Пређи на садржај

Litijum (lek)

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Lithium (medication))
Litijum
2D hemijska struktura litijum karbonata
Litijum karbonat, primer litiumske soli
IUPAC ime
Litijum(1+)
Klinički podaci
Prodajno imeMnoga[1]
Drugs.comМонографија
MedlinePlusa681039
Podaci o licenci
Kategorija trudnoće
  • AU: D
Način primeneOralno, parenteralno
Pravni status
Pravni status
Farmakokinetički podaci
BioraspoloživostZavisi od formulacije
Vezivanje proteinaNema
MetabolizamBubrezi
Poluvreme eliminacije24 h, 36 h (odrasli)[2]
Izlučivanje>95% bubreg
Identifikatori
CAS broj17341-24-1
ATC kodN05AN01 (WHO) V04CX11, D11AX04
PubChemCID 28486
CID 11125
DrugBankDB01356
ChemSpider26502
UNII8H8Z5UER66
2BMD2GNA4V
KEGGD00801
D04749
ChEBICHEBI:49713
Hemijski podaci
FormulaLi+
Molarna masa6,94 g·mol−1
  • [Li+]
  • InChI=1S/Li/q+1
  • Key:HBBGRARXTFLTSG-UHFFFAOYSA-N

Pojedina jedinjenja litijuma, poznata i kao soli litijuma, koriste se kao psihijatrijski lekovi,[2] prvenstveno za bipolarni poremećaj i veliki depresivni poremećaj.[2] Litijum se uzima oralno (na usta).[2]

Uobičajeni neželjeni efekti uključuju pojačano mokrenje, drhtanje ruku i povećanu žeđ.[2] Ozbiljni neželjeni efekti uključuju hipotireozu, insipidni dijabetes i toksičnost litijumom.[2] Preporučuje se praćenje nivoa krvi da bi se smanjio rizik od potencijalne toksičnosti.[2] Ako nivoi postanu previsoki, mogu se javiti dijareja, povraćanje, loša koordinacija, pospanost i zujanje u ušima.[2] Litijum je teratogen u visokim dozama, posebno tokom prvog trimestra trudnoće. Upotreba litijuma tokom dojenja je kontroverzna; međutim, mnoge međunarodne zdravstvene vlasti savetuju da to ne koristi, a dugoročni ishodi perinatalnog izlaganja litijumu nisu proučavani.[3] Američka akademija za pedijatriju navodi litijum kao kontraindikovan za trudnoću i dojenje.[4] Uprava za hranu i lekove Sjedinjenih Država kategorizuje litijum kao pozitivan dokaz rizika za trudnoću i mogući opasan rizik za laktaciju.[4][5]

Litijumove soli su klasifikovane kao stabilizatori raspoloženja.[2] Mehanizam delovanja litijuma nije poznat.[2]

U devetnaestom veku, litijum je korišćen kod ljudi koji su imali giht, epilepsiju i rak.[6] Njegova upotreba u lečenju mentalnih poremećaja počela je sa Karlom Langom u Danskoj[7] i Vilijamom Aleksanderom Hamondom u Njujorku,[8] koji su koristili litijum za lečenje manije od 1870-ih pa nadalje, na osnovu sada diskreditovanih teorija koje uključuju njegov efekat na mokraćne kiseline. Korišćenje litijuma za mentalne poremećaje je ponovo uspostavio (na drugačijoj teorijskoj osnovi) 1948. Džon Kejd u Australiji.[6] Litijum karbonat je na Listi esencijalnih lekova Svetske zdravstvene organizacije[9] i dostupan je kao generički lek.[2] Godine 2020, to je bio 197. najčešće prepisivani lek u Sjedinjenim Državama, sa više od 2 miliona recepata.[10][11] Smatra se da se nedovoljno koristi kod starijih ljudi,[12] iako je razlog za to nejasan.

Medicinske upotrebe

[уреди | уреди извор]
Boca litijumovog leka koja sadrži kapsule od 300 mg litijum karbonata.

Godine 1970, litijum je odobrila Uprava za hranu i lekove Sjedinjenih Država (FDA) za lečenje bipolarnog poremećaja, koji ostaje njegova primarna upotreba u Sjedinjenim Državama.[2][13] Ponekad se koristi kada drugi tretmani nisu efikasni u nizu drugih stanja, uključujući kliničku depresiju,[14] šizofreniju, poremećaje kontrole impulsa i neke psihijatrijske poremećaje kod dece.[2] Pošto FDA nije odobrila litijum za lečenje drugih poremećaja, takva upotreba nije dozvoljena.[15][14]

Bipolarni poremećaj

[уреди | уреди извор]

Litijum se prvenstveno koristi kao lek za održavanje u lečenju bipolarnog poremećaja za stabilizaciju raspoloženja i sprečavanje maničnih epizoda, ali takođe može biti od pomoći u akutnom lečenju maničnih epizoda.[16] Iako preporučeni u smernicama za lečenje depresije kod bipolarnog poremećaja, dokazi da je litijum bolji od placeba za akutnu depresiju su niskog kvaliteta;[17][18] atipični antipsihotici se smatraju efikasnijim za lečenje akutnih depresivnih epizoda.[19] Tretman litijum karbonatom se ranije smatrao neprikladnim za decu; međutim, novije studije pokazuju njegovu efikasnost u lečenju ranog bipolarnog poremećaja kod dece od osam godina. Potrebna doza je nešto manja od toksičnog nivoa (predstavljajući nizak terapeutski indeks), što zahteva pažljivo praćenje nivoa litijum karbonata u krvi tokom lečenja.[20] Unutar terapijskog opsega postoji dozno responsni odnos.[21] Ograničena količina dokaza ukazuje na to da litijum karbonat može doprineti lečenju poremećaja upotrebe supstanci kod nekih ljudi sa bipolarnim poremećajem.[22][23][24] Iako se veruje da litijum sprečava samoubistvo kod ljudi sa bipolarnim poremećajem, sistematski pregled iz 2022. je otkrio da su „Dokazi iz randomizovanih ispitivanja neubedljivi i ne podržavaju ideju da litijum sprečava samoubistvo ili samoubilačko ponašanje.“[25]

Šizofreni poremećaji

[уреди | уреди извор]

Litijum se preporučuje za lečenje šizofrenih poremećaja samo nakon što su drugi antipsihotici bili neuspešni; on ima ograničenu efikasnost kada se koristi sam.[2] Rezultati različitih kliničkih studija o efikasnosti kombinovanja litijuma sa antipsihotičkom terapijom za lečenje šizofrenih poremećaja su varirali.[2]

Teži depresivni poremećaj

[уреди | уреди извор]

Ako simptomi težeg depresivnog poremećaja ne reaguju na standardni tretman (kao što su selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina [SSRI]), ponekad se dodaje drugi agens. Nedavni sistematski pregled pronašao je izvesne dokaze o kliničkoj korisnosti dodatnog litijuma, ali većina potpornih dokaza je datirana. U istom pregledu nisu pronađeni dokazi koji podržavaju upotrebu litijuma za monoterapiju.[26]

Monoterapija

[уреди | уреди извор]

Postoji nekoliko starih studija koje ukazuju na efikasnost litijuma za akutnu depresiju sa litijumom koji ima istu efikasnost kao i triciklični antidepresivi.[27] Nedavna studija je zaključila da litijum najbolje deluje na hroničnu i rekurentnu depresiju u poređenju sa savremenim antidepresivom (tj. citalopramom), ali ne i za pacijente koji nemaju istoriju depresije.[28]

Prevencija samoubistava

[уреди | уреди извор]

Smatra se da litijum sprečava samoubistvo i često se koristi u kliničkoj praksi u tom cilju. Međutim, meta-analize, suočene sa ograničenjima na osnovu dokaza, dale su različite rezultate i stoga ostaje nejasno da li je litijum efikasan ili ne u prevenciji samoubistava.[29][30][31][32][33][34]

Alchajmerova bolest

[уреди | уреди извор]

Alchajmerova bolest pogađa četrdeset pet miliona ljudi i peti je vodeći uzrok smrti u populaciji starijih od 65 godina.[35] Trenutno ne postoji potpuni lek za ovu bolest. Međutim, litijum se razmatra zbog njegove efikasnosti kao potencijalne terapeutske mere. Jedan od vodećih uzroka Alchajmerove bolesti je hiperfosforilacija tau proteina enzimom GSK-3, što dovodi do prekomerne proizvodnje amiloidnih peptida koji izazivaju ćelijsku smrt.[35] Za borbu protiv ove toksične agregacije amiloida, litijum pojačava proizvodnju neuroprotektora i neurotrofnih faktora, i inhibira GSK-3 enzim.[36] Litijum takođe stimuliše neurogenezu unutar hipokampusa, čineći ga debljim.[36] Još jedan uzrok Alchajmerove bolesti je disregulacija jona kalcijuma u mozgu.[37] Previše ili premalo kalcijuma u mozgu može dovesti do smrti ćelije.[37] Litijum je u stanju da povrati intracelularnu homeostazu kalcijuma kroz inhibiciju pogrešnog priliva kalcijuma uzvodno.[37] Takođe promoviše preusmeravanje priliva kalcijumovih jona u lumen endoplazmatskog retikuluma ćelija kako bi se smanjio oksidativni stres unutar mitohondrija.[37]

Godine 2009, Hampel i njegove kolege[38] su sproveli studiju koja je od pacijenata sa Alchajmerom tražila da uzimaju nisku dozu litijuma dnevno tokom tri meseca; to je dovelo do značajnog usporavanja kognitivnog opadanja, što je najviše koristilo pacijentima koji su u prodromalnoj fazi.[36] Nakon sekundarne analize, proučavani su mozgovi pacijenata sa Alchajmerovom bolešću i pokazalo se da imaju povećanje BDNF markera, što znači da su zapravo pokazali kognitivno poboljšanje.[36] Jedna druga populaciona studija ovog puta Kesinga et al,[39] pokazala je negativnu korelaciju između smrti od Alchajmerove bolesti i prisustva litijuma u vodi za piće.[36] Područja sa povećanim sadržajem litijuma u vodi za piće pokazala su manju zastupljenst demencije u populaciji.[36]

Praćenje

[уреди | уреди извор]

Oni koji koriste litijum treba redovno da se testiraju serumske nivoe i da prate funkciju štitne žlezde i bubrega u potrazi za abnormalnostima, jer on ometa regulaciju nivoa natrijuma i vode u telu i može izazvati dehidraciju. Dehidracija, koja je praćena toplotom, može dovesti do povećanja nivoa litijuma. Dehidracija je posledica inhibicije litijumom delovanja antidiuretičkog hormona, koji normalno omogućava bubrezima da reapsorbuju vodu iz urina. Ovo uzrokuje nemogućnost koncentrisanja urina, što dovodi do posledičnog gubitka telesne vode i žeđi.[40]

Koncentracije litijuma u punoj krvi, plazmi, serumu ili urinu mogu se meriti instrumentalnim tehnikama kao vodičem za terapiju, da bi se potvrdila dijagnoza kod potencijalnih žrtava trovanja ili kao pomoć u forenzičkoj istrazi u slučaju fatalnog predoziranja. Koncentracije litijuma u serumu su obično u opsegu od 0,5–1,3 mmol/L (0,5–1,3 mEq/L) kod dobro kontrolisanih osoba, ali se mogu povećati na 1,8–2,5 mmol/L kod onih koji akumuliraju lek tokom vremena i do 3–10 mmol/L u akutnom predoziranju.[41][42]

Litijumove soli imaju uski terapijski/toksični odnos, tako da ih ne treba propisivati osim ako nisu na raspolaganju sredstva za praćenje koncentracija u plazmi. Doze se prilagođavaju da bi se postigle koncentracije u plazmi od 0,4[а][б] do 1,2 mmol/L[46] na uzorcima uzetim 12 sati nakon prethodne doze.

S obzirom na stopu disfunkcije štitne žlezde, parametre štitne žlezde treba proveriti pre nego što se litijum uvede i nadgledati nakon 3–6 meseci, a zatim svakih 6–12 meseci.[47]

S obzirom na rizike od zatajenja bubrega, kreatinin u serumu i eGFR treba proveriti pre uvođenja litijuma i pratiti ih nakon 3-6 meseci u redovnim intervalima. Pacijenti koji imaju porast kreatinina u tri ili više navrata, čak i ako je njihov eGFR > 60 ml/min/ 1,73 m2 zahtevaju dalju procenu, uključujući analizu urina na hematuriju, proteinuriju, pregled njihove medicinske istorije sa pažnjom na kardiovaskularnu, urološku i farmakološku istoriju, kao i kontrola i upravljanje krvnim pritiskom. Otvorenu proteinuriju treba dalje kvantifikovati odnosom proteina u urinu i kreatinina.[48]

Prekid

[уреди | уреди извор]

Za pacijente koji su postigli dugotrajnu remisiju, preporučuje se postepeno i kontrolisano ukidanje litijuma.[49][27]

Simptomi prekida se mogu javiti kod pacijenata koji prestanu da uzimaju lek, uključujući razdražljivost, nemir i somatske simptome kao što su vrtoglavica ili nesvestica. Simptomi se javljaju tokom prve nedelje i uglavnom su blagi i samoograničavajući u roku od nekoliko nedelja.[50]

Klaster glavobolja, migrena i hipnička glavobolja

[уреди | уреди извор]

Studije koje testiraju profilaktičku upotrebu litijuma u klasterskim glavoboljama (u poređenju sa verapamilom), napadima migrene i hipničkoj glavobolji ukazuju na dobru efikasnost.[27]

Neželjeni efekti

[уреди | уреди извор]

Neželjeni efekti litijuma uključuju:[51][52][53][54][55][56][57]

Veoma česti (> 10% incidencije) neželjeni efekti
Uobičajeni (1–10%) neželjeni efekti
Nepoznata incidencija

Litijum karbonat može da izazove povećanje telesne težine za 1–2 kg.[62] Pored tremora, čini se da je tretman litijumom faktor rizika za razvoj simptoma sličnih parkinsonizmu, iako uzročni mehanizam ostaje nepoznat.[63]

Većina neželjenih efekata litijuma zavisi od doze. Za ograničavanje rizika od neželjenih efekata koristi se najniža efikasna doza.

Hipotireoza

[уреди | уреди извор]

Stopa hipotireoze je oko šest puta veća kod ljudi koji uzimaju litijum. Nizak nivo hormona štitne žlezde zauzvrat povećava verovatnoću razvoja depresije. Ljudi koji uzimaju litijum stoga treba rutinski da se procenjuju na hipotireozu i leče sintetičkim tiroksinom ako je potrebno.[62]

Pošto se litijum takmiči sa antidiuretičkim hormonom u bubrezima, on povećava izlaz vode u urinu, stanje koje se naziva nefrogeni dijabetes insipidus. Uklanjanje litijuma iz bubrega je obično uspešno sa određenim diuretičkim lekovima, uključujući amilorid i triamteren.[64] Litiju povećava apetit i žeđ („polidipsija“) i smanjuje aktivnost tiroidnih hormona (hipotireoza).[65][66] Ovo poslednje se može korigovati lečenjem tiroksinom i ne zahteva prilagođavanje doze litijuma. Takođe se veruje da litijum trajno utiče na bubrežnu funkciju, iako se čini da to nije uobičajeno.[67]

Lambert et al. (2016), upoređujući stopu hipotireoze kod pacijenata sa bipolarnim poremećajem koji su lečeni sa 9 različitih lekova, otkrili su da korisnici litijuma nemaju posebno visoku stopu hipotireoze – samo 1,39 puta veću stopu kod korisnika okskarbazepina. Litijum i kvetiapin se statistički ne razlikuju u pogledu stope hipotireoze. Međutim, korisnici litijuma se mnogo češće testiraju na hipotireozu nego oni koji koriste druge lekove; autori tvrde da može postojati element pristrasnosti nadzora u razumevanju efekata litijuma na štitnu žlezdu.[68][60]

Trudnoća i dojenje

[уреди | уреди извор]

Litijum je teratogen, koji uzrokuje urođene defekte kod malog broja novorođenih beba.[69] Izveštaji o slučajevima i nekoliko retrospektivnih studija su pokazali moguće povećanje stope urođene srčane mane poznate kao Ebštajnova anomalija, ako se uzima tokom trudnoće žene.[70] Kao posledica toga, fetalna ehokardiografija se rutinski izvodi kod trudnica koje uzimaju litijum da bi se isključila mogućnost srčanih anomalija. Smatra se da je lamotrigin moguća alternativa litijumu kod trudnica za lečenje akutne bipolarne depresije ili za lečenje bipolarnih pacijenata sa normalnim raspoloženjem.[71] Gabapentin[72] i klonazepam[73] su takođe indikovani kao lekovi protiv panike tokom reproduktivnog perioda i tokom trudnoće. Valproična kiselina i karbamazepin takođe imaju tendenciju da budu povezani sa teratogenošću.

Iako se smatra da je bezbedan za upotrebu tokom dojenja, brojne smernice ga navode kao kontraindikaciju[74] uključujući Britanski nacionalni formular.[75]

Oštećenje bubrega

[уреди | уреди извор]

Litijum je povezan sa nekoliko oblika oštećenja bubrega.[76][77] Procenjuje se da je smanjena sposobnost koncentracije urina prisutna kod najmanje polovine osoba na hroničnoj terapiji litijumom, stanje koje se naziva litijum-indukovani nefrogeni dijabetes insipidus.[77] Kontinuirana upotreba litijuma može dovesti do ozbiljnijeg oštećenja bubrega u otežanom obliku dijabetesa insipidusa.[78][79] U retkim slučajevima, neki oblici oštećenja bubrega izazvanih litijumom mogu biti progresivni i dovesti do završnog stadijuma otkazivanja bubrega sa prijavljenom incidencom od 0,2% do 0,7%.[80]

Neki izveštaji o oštećenju bubrega mogu se pogrešno pripisati litijumu, što povećava očiglednu stopu ovog štetnog efekta.[59] Nielsen et al. (2018), citirajući 6 velikih opservacionih studija od 2010. godine, tvrdi da su nalazi smanjene funkcije bubrega delimično preuveličani pristrasnošću nadzora. Štaviše, savremeni podaci ne pokazuju da litijum povećava rizik od završnog stadijuma bolesti bubrega.[60] Davis et al. (2018), koristeći literaturu iz šireg vremenskog perioda (1977–2018), takođe su utrvrdili da povezanost litijuma sa hroničnom bolešću bubrega nije dokazana sa različitim kontradiktornim rezultatima. Oni takođe nalaze kontradiktorne rezultate u vezi sa završnom stadijumom bolesti bubrega.[81]

Jedan nacionalna studija SAD-a iz 2015. sugeriše da se hronična bolest bubrega može izbeći održavanjem koncentracije litijuma u serumu na nivou od 0,6–0,8 mmol/L i praćenjem serumskog kreatinina svakih 3–6 meseci.[60]

Hiperparatiroidizam

[уреди | уреди извор]

Hiperparatiroidizam povezan sa litijumom je vodeći uzrok hiperkalcemije kod pacijenata koji se leče litijumom. Litijum može dovesti do pogoršanja postojećeg primarnog hiperparatiroidizma ili izazvati povećanu podešenu vrednost kalcijuma za supresiju paratiroidnog hormona, što dovodi do hiperplazije paratireoidne žlezde.

Interakcije

[уреди | уреди извор]

Poznato je da se koncentracije litijuma u plazmi povećavaju uz istovremenu upotrebu diuretika—posebno diuretika petlje (kao što je furosemid) i tiazida — i nesteroidnih antiinflamatornih lekova (NSAID) kao što je ibuprofen.[51] Koncentracije litijuma se takođe mogu povećati uz istovremenu upotrebu ACE inhibitora kao što su kaptopril, enalapril i lizinopril.[82]

Litijum se prvenstveno uklanja iz tela glomerularnom filtracijom, ali se deo zatim reapsorbuje zajedno sa natrijumom kroz proksimalne tubule. Njegovi nivoi su stoga osetljivi na ravnotežu vode i elektrolita.[83] Diuretici deluju tako što smanjuju nivo vode i natrijuma; ovo uzrokuje veću reapsorpciju litijuma u proksimalnim tubulima tako da je uklanjanje litijuma iz tela manje, što dovodi do povećanja nivoa litijuma u krvi.[83][84] ACE inhibitori su takođe pokazali u retrospektivnoj kontrolnoj studiji da povećavaju koncentracije litijuma. Ovo je verovatno zbog suženja aferentne arteriole glomerula, što dovodi do smanjene brzine glomerularne filtracije i klirensa. Drugi mogući mehanizam je da ACE inhibitori mogu dovesti do smanjenja natrijuma i vode. Ovo će povećati reapsorpciju litijuma i njegove koncentracije u telu.[83]

Postoje i lekovi koji mogu povećati raščišćavanje litijuma iz tela, što može dovesti do smanjenja nivoa litijuma u krvi. Ovi lekovi uključuju teofilin, kofein i acetazolamid. Pored toga, povećanje unosa natrijuma ishranom može takođe smanjiti nivoe litijuma podstičući bubrege da izlučuju više litijuma.[85]

Poznato je da je litijum potencijalni precipitant serotoninskog sindroma kod ljudi koji istovremeno uzimaju serotonergičke lekove kao što su antidepresivi, buspiron i određeni opioidi kao što su petidin (meperidin), tramadol, oksikodon, fentanil i drugi.[51][86] Zajedničko lečenje litijumom je takođe faktor rizika za maligni neuroleptički sindrom kod ljudi koji uzimaju antipsihotike i druge antidopaminergičke lekove.[87]

Visoke doze haloperidola, flufenazina ili flupentiksola mogu biti opasne kada se koriste sa litijumom; Prijavljena je ireverzibilna toksična encefalopatija.[88] Zaista, ovi i drugi antipsihotici su povezani sa povećanim rizikom od neurotoksičnosti litijuma, čak i sa niskim terapeutskim dozama litijuma.[89][90]

Klasični psihodelici kao što su psilocibin i LSD mogu izazvati napade ako se uzimaju tokom upotrebe litijuma, iako su potrebna dalja istraživanja.[91]

Predoziranja

[уреди | уреди извор]
Glavni članak: Toksičnost litijuma

Toksičnost litijuma, koja se takođe naziva predoziranje litijumom i trovanje litijumom, stanje je prevelike količine litijuma u krvi. Ovo stanje se takođe dešava kod osoba koje uzimaju litijum kod kojih na nivoe litijuma utiču interakcije lekova u telu.

Kod akutne toksičnosti, ljudi imaju prvenstveno gastrointestinalne simptome kao što su povraćanje i dijareja, što može dovesti do smanjenja zapremine. Tokom akutne toksičnosti, litijum se kasnije distribuira u centralni nervni sistem što rezultira blagim neurološkim simptomima, kao što je vrtoglavica.[47]

Kod hronične toksičnosti, ljudi imaju prvenstveno neurološke simptome koji uključuju nistagmus, tremor, hiperrefleksiju, ataksiju i promenu mentalnog statusa. Tokom hronične toksičnosti, gastrointestinalni simptomi koji se vide kod akutne toksičnosti su manje izraženi. Simptomi su često nejasni i nespecifični.[92]

Ako je toksičnost litijuma blaga ili umerena, doza litijuma se smanjuje ili potpuno zaustavlja. Ako je toksičnost ozbiljna, možda će biti potrebno ukloniti litijum iz tela.

Mehanizam delovanja

[уреди | уреди извор]

Specifičan biohemijski mehanizam delovanja litijuma u stabilizaciji raspoloženja je nepoznat.[2]

Nakon konzumiranja, litijum postaje široko distribuiran u centralnom nervnom sistemu i stupa u interakciju sa brojnim neurotransmiterima i receptorima, smanjujući oslobađanje norepinefrina i povećavajući sintezu serotonina.[93]

Za razliku od mnogih drugih psihoaktivnih lekova, Li+
 obično ne proizvodi očigledne psihotropne efekte (kao što je euforija) kod normalnih osoba pri primeni u terapijskim koncentracijama.[93] Litijum takođe može povećati oslobađanje serotonina od strane neurona u mozgu.[94] In vitro studije sprovedene na serotonergičkim neuronima iz raf jezgra pacova su pokazale da kada se ovi neuroni tretiraju litijumom, oslobađanje serotonina je pojačano tokom depolarizacije u poređenju sa odsustvom tretmana litijumom i istom depolarizacijom.[95]

Litijum direktno i indirektno inhibira GSK3β (kinazu glikogen sintaze 3β) što dovodi do aktivacije mTOR. Ovo dovodi do povećanja neuroprotektivnih mehanizama olakšavanjem Akt signalnog puta. GSK-3β je nizvodna meta monoaminskih sistema. Kao takav, direktno je uključen u spoznaju i regulaciju raspoloženja.[96][97] Tokom manije, GSK-3β se aktivira preko prekomerne aktivnosti dopamina.[97] GSK-3β fosforilacijom inhibira faktore transkripcije β-katenin i ciklični AMP (cAMP) vezujući protein (CREB). Ovo rezultira smanjenjem transkripcije važnih gena koji kodiraju neurotrofine.[98][99][100] Pored toga, nekoliko autora je predložilo da pAp-fosfataza može biti jedna od terapijskih meta litijuma.[101][102] Ovu hipotezu podržava nizak Ki litijuma za humanu pAp-fosfatazu kompatibilnu u opsegu terapijskih koncentracija litijuma u plazmi ljudi (0,8–1 mM). Ki humane pAp-fosfataze je deset puta niži od GSK3β (kinaze glikogen sintaze 3β). Inhibicija pAp-fosfataze litijumom dovodi do povećanja nivoa pAp (3′-5′ fosfoadenozin fosfata), za koji se pokazalo da inhibira PARP-1.[103]

Jedan drugi mehanizam predložen 2007. je da litijum može da stupi u interakciju sa signalnim putem azot-oksida (NO) u centralnom nervnom sistemu, koji igra ključnu ulogu u neuralnoj plastičnosti. NO sistem bi mogao biti uključen u antidepresivni efekat litijuma u Porsoltovom testu prisilnog plivanja kod miševa.[104][105] Takođe je objavljeno da blokada NMDA receptora pojačava efekte litijuma slične antidepresivima u testu prinudnog plivanja miševa,[106] što ukazuje na moguće učešće NMDA receptor/NO signalizacije u delovanju litijuma u ovom životinjskom modelu naučene bespomoćnosti.

Litijum poseduje neuroprotektivna svojstva tako što sprečava apoptozu i povećava dugovečnost ćelija.[107]

Iako je potraga za novim litijum-specifičnim receptorom u toku, visoka koncentracija litijumskih jedinjenja koja je potrebna da izazove značajan farmakološki efekat navodi glavne istraživače da veruju da je postojanje takvog receptora malo verovatno.[108]

Oksidativni metabolizam

[уреди | уреди извор]

Dokazi sugerišu da je mitohondrijalna disfunkcija prisutna kod pacijenata sa bipolarnim poremećajem.[107] Oksidativni stres i smanjeni nivoi antioksidanata (kao što je glutation) dovode do smrti ćelije. Litijum može da zaštiti od oksidativnog stresa regulacijom kompleksa I i II mitohondrijalnog lanca za transport elektrona.[107]

Dopaminska i G-proteinska sprega

[уреди | уреди извор]

Tokom manije, dolazi do povećanja neurotransmisije dopamina što uzrokuje sekundarnu homeostatsku regulaciju, što dovodi do smanjene neurotransmisije dopamina, i to može izazvati depresiju.[107] Pored toga, postsinaptička dejstva dopamina su posredovana preko G-proteinskih receptora. Jednom kada se dopamin spregne sa G-proteinskim receptorima, on stimuliše druge sekundarne sisteme glasnika koji modulišu neurotransmisiju. Studije su otkrile da su kod obdukcija (koje ne nužno odražavaju stanje živih ljudi), osobe sa bipolarnim poremećajem imale povećano sprezanje G-proteina u poređenju sa ljudima bez bipolarnog poremećaja.[107] Tretman litijumom menja funkciju određenih podjedinica G-proteina povezanih sa dopaminom, što može biti deo njegovog mehanizma delovanja.[107]

Glutamat i NMDA receptori

[уреди | уреди извор]

Primećeno je da su nivoi glutamata povišeni tokom manije. Smatra se da litijum obezbeđuje dugoročnu stabilizaciju raspoloženja i ima antimanična svojstva modulacijom nivoa glutamata.[107] Predlaže se da se litijum takmiči sa magnezijumom u vezivanju za NMDA glutamatni receptor, povećavajući dostupnost glutamata u postsinaptičkim neuronima, što dovodi do homeostatskog povećanja ponovnog uzimanja glutamata i to smanjuje glutamatergijski prenos.[107] Na NMDA receptor takođe utiču drugi neurotransmiteri kao što su serotonin i dopamin. Smatra se da su uočeni efekti isključivo ograničeni za litijum i nisu primećeni kod drugih monovalentnih jona kao što su rubidijum i cezijum.[107]

GABA receptori

[уреди | уреди извор]

GABA je inhibitorni neurotransmiter koji igra važnu ulogu u regulisanju neurotransmisije dopamina i glutamata.[107] Utvrđeno je da pacijenti sa bipolarnim poremećajem imaju niže GABA nivoe, što dovodi do ekscitotoksičnosti i može izazvati apoptozu (gubitak ćelija). Pokazalo se da litijum povećava nivo GABA u plazmi i cerebralnoj kičmenoj tečnosti.[109] Litijum se suprotstavlja ovim procesima razgradnje tako što smanjuje pro-apoptotičke proteine i stimuliše oslobađanje neuroprotektivnih proteina.[107] Litijumova regulacija ekscitatornih dopaminergičkih i glutamatergičnih sistema preko GABA može da igra ulogu u njegovim efektima stabilizacije raspoloženja.[110]

Ciklični AMP kao sekundarni glasnici

[уреди | уреди извор]

Smatra se da se terapeutski efekti litijuma delimično mogu pripisati njegovoj interakciji sa nekoliko mehanizama za transdukciju signala.[111] Pokazano je da je ciklični AMP sistem sekundarnog glasnika moduliran litijumom. Utvrđeno je da litijum povećava bazalne nivoe cikličnog AMP, ali narušava stimulaciju proizvodnje cikličnog AMP povezanog sa receptorima.[107] Pretpostavlja se da su dvostruki efekti litijuma posledica inhibicije G-proteina koji posreduju u proizvodnji cikličnog AMP.[107] Tokom dugog perioda tretmana litijumom, nivoi cikličnog AMP i adenilat ciklaze se dalje menjaju faktorima transkripcije gena.[107]

Hipoteza o iscrpljivanju inozitola

[уреди | уреди извор]

Utvrđeno je da tretman litijumom inhibira enzim inozitol monofosfatazu, koji je uključen u razgradnju inozitol monofosfata do inozitola potrebnog u sintezi PIP2. Ovo dovodi do nižih nivoa inozitol trifosfata, nastalog razgradnjom PIP2.[112] Predloženo je da se ovaj efekat dodatno pojačava inhibitorom ponovnog preuzimanja inozitol trifosfata. Poremećaji inozitola su povezani sa poremećajima pamćenja i depresijom. Sa znatnom izvesnošću je poznato da litijum utiče na signale sa receptora koji su povezani sa transdukcijom fosfoinozitidnog signala.[113] Mio-inozitol je takođe regulisan transportnim sistemom natrijum mI visokog afiniteta (SMIT). Pretpostavlja se da litijum inhibira mI ulazak u ćelije i ublažava funkciju SMIT-a.[107] Smanjenje ćelijskog nivoa mio-inozitola dovodi do inhibicije ciklusa fosfoinozitida.[107]

Neurotrofični faktori

[уреди | уреди извор]

Pokazalo se da su različiti neurotrofni faktori poput BDNF-a i neurotrofičnog faktora izvedenog iz mezencefalnih astrocita modulirani različitim stabilizatorima raspoloženja.[114]

Istorija

[уреди | уреди извор]

Litijum je prvi put korišćen u 19. veku kao lek za giht nakon što su naučnici otkrili da, barem u laboratoriji, litijum može da rastvori kristale mokraćne kiseline izolovane iz bubrega. Međutim, nivoi litijuma potrebni za rastvaranje urata u telu bili su toksični.[115] Zbog preovlađujućih teorija koje povezuju višak mokraćne kiseline sa nizom poremećaja, uključujući depresivne i manične poremećaje, Karl Lang u Danskoj[7] i Vilijam Aleksander Hamond iz Njujorka[8] koristili su litijum za lečenje manije od 1870-ih i nadalje.

Na prelazu iz 20. veka, kako je evoluirala teorija o poremećajima raspoloženja i kako je takozvani „moždani giht” nestao kao medicinski entitet, upotreba litijuma u psihijatriji je uglavnom napuštena; međutim, još uvek se proizvodio određeni broj preparata litijuma za kontrolu bubrežnih kamenaca i dijateze mokraćne kiseline.[15] Kako je akumulirano znanje pokazalo ulogu prekomernog unosa natrijuma u hipertenziji i srčanim oboljenjima, litijumove soli su propisivane pacijentima za upotrebu kao zamena za prehrambenu so (natrijum hlorid). Ova praksa i sama prodaja litijuma zabranjeni su u Sjedinjenim Državama u februaru 1949. godine, nakon objavljivanja izveštaja sa detaljima o neželjenim efektima i smrti.[116]

Takođe 1949. godine, australijski psihijatar Džon Kejd i australijski biohemičar Širli Endruz ponovo su otkrili korisnost litijumovih soli u lečenju manije dok su radili u Psihijatrijskoj bolnici Rojal Park u Viktoriji.[117] Ubrizgavali su glodarima ekstrakte urina uzetih od maničnih pacijenata u pokušaju da izoluju metaboličko jedinjenje koje bi moglo da izaziva mentalne simptome. Pošto je poznato da je mokraćna kiselina kod gihta psihoaktivna (njom se stimulišu adenozinski receptori na neuronima; kofein ih blokira), za kontrolu im je bio potreban rastvorljiv urat. Koristili su litijum urat, za koji je već poznato da je najrastvorljivije uratno jedinjenje, i primetili su da je uzrokovao da glodari postanu spokojni. Kejd i Endruz su pratili efekat samog litijumskog jona, a nakon što je Kejd sam uzeo litijum da bi potvrdio njegovu bezbednost kod ljudi, predložio je litijumove soli kao sredstva za smirenje. Ubrzo je sa njima uspeo da kontroliše maniju kod hronično hospitalizovanih pacijenata. Ovo je bila jedna od prvih uspešnih primena leka za tretman mentalnih bolesti, i otvorila je vrata za razvoj lekova za druge mentalne probleme u narednim decenijama.[118]

Ostatak sveta je bio spor sa usvajanjem ovog tretmana, uglavnom zbog smrtnih slučajeva koji su bili rezultat čak i relativno malog predoziranja, uključujući one prijavljene od upotrebe litijum hlorida kao zamene za kuhinjsku so. U velikoj meri kroz istraživanja i druge napore danskih istraživača Mogensa Šoa i Pola Bastrupa u Evropi,[115] i Semjuela Geršona i Barona Šopsina u SAD, ovaj otpor je polako prevaziđen. Po preporuci APA Radne grupe za litijum (Vilijam Bani, Irvin Koen (predsedavajući), Džonatan Kol, Ronald R. Fajv, Semjuel Geršon, Robert Prien i Džozef Tupin[119]), odobrena je primena litijuma kod manične bolesti od strane Uprave za hranu i lekove Sjedinjenih Država 1970. godine,[120] postavši 50. nacija koja je to učinila.[15] Godine 1974, ova aplikacija je proširena na upotrebu kao preventivni agens za manično-depresivnu bolest.

Fajv, koji je otvorio prvu kliniku za litijum u Severnoj Americi 1966. godine, pomogao je popularizaciji psihijatrijske upotrebe litijuma kroz svoje nacionalne TV nastupe i svoju bestselersku knjigu Promena raspoloženja. Pored toga, Fajv i Dejvid L. Daner razvili su koncept bipolarnog poremećaja „brzog ciklusa“ zasnovanog na nereagovanju na litijum.

Litijum je sada postao deo zapadne popularne kulture. Likovi u Pi, Predosećanje, Stardast memorije, Američki psiho, Baštenska država, i Neudata žena, svi uzimaju litijum. To je glavni sastojak smirujućeg leka u distopiji Ire Levina Ovaj savršeni dan. Satelitski radio Sirijus XM u Severnoj Americi ima alternativnu rok stanicu iz 1990-ih pod nazivom Litijum, a nekoliko pesama govori o upotrebi litijuma kao stabilizatora raspoloženja. To uključuje: „Equilibrium met Lithium” južnoafričkog umetnika Kusa Kombuisa, „Litijum” od Evanescence, „Litijum” od Nirvane, „Litijum i ljubavnik” grupe Sirenija, „Litijumski zalazak sunca”, sa albuma Merkur pada od Stinga,[121] i „Litijum” od grupe Thin White Rope.

7 Up

[уреди | уреди извор]

Kao i kod kokaina u Koka-koli, litijum je bio naširoko plasiran kao jedan od brojnih patentiranih medicinskih proizvoda popularnih u kasnom 19. i ranom 20. veku, i bio je medicinski sastojak napitka za osveženje. Čarls Lejper Grig, koji je pokrenuo svoju kompaniju The Howdy Corporation sa sedištem u Sent Luisu, izumeo je formulu za bezalkoholno piće od limuna i limete 1920. Proizvod, prvobitno nazvan „Bib-Lejbel litirana soda od limuna i limete”, lansiran je dve nedelje pre kraha berze na Volstritu 1929. godine.[122] Sadržao je litijum citrat stabilizator raspoloženja i bio je jedan od brojnih patentiranih medicinskih proizvoda popularnih u kasnom 19. i ranom 20. veku.[123] Njegovo ime je ubrzo promenjeno u 7 Up. Svi američki proizvođači pića bili su primorani da uklone litijum iz pića 1948. Uprkos zabrani, 1950. Pajnsvil Telegraf je i dalje objavljivao reklamu za piće od limuna sa litijumom.[124]

Soli i nazivi proizvoda

[уреди | уреди извор]

Litijum karbonat (Li
2CO
3) je najčešće korišćeni oblik litijuma, iako se takođe koriste litijum citrat (Li
3C
6H
5O
7) i druge soli, uključujući litijum sulfat, litijum hlorid i litijum orotat.[125][126] Nanočestice i mikroemulzije su takođe izmišljene kao mehanizmi za isporuku lekova. Prema podacima iz 2020. godine, nedostaju dokazi da bi alternativne formulacije ili soli litijuma smanjile potrebu za praćenjem nivoa litijuma u serumu ili smanjile sistemsku toksičnost.[125]

Prema podacima iz 2017, litijum je plasiran pod mnogim brendovima širom sveta, uključujući: Cade, Calith, Camcolit, Carbolim, Carbolit, Carbolith, Carbolithium, Carbolitium, Carbonato de Litio, Carboron, Ceglution, Contemnol, Efadermin (Lithium and Zinc Sulfate), Efalith (Lithium and Zinc Sulfate), Elcab, Eskalit, Eskalith, Frimania, Hypnorex, Kalitium, Karlit, Lalithium, Li-Liquid, Licarb, Licarbium, Lidin, Ligilin, Lilipin, Lilitin, Limas, Limed, Liskonum, Litarex, Lithane, Litheum, Lithicarb, Lithii carbonas, Lithii citras, Lithioderm, Lithiofor, Lithionit, Lithium, Lithium aceticum, Lithium asparagicum, Lithium Carbonate, Lithium Carbonicum, Lithium Citrate, Lithium DL-asparaginat-1-Wasser, Lithium gluconicum, Lithium-D-gluconat, Lithiumcarbonaat, Lithiumcarbonat, Lithiumcitrat, Lithiun, Lithobid, Lithocent, Lithotabs, Lithuril, Litiam, Liticarb, Litijum, Litio, Litiomal, Lito, Litocarb, Litocip, Maniprex, Milithin, Neurolepsin, Plenur, Priadel, Prianil, Prolix, Psicolit, Quilonium, Quilonorm, Quilonum, Téralithe, i Theralite.[1]

Osobine

[уреди | уреди извор]

Litijum (lek) je hemijsko jedinjenje koje ima molekulsku masu od 6,941 Da.

Osobina Vrednost
Broj akceptora vodonika 0
Broj donora vodonika 0
Broj rotacionih veza 0
Particioni koeficijent[127] (ALogP) 0,0
Rastvorljivost[128] (logS, log(mol/L)) 1,4
Polarna površina[129] (PSA, Å2) 41,6

Istraživanja

[уреди | уреди извор]

Preliminarna evidencija za Alzheimerovu bolest pokazala je da itijum može usporiti napredovanje.[130][131] Proučavana je njegova potencijalna upotreba u lečenju amiotrofične lateralne skleroze (ALS), ali studija je pokazala da litijum nema uticaja na ishod ALS-a.[132]

Napomene

[уреди | уреди извор]
  1. ^ UK Elektronski medicinski zbornik preporučuje nivo litijuma u plazmi od 0,4–0,8 mmol/L kod odraslih za profilaksu rekurentne afektivne bipolarne manično-depresivne bolesti[43]
  2. ^ Jedna studija[44] je izvela zaključak je da je „niska“ doza od 0,4–0,6 mmol/L tretmana litijuma za pacijente sa bipolarnim poremećajem 1 imala manje neželjenih efekata, ali veću stopa relapsa od „standardne” doze od 0,8-1,0 mmol/L. Međutim, ponovna analiza istih eksperimentalnih podataka[45] zaključila je da je veća stopa relapsa za „nisku” dozu bila posledica naglih promena nivoa litijuma u serumu.

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Lithium brands”. Drugs.com. Архивирано из оригинала 5. 4. 2017. г. Приступљено 4. 4. 2017. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н „Lithium Salts”. The American Society of Health-System Pharmacists. Архивирано из оригинала 8. 12. 2015. г. Приступљено 1. 12. 2015. 
  3. ^ Poels EM, Bijma HH, Galbally M, Bergink V (децембар 2018). „Lithium during pregnancy and after delivery: a review”. International Journal of Bipolar Disorders. 6 (1): 26. PMC 6274637 Слободан приступ. PMID 30506447. doi:10.1186/s40345-018-0135-7 Слободан приступ. 
  4. ^ а б Armstrong C (15. 9. 2008). „ACOG Guidelines on Psychiatric Medication Use During Pregnancy and Lactation”. American Family Physician. 78 (6): 772. ISSN 0002-838X. Архивирано из оригинала 27. 1. 2022. г. Приступљено 27. 1. 2022. 
  5. ^ „Lithium Carbonate Medication Guide” (PDF). U.S. FDA. Архивирано (PDF) из оригинала 27. 1. 2022. г. Приступљено 27. 1. 2022. 
  6. ^ а б Sneader W (2005). Drug discovery : a history (Rev. and updated изд.). Chichester: Wiley. стр. 63. ISBN 978-0-471-89979-2. Архивирано из оригинала 8. 9. 2017. г. 
  7. ^ а б Lenox RH, Watson DG (фебруар 1994). „Lithium and the brain: a psychopharmacological strategy to a molecular basis for manic depressive illness”. Clinical Chemistry. 40 (2): 309—314. PMID 8313612. doi:10.1093/clinchem/40.2.309 Слободан приступ. 
  8. ^ а б Mitchell PB, Hadzi-Pavlovic D (2000). „Lithium treatment for bipolar disorder” (PDF). Bulletin of the World Health Organization. 78 (4): 515—517. PMC 2560742 Слободан приступ. PMID 10885179. Архивирано из оригинала (PDF) 1. 4. 2012. г. 
  9. ^ World Health Organization (2023). The selection and use of essential medicines 2023: web annex A: World Health Organization model list of essential medicines: 23rd list (2023). Geneva: World Health Organization. hdl:10665/371090 Слободан приступ. WHO/MHP/HPS/EML/2023.02. 
  10. ^ „The Top 300 of 2020”. ClinCalc. Архивирано из оригинала 26. 3. 2023. г. Приступљено 7. 10. 2022. 
  11. ^ „Lithium – Drug Usage Statistics”. ClinCalc. Архивирано из оригинала 10. 6. 2023. г. Приступљено 7. 10. 2022. 
  12. ^ Almeida OP, Etherton-Beer C, Kelty E, Sanfilippo F, Preen DB, Page A (27. 3. 2023). „Lithium dispensed for adults aged ≥ 50 years between 2012 and 2021: Analyses of a 10% sample of the Australian Pharmaceutical Benefits Scheme”. The American Journal of Geriatric Psychiatry (на језику: енглески). 31 (9): 716—725. ISSN 1064-7481. PMID 37080815. S2CID 257824414. doi:10.1016/j.jagp.2023.03.012. Архивирано из оригинала 31. 3. 2023. г. Приступљено 31. 3. 2023. 
  13. ^ Fieve RR (1984). „Lithium: its clinical uses and biological mechanisms of action”. Ур.: Habig RL. The Brain, Biochemistry, and Behavior: Proceedings of the Sixth Arnold O. Beckman Conference in Clinical Chemistry (на језику: енглески). American Association for Clinical Chemistry. стр. 170. ISBN 978-0-915274-22-2. Архивирано из оригинала 26. 2. 2024. г. Приступљено 27. 5. 2022. 
  14. ^ а б Bauer M, Adli M, Ricken R, Severus E, Pilhatsch M (април 2014). „Role of lithium augmentation in the management of major depressive disorder”. CNS Drugs. 28 (4): 331—342. PMID 24590663. S2CID 256840. doi:10.1007/s40263-014-0152-8. 
  15. ^ а б в Shorter E (јун 2009). „The history of lithium therapy”. Bipolar Disorders. 11 (Suppl 2): 4—9. PMC 3712976 Слободан приступ. PMID 19538681. doi:10.1111/j.1399-5618.2009.00706.x. 
  16. ^ McKnight RF, de La Motte de Broöns de Vauvert SJ, Chesney E, Amit BH, Geddes J, Cipriani A (јун 2019). „Lithium for acute mania”. The Cochrane Database of Systematic Reviews. 2019 (6): CD004048. PMC 6544558 Слободан приступ. PMID 31152444. doi:10.1002/14651858.CD004048.pub4. 
  17. ^ Rakofsky JJ, Lucido MJ, Dunlop BW (јул 2022). „Lithium in the treatment of acute bipolar depression: A systematic review and meta-analysis”. Journal of Affective Disorders. 308: 268—280. PMID 35429528. S2CID 248161621. doi:10.1016/j.jad.2022.04.058. 
  18. ^ Riedinger MA, van der Wee NJ, Giltay EJ, de Leeuw M (2023). „Lithium in bipolar depression: A review of the evidence”. Human Psychopharmacology. 38 (5): e2881. PMID 37789577. doi:10.1002/hup.2881 Слободан приступ. hdl:10067/2003410151162165141 Слободан приступ. 
  19. ^ Cai L, Chen G, Yang H, Bai Y (2023). „Efficacy and safety profiles of mood stabilizers and antipsychotics for bipolar depression: a systematic review”. International Clinical Psychopharmacology. 38 (4): 249—260. PMID 36947416. S2CID 257665886. doi:10.1097/YIC.0000000000000449. 
  20. ^ Semple, David "Oxford Hand Book of Psychiatry" Oxford Press. 2005.
  21. ^ Hsu CW, Tsai SY, Tseng PT, Liang CS, Vieta E, Carvalho AF, Stubbs B, Kao HY, Tu YK, Lin PY (мај 2022). „Differences in the prophylactic effect of serum lithium levels on depression and mania in bipolar disorder: A dose-response meta-analysis”. European Neuropsychopharmacology. 58: 20—29. PMID 35158229. S2CID 246754349. doi:10.1016/j.euroneuro.2022.01.112. 
  22. ^ Rosenberg JM, Salzman C (новембар 2007). „Update: new uses for lithium and anticonvulsants”. CNS Spectrums. 12 (11): 831—841. PMID 17984856. S2CID 26227696. doi:10.1017/S1092852900015571. 
  23. ^ Frye MA, Salloum IM (децембар 2006). „Bipolar disorder and comorbid alcoholism: prevalence rate and treatment considerations”. Bipolar Disorders. 8 (6): 677—685. PMID 17156154. doi:10.1111/j.1399-5618.2006.00370.x. 
  24. ^ Vornik LA, Brown ES (2006). „Management of comorbid bipolar disorder and substance abuse”. The Journal of Clinical Psychiatry. 67 (Suppl 7): 24—30. PMID 16961421. 
  25. ^ Nabi Z, Stansfeld J, Plöderl M, Wood L, Moncrieff J (септембар 2022). „Effects of lithium on suicide and suicidal behaviour: a systematic review and meta-analysis of randomised trials”. Epidemiology and Psychiatric Sciences. 31: e65. PMC 9533115 Слободан приступ. PMID 36111461. doi:10.1017/S204579602200049X Слободан приступ. 
  26. ^ Undurraga J, Sim K, Tondo L, Gorodischer A, Azua E, Tay KH, Tan D, Baldessarini RJ (фебруар 2019). „Lithium treatment for unipolar major depressive disorder: Systematic review”. Journal of Psychopharmacology. 33 (2): 167—176. PMID 30698058. S2CID 59411183. doi:10.1177/0269881118822161. Архивирано из оригинала 20. 2. 2024. г. Приступљено 20. 2. 2024. 
  27. ^ а б в Bauer M, Grof P, Muller-Oerlinghausen B (2006). Lithium in Neuropsychiatry: The Comprehensive Guide. Taylor & Francis. ISBN 978-1-84184-515-9. Архивирано из оригинала 26. 2. 2024. г. Приступљено 17. 7. 2021. 
  28. ^ Bauer M, Gitlin M (2016). „Treatment of Depression with Lithium”. The Essential Guide to Lithium Treatment. Cham: Springer International Publishing. стр. 71—80. ISBN 978-3-319-31212-5. doi:10.1007/978-3-319-31214-9_7. 
  29. ^ Nabi Z, Stansfeld J, Plöderl M, Wood L, Moncrieff J (септембар 2022). „Effects of lithium on suicide and suicidal behaviour: a systematic review and meta-analysis of randomised trials”. Epidemiology and Psychiatric Sciences. 31: e65. PMC 9533115 Слободан приступ. PMID 36111461. doi:10.1017/S204579602200049X. 
  30. ^ Del Matto L, Muscas M, Murru A, Verdolini N, Anmella G, Fico G, Corponi F, Carvalho AF, Samalin L, Carpiniello B, Fagiolini A, Vieta E, Pacchiarotti I (септембар 2020). „Lithium and suicide prevention in mood disorders and in the general population: A systematic review”. Neuroscience and Biobehavioral Reviews. 116: 142—153. PMID 32561344. S2CID 219942979. doi:10.1016/j.neubiorev.2020.06.017. 
  31. ^ Börjesson J, Gøtzsche PC (септембар 2019). „Effect of lithium on suicide and mortality in mood disorders: a systematic review”. The International Journal of Risk & Safety in Medicine. 30 (3): 155—166. PMID 31381531. S2CID 199451710. doi:10.3233/JRS-190058. 
  32. ^ Riblet NV, Shiner B, Young-Xu Y, Watts BV (новембар 2022). „Lithium in the prevention of suicide in adults: systematic review and meta-analysis of clinical trials”. BJPsych Open. 8 (6): e199. PMC 9707499 Слободан приступ. PMID 36384820. doi:10.1192/bjo.2022.605. 
  33. ^ Cipriani A, Hawton K, Stockton S, Geddes JR (јун 2013). „Lithium in the prevention of suicide in mood disorders: updated systematic review and meta-analysis”. BMJ. 346: f3646. PMID 23814104. doi:10.1136/bmj.f3646 Слободан приступ. 
  34. ^ Baldessarini RJ, Tondo L, Davis P, Pompili M, Goodwin FK, Hennen J (октобар 2006). „Decreased risk of suicides and attempts during long-term lithium treatment: a meta-analytic review”. Bipolar Disorders. 8 (5p2): 625—639. PMID 17042835. doi:10.1111/j.1399-5618.2006.00344.x Слободан приступ. 
  35. ^ а б Scheltens P, De Strooper B, Kivipelto M, Holstege H, Chételat G, Teunissen CE, Cummings J, van der Flier WM (април 2021). „Alzheimer's disease”. Lancet. 397 (10284): 1577—1590. PMC 8354300 Слободан приступ. PMID 33667416. doi:10.1016/S0140-6736(20)32205-4. 
  36. ^ а б в г д ђ Haussmann R, Noppes F, Brandt MD, Bauer M, Donix M (август 2021). „Lithium: A therapeutic option in Alzheimer's disease and its prodromal stages?”. Neuroscience Letters. 760: 136044. PMID 34119602. S2CID 235385875. doi:10.1016/j.neulet.2021.136044. 
  37. ^ а б в г Wei HF, Anchipolovsky S, Vera R, Liang G, Chuang DM (март 2022). „Potential mechanisms underlying lithium treatment for Alzheimer's disease and COVID-19”. European Review for Medical and Pharmacological Sciences. 26 (6): 2201—2214. PMC 9173589 Слободан приступ. PMID 35363371. doi:10.26355/eurrev_202203_28369. 
  38. ^ Hampel H, Ewers M, Bürger K, Annas P, Mörtberg A, Bogstedt A, Frölich L, Schröder J, Schönknecht P, Riepe MW, Kraft I, Gasser T, Leyhe T, Möller HJ, Kurz A, Basun H (јун 2009). „Lithium trial in Alzheimer's disease: a randomized, single-blind, placebo-controlled, multicenter 10-week study”. The Journal of Clinical Psychiatry. 70 (6): 922—931. PMID 19573486. doi:10.4088/JCP.08m04606. 
  39. ^ Kessing LV, Gerds TA, Knudsen NN, Jørgensen LF, Kristiansen SM, Voutchkova D, Ernstsen V, Schullehner J, Hansen B, Andersen PK, Ersbøll AK (октобар 2017). „Association of Lithium in Drinking Water With the Incidence of Dementia”. JAMA Psychiatry. 74 (10): 1005—1010. PMC 5710473 Слободан приступ. PMID 28832877. doi:10.1001/jamapsychiatry.2017.2362. 
  40. ^ Healy D. 2005. Psychiatric Drugs Explained. 4th ed. Churchhill Livingstone: London.
  41. ^ Amdisen A (1978). „Clinical and serum level monitoring in lithium therapy and lithium intoxication”. Journal of Analytical Toxicology. 2 (5): 193—202. doi:10.1093/jat/2.5.193. 
  42. ^ Baselt R (2008). Disposition of Toxic Drugs and Chemicals in Man (8th изд.). Foster City, CA: Biomedical Publications. стр. 851–854. ISBN 978-0-9626523-7-0. 
  43. ^ Camcolit 250 mg Lithium Carbonate Архивирано 4 март 2016 на сајту Wayback Machine Revision 2 December 2010, Retrieved 5 May 2011
  44. ^ Solomon DA, Ristow WR, Keller MB, Kane JM, Gelenberg AJ, Rosenbaum JF, Warshaw MG (октобар 1996). „Serum lithium levels and psychosocial function in patients with bipolar I disorder”. The American Journal of Psychiatry. 153 (10): 1301—1307. PMID 8831438. doi:10.1176/ajp.153.10.1301. 
  45. ^ Perlis RH, Sachs GS, Lafer B, Otto MW, Faraone SV, Kane JM, Rosenbaum JF (јул 2002). „Effect of abrupt change from standard to low serum levels of lithium: a reanalysis of double-blind lithium maintenance data”. The American Journal of Psychiatry. 159 (7): 1155—1159. PMID 12091193. doi:10.1176/appi.ajp.159.7.1155. 
  46. ^ Grandjean EM, Aubry JM (2009). „Lithium: updated human knowledge using an evidence-based approach. Part II: Clinical pharmacology and therapeutic monitoring”. CNS Drugs. Springer Science and Business Media LLC. 23 (4): 331—349. PMID 19374461. S2CID 38042857. doi:10.2165/00023210-200923040-00005. 
  47. ^ а б в г Gitlin M (децембар 2016). „Lithium side effects and toxicity: prevalence and management strategies”. International Journal of Bipolar Disorders. 4 (1): 27. PMC 5164879 Слободан приступ. PMID 27900734. doi:10.1186/s40345-016-0068-y Слободан приступ. 
  48. ^ Davis J, Desmond M, Berk M (новембар 2018). „Lithium and nephrotoxicity: a literature review of approaches to clinical management and risk stratification”. BMC Nephrology. Springer Science and Business Media LLC. 19 (1): 305. PMC 6215627 Слободан приступ. PMID 30390660. doi:10.1186/s12882-018-1101-4 Слободан приступ. 
  49. ^ Yazici O, Kora K, Polat A, Saylan M (јун 2004). „Controlled lithium discontinuation in bipolar patients with good response to long-term lithium prophylaxis”. Journal of Affective Disorders. 80 (2–3): 269—271. PMID 15207941. doi:10.1016/S0165-0327(03)00133-2. 
  50. ^ Gutwinski S, Fierley L, Schreiter S, Bermpohl F, Heinz A, Henssler J (октобар 2021). „[Lithium Withdrawal Symptoms – A Systematic Review]”. Psychiatrische Praxis (на језику: немачки). Georg Thieme Verlag KG. 48 (7): 341—350. PMID 34015856. S2CID 243025798. doi:10.1055/a-1481-1953. 
  51. ^ а б в DrugPoint® System (Internet). Truven Health Analytics, Inc. Greenwood Village, CO: Thomsen Healthcare. 2013. 
  52. ^ Australian Medicines Handbook. Adelaide: Australian Medicines Handbook Pty. Ltd. 2013. ISBN 978-0-9805790-8-6. 
  53. ^ Joint Formulary Committee (2013). British National Formulary (BNF) 65. London, UK: Pharmaceutical Press. стр. 240–242. ISBN 978-0-85711-084-8. 
  54. ^ „lithium (Rx) - Eskalith, Lithobid”. Medscape. WebMD. Архивирано из оригинала 4. 12. 2013. г. Приступљено 7. 10. 2013. 
  55. ^ „Lithobid (lithium carbonate) tablet, film coated, extended release”. National Library of Medicine. Noven Therapeutics, LLC. Архивирано из оригинала 5. 10. 2013. г. Приступљено 7. 10. 2013 — преко DailyMed. 
  56. ^ „Product Information Lithicarb (Lithium carbonate)”. TGA eBusiness Services. Aspen Pharmacare Australia Pty Ltd. Архивирано из оригинала 22. 3. 2017. г. Приступљено 7. 10. 2013. 
  57. ^ Aiff H, Attman PO, Aurell M, Bendz H, Ramsauer B, Schön S, Svedlund J (мај 2015). „Effects of 10 to 30 years of lithium treatment on kidney function”. Journal of Psychopharmacology. 29 (5): 608—614. PMID 25735990. S2CID 9496408. doi:10.1177/0269881115573808. 
  58. ^ Baek JH, Kinrys G, Nierenberg AA (јануар 2014). „Lithium tremor revisited: pathophysiology and treatment”. Acta Psychiatrica Scandinavica. Wiley. 129 (1): 17—23. PMID 23834617. S2CID 33784257. doi:10.1111/acps.12171. 
  59. ^ а б Strawbridge R, Young AH (јануар 2024). „Lithium: how low can you go?”. International Journal of Bipolar Disorders. 12 (1): 4. PMC 10828288 Слободан приступ. PMID 38289425. doi:10.1186/s40345-024-00325-y Слободан приступ. „An in-depth recent study reported high interindividual variation but steeper declines in estimated glomerular filtration rate (eGFR) explained by lithium use but also found wrongful clinical attribution of some chronic kidney disease (CKD) cases to lithium (Fransson et al. 2022) which may have increased other records-based studies’ estimates (Strawbridge and Young 2022). [...]” 
  60. ^ а б в г Kessing LV (јануар 2024). „Why is lithium [not] the drug of choice for bipolar disorder? a controversy between science and clinical practice”. International Journal of Bipolar Disorders. 12 (1): 3. PMC 10792154 Слободан приступ. PMID 38228882. doi:10.1186/s40345-023-00322-7 Слободан приступ. 
  61. ^ Ben Salem C, Fathallah N, Hmouda H, Bouraoui K (јануар 2011). „Drug-induced hypoglycaemia: an update”. Drug Safety. Springer Science and Business Media LLC. 34 (1): 21—45. PMID 20942513. S2CID 33307427. doi:10.2165/11538290-000000000-00000. 
  62. ^ а б Malhi GS, Tanious M, Bargh D, Das P, Berk M (2013). „Safe and effective use of lithium”. Australian Prescriber. 36: 18—21. doi:10.18773/austprescr.2013.008 Слободан приступ. 
  63. ^ Silver M, Factor S (2015). „Chapter 12: VPA, lithium, amiodarone, and other non-DA”. Ур.: Friedman J. Medication-Induced Movement Disorders. Cambridge University Press. стр. 131—140. ISBN 978-1-107-06600-7. 
  64. ^ Wetzels JF, van Bergeijk JD, Hoitsma AJ, Huysmans FT, Koene RA (1989). „Triamterene increases lithium excretion in healthy subjects: evidence for lithium transport in the cortical collecting tubule”. Nephrology, Dialysis, Transplantation. 4 (11): 939—942. PMID 2516883. doi:10.1093/ndt/4.11.939. 
  65. ^ Keshavan MS, Kennedy JS (2001). Drug-induced dysfunction in psychiatry. Taylor & Francis. стр. 305. ISBN 978-0-89116-961-1. 
  66. ^ „Safer lithium therapy”. NHS National Patient Safety Agency. 1. 12. 2009. Архивирано из оригинала 30. 1. 2010. г. 
  67. ^ Bendz H, Schön S, Attman PO, Aurell M (фебруар 2010). „Renal failure occurs in chronic lithium treatment but is uncommon”. Kidney International. 77 (3): 219—224. PMID 19940841. doi:10.1038/ki.2009.433 Слободан приступ. 
  68. ^ Lambert CG, Mazurie AJ, Lauve NR, Hurwitz NG, Young SS, Obenchain RL, Hengartner NW, Perkins DJ, Tohen M, Kerner B (мај 2016). „Hypothyroidism risk compared among nine common bipolar disorder therapies in a large US cohort”. Bipolar Disorders. 18 (3): 247—260. PMC 5089566 Слободан приступ. PMID 27226264. doi:10.1111/bdi.12391. 
  69. ^ Shepard TH, Brent RL, Friedman JM, Jones KL, Miller RK, Moore CA, Polifka JE (април 2002). „Update on new developments in the study of human teratogens”. Teratology. 65 (4): 153—161. PMID 11948561. doi:10.1002/tera.10032. 
  70. ^ Yacobi S, Ornoy A (2008). „Is lithium a real teratogen? What can we conclude from the prospective versus retrospective studies? A review”. The Israel Journal of Psychiatry and Related Sciences. 45 (2): 95—106. PMID 18982835. 
  71. ^ Epstein RA, Moore KM, Bobo WV (2015). „Treatment of bipolar disorders during pregnancy: maternal and fetal safety and challenges”. Drug, Healthcare and Patient Safety. 7: 7—29. PMC 4284049 Слободан приступ. PMID 25565896. doi:10.2147/DHPS.S50556 Слободан приступ. 
  72. ^ Montouris G (јун 2003). „Gabapentin exposure in human pregnancy: results from the Gabapentin Pregnancy Registry”. Epilepsy & Behavior. 4 (3): 310—317. PMID 12791334. S2CID 902424. doi:10.1016/S1525-5050(03)00110-0. 
  73. ^ Weinstock L, Cohen LS, Bailey JW, Blatman R, Rosenbaum JF (2001). „Obstetrical and neonatal outcome following clonazepam use during pregnancy: a case series”. Psychotherapy and Psychosomatics. 70 (3): 158—162. PMID 11340418. S2CID 25166015. doi:10.1159/000056242. 
  74. ^ „Lithium use while Breastfeeding”. LactMed. 10. 3. 2015. Архивирано из оригинала 8. 12. 2015. г. Приступљено 1. 12. 2015. 
  75. ^ „Lithium carbonate”. Архивирано из оригинала 25. 10. 2016. г. Приступљено 25. 5. 2016. 
  76. ^ Nielsen J, Kwon TH, Christensen BM, Frøkiaer J, Nielsen S (мај 2008). „Dysregulation of renal aquaporins and epithelial sodium channel in lithium-induced nephrogenic diabetes insipidus”. Seminars in Nephrology. 28 (3): 227—244. PMID 18519084. doi:10.1016/j.semnephrol.2008.03.002. 
  77. ^ а б Alexander MP, Farag YM, Mittal BV, Rennke HG, Singh AK (јануар 2008). „Lithium toxicity: a double-edged sword”. Kidney International. 73 (2): 233—237. PMID 17943083. doi:10.1038/sj.ki.5002578 Слободан приступ. 
  78. ^ Sands JM, Bichet DG (фебруар 2006). „Nephrogenic diabetes insipidus”. Annals of Internal Medicine. 144 (3): 186—194. PMID 16461963. S2CID 6732380. doi:10.7326/0003-4819-144-3-200602070-00007. 
  79. ^ Garofeanu CG, Weir M, Rosas-Arellano MP, Henson G, Garg AX, Clark WF (април 2005). „Causes of reversible nephrogenic diabetes insipidus: a systematic review”. American Journal of Kidney Diseases. 45 (4): 626—637. PMID 15806465. doi:10.1053/j.ajkd.2005.01.008. 
  80. ^ Presne C, Fakhouri F, Noël LH, Stengel B, Even C, Kreis H, Mignon F, Grünfeld JP (август 2003). „Lithium-induced nephropathy: Rate of progression and prognostic factors”. Kidney International. 64 (2): 585—592. PMID 12846754. doi:10.1046/j.1523-1755.2003.00096.x Слободан приступ. 
  81. ^ Davis J, Desmond M, Berk M (октобар 2018). „Lithium and nephrotoxicity: Unravelling the complex pathophysiological threads of the lightest metal”. Nephrology. Wiley. 23 (10): 897—903. PMID 29607573. S2CID 4552345. doi:10.1111/nep.13263 Слободан приступ. hdl:11343/283773 Слободан приступ. 
  82. ^ „Lithium”. WebMD. Архивирано из оригинала 2. 11. 2014. г. Приступљено 1. 11. 2014. 
  83. ^ а б в Finley PR, O'Brien JG, Coleman RW (фебруар 1996). „Lithium and angiotensin-converting enzyme inhibitors: evaluation of a potential interaction”. Journal of Clinical Psychopharmacology. 16 (1): 68—71. PMID 8834421. doi:10.1097/00004714-199602000-00011. 
  84. ^ Oruch R, Elderbi MA, Khattab HA, Pryme IF, Lund A (октобар 2014). „Lithium: a review of pharmacology, clinical uses, and toxicity”. European Journal of Pharmacology. 740 (740): 464—473. PMID 24991789. doi:10.1016/j.ejphar.2014.06.042. 
  85. ^ Alldredge BK, Corelli RL, Ernst ME (1. 2. 2012). Koda-Kimble and Young's Applied Therapeutics: The Clinical Use of Drugs (10th изд.). Baltimore: Lippincott Williams & Wilkins. стр. 1991. ISBN 978-1-60913-713-7. 
  86. ^ Boyer EW. „Serotonin syndrome”. UpToDate. Wolters Kluwer. Архивирано из оригинала 16. 12. 2013. г. Приступљено 8. 10. 2013. 
  87. ^ Wijdicks EF. „Neuroleptic malignant syndrome”. UpToDate. Wolters Kluwer. Архивирано из оригинала 23. 10. 2013. г. Приступљено 8. 10. 2013. 
  88. ^ Case reports: (Sandyk R, Hurwitz MD (новембар 1983). „Toxic irreversible encephalopathy induced by lithium carbonate and haloperidol. A report of 2 cases”. South African Medical Journal = Suid-Afrikaanse Tydskrif vir Geneeskunde. 64 (22): 875—876. PMID 6415823. )(Gille M, Ghariani S, Piéret F, Delbecq J, Depré A, Saussu F, de Barsy T (мај 1997). „[Acute encephalomyopathy and persistent cerebellar syndrome after lithium salt and haloperidol poisoning]”. Revue Neurologique. 153 (4): 268—270. PMID 9296146. )
  89. ^ Emilien G, Maloteaux JM (децембар 1996). „Lithium neurotoxicity at low therapeutic doses Hypotheses for causes and mechanism of action following a retrospective analysis of published case reports”. Acta Neurologica Belgica. 96 (4): 281—293. PMID 9008777. 
  90. ^ Netto I, Phutane VH (2012). „Reversible lithium neurotoxicity: review of the literatur”. The Primary Care Companion for CNS Disorders. 14 (1): PCC.11r01197. PMC 3357580 Слободан приступ. PMID 22690368. doi:10.4088/PCC.11r01197. 
  91. ^ Nayak SM, Gukasyan N, Barrett FS, Erowid E, Erowid F, Griffiths RR (септембар 2021). „Classic Psychedelic Coadministration with Lithium, but Not Lamotrigine, is Associated with Seizures: An Analysis of Online Psychedelic Experience Reports”. Pharmacopsychiatry. 54 (5): 240—245. PMID 34348413. doi:10.1055/a-1524-2794 Слободан приступ. 
  92. ^ Netto I, Phutane VH (2012). „Reversible lithium neurotoxicity: review of the literatur”. The Primary Care Companion for CNS Disorders. 14 (1). PMC 3357580 Слободан приступ. PMID 22690368. doi:10.4088/PCC.11r01197. 
  93. ^ а б Brunton L, Chabner B, Knollman B (2010). Goodman and Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (12th изд.). New York: McGraw-Hill Professional. ISBN 978-0-07-162442-8. 
  94. ^ Massot O, Rousselle JC, Fillion MP, Januel D, Plantefol M, Fillion G (октобар 1999). „5-HT1B receptors: a novel target for lithium. Possible involvement in mood disorders”. Neuropsychopharmacology. 21 (4): 530—541. PMID 10481837. doi:10.1016/S0893-133X(99)00042-1 Слободан приступ. 
  95. ^ Scheuch K, Höltje M, Budde H, Lautenschlager M, Heinz A, Ahnert-Hilger G, Priller J (јануар 2010). „Lithium modulates tryptophan hydroxylase 2 gene expression and serotonin release in primary cultures of serotonergic raphe neurons”. Brain Research. 1307: 14—21. PMID 19840776. S2CID 6045269. doi:10.1016/j.brainres.2009.10.027. 
  96. ^ Einat H, Manji HK (јун 2006). „Cellular plasticity cascades: genes-to-behavior pathways in animal models of bipolar disorder”. Biological Psychiatry. 59 (12): 1160—1171. PMID 16457783. S2CID 20669215. doi:10.1016/j.biopsych.2005.11.004. 
  97. ^ а б Malhi GS, Masson M, Bellivier F (2017). The Science and Practice of Lithium Therapy. Springer International Publishing. стр. 62. ISBN 978-3-319-45923-3. OCLC 979600268. 
  98. ^ Gould TD, Picchini AM, Einat H, Manji HK (новембар 2006). „Targeting glycogen synthase kinase-3 in the CNS: implications for the development of new treatments for mood disorders”. Current Drug Targets. 7 (11): 1399—1409. PMID 17100580. doi:10.2174/1389450110607011399. 
  99. ^ Böer U, Cierny I, Krause D, Heinrich A, Lin H, Mayr G, Hiemke C, Knepel W (септембар 2008). „Chronic lithium salt treatment reduces CRE/CREB-directed gene transcription and reverses its upregulation by chronic psychosocial stress in transgenic reporter gene mice”. Neuropsychopharmacology. 33 (10): 2407—2415. PMID 18046304. doi:10.1038/sj.npp.1301640 Слободан приступ. 
  100. ^ Berk M, Kapczinski F, Andreazza AC, Dean OM, Giorlando F, Maes M, Yücel M, Gama CS, Dodd S, Dean B, Magalhães PV, Amminger P, McGorry P, Malhi GS (јануар 2011). „Pathways underlying neuroprogression in bipolar disorder: focus on inflammation, oxidative stress and neurotrophic factors”. Neuroscience and Biobehavioral Reviews. 35 (3): 804—817. PMID 20934453. S2CID 11421586. doi:10.1016/j.neubiorev.2010.10.001. 
  101. ^ York JD, Ponder JW, Majerus PW (мај 1995). „Definition of a metal-dependent/Li(+)-inhibited phosphomonoesterase protein family based upon a conserved three-dimensional core structure”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 92 (11): 5149—5153. Bibcode:1995PNAS...92.5149Y. PMC 41866 Слободан приступ. PMID 7761465. doi:10.1073/pnas.92.11.5149 Слободан приступ. 
  102. ^ Yenush L, Bellés JM, López-Coronado JM, Gil-Mascarell R, Serrano R, Rodríguez PL (фебруар 2000). „A novel target of lithium therapy”. FEBS Letters. 467 (2–3): 321—325. Bibcode:2000FEBSL.467..321Y. PMID 10675562. S2CID 43250471. doi:10.1016/s0014-5793(00)01183-2 Слободан приступ. 
  103. ^ Toledano E, Ogryzko V, Danchin A, Ladant D, Mechold U (април 2012). „3'-5' phosphoadenosine phosphate is an inhibitor of PARP-1 and a potential mediator of the lithium-dependent inhibition of PARP-1 in vivo”. The Biochemical Journal. 443 (2): 485—490. PMC 3316155 Слободан приступ. PMID 22240080. doi:10.1042/BJ20111057. 
  104. ^ Ghasemi M, Sadeghipour H, Mosleh A, Sadeghipour HR, Mani AR, Dehpour AR (мај 2008). „Nitric oxide involvement in the antidepressant-like effects of acute lithium administration in the mouse forced swimming test”. European Neuropsychopharmacology. 18 (5): 323—332. PMID 17728109. S2CID 44805917. doi:10.1016/j.euroneuro.2007.07.011. 
  105. ^ Ghasemi M, Sadeghipour H, Poorheidari G, Dehpour AR (јун 2009). „A role for nitrergic system in the antidepressant-like effects of chronic lithium treatment in the mouse forced swimming test”. Behavioural Brain Research. 200 (1): 76—82. PMID 19166880. S2CID 22656735. doi:10.1016/j.bbr.2008.12.032. 
  106. ^ Ghasemi M, Raza M, Dehpour AR (април 2010). „NMDA receptor antagonists augment antidepressant-like effects of lithium in the mouse forced swimming test”. Journal of Psychopharmacology. 24 (4): 585—594. PMID 19351802. S2CID 41634565. doi:10.1177/0269881109104845. 
  107. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н Malhi GS, Tanious M, Das P, Coulston CM, Berk M (фебруар 2013). „Potential mechanisms of action of lithium in bipolar disorder. Current understanding”. CNS Drugs. 27 (2): 135—153. PMID 23371914. S2CID 26907074. doi:10.1007/s40263-013-0039-0. hdl:11343/218106 Слободан приступ. 
  108. ^ Birch NJ (2. 12. 2012). Lithium and the Cell: Pharmacology and Biochemistry. Academic Press. ISBN 978-0-08-098429-2. Архивирано из оригинала 26. 2. 2024. г. Приступљено 9. 10. 2020. 
  109. ^ Brunello N, Tascedda F (јун 2003). „Cellular mechanisms and second messengers: relevance to the psychopharmacology of bipolar disorders”. The International Journal of Neuropsychopharmacology. 6 (2): 181—189. PMID 12890311. doi:10.1017/s1461145703003419 Слободан приступ. hdl:11380/305821 Слободан приступ. 
  110. ^ Malhi GS, Masson M, Bellivier F (2017). The Science and Practice of Lithium Therapy. Springer International Publishing. стр. 61. ISBN 978-3-319-45923-3. OCLC 979600268. 
  111. ^ Alda M (јун 2015). „Lithium in the treatment of bipolar disorder: pharmacology and pharmacogenetics”. Molecular Psychiatry. 20 (6): 661—670. PMC 5125816 Слободан приступ. PMID 25687772. doi:10.1038/mp.2015.4. 
  112. ^ Einat H, Kofman O, Itkin O, Lewitan RJ, Belmaker RH (1998). „Augmentation of lithium's behavioral effect by inositol uptake inhibitors”. Journal of Neural Transmission. 105 (1): 31—38. PMID 9588758. S2CID 6707456. doi:10.1007/s007020050035. 
  113. ^ Jope RS (март 1999). „Anti-bipolar therapy: mechanism of action of lithium”. Molecular Psychiatry. 4 (2): 117—128. PMID 10208444. doi:10.1038/sj.mp.4000494 Слободан приступ. 
  114. ^ Abu-Hijleh FA, Prashar S, Joshi H, Sharma R, Frey BN, Mishra RK (фебруар 2021). „Novel mechanism of action for the mood stabilizer lithium”. Bipolar Disorders. 23 (1): 76—83. PMID 33037686. S2CID 222257563. doi:10.1111/bdi.13019. 
  115. ^ а б Marmol F (децембар 2008). „Lithium: bipolar disorder and neurodegenerative diseases Possible cellular mechanisms of the therapeutic effects of lithium”. Progress in Neuro-Psychopharmacology & Biological Psychiatry. 32 (8): 1761—1771. PMID 18789369. S2CID 25861243. doi:10.1016/j.pnpbp.2008.08.012. 
  116. ^ „Lithium: Discovered, Forgotten and Rediscovered”. inhn.org. Архивирано из оригинала 12. 3. 2023. г. Приступљено 12. 3. 2023. 
  117. ^ „Obituary – Shirley Aldythea Andrews – Obituaries Australia”. oa.anu.edu.au. Архивирано из оригинала 26. 10. 2022. г. Приступљено 26. 10. 2022. 
  118. ^ Cade JF (септембар 1949). „Lithium salts in the treatment of psychotic excitement” (PDF). The Medical Journal of Australia. 2 (10): 349—352. PMC 2560740 Слободан приступ. PMID 18142718. doi:10.1080/j.1440-1614.1999.06241.x. Архивирано (PDF) из оригинала 25. 5. 2006. г. 
  119. ^ Fieve RR (децембар 1999). „Lithium therapy at the millennium: a revolutionary drug used for 50 years faces competing options and possible demise”. Bipolar Disorders. 1 (2): 67—70. PMID 11252660. doi:10.1034/j.1399-5618.1999.010201.x. 
  120. ^ Mitchell PB, Hadzi-Pavlovic D (2000). „Lithium treatment for bipolar disorder” (PDF). Bulletin of the World Health Organization. 78 (4): 515—517. PMC 2560742 Слободан приступ. PMID 10885179. Архивирано (PDF) из оригинала 25. 5. 2006. г. 
  121. ^ Agassi T (12. 3. 1996). „Sting is now older, wiser and duller”. The Jerusalem Post. Архивирано из оригинала 13. 5. 2012. г. Приступљено 25. 6. 2009. 
  122. ^ "7 UP: The Making of a Legend". Cadbury Schweppes: America's Beverages.
  123. ^ „Urban Legends Reference Pages: 7Up”. 6. 8. 2004. Архивирано из оригинала 6. 5. 2023. г. Приступљено 13. 11. 2007. 
  124. ^ anonymous (13. 7. 1950). „ISALLY'S (ad)”. Painesville Telegraph. Архивирано из оригинала 28. 8. 2021. г. Приступљено 8. 9. 2013. 
  125. ^ а б Wen J, Sawmiller D, Wheeldon B, Tan J (17. 1. 2020). „A Review for Lithium: Pharmacokinetics, Drug Design, and Toxicity”. CNS & Neurological Disorders Drug Targets. 18 (10): 769—778. PMID 31724518. S2CID 208019043. doi:10.2174/1871527318666191114095249. 
  126. ^ „How and when to take lithium”. nhs.uk (на језику: енглески). 14. 8. 2023. Архивирано из оригинала 26. 10. 2023. г. Приступљено 6. 12. 2023. 
  127. ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o. 
  128. ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t. 
  129. ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e. 
  130. ^ Forlenza OV, de Paula VJ, Machado-Vieira R, Diniz BS, Gattaz WF (мај 2012). „Does lithium prevent Alzheimer's disease?”. Drugs & Aging. 29 (5): 335—342. PMID 22500970. S2CID 23864616. doi:10.2165/11599180-000000000-00000. 
  131. ^ Wilson EN, Do Carmo S, Welikovitch LA, Hall H, Aguilar LF, Foret MK, Iulita MF, Jia DT, Marks AR, Allard S, Emmerson JT, Ducatenzeiler A, Cuello AC (2020). „NP03, a Microdose Lithium Formulation, Blunts Early Amyloid Post-Plaque Neuropathology in McGill-R-Thy1-APP Alzheimer-Like Transgenic Rats”. Journal of Alzheimer's Disease. 73 (2): 723—739. PMID 31868669. S2CID 209448822. doi:10.3233/JAD-190862. 
  132. ^ Ludolph AC, Brettschneider J, Weishaupt JH (октобар 2012). „Amyotrophic lateral sclerosis”. Current Opinion in Neurology. 25 (5): 530—535. PMID 22918486. doi:10.1097/WCO.0b013e328356d328. 

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Litijum_(lek)&oldid=28423035”