Пређи на садржај

1. бијељинска лака пјешадијска бригада

С Википедије, слободне енциклопедије
Специјална бригада Гарда Пантери
Грб бригаде. Направљен је по узору на лого британске ауто компаније Jaguar Cars.
Постојање1992—1996.
Место формирања:
Бијељина, Република Српска
Формацијабригада
Огранак Источнобосански корпус
Јачина2.000[1]
просечно: 800[2]—1.000[3][4]
Део Војска Републике Српске
НадимакПантери
Српска Гарда[5]
Побеснели Макс (енгл. Mad Max)
Боје
  •   Црвена
  •   Плава
  •   Бела
МаскотаПантери
Годишњице2. маја
ОпремаОТ М-60 П, М53/59 Прага, Т-55, ТАМ 110 Т7, ТАМ-5000, УАЗ 469
Ангажовање
Одликовања
Команданти
КомандантБранко Пантелић Пантер †
Командант 2Љубиша Савић Маузер
Командант 3Љубиша Лазић Љути

Прва бијељинска лака пјешадијска бригада познатија и под називом Специјална бригада Гарда Пантери била је једна од елитних јединица Војске Републике Српске током Ратa у Босни и Херцеговини.[6]

Ратни пут

[уреди | уреди извор]

Кроз састав Гарде Пантери је прошло око 2.000 припадника, од којих је преко 100 погинуло, а 750 је рањено.[6] Команданти бригаде су били Бранко Пантелић Пантер и Љубиша Савић Маузер.[6][1]Јединица је била чувена и примала је добровољце из суседне Црне Горе.[7] Бригада је учествовала у већини операција Војске Републике Српске: Коридор, Садејство, Лукавац, Дрина, Штит и многе друге.[8] Због ратних заслуга Пантери су одликовани Орденом Немањића и Орденом Карађорђеве звијезде другог реда.

Упркос томе што је званично позната као лака пешадијска бригада због терминологије изведене из Југословенске народне армије,[9] она је у ствари била лака моторизована бригада и значајан аспект гарде је њена широка употреба разних импровизованих оклопних возила и аутомобила (називају их у поједним изворима и „Гвоздени батаљон").[10][11] Израду возила надгледао је члан гарде капетан француског порекла Мишел Остојић.[12] Гарда је такође имала мали авијацијски одред, који је користио Антонов АН-2 и Утва 75 за потребе посматрања.[13]

Историја

[уреди | уреди извор]

Гарда Пантери је основана 2. маја 1992. године, а од 2. маја до 1. јула 1992. се звала „Национална гарда Српске аутономне области Семберија и Мајевица”. Јединица се налазила у саставу Источнобосанског корпуса.[14] Променила је име у „Пантери”, у част погинулом Бранку Пантелићу-Пантеру. Њен оснивач је Љубиша Савић Маузер који је јединицу успешно водио до краја сукоба. У Бијељини је после рата основано Удружење ветерана Гарде Пантери.[15]

Фонд српске солидарности, којим је руководио Љубиша Савић, почео је да се припрема за одбрану српске територије на Мајевици усред међунационалних тензија између Срба и Бошњака 1991. и 1992. Стационирано је око 2.000 припадника који су били спремни за војну акцију и пратили ситуацију у припреми одбране српског становништва у Бијељини и Семберији, уколико се суочи са оружаном агресијом. Током ноћи 31. марта 1992. године про-СДА снаге су поставиле барикаде у покушају да преузму команду и целокупну власт над Бијељином.[6]

Српске снаге су се брзо окупиле и уз помоћ Жељка Ражнатовића и Српске добровољачке гардe уклониле баријере. Про-СДА снаге су потом позване на разговоре са званичницима Странке демократске акције и руководством Бијељине. Након ових догађаја, 1.000 припадника Фонда солидарности Србије и Љубиша Савић формирали су јединицу испред хотела „Обријеж“ код Бијељине.[16]

Турбо-фолк певач Родољуб Роки Вуловић је 1993. године објавио албум под називом „Пантери“, у знак сећања на достигнућа јединице, укључујући песме као што су „Пантери“, „Маузер“ и „Пантеру за сјећање“.[12][17] Овај албум тада игра кључну улогу дајући подстрек и снагу војсци, а Вуловић се њиме прославља.

Крајем 1994. године, 1. крајишки корпус Војске Републике Српске је заједно са Гардом Пантери започео Операцију Штит 94 у Босанској Крајини, чији је циљ био ослобађање територија Републике Српске заузетих од стране Армије Републике Босне и Херцеговине у oперацији Грмеч 94 код Бихаћа. Операција се завршила одлучујућом cрпском победом.[18] Српске стране су имале 193 погинулих и 1.106 рањених док је код супротне стране погинуло око 700 војника уз много рањених и заробљених.[19]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Обиљежено 20 година Гарде Пантери”. Радио-телевизија Републике Српске. 2. 5. 2012. Приступљено 3. 5. 2012. 
  2. ^ Сведочење Новице Симића пред Хашким трибуналом, 24. 10. 2008. (документ доступан на странама ICTY)
  3. ^ Balkan Battlegrounds Vol.2, str. 486
  4. ^ Сведочење Манојла Миловановића пред Хашким трибуналом (документ доступан на странама ICTY)
  5. ^ Balkan Battlegrounds Vol.2, str. 382
  6. ^ а б в г „Парастос за погинуле припаднике Гарде Пантери”. Радио-телевизија Републике Српске. 2. 5. 2011. Приступљено 2. 5. 2012. 
  7. ^ „Гарда Пантери”. Јединица за специјалне операције (на језику: српски). 2012-12-27. Приступљено 2017-10-21. 
  8. ^ Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995 (на језику: енглески). Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis. 2002. ISBN 978-0-16-066472-4. 
  9. ^ Balkan Battlegrounds Vol. 2, стр. 282
  10. ^ https://www.yuantiques.com/en/blog/panther-guard-the-mad-max-vehicles-of-the-bosnian-war
  11. ^ Balkan Battlegrounds Vol.2, str. 291
  12. ^ а б „Gardijska brigada "Panteri", Bijeljina”. www.srpskioklop.paluba.info. 
  13. ^ Dimitrijević, Bojan B. (2017). Vazdušni Rat Nad Republikom Srpskom I Republikom Srpskom Krajinom. Serbia. ISBN 9788687877078. 
  14. ^ „Значајни датуми”. Удружење ветерана „Гарда-Пантери“. 2011. Архивирано из оригинала 24. 9. 2012. г. Приступљено 26. 6. 2012. 
  15. ^ „О удружењу”. Удружење ветерана „Гарда-Пантери“. 2011. Архивирано из оригинала 20. 5. 2012. г. Приступљено 26. 6. 2012. 
  16. ^ „Udruženje "Garda Panteri": Smijenjeni predsjednik i rukovodstvo Udruženja /VIDEO/”. 
  17. ^ „Udruženje "Garda Panteri": Smijenjeni predsjednik i rukovodstvo Udruženja /VIDEO/”. 
  18. ^ Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995 (на језику: енглески). Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis. 2002. стр. 527. ISBN 978-0-16-066472-4. 
  19. ^ Извештај Манојла Миловановића о сусретима са Радованом Караџићем, p. 35. ICTY, D02149

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Илић, Драгослав. Република Српска у Одбрамбено-отаџбинском рату. Бања Лука: Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, 2018. ISBN 978-99976-730-1-5. 
  • Данко Боројевић; Драги Ивић. Војска Републике Српске. Рума: Штампа, 2014. 
  • Balkan Battlegrounds: A Military History of the Yugoslav Conflict, 1990-1995. Volume I and II. Central Intelligence Agency.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=1._бијељинска_лака_пјешадијска_бригада&oldid=29022107”