Разум
Разум је способност разборитог (логичког, критичког) мишљења, поимања и расуђивања.[1][2][3] Разум такође означава више когнитивне функције људског ума.[4] У психолошком смислу „разумски“ (рационални) доживљаји се често супротстављају „ирационалнима“ (нагонима, осећањима, тежњама). Разум је блиско повезан са таквим карактеристичним људским активностима као што су филозофија, наука, језик, математика и уметност, и обично се сматра изузетном способношћу коју поседују људи.[5] Разум се понекад назива и рационалност.[6]
Резонирање је повезано са чиновима размишљања и спознаје, и укључује употребу нечијег интелекта. Подручје логике проучава начине на које људи могу користити формално резоновање за стварање логички ваљаних аргумената.[7] Резоновање се може поделити на облике[8] логичког закључивања, као што су: дедуктивно закључивање, индуктивно закључивање и абдуктивно закључивање. Аристотел је направио разлику између логичког дискурзивног закључивања (правилан разум) и интуитивног закључивања,[9] у којем процес закључивања путем интуиције - колико год био валидан - може тежити ка личном и субјективно неразумном. У неким друштвеним и политичким окружењима логички и интуитивни начини закључивања могу се сукобити, док се у другим контекстима интуиција и формални разум сматрају комплементарним, а не контрадикторним.[10] На пример, у математици је интуиција често неопходна за креативне процесе укључене у долажење до формалног доказа, вероватно најтежег од формалних задатака резоновања.
Резонирање, попут навике или интуиције, један је од начина на који размишљање прелази с једне на сродну идеју. На пример, резоновање је начин на који рационални појединци схватају чулне информације из свог окружења или концептуализирају апстрактне дихотомије као што су узрок и последица, истина и лаж, или идеје у вези са појмовима добра или зла. Резоновање, као део извршног одлучивања, такође је блиско поистовећено са способношћу самосвесне промене, у смислу циљева, уверења, ставова, традиција и институција, те стога и са способношћу слободе и самоопредељења.[11]
За разлику од употребе „разума” као апстрактне именице, разлог је разматрање које објашњава или оправдава догађаје, појаве или понашање.[12] Разлози оправдавају одлуке, разлози подржавају објашњења природних појава; могу се дати разлози за објашњење поступака (понашања) појединаца.
Коришћење разума или закључивања такође се може јасније описати као пружање добрих или најбољих разлога. На пример, када се оцењује морална одлука, „морал је, у најмању руку, покушај да се властито понашање усмери разумом - то јест, учини оно што за то има најбоље разлоге“, а дајући једнаку [и непристрасну] тежину интересима свих оних на које утиче оно што се ради.”[13]
Разум у филозофији
[уреди | уреди извор]Током повести филозофије однос разума и ума се различито одређивао. У старогрчкој филозофији се није правила строга разлика између ума и разума.[14] Разликовање разума од ума вуче свој корен из Аристотеловог разликовања нус патхетикос и нус поиетикос.[15] У средњовековној филозофији, Тома Аквински, разликује ум (лат. интелект) којим се непосредно (интуитивно) сазнаје истина, и разум (рацио) који заобилазно (дискурзивно) долази до истине.[14]
Рацио (лат. ratio) је у филозофији ум или разум, а некада, и разлог постојања или делања. У ширем смислу, основни, користан пут и начин.[16] Неки филозофи употребљавају израз рацио за ум, за разлику од разума (лат. intellectus), док неки истим термином означавају обоје (ум и разум), а неки чак и само разум.[15]
Рацио такође може значити и разлог, тј. оно због чега тврдимо да нешто јесте тако како јесте. У том смислу се разликује[15]:
- ratio essendi — разлог бивствовања,
- ratio fiendi — разлог бивања, исто што и узрок;
- ratio agendi — разлог деловања, исто што и мотив,
- ratio cognoscendi — разлог спознавања, разлог у ужем смислу речи.
Шопенхауер
[уреди | уреди извор]Шопенхауер разумом назива „способност повезивања интуитивних представа сагласно принципу довољног разлога“, а умом „способност формирања апстрактних појмова и њиховог комбиновања у расуђивању и умовању“.[17]
Кант
[уреди | уреди извор]Кант уводи хијерархију „сазнајних моћи“, разликујући разум (нем. Verstand), као ужу спознајну моћ, и ум (нем. Vernunft), као ширу и вишу, која у себи поред чулности обухвата и разум и стварање идеја.
| „ | Све наше сазнање почиње чулима, прелази од њих на разум и завршава се умом. | ” |
| — Имануел Кант, Критика чистог ума, Трансц. дијалектика, Увод, О уму уопште | ||
За Канта, разум чине априорне функције којима се чулни утисци претварају у предмете искуства, појмове и судове, док је ум раван директивних идеја, највиших јединстава мисаоне дјелатности.[15]
Хегел
[уреди | уреди извор]Хегел разум поставља на најнижу тачку лествице, у сферу апстрактне одређености, у сферу „коначног“, па му је разумска логика она која се изграђује у непремостивој одвојености (апстракцији) субјекта од објекта и којој је непротивречност њених фиксираних форми основно мерило истинитости.[14]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Разум, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
- ^ Proudfoot, Michael (2010). The Routledge dictionary of philosophy. A. R. Lacey, A. R.. Lacey (4th изд.). London: Routledge. стр. 341. ISBN 978-0-203-42846-7. OCLC 503050369. „Reason: A general faculty common to all or nearly all humans...this faculty has seemed to be of two sorts, a faculty of intuition by which one 'sees' truths or abstract things ('essences' or universals, etc.), and a faculty of reasoning, i.e. passing from premises to a conclusion (discursive reason). The verb 'reason is confined to this latter sense, which is now anyway the commonest for the noun too”
- ^ Rescher, Nicholas (2005). The Oxford companion to philosophy. Ted Honderich (2nd изд.). Oxford: Oxford University Press. стр. 791. ISBN 978-0-19-153265-8. OCLC 62563098. „reason. The general human 'faculty' or capacity for truth-seeking and problem solving”
- ^ Иван Видановић, Речник социјалног рада
- ^ Mercier, Hugo; Sperber, Dan (2017). The Enigma of Reason. Cambridge, MA: Harvard University Press. стр. 2. ISBN 9780674368309. OCLC 959650235. „Enhanced with reason, cognition can secure better knowledge in all domains and adjust action to novel and ambitious goals, or so the story goes. [...] Understanding why only a few species have echolocation is easy. Understanding why only humans have reason is much more challenging.” Compare: MacIntyre, Alasdair (1999). Dependent Rational Animals: Why Human Beings Need the Virtues. The Paul Carus Lectures. 20. Open Court Publishing. ISBN 9780812693973. OCLC 40632451. Приступљено 2014-12-01. „[...] the exercise of independent practical reasoning is one essential constituent to full human flourishing. It is not—as I have already insisted—that one cannot flourish at all, if unable to reason. Nonetheless not to be able to reason soundly at the level of practice is a grave disability.”
- ^ See, for example:
- Amoretti, Maria Cristina; Vassallo, Nicla, ур. (2013). Reason and Rationality. Philosophische Analyse / Philosophical Analysis. 48. Berlin: De Gruyter. ISBN 9783868381634. OCLC 807032616. doi:10.1515/9783110325867.
- Audi, Robert (2001). The Architecture of Reason: The Structure and Substance of Rationality. Oxford; New York: Oxford University Press. ISBN 0195141121. OCLC 44046914. doi:10.1093/acprof:oso/9780195158427.001.0001.
- Eze, Emmanuel Chukwudi (2008). On Reason: Rationality in a World of Cultural Conflict and Racism. Durham, NC: Duke University Press. ISBN 9780822341789. OCLC 180989486. doi:10.1215/9780822388777.
- Rescher, Nicholas (1988). Rationality: A Philosophical Inquiry into the Nature and the Rationale of Reason. Clarendon Library of Logic and Philosophy. Oxford; New York: Clarendon Press; Oxford University Press. ISBN 0198244355. OCLC 17954516.
- ^ Hintikka, J. „Philosophy of logic”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено 12. 11. 2013.
- ^ Gibson, Eleanor. The Visual Cliff.
- ^ „The Internet Classics Archive – Nicomachean Ethics by Aristotle, Book VI, Translated by W. D. Ross”. classics.mit.edu. Приступљено 25. 5. 2020.
- ^ Gibson, Eleanor (15. 04. 1960). The Visual Cliff. San Francisco: W. H. Freeman and Company.
- ^ Michel Foucault, "What is Enlightenment?" in The Essential Foucault, eds. Paul Rabinow and Nikolas Rose, New York: The New Press, 2003, 43–57. See also. Kompridis, Nikolas (2000). „So We Need Something Else for Reason to Mean”. International Journal of Philosophical Studies. 8 (3): 271—295. doi:10.1080/096725500750039282.
- ^ Merriam-Webster.com Merriam-Webster Dictionary definition of reason
- ^ Rachels, James. The Elements of Moral Philosophy, 4th ed. McGraw Hill, 2002
- ^ а б в Бранко Павловић, Филозофски речник (одредница разум), Плато, Београд, 1997.
- ^ а б в г Razum, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
- ^ Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
- ^ Свет као воља и представа I, пар. 4, 8
Литература
[уреди | уреди извор]- Разум на сајту PhilPapers
- Beer, Francis A., "Words of Reason", Political Communication 11 (Summer, 1994): 185–201.
- Gilovich, Thomas (1991), How We Know What Isn't So: The Fallibility of Human Reason in Everyday Life, New York: The Free Press, ISBN 978-0-02-911705-7
- Tripurari, Swami, On Faith and Reason Архивирано на сајту Wayback Machine (22. мај 2013), The Harmonist, May 27, 2009.
- Barwise, J. (1982). Handbook of Mathematical Logic. ISBN 978-0-08-093364-1.. Elsevier. .
- Belnap, N. (1977). "A useful four-valued logic". In Dunn & Eppstein, Modern uses of multiple-valued logic. Reidel: Boston.
- Bocheński, J.M. (1959). A précis of mathematical logic. Translated from the French and German editions by Otto Bird. D. Reidel, Dordrecht, South Holland.
- Bocheński, J.M. (1970). A history of formal logic. 2nd Edition. Translated and edited from the German edition by Ivo Thomas. Chelsea Publishing, New York.
- Brookshear, J. Glenn (1989). Theory of computation: formal languages, automata, and complexity. Redwood City, Calif.: Benjamin/Cummings Pub. Co. ISBN 978-0-8053-0143-4.
- Cohen, R.S, and Wartofsky, M.W. (1974). Logical and Epistemological Studies in Contemporary Physics. ISBN 90-277-0377-9.. Boston Studies in the Philosophy of Science. D. Reidel Publishing Company: Dordrecht, Netherlands. .
- Finkelstein, D. (1969). "Matter, Space, and Logic". in R.S. Cohen and M.W. Wartofsky (eds. 1974).
- Gabbay, D.M., and Guenthner, F. (eds., 2001–2005). Handbook of Philosophical Logic. 13 vols., 2nd edition. Kluwer Publishers: Dordrecht.
- Haack, Susan (1996). Deviant Logic, Fuzzy Logic: Beyond the Formalism, University of Chicago Press.
- Harper, Robert (2001). „Logic”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 8. 5. 2009.
- Hilbert, D., and Ackermann, W, (1928). Grundzüge der theoretischen Logik (Principles of Mathematical Logic. OCLC 2085765.). Springer-Verlag.
- Hodges, W. (2001). Logic. An introduction to Elementary Logic. Penguin Books..
- Hofweber, T. (2004), Logic and Ontology. Stanford Encyclopedia of Philosophy. Edward N. Zalta (ed.).
- Hughes, R.I.G. (1993, ed.). A Philosophical Companion to First-Order Logic. Hackett Publishing.
- Kline, Morris (1972). Mathematical Thought From Ancient to Modern Times. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-506135-2.
- Kneale, William, and Kneale, Martha,. (1962). The Development of Logic. Oxford University Press., London, UK.
- Liddell, Henry George; Scott, Robert. „Logikos”. A Greek-English Lexicon. Perseus Project. Приступљено 8. 5. 2009.
- Mendelson, Elliott, (1964). Introduction to Mathematical Logic.. Wadsworth & Brooks/Cole Advanced Books & Software: Monterey, Calif. OCLC 13580200
- Smith, B. „Logic and the Sachverhalt”. The Monist. 72 (1): 52—69. 1989..
- Whitehead, Alfred North and Bertrand Russell. Principia Mathematica. Cambridge University Press. 1910. OCLC 1041146.: Cambridge, England.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- An Outline for Verbal Logic
- „An Introduction to Philosophical Logic, by Paul Newall”. Архивирано из оригинала 3. 4. 2008. г. aimed at beginners.
