византијском цару и писцу Константину VII Порфирогениту (945-959).[5][6]
Историја
[уреди | уреди извор]Овај чланак је део серије о историји Босне и Херцеговине, Републике Српске, Хрватске и Србије |
Према Порфирогениту, Захумљани су били Срби, исто као и Травуњани и Неретљани, становници сусених области Травуније и Неретљанске крајине, што се изричито наводи у царевом историографском делу под називом О управљању царством.[1][2] Тадашњи опсег српског етничког простора у приморским областима потврђују и вести франачког хроничара Ајнхарда, који је у својим „Аналима франачког краљевства“ забележио, под 822. годином,[7] да су Срби народ који држи велики део Далмације (ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).[8]
Најстарији познати владар Захумља био је кнез Михајло Вишевић из прве половине 10. века. Каснији обласни владари Захумља помињу се у позном Летопису попа Дукљанина, али по правилу без потврде у другим изворима, уз изузетак који се односи на кнеза Љутовида из прве половине 11. века. У време успона великожупанске Србије у другој половини 12. века, Хумском земљом је као удеоном облашћу владао кнез Мирослав, брат српског великог жупана Стефана Немање. Мирослав је био ожењен сестром босанског бана Кулина. Затим следе потомци Мирослава, кнез Тољен и потоњи Тољен II, кнез северног Захумља. Петар је био кнез Захумља у распону од 1198. до око 1227. године. Андрија је следио као кнез јужног Захумља 1250. Затим Богдан, жупан Захумља од 1249. до 1252. године, који је владао заједно са Радославом (1249). Краљевић Стефан Константин је био кнез Захумља и наследник српског престола (1321). У време распада Српског царства, делом Хумске земље владао је кнез Војислав Војиновић. Целом облашћу је касније овладао војвода Сандаљ Хранић Косача, кога је наследио Стефан Вукчић Косача, први војвода од Светог Саве (1448), под чијом се влашћу налазила и Хумска земља. Област је након 1465. године потпала под османску власт, а потом је укључена у састав новоствореног Херцеговачког санџака.[9][10]
Видети још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Ферјанчић 1959, стр. 59-61.
- ^ а б Moravcsik 1967, стр. 160-163.
- ^ Мишић 1996.
- ^ Исаиловић 2021, стр. 13-37.
- ^ Мишић 1996, стр. 19-21.
- ^ Исаиловић 2021, стр. 13-14.
- ^ Scholz 1970, стр. 111.
- ^ Pertz 1845, стр. 83.
- ^ Ћирковић 1995.
- ^ Ћирковић 2004.
Извори и литература
[уреди | уреди извор]Извори
[уреди | уреди извор]- Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Мијушковић, Славко, ур. (1988) [1967]. Љетопис попа Дукљанина (2. изд.). Београд: Просвета & Српска књижевна задруга.
- Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies.
- Mošin, Vladimir, ур. (1950). Ljetopis popa Dukljanina. Zagreb: Matica hrvatska.
- Orbini, Mauro (1601). Il Regno de gli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni. Pesaro: Apresso Girolamo Concordia.
- Орбин, Мавро (1968). Краљевство Словена. Београд: Српска књижевна задруга.
- Острогорски, Георгије; Баришић, Фрањо, ур. (1966). Византијски извори за историју народа Југославије. 3. Београд: Византолошки институт.
- Острогорски, Георгије; Баришић, Фрањо, ур. (1971). Византијски извори за историју народа Југославије. 4. Београд: Византолошки институт.
- Pertz, Georg Heinrich, ур. (1845). Einhardi Annales. Hanover.
- Scholz, Bernhard Walter, ур. (1970). Carolingian Chronicles: Royal Frankish Annals and Nithard's Histories. University of Michigan Press.
- Thurn, Hans, ур. (1973). Ioannis Scylitzae Synopsis historiarum. Berlin-New York: De Gruyter.
- Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византијски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98.
- Flusin, Bernard; Cheynet, Jean-Claude, ур. (2003). John Scylitzès: Empereurs de Constantinople. Paris: Lethielleux.
- Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија.
- Wortley, John, ур. (2010). John Skylitzes: A Synopsis of Byzantine History, 811–1057. New York: Cambridge University Press.
Литература
[уреди | уреди извор]- Благојевић, Милош (1983). „Преглед историјске географије средњовековне Србије”. Зборник Историјског музеја Србије. 20: 45—126.
- Благојевић, Милош (1997). Државна управа у српским средњовековним земљама. Београд: Службени лист СРЈ.
- Благојевић, Милош (2009). Захумско-херцеговачка епископија и митрополија од оснивања до краја XIX века. Београд: Свет књиге.
- Благојевић, Милош (2011). Српска државност у средњем веку. Београд: Српска књижевна задруга.
- Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327.
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
- Живковић, Тибор (2002). Јужни Словени под византијском влашћу (600-1025). Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник.
- Живковић, Тибор (2004). Црквена организација у српским земљама: Рани средњи век. Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник.
- Ивановић, Радомир (1960). „Средњовековни баштински поседи Хумског епархијског властелинства”. Историјски часопис (9-10: 1959): 79—95.
- Исаиловић, Невен (2021). „Хум и Хумска земља у титулатури средњовековних владара и великаша” (PDF). Српско писано насљеђе и историја средњовјековне Босне, Хума и Травуније. Бања Лука: Филолошки факултет; Филозофски факултет. стр. 13—37. Архивирано из оригинала 29. 06. 2024. г. Приступљено 29. 06. 2024.
- Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт САНУ.
- Мишић, Синиша (1996). Хумска земља у средњем веку. Београд: DBR International Publishing.
- Мишић, Синиша (2014). Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века. Београд: Магелан Прес.
- Љубинковић, Радивоје (1959). „Хумско епархиско властелинство и црква Светога Петра у Бијелом Пољу” (PDF). Старинар. 9-10 (1958-1959): 97—124.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Острогорски, Георгије (1970). Византија и Словени. Београд: Просвета.
- Popović, Svetlana (2002). „The Serbian Episcopal sees in the thirteenth century” (PDF). Старинар. 51 (2001): 171—184.
- Порчић, Небојша (2016). „Прилог историографским портретима хумског кнеза Мирослава и његових потомака”. Споменица др Тибора Живковића. Београд: Историјски институт. стр. 203—220.
- Руварац, Иларион (1901). О хумским епископима и херцеговачким митрополитима до године 1766. Мостар: Пахер и Кисић.
- Ћирковић, Сима (1964a). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга.
- Ћирковић, Сима (1964b). Херцег Стефан Вукчић-Косача и његово доба. Београд: Научно дело.
- Ћирковић, Сима (1964c). „Сугуби венац: Прилог историји краљевства у Босни”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 8 (1): 343—370.
- Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
- Ćirković, Sima (2014) [1964]. „The Double Wreath: A Contribution to the History of Kingship in Bosnia”. Balcanica. 45: 107—143.
- Ћирковић, Сима; Михаљчић, Раде, ур. (1999). Лексикон српског средњег века. Београд: Knowledge.
- Ћоровић, Владимир (1933). Историја Југославије. Београд: Народно дело.
- Ћоровић, Владимир (1940). Хисторија Босне. Београд: Српска краљевска академија.