Пређи на садржај

Пекинг

Уреди везе
Координате: 39° 54′ 46″ С; 116° 23′ 27″ И / 39.912752° С; 116.39093° И / 39.912752; 116.39093
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Beijing)
За друге употребе, погледајте страницу Пекинг (вишезначна одредница).
Пекинг
北京
Централна пословна четврт
Забрањени град
Небески храм
Ба-да-линг
Тјенанмен
Велики Дом народа (лево) и
Национални центар за сценске уметности (десно)
Административни подаци
Држава Кина
Градска самоуправаГрад Пекинг
Основан473. п. н. е.
Становништво
Становништво‍
 — 2020.21.893.095
 — густина1.334,09 ст./km2
Агломерација (2020.)22.366.547
Географске карактеристике
Координате39° 54′ 46″ С; 116° 23′ 27″ И / 39.912752° С; 116.39093° И / 39.912752; 116.39093
Апс. висина43.5 m
Површина16.410,54 km2
Пекинг на карти Кине
Пекинг
Пекинг
Пекинг на карти Кине
Остали подаци
ГрадоначелникВанг Аншун
Поштански број100000
Позивни број10
Веб-сајт
beijing.gov.cn (на кинеском)
ebeijing.gov.cn (на енглеском)

Пекинг[а] (кин: 北京; пин: Běijīng — „северна престоница“) је главни град Народне Републике Кине (НРК). Према процени из 2009. у граду је живело 7.817.968 становника.[6] Са 14,5 милиона становника у ширем подручју, други је највећи град у Кини после Шангаја. Једна је од четири градске области које су под директном контролом Централне владе, велики је саобраћајни центар са мноштвом пруга, путева и ауто-путева који улазе и излазе из њега у свим правцима. Такође је и политички, културни и образовни центар НРК, док су Шангај и Хонгконг значајнији економски центри од Пекинга.[7] Пекинг је био домаћин Летњих олимпијских игара 2008.

Историја

[уреди | уреди извор]

Рана историја

[уреди | уреди извор]
Џоукоудијен

Најранији остаци људског становања у Пекингу су нађени у пећинама Брда змајеве кости код места Џоукоудијен у дистрикту Фангшан, 50 km југозападно од Пекинга, у којима је живео пекиншки човек.[8] Фосили хомо еректуса из ове пећине потичу из времена од пре 230—250.000 година. На локалитету је откопано стотине хиљада артефаката од камена, већином ситно оруђе разних облика. Карактеристичне су грубе алатке већег обима за бацање и сечење (рани период). Током позног доба користе се микролити, а честа су камена шила. Синантропуси су живели углавном сакупљачким начином живота, али су се бавили и ловом. Археолошко налазиште на коме је откривен пекиншки човек је од 1987. на листи Светске културне баштине[8].

Палеолитски хомо сапиенс је такође живео овде пре око 27.000 година.[9] У близини Пекинга су до пре 1000. година пре нове ере постојали градови, као и главни град државе Јан, једне од зараћених страна у Периоду зараћених држава, Ји је основан на месту данашњег Пекинга.[10]

Након пада државе Јан, потоње династије Ћин, Хан и Јин су поставили локалне префектуре у овој области.[10] За време династије Танг, Пекинг је постао штаб фанјашког јиедушија, војног управника садашње северне хебејске области. Ан Лушан је одавде повео устанак Ан Ши 775. године

Средњовековни период

[уреди | уреди извор]
Пагода храма Тијенинг у близини Гуананмена у Пекингу, саграђена 1120. за време династије Лијао.

Године 936, касна династија Јин (936—947) из северне Кине је изгубила своје северне територије, укључујући данашњи Пекинг, када их је анексирао китански владар Дегуан.[11] Године 938. династија Лијао је основала нову престоницу Нанкинг (Јужна престоница). Јурченска династија Јин је заузела територију династије Лијао и 1153. пренела своју престоницу у Нанкинг и променила му име у Џунгду.[10] Џунгду се налазио у подручју око данашњег Тијенингсија, југозападно од данашњег Пекинга. Неке од најстаријих грађевина које данас постоје у Пекингу, укључујући џамију Нијуђије и храм Тијенинг, потичу из времена династије Лијао[12]

Монголи су спалили Џунгду до темеља 1215. и поново га изградили године 1267. северно од престонице Јина.[13] У припремама за освајање целе Кине, оснивач династије Јуан Кублај Кан је подигао град Канбалик и учинио га својом престоницом. Изградња града је завршена 1293.[10] Канова одлука је умногоме побољшала статус града који се налазио на северним границама Кине. Канбалик се налазио северно од центра данашњег Пекинга. Центар му се налазио на месту где је сада северни део 2. кружног пута, а простирао се на север до између 3. и 4. кружног пута.

Период династија Минг и Ћинг

[уреди | уреди извор]
Угаона кула Забрањеног града, која се налази у центру Пекинга.

Након пада династије Јуан 1368, град је обновила династија Минг и основала префектуру Шунтијен у области око града. Године 1403. трећи цар из династије Минг Југнле је преместио престоницу Минга из Нанкинга у Пекинг. Током династије Минг, Пекинг је добио данашњи облик, а зидине из времена Минга су служиле као градске зидине Пекинга све до модерних времена, када су порушене, а 2. кружни пут је саграђен на њиховом месту.

Верује се да је Пекинг био највећи град на свету од 1425. до 1650. и од 1710. до 1825. Данас је он 17. по реду највећих светских градова.[14]

Забрањени град и Дворана савршене хармоније, поглед са Капије савршене Хармоније

Забрањени град је саграђен ускоро након тога (1406—1420), а пратио га је Храм неба (1420) и бројни други градитељски пројекти. Тјенанмен, који је постао државни симбол Народне Републике Кине и налази се на њеном грбу, је два пута спаљен за време династије Минг, а последња обнова је извршена 1651.

Након што су Манџурци збацили династију Минг и успоставили династију Ћинг, Пекинг је остао престоница Кине током владавине династије Ћинг. Као и током претходних династија, Пекинг је носио и име Ђингши, што је имало исто значење као и Манџурски израз Г'мун Х'цен. Пекинг су током Боксерског устанка 1900. опселе и заузеле стране армије.

Период Републике Кине

[уреди | уреди извор]

Синхајска револуција из 1911, чији је циљ био да се династија Ћинг замени републиком, је у почетку намеравала да успостави свој главни град у Нанкингу. Након што је високи званичник Ћинга Јуан Шикај приморао на абдикацију последњег цара из династије Ћинг и осигурао успех револуције, револуционари у Нанкингу су прихватили да Јуан буде председник нове Републике Кине, а да главни град остане Пекинг.

Јуан је постепено учврстио власт, што је кулминирало његовим проглашењем Кинеског царства крајем 1915. са њим као царем. Овај потез је био врло непопуларан, а сам Јуан је умро мање од годину дана касније. У Пекингу је 1919. почео Покрет 4. маја усмерен против феудализма и империјализма. Кина је након Јуанове смрти потпала под контролу регионалних команданата, а најјаче фракције су водиле честе ратове (Џилско-анхујски рат, Први џилско-фенгтијенски рат и Други џилско-фенгтијенски рат) да би преузели власт над Пекингом.

Након успеха Куоминтангове Северне експедиције која је примирила команданте на северу, Нанкинг је званично проглашен престоницом Републике Кине 1928, а Пекинг је преименован у Пејпинг 28. јуна 1928.[15], што значи „северни мир“.[7]

Током Другог кинеско-јапанског рата, Јапан је освојио Пејпинг 29. јула 1937.[7] Током окупације, граду је враћено старо име Пекинг и постао је седиште Привремене Владе Републике Кине, марионетске државе која је управљала кинеским делом северне Кине под окупацијом Јапана. Касније је та влада спојена са већом владом Ванг Ђингвеја, чије је седиште било у Нанкингу. Царска јапанска армија је у граду основала јединицу 1855, одељење јединице 731, за бактериолошко истраживање, у ком су јапански доктори производили биолошко и хемијско оружје и тестирали га над људима.

Након предаје Јапана у Другом светском рату, Пекингу је 15. августа 1945. опет промењено име у Пејпинг.

Период Народне Републике Кине

[уреди | уреди извор]

Дана 31. јануара 1949, током Кинеског грађанског рата, комунистичке снаге су ушле у Пекинг без борбе. Комунистичка партија Кине на челу са Мао Цедунгом је 1. октобра 1949. на Тјенанмену објавила стварање Народне Републике Кине. Само неколико дана раније, Народна политичка консултативна конференција Кине је одлучила да ће Пејпинг бити главни град нове државе и да ће му име бити промењено назад у Пекинг.

У време оснивања Народне Републике, градска област Пекинга се састојала само од њеног градског подручја и околних предграђа. Урбани део је подељен у неколико малих дистрикта унутар онога што је данас познато као 2. кружни пут. Од тада је неколико околних округа укључено у општину, проширивши површину пекиншке области неколико пута. Градске зидине Пекинга су порушене између 1965. и 1969, током Културне револуције, да би се ослободио простор за изградњу 2. кружног пута.

Након економских реформи Денг Сјаопинга, урбано подручје Пекинга се знатно проширило. Некада се налазило у границама 2. и 3. кружног пута, а данас излази из граница 5. и 6 кружног пута, уз многа пољопривредна подручја претворена у стамбене или пословне четврти. Нова пословна зона се развија у области Гуомао, Вангфуђинг и Сјидан су се преобразили у трговачке четврти, док је Џунганцун постао центар електронске индустрије у Кини.

Током последњих година, ширење Пекинга је такође донело на видело неке проблеме урбанизације, као што је густ саобраћај, лош квалитет ваздуха, губитак историјских делова града и значајан прилив досељеника из сиромашнијих делова државе, посебно из сеоских крајева. Почетком 2005. влада Кине је одобрила план да се коначно заустави неконтролисани развој Пекинга у свим смеровима. Развој главног града Кине ће се сада одвијати у два полукружна појаса изван центра града (на запад и исток), уместо у концентричним круговима.

Географија

[уреди | уреди извор]
Пекинг виђен из сателита.

Пекинг се налази на северном врху приближно троугласте Севернокинеске низије, која се отвара ка југу и истоку од града. Планине на северу, северозападу и западу штите град и пољопривредне области од пустињских степа. Над северозападним деловима градске области, посебно округом Јенћинг и дистриктом Хуаижоу, доминирају Ђинду планине, док западне границе области уоквирују Сјишан планине. Велики кинески зид, који се простире дуж северних делова градске области Пекинга, се користио овом неравном топографијом да одбрани Кину од номадских упада из степа. Врх Донглинг у венцу Сјишан и на граници са Хебејском облашћу је највећи врх градске области Пекинга, са висином од 2303 m. Главне реке коју протиче кроз пекиншку област су Јунгдинг и Чаобаи, део система реке Хај, које теку на југ. Пекинг је такође северни терминал Великог кинеског канала, који је ископан кроз Севернокинеску равницу до Хангџоа. Резервоар Мијин, изграђен на горњим рукавцима реке Чаобаи је највећи пекиншки резервоар и од суштинске је важности за снабдевање града водом.

Урбани део Пекинга се налази у централном делу градске области и заузима мали, али све више растући део градске области. Урбани део Пекинга се шири изван граница концентричних кружних путева, од којих је најудаљенији од центра 6. кружни пут, који пролази кроз неколико приградских насеља. Капија и трг Тјенанмен се налазе јужно од Забрањеног града, бивше резиденције кинеских царева. Западно од Тјенанмена је Џунгнанхаи, резиденција највиших политичара Народне Републике Кине. Кроз центар Пекинга, правцем исток-запад је Авенија Чанг'ан, једна од главних улица у Пекингу.

Клима у Пекингу је монсунска влажна континентална клима, коју одликују топла и влажна лета услед источноазијских монсуна и углавном хладне, ветровите и суве зиме због утицаја сибирског антициклона. Просечна температура у јануару је од -7 до -4 °C, док је температура у јулу 25 до 26 °C. Највиша икад забележена температура је 42 °C, а најнижа -27 °C.[16] Годишња количина падавина је преко 600 mm, од којих 75% падне лети.[17]

Клима

[уреди | уреди извор]
Клима (Пекинг)
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 14,3
(57,7) 		19,8
(67,6) 		29,5
(85,1) 		33,0
(91,4) 		41,5
(106,7) 		42,6
(108,7) 		41,9
(107,4) 		38,3
(100,9) 		35,0
(95) 		31,0
(87,8) 		23,3
(73,9) 		19,5
(67,1) 		42,6
(108,7)
Средњи максимум, °C (°F) 2,0
(35,6) 		5,7
(42,3) 		12,3
(54,1) 		20,7
(69,3) 		26,7
(80,1) 		30,5
(86,9) 		31,4
(88,5) 		30,3
(86,5) 		26,2
(79,2) 		19,4
(66,9) 		10,2
(50,4) 		3,8
(38,8) 		18,3
(64,9)
Просек, °C (°F) −2,7
(27,1) 		0,6
(33,1) 		6,8
(44,2) 		14,8
(58,6) 		20,8
(69,4) 		25,1
(77,2) 		27,0
(80,6) 		25,9
(78,6) 		21,0
(69,8) 		14,0
(57,2) 		5,3
(41,5) 		−0,7
(30,7) 		13,2
(55,8)
Средњи минимум, °C (°F) −7,5
(18,5) 		−4,5
(23,9) 		1,3
(34,3) 		8,8
(47,8) 		14,8
(58,6) 		19,6
(67,3) 		22,5
(72,5) 		21,5
(70,7) 		15,8
(60,4) 		8,6
(47,5) 		0,3
(32,5) 		−5,2
(22,6) 		8,0
(46,4)
Апсолутни минимум, °C (°F) −18,3
(−0,9) 		−27,4
(−17,3) 		−15,0
(5) 		−2,9
(26,8) 		2,5
(36,5) 		9,8
(49,6) 		15,3
(59,5) 		11,4
(52,5) 		3,7
(38,7) 		−3,5
(25,7) 		−12,5
(9,5) 		−18,5
(−1,3) 		−27,4
(−17,3)
Количина падавина, mm (in) 2,7
(1,06) 		4,4
(1,73) 		9,9
(3,9) 		24,7
(9,72) 		37,3
(14,69) 		71,9
(28,31) 		160,1
(63,03) 		138,2
(54,41) 		48,5
(19,09) 		22,8
(8,98) 		9,5
(3,74) 		2,0
(0,79) 		532,0
(209,45)
[тражи се извор]

Загађење

[уреди | уреди извор]
Велико загађење ваздуха је резултовало честим смогом (на слици: панорама током обичног дана (лево) и панорама после дводневне кише (десно, магла).

Ниво загађења ваздуха у Пекингу је пет пута виши од стандарда безбедности Светске здравствене организације.[18] Велика потрошња угља - главног извора енергије Кине - је резултовала загађењем. Упркос обећањима да ће ваздух бити бољи до Олимпијских игара 2008. године, ниво загађења је остао константан. Зато су званичници Пекинга редуковали саобраћај моторних возила на пола током игара како би се побољшао квалитет ваздуха.
Од 2001. када је Пекинг добио право да организује Олимпијске игре, скоро 7 милијарди долара је утрошено да се очисти ваздух, али је смог и даље остао проблем града, због чега се спортисти жале.[19]

Пешчане олује

[уреди | уреди извор]

Прашина настала ерозијом пустиња у северној и североисточној Кини резултује сезонским пешчаним олујама које муче град. Пекиншки уред за модификацију времена понекад вештачки изазива кишу како би се борили са таквим олујама и умањили њихове ефекте.[20] У априлу 2002. само једна пешчана олуја је на град избацила скоро 50.000 тона прашине пре него што је кренула на Јапан и Кореју.[21]

Административна подела

[уреди | уреди извор]

Општине

[уреди | уреди извор]
Пекинг ноћу
Књижара у Сјидану.

Општине у урбаном делу Пекинга су:

Неколико имена општина се завршава са „мен“ (кин: 门; пин: mén), што значи „капија“, пошто су она била локација капија у бившим Градским зидинама Пекинга. Друга места се завршавају са „цун“ (кин: 村; пин: cūn), што значи „село“, пошто су она претходно била села изван градских зидина.

Насеља

[уреди | уреди извор]

Насеља унутар градске области Пекинга, али изван урбаног подручја су:

Потподела

[уреди | уреди извор]

Градска област Пекинга се састоји из 18 административних подјединица, округа којима директно управља град. Од тога, 16 су дистрикти, а 2 су окрузи. Урбана и подурбана подручја града су подељена у 8 дистрикта:[22]

Округ Становништво (попис из 2000) Површина (km²) Густина насељености (по km²)
Дистрикт Дунченг (кин: 东城区; пин: Dōngchéng Qū) 536.000 24,7 21.700
Дистрикт Сјиченг (кин: 西城区; пин: Xīchéng Qū) 707.000 30,0 23.567
Дистрикт Чунгвен (кин: 崇文区; пин: Chóngwén Qū) 346.000 15,9 21.761
Дистрикт Сјуенву (кин: 宣武区; пин: Xuānwǔ Qū) 526.000 16,5 31.879
Дистрикт Чаојанг (кин: 朝阳区; пин: Cháoyáng Qū) 2.290.000 470,8 4.864
Дистрикт Хаидијен (кин: 海淀区; пин: Hǎidiàn Qū) 2.240.000 426,0 5.258
Дистрикт Фенгтаи (кин: 丰台区; пин: Fēngtái Qū) 1.369.000 304,2 4.500
Дистрикт Шђингшан (кин: 石景山区; пин: Shíjǐngshān Qū) 489.000 89,8 5.445
град + унутрашња предграђа 8,5 милиона 1377,9 6.171

Следећих шест дистрикта обухватају удаљенија предграђа и приградска насеља:

Округ Становништво (попис из 2000) Површина (km²) Густина насељености (по km²)
Дистрикт Ментоугоу (кин: 门头沟区; пин: Méntóugōu Qū) 267.000 1.331,3 201
Дистрикт Фангшан (кин: 房山区; пин: Fángshān Qū)
до 1986. округ Фангшан		 814.000 1.866,7 436
Дистрикт Тунгџоу (кин: 通州区; пин: Tōngzhōu Qū)
до 1997. округ Тунг		 674.000 870,0 775
Дистрикт Шунји (кин: 顺义区; пин: Shùnyì Qū)
до 1998. округ Шунји		 637.000 980,0 650
Дистрикт Чангпинг (кин: 昌平区; пин: Chāngpíng Qū)
до 1999. округ Чангпинг		 615.000 1.430,0 430
Дистрикт Дасјинг (кин: 大兴区; пин: Dàxīng Qū)
до 2001. округ Дасјинг		 672.000 1.012,0 664
спољашња предграђа 3,68 милиона 7.490 491

Преостала два дистрикта и два округа се простиру над полуруралним и руралним областима:[23]

Округ Становништво (попис из 2000) Површина (km²) Густина насељености (по km²)
Дистрикт Пингу (кин: 平谷区; пин: Pínggǔ Qū)
до 2001. округ Пингу		 397.000 1.075,0 369
Дистрикт Хуаижоу (кин: 怀柔区; пин: Huáiróu Qū)
до 2001. округ Хуаижоу		 296.000 2.557,3 116
Округ Мијин (кин: 密云县; пин: Mìyún Xiàn) 420.000 2.335,6 180
Округ Јенћинг (кин: 延庆县; пин: Yánqìng Xiàn) 275.000 1.980,0 139
периферне области 1,39 милиона 7.947,9 175

18 дистрикта и округа Пекинга је даље подељено у 273 нижих административних јединица на нивоу града: 119 градова, 5 етничких градова и 125 поддистрикта.

Политика

[уреди | уреди извор]

Политички систем Пекинга има двоструко партијско-управно уређење као и све управне установе у Кини. Градоначелник Пекинга је највиши званичник у Народној управи Пекинга. Како Пекинг има статус градске области у оквиру административне поделе Кине, па градоначелник има исти статус као и гувернер покрајине. Међутим, у двоструком политичком систему, градоначелник има мању моћ од секретара градског комитета Комунистичке партије Кине.

Привреда

[уреди | уреди извор]

Године 2006, БДП у Пекингу је износио 772,03 милијарди јуана (око 97 милијарди америчких долара) и повећао се за 12% у односу на претходну годину. БДП по глави становника је износио 49.505 јуана и повећао се за 8,8% у односу на претходну годину, а скоро дупло у односу на 2000. годину. Године 2005, примарна, секундарна и терцијарна индустрија у Пекингу су вределе редом 9,77 милијарди јуана, 210,05 милијарди јуана, и 461,63 милијарди јуана. Године 2006. просечан приход по глави становника који живе у градском подручју је износио 19.978 јуана, и реално се повећао за 12,9% у односу на претходну годину. У сеоским срединама просечан приход је износио 8.620 јуана, а реалан пораст је износио 9,6%.

У Пекингу трговина некретнинама и аутомобилски сектор доживљавају прави процват последњих година. Године 2005. продато је укупно 28,032 милиона квадратних метара стамбеног простора чија је вредност износила 175,88 милијарди јуана. Укупан број регистрованих аутомобила у Пекингу је 2004. године износио 2.146.000, од којих је 1.540.000 било у приватном поседу[24].

У Пекингу је основана централна пословна четврт (енгл. central business district) која се сматра економским центром града, и у којој се налазе регионална седишта разних компанија, тржни центри и најмодернији стамбени простор. Улице Вангфуђинг (Wángfǔjǐng) и Сјидан (Xīdān) су главни трговачки центри. Џунганцун, назван „Кинеска силицијумска долина“ је главни центар електронске и рачунарске индустрије, као и медицинских истраживања[25]. Пекинг је такође познат по томе што је центар фалсификоване робе.[26] Пекинг је такође светски лидер у производњи и продаји меламина и производа од меламина[тражи се извор]

Пољопривреда је развијена ван урбаног дела града. Главни пољопривредни производи су пшеница и кукуруз. Поврће се такође гаји у околини града.

Пекинг се убрзано развија, а то ствара бројне проблеме у граду. Нпр. град је познат по честим појавама смога. Такође су чести пројекти за штедњу електричне енергије које покреће власт. Грађани и туристи се често жале на квалитет воде за пиће и на цене електричне енергије и гаса. Због проблема са смогом главним индустријским загађивачима у околини града наређено је да уведу технологије које не загађују животну средину или да се иселе из околине Пекинга. Многе фабрике, у немогућности да уведу еколошки задовољавајуће стандарде, се исељавају у друге градове.

Саобраћај

[уреди | уреди извор]

Уз развој града услед економских реформи, Пекинг је еволуирао у важан саобраћајни чвор. Град окружују 5 кружних путева, 9 брзих путева и заобилазница, 11 националних ауто-путева, неколико железничких праваца и међународни аеродром.

У Пекингу се налазе две железничке станице: Пекиншка железничка станица (централна станица) и Пекиншка западна железничка станица. Три преостале железничке станице у пекиншкој области: Пекиншка источна железничка станица, Пекиншка северна железничка станица и Железничка станица Фенгтаи баве се редовним превозом путника. Такође постоје и мање железничке станице у предграђима.

Пекинг је важан железнички чвор. Железничке пруге воде од Пекинга до Гуангџоуа, Шангаја, Харбина, Баотоуа, Тјенцина, Чангдеа и Ћинхуангдаоа. Директни поласци за Каулун (Хонгконг) такође саобраћају из Пекинга.

Међународни правци, укључујући линије до градова у Русији и Пјонгјанга такође пролазе кроз Пекинг. Изградња брзе пруге Пекинг-Тјенцин је почела 4. јула 2005. године, а отварање је заказано за август 2008. године.

Аутобус у Пекингу.

У Пекингу постоји девет брзих путева (уз шест нових који се још увек пројектују или граде) и 11 ауто-путева. У самом Пекингу је развијена мрежа између пет кружних путева.

Један он највећих проблема саобраћаја у Пекингу су редовне саобраћајне гужве, посебно у време саобраћајних шпицева. И ван саобраћајних шпицева, неколико путева је загушено саобраћајем. Брзи путеви су недавно продужени у територије унутар 3. кружног пута, тако да возачи не морају да пролазе кроз раскрснице са семафорима.

Други проблем је да јавни превоз није довољно развијен и да се и аутобуси заглаве у саобраћајним гужвама. Сам урбанистички план Пекинга додатно отежава стање у саобраћају.[27]

Авенија Чанг'ан се простире правцем исток-запад кроз центар Пекинга, поред Тјенанмена. То је главни путни правац, а власти га често називају „првом улицом Кине“.[28]

Међународни аеродром Пекинг

Главни пекиншки аеродром је Међународни аеродром Пекинг код Шунјија, који се налази око 20 km североисточно од центра Пекинга. Највећи број унутрашњих и скоро сви међународни летови полећу или слећу на овај аеродром. Аеродром је главни хаб за Ер Чајну. Са центром Пекинга повезан је брзим путем и потребно је око 40 минута вожње од центра града када нису гужве. У току припрема за Олимпијске игре 2008, изграђен је још један брзи пут до аеродрома, као и лаки шински систем.

Други аеродроми су Лијансјанг аеродром - Пекинг, Нанјен аеродром - Пекинг, Сјиђиао аеродром - Пекинг, Шах аеродром - Пекинг и Бадалинг аеродром - Пекинг. Међутим, ови аеродроми су углавном за војне сврхе и мање су познати у јавности.

Унутрашњост станице пекиншког метроа

Пекиншки метро, који се још увек гради, има пет линија (две надземне и три подземне), а још неколико се гради за потребе олимпијских игара. У Пекингу је 2004. године било 599 аутобуских и тролејбуских линија. Таксисти су присутни у великом броју, укључујући велики број, чак око 30.000, нерегистрованих таксиста[тражи се извор].

Становништво

[уреди | уреди извор]
Модерне зграде у Пекингу

Према процени, у граду је 2009. живело 7.817.968 становника.

Кретање броја становника
1990. 2000. 2009.
5.641.634[6] 6.892.000[6] 7.817.968[6]

На ширем подручју Пекинга је крајем 2007. године живело 17,43 милиона.[29] Око 12 милиона људи живи у самом граду, а остатак у селима која се налазе у околини. Стално пребивалиште је имало 12,03 милиона становника, а 5,4 милиона је имало дозволу за боравак на 6 месеци и дуже у току године.

Локалне власти предвиђају пораст броја становника на 19,5 милиона у 2015. години и 21,4 милиона до 2020. године.[30]

Становништво Пекинга по националности, попис из 2000.
Националност Број становника Процентуално
Хан Кинези 12.983.696 95,69%
Манџурци 250.286 1,84%
Хуи 235.837 1,74%
Монголи 37.464 0,28%
Корејци 20.369 0,15%
Туђија 8372 0,062%
Џуанг 7322 0,054%
Мијао 5291 0,039%
Ујгури 3129 0,023%
Тибетанци 2920 0,022%

У попис нису урачунати активни чланови Народноослободилачке војске.[31]

Архитектура

[уреди | уреди извор]

Три архитектонска стила су преовладавајућа у урбаном Пекингу. Први је традиционална архитектура царске Кине, коју најбоље оличавају масивна капија Тјенанмен („Капија небеског мира“), која је постала симбол Народне Републике Кине, Забрањени град и Храм неба. Други стил се понекад назива кинеско-совјетски стил, а коришћен је на објектима грађеним између 1950-их и 1970-их. Објекти грађени овим стилом су једноставног изгледа и подсећају на кутије. Последњи стил је модерна архитектура — најпознатији пример је пословна област Пекинга.

  • Пекиншки Таимијао
    Пекиншки Таимијао
  • Изглед зграда подигнутих током 1970-их.
    Изглед зграда подигнутих током 1970-их.
  • Врло модеран контраст
    Врло модеран контраст
  • Детаљ традиционалне архитектуре
    Детаљ традиционалне архитектуре
  • Комбиновани стил - '70 и '90
    Комбиновани стил - '70 и '90
  • Успешна комбинација старог и новог
    Успешна комбинација старог и новог
  • Тјенанмен
    Тјенанмен
  • Вангфуђинг, главна трговачка улица
    Вангфуђинг, главна трговачка улица

Култура

[уреди | уреди извор]
Пекиншка изведба класичне опере „Збогом, моја конкубино“.

Људи који су родом из урбаног дела Пекинга говоре пекиншким дијалектом, који припада мандаринској подгрупи говорног кинеског језика. Пекиншки дијалект је основа за стандардни мандарински језик, који се користи у Народној Републици Кини, на Тајвану и у Сингапуру. Руралне области градске области Пекинга имају своје дијалекте, сродне онима који се говоре у покрајини Хебеј, која окружује градску област Пекинга.

Пекиншка опера се често наводи као највеће остварење кинеске културе[тражи се извор]. Представе у њој се изводе кроз комбинацију песме, дијалога и кодификовним низом радњи, као што су гестови, покрети, борбе или акробације. Већина представа се изводи на архаичном дијалекту поприлично другачијим од модерног стандардног мандаринског језика и пекиншког дијалекта. Због овога су дијалози понекад тешко разумљиви, па модерна позоришта често имају електронске титлове на кинеском и енглеском језику.

Хутонг у Пекингу и део Великог кинеског канала.

Сихјуен (四合院) је традиционални архитектонски стил Пекинга. Састоји се од имања у облику правоугаоника, а собе окружују централно двориште. Овакво двориште често садржи нарове или друге врсте дрвећа, као и баште са засађеним цвећем или акваријуме. Хутунзи су улице које повезују унутрашњости старог дела Пекинга. Они су често уски и иду правцем исток-запад, тако да су дворишта окренута према северу и југу због фенг шуија. Ширина таквих улица варира — неке су врло уске, довољне тек да неколико пешака прође одједном.

Некада свуда присутни у Пекингу, сихјуени и хутонзи сада брзо нестају, пошто су читаве градске четврти порушене и замењене високим зградама. Њихови становници добијају станове у новим зградама чија је површина барем једнака њиховим бившим кућама. Међутим, многи се жале да се традиционални осећај заједнице и уличног живота из хутонга не може заменити. Кинеска влада је сачувала и реновирала неке изузетно значајне историјске или лепе хутонге, посебно пред Олимпијске игре. Један такав пример је Нанч'ц.

Мандаринска кухиња је локални стил кувања у Пекингу, а пекиншка патка је њено најпознатије јело. Манхан Ћијенсји („Манџу-хан кинески комплетан банкет“) је традиционална гозба која је првобитно била намењена само етничким манџурским царевима из династије Ћинг. И сада су они врло престижни и скупи. Ресторани за пијање чаја су такође честа слика у Пекингу. Фулинг Ђијабинг је традиционална пекиншка брза храна која подсећа на палачинке са филом начињеним од фу линг - печурке сличне тартуфу, који је чест састојак традиционалне кинеске медицине.

Клозон (или ђингтаилан) техника за обраду метала и традиција је специјалност пекиншке културе, и једна од најпоштованијих традиционалних заната у Кини. Пекиншке лакиране посуде су чувене по својим шарама и сликама урезаним на својим површинама.

Образовање

[уреди | уреди извор]
Ћингхуа Универзитет

Пекинг је седиште великог броја колеџа и универзитета, укључујући неколико који имају међународни углед. Нарочито су за Кину важне две престижне институције, Пекиншки Универзитет и Ћингхуа Универзитет. С обзиром на политички и културни статус Пекинга, у односу на друге градове у Кини, у овом је пропорционално већа концентрисаност образовних институција и има их најмање 59. Практикује се и размена студената, па многи од њих из Јапана, Кореје, Северне Америке, Европе, југоисточне Азије, као и из других крајева света долазе у Пекинг да студирају сваке године.

Следе институције које се налазе на листи кинеског Министарства просвете.

Медији

[уреди | уреди извор]
Новинска агенција Сјинхуа

Телевизија и радио

[уреди | уреди извор]

Пекиншка телевизија (BTV) проширила је број својих канала са један на десет. За разлику од ње, Кинеска централна телевизија (CCTV), данас нема ексклузивних телевизијских канала на енглеском језику у оквиру градске зоне Пекинга.

Три радио-станице емитују свој програм на енглеском: „Hit FM“ на FM 88,7, „Easy FM“ који емитује Међународни радио Кине (CRI) на FM 91,5, као и „Radio 774“, новијег датума на AM 774.

Друге Пекиншке радио станице су:

Пекиншке радио-станице
Фреквенција/интернет Опис
Сјинвен - интернет Вести
Гудијен - интернет Класична музика
Ђингђи - интернет Градски менаџмент
Тунгсу - интернет Популарна музика
Ђијаотунг - интернет Саобраћај
Ђијаосјуе - интернет Школски радио
Венји - интернет Емисија о кинеској књижевности
Вуесјуејингш‘ - интернет Емисије о кинеској филмографији
Тији - интернет Спортске емисије
Сјићицунгји - интернет Драмске емисије
Јинјуе - интернет/97.4 FM Музика
Јаџоулијусјинг - интернет Емисије из Азије
Шенгхуо - интернет Емисије о градском животу Пекинга
Ћингјинјуе - интернет „Сентиш“ музика
Ваији - интернет Стране емисије
Ћингменг - интернет Blue Network Broadcast

Штампа

[уреди | уреди извор]

Веома познате „Пекиншке вечерње новости“ („Пекиншки Ванбао“) се продају свако послеподне и баве се свим дешавањима у Пекингу. Друге новине су „Пекиншке новости“ („Сјин Ђинг Бао“), „Пекиншка звезда дана“, „Пекиншке јутарње новости“, „Пекиншка омладина данас“ („Пекиншки Ћингнијен Бао“), као и недељни часописи на енглеском језику „Пекиншки викенд“ и „Пекинг данас“ (што би била енглеска едиција „Омладине данас“). Дневне новине „People's Daily“ и „China Daily“ на енглеском се такође издају у Пекингу.

Публикације које су примарно намењене страним посетиоцима и становништву које није кинеско укључују месечнике на енглеском језику: „Град недељно“, „Пекинг овог месеца“, „Beijing Talk“ (приче о/у Пекингу), „То је Пекинг“ и „MetroZine“.

Часопис „Rolling Stone“ се базира на кинеској верзији уређивања у Пекингу.

Међународна штампа, укључујући новине и магазине на енглеском и јапанском, доступна је у главним интернационалним хотелима и радњама („Friendship stores“).

Спорт

[уреди | уреди извор]
Национални стадион приликом церемоније отварања олимпијских игара

Национални стадион или „Птичје гнездо" има 80.000 седишта и 11.000 које припадају „царској оси"

Пекинг је град-домаћин Летњих олимпијских игара 2008. и Летњих параолимпијских игара 2008. Пекинг је у прошлости био домаћин Азијских игара 1990., коорганизатор Азијског купа нација 2004. и домаћин Азијског првенства у кошарци 1989.

Професионални клубови из Пекинга су:

Партнерски градови

[уреди | уреди извор]

Пекинг одржава побратимске везе са следећим градовима или покрајинама:[32]

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Иако се све чешће чује облик настао према транскрипцији са кинеског — Бејђинг,[1] једини исправни назив овог града јесте устаљени — Пекинг.[2][3][4][5]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Српски на српском”. Радио-телевизија Србије. 29. 3. 2016. Приступљено 2024-04-05. 
  2. ^ Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. 2010. стр. 173, 407. 
  3. ^ Prćić, Tvrtko (2019). Englesko-srpski rečnik geografskih imena (PDF). Novi Sad: Filozofski fakultet. стр. 38. 
  4. ^ Шипка, Милан (2010). Правописни речник српског језика (PDF). Београд: Прометеј. стр. 788. 
  5. ^ NIN (24. 9. 2009). „Peking ili Bejđing”. NIN Online (на језику: српски). Приступљено 2024-04-05. 
  6. ^ а б в г „China: largest cities and towns and statistics of their population”. www.world-gazetteer.com. 17. 12. 2012. Архивирано из оригинала 27. 12. 2012. г. 
  7. ^ а б в „Beijing”. The Columbia Encyclopedia (6th изд.). 2007. Архивирано из оригинала 14. 7. 2008. г. Приступљено 17. 5. 2008. 
  8. ^ а б Кинески музеји: пекиншки човек Архивирано на сајту Wayback Machine (11. мај 2008) (језик: енглески)
  9. ^ Wei, Dong. „{The Peking Man World Heritage Site at Zhoukoudian}”. Unesco.org. Приступљено 8. 11. 2010. 
  10. ^ а б в г „Beijing's History”. China Internet Information Center. Приступљено 1. 5. 2008. 
  11. ^ „Е-Монгол”. E-mongol.com. Архивирано из оригинала 20. 10. 2019. г. Приступљено 8. 11. 2010. 
  12. ^ „Кинеске култура: џамија Нијуђије”. Chinaculture.org. 24. 9. 2003. Архивирано из оригинала 16. 1. 2011. г. Приступљено 8. 11. 2010. 
  13. ^ „Beijing - Historical Background”. Cities Guide. Economist.com. 2008. Приступљено 1. 5. 2008. 
  14. ^ Rosenburg, Matt T.. „Largest Cities Through History”. About.com. 
  15. ^ MacKerras & Yorke 1991, стр. 8.
  16. ^ „{China Travel Service-Destination beijing tour beijing guide beijing travel beijing hotel beijing Air Ticket beijing tailor made tour}”. Chinats.com. Приступљено 8. 11. 2010. 
  17. ^ „Georgraphy & Climate”. 2008 Beijing Olympic Games. Travel Places. Архивирано из оригинала 19. 2. 2007. г. Приступљено 7. 2. 2008. 
  18. ^ Macur, Juliet (24. 1. 2008), „Olympic Teams Vying to Defeat Beijing’s Smog”, The New York Times 
  19. ^ Shipley, Amy (18. 3. 2008), „IOC wants to clear the air in Beijing”, Washington Post 
  20. ^ „China says it made rain to wash off sand”. MSNBC. 5. 5. 2006. 
  21. ^ Weaver, Lisa Rose (4. 4. 2002). „More than a dust storm in a Chinese teacup”. CNN. Архивирано из оригинала 13. 1. 2007. г. Приступљено 7. 2. 2008. 
  22. ^ „Basic Information”. Beijing Municipal Bureau of Statistics. Архивирано из оригинала 13. 3. 2012. г. Приступљено 9. 2. 2008. 
  23. ^ „Geohive”. Geohive. 31. 12. 2008. Архивирано из оригинала 19. 11. 2010. г. Приступљено 8. 11. 2010. 
  24. ^ „Урбана конструкција”. Пекиншка општинска канцеларија за статистику. 2006. Архивирано из оригинала 19. 5. 2008. г. Приступљено 15. 3. 2008. 
  25. ^ „Статистички извештај из 2003. године о Националној Економији и Социјалном развоју града Пекинга”. Пекиншка, општинска канцеларија за статистику. 12. 2. 2004. Архивирано из оригинала 5. 3. 2008. г. Приступљено 15. 3. 2008. 
  26. ^ „Pirates weave tangled web on 'Spidey'”. The Hollywood Reporter. Ројтерс. 27. 4. 2007. Приступљено 15. 3. 2008. 
  27. ^ „Beijingers spend lives on road as traffic congestion worsens”. China Daily. Xinhua News Agency. 6. 10. 2003. 
  28. ^ „Minzu Hotel Beijing”. Sino Hotel Guide. Архивирано из оригинала 03. 04. 2008. г. Приступљено 6. 2. 2008. 
  29. ^ Агенција Xinhua, 4.12.2007 [1], Приступљено 23. 4. 2013.
  30. ^ „Beijing's population forecast to top 21.4 mln by 2020_English_Xinhua”. News.xinhuanet.com. 9. 12. 2007. Приступљено 24. 6. 2010. 
  31. ^ Department of Population, Social, Science and Technology Statistics of the National Bureau of Statistics of China and Department of Economic Development of the State Ethnic Affairs Commission of China. Tabulation on Nationalities of 2000 Population Census of China 2 vols. . Beijing: Nationalities Publishing House. 2003. ISBN 978-7-105-05425-1.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  32. ^ „Beijing Official Website International”. Beijing International. 22. 10. 2007. Архивирано из оригинала 16. 05. 2008. г. Приступљено 23. 10. 2007. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пекинг&oldid=27549844”