Марчанска епархија
Марчанска епархија[1] је некадашња православне епархија која је у 17. вијеку након унијаћења постала источнокатолички викаријат. Израз је изведен од назива српског православног манастира у Марчи (данас Стара Марча) кад Иванић-Града у Хабзбуршкој монархији (данас Република Хрватска).
Манастир Марча био je oд краја 16. века духовни центар православних Срба на аустријској Славонској крајини као седиште православних епископа. Налазећи се у држави искључиво римокатолицизма, и епископи и манастирско братство и народ давали су отпор прозелитистичким настојањима загребачких бискупа и бечких власти. У том отпору Марча je много претрпела и коначно била припојена католицима, а православни су за ово подручје основали нову православну епархију, Лепавинско-северинску епархију, са седиштем у селу Северину. Њено оснивање представљало je организовани отпор Марчанској унији. Лепависнко-северинска епархија постала je у најтежем периоду историје српског народа и цркве у Загорју и Славонији. To je доба после 1671, кад су на катедру Марчанске епархије, која је окупљала све православне Србе од Мора до Дунава, насилно доведени унијати. У то доба, кад се нису бирала средства да се српском народу одузме православна вера, успело je тешком муком Српској цркви да у Вараждинском генералату установи ову Епархију са циљем да одбрани и очува православље и народна права. Док су јужни делови некада простране Марчанске епархије већ добили православне епископе (1712. Карловачко-сењска, 1713. Костајничко-зринопољска епархија), Вараждински генералат то није могао постићи, јер je, налазећи се у непосредној околини унијатима предане Марче, био први на реду за унијаћење. Требало je да прођу 63 године упорне борбе, Па да и Срби у овом Генералату добију 1734. своју, Лепавинско-северинску, епархију и свога епископа. Оснивањем ове Епархије није православни верски живот у овом крају више био обезглављен. Нова Епархија постаје организована снага у тешкој дефанзивној борби, у којој je православље сачувано благодарећи само њеном постојању[2].
Иако је српски православни епископ Симеон Вретања отпутовао у Рим 1611. и формално прихватио јурисдикцију папе над овом епархијом, српски епископи су све до 1670. и даље признавали јурисдикцију српске Пећке патријаршије и борили се против преобраћања које су покушавали римокатолички загребачки бискупи. Ова полу-унија опстала је до постављања Павла Зорчића за епископа 1670. године. Сви српски православни свештеници који су се противили унији су ухапшени и осуђена на доживотни затвор на Малти, гдје су и умрли. Епархија је временом постала гркокатоличка Крижевачка епархија.[3]
Накратко је обновљена 1734. као Лепавинска, односно Северинска епархија, у саставу тадашње Београдско-карловачке митрополије. Коначно је укинута 1750. и од тада се њено подручје налазило у саставу сусједних српских епархија. Њена данашња насљедница је Митрополија загребачко-љубљанска, која је образована 1931. године. У спомен на стару Марчанску епархију, Српска православна црква је установила службу и наслов викарног „епископа марчанског”.
Назив
[уреди | уреди извор]Назив Марча је настало од оближњег брда Марча. Други називи који се користе за ову епархију су Вретанијска епархија и Ускочка епархија.[4]
Историја
[уреди | уреди извор]Позадина
[уреди | уреди извор]Након што су Османлије заузеле Смедеревску тврђаву 1459. и с падом Босне под османску власт 1463, различите популације православаца доселиле су се у Срем, а до 1483. у средњу Славонију и Срем се доселило до 200.000 православаца. Почетком 16. вијека оснивају се насеља православног становништва и у тим областима.[5] У првој половини 16. вијека Срби су населили османски дио Славоније, док су се у другој половини доселили и у аустријски дио.[6] Манастир Лепавина је основан 1550. године.[7] Православци који су населили Војну крајину са подручја Османског царства најчешће су називани Власима,[а] док већина докумената наводи да Власи долазе „из Босне” или „из Турске”, односно Босанског пашалука, били су различитог етничког поријекла, најчешће Срби и од 1611. су стављени под гркакатоличког марчанског епископа.[13] Села Мали Поганац и Велики Поганац су означена као влашка насеља по називу и потписом, а као влашка насеља се помињу од 1610. и Лепавина (Липавина) и манастир Марча.[14] Крајем 16. вијека група српских православних свештеника подигла је на темељима (или близу њих) напуштеног и порушеног католичког манастира Свих Светих манастир посвећен Светом Арханђелу Гаврилу.[15][16]
Вретанијска епархија
[уреди | уреди извор]Неки научници су заступали став да је Марча, као епархија Пећке патријаршије, настала крајем 16. вијека (1578. или 1597).[17] Ова теорија је коришћена као доказ[појаснити] дугогодишњег присуства Срба на сјеверној обали ријеке Саве.[17]
Српски православни свештеници су основали манастир Марчу код Иванић-Града 1609. године. Исте године манастир постаје сједиште Вретанијске епархије. Епархија је била најзападнија епархија Пећке патријаршије. Име је добила по Вретанији (Вретанијски остров), која је била дио титуле српског патријарха.[18] Први епископ био је Симеон Вретања, кога је патријарх Јован именовао 28. јуна 1609. епископом „западних страна [земаља]”, а од угарског краља Матије II добио је наслов епископ „свиднички”.[19] Према историчару Алекси Ивићу, ово именовање уједно је и оснивање Вретанијске епархије.[20]
Успостављање источнокатоличке цркве
[уреди | уреди извор]Под снажним притиском хрватског католичког свештенства и државних званичника да признају папину јурисдикцију и да становништва епархије преобрате у гркокатоличанство, Симеон Вретања посјећује папу Павла V 1611. и признаје његову јурисдикцију, а можда и Ферарско-фирентинску унију.[21] Најјачи утицај на његову одлуку имао је Мартин Добровић, који је убиједио Симеона да призна папску јурисдикцију и прихвати источно католичанство.[22][23]
Папа је новембра 1611. именовао Симеона за епископа Срба у Славонији, Хрватској и Угарској. Манастиру Марча је додијелио и све посједе која су некада припадала католичком манастиру Свих Светих.[24] Папа Павле V је Симеону додијелио гркокатоличку епископску власт у Хрватској, Угарској, Славонији и Жумберку, што су потврдили надвојвода Фердинанд и загребачки бискуп Петар Петретић. Од „влашког” епископа Симеона, како су га називале власти из Беча, очекивало се да се на подручју војне крајине и Славонске војне крајине спроведе унија православних Влаха са Католичком црквом.[25] Марча је 21. новембра 1611. установљена као епархија (бискупија) Источне католичке цркве,[26] са око 60.000 вјерника.[1]
Период полууније (1611—1670)
[уреди | уреди извор]Симеон је наставио да користе старословенски језик као литургијски, јулијански календар и одржава везу са Пећком патријаршијом.[21]
Бенедикт Винковић је 1642. написао писмо цару Фердинанду III у којем га извјештава о „Власима” (православним Србима).[27] Винковићеве дјелатности биле су уперене против марчанског епископа Максима Предојевића, кога је пријавио Светој конгрегацији за ширење вјере када је Предојевић одбио да подржи покатоличење становништва своје епархије.[28] Винковић је намјеравао да смјени Предојевића и умјесто њега постави Рафаела Леваковића.[29]
Краље је 1648. именовао Саву Станиславића за марчанског епископа, по жељи славонских Срба, иако је загребачки бискуп Петар Петретић предлагао другог кандидата.[30] Овакав полуунијатски став Срба марчански епископи су задржали до 1670, када је на мјесто епископа постављен Павле Зорчић. Сви свештеници Марчанске епархије који су се противили унији су ухапшени и осуђена на доживотни затвор на Малти, гдје су и умрли.[21]
Период уније (1670—1753)
[уреди | уреди извор]Манастир Марча је до 19. новембра 1735. био сједиште гркокатоличких епископа када су православни граничари протјерали три посљедња гркокатоличка монаха. По пресуди бечких власти и одлуци да манастир припадне гркокатолицима, граничари су 28. јула 1739. спалили манастир Марчу.[31] Око 17.000 српских ускока се 1754. побунило и знак подршке манастиру Марча, сједишту ускочке епархије. Манастир је напуштен, по налогу царице Марије Терезије, а манастирска ризница је опљачкана.[32]
Епископи
[уреди | уреди извор]Православни
[уреди | уреди извор]- Симеон Вретања (1609—1630),
- Максим Предојевић (1630—1642),
- Гаврило Предојевић (1642—1644),
- Василије Предојевић (1644—1648),
- Сава Станиславић (1648—1661),
- Гаврило Мијакић (1661—1671).
- Викарни епископи марчански
- Викентије Проданов (1936—1939),
- Емилијан Мариновић (1949—1951),
- Данило Крстић (1969—1988),
- Доситеј Мотика (1989—1991).
- Сава Бундало (2021—).
Гркокатолички
[уреди | уреди извор]- Павао Зорчић (1671—1685),
- Марко Зорчић (1685—1688),
- Исаија Поповић (1689—1699)
- Габријел Турчиновић (1700—1707),
- Гргур Југовић (1707—1709),
- Рафаел Марковић (1710—1726),
- Георг Вучинић (1727—1733),
- Силвестер Ивановић (1734—1735),
- Теофил Пашић (1738—1746),
- Габријел Палковић (1751—1758),
- Василије Божичковић (1759—1777).
Напомена
[уреди | уреди извор]- ^ Термин „Власи” је кориштен за Словене који су дијелили начин живота (као сточари) са романским народима (Власи); кориштен је за Србе који су се населили у Војној крајини.[8][9][10][11] Хрватска националистичка историографија (укључујући усташку пропаганду[12]) тврди да досељеници нису били Срби него Власи; да Срби из Хрватске нису Срби.[11] Све јужнословенске етничке групе имају романску компоненту, иако нема доказа да су сви или већина Срба у Хрватској били влашког поријекла.[12] „Раци” је био још један термин који се користио за Србе.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Andor & Tóth 2001, стр. 97.
- ^ Simrak, Janko. Marcanska Eparhija.
- ^ Летопис Матице српске (на језику: српски). У Српској народној задружној штампарији. 1926. стр. 319. Приступљено 19. 1. 2022. „Тако је на рушевинама српске православне епископије у Марчи створена крижевачка унијатска бискупија, која и данас постоји.”
- ^ Љушић, Радош (2008). Српска државност 19. века (на језику: српски). Српска књижевна задруга. стр. 449. ISBN 978-86-379-1028-2. Приступљено 19. 1. 2022. „Насељавањем и подизањем цркава и манастира створени су предуслови за црквену организацију Срба, која је настала у манастиру Марчи - марчанска, ускочка или вретанщска епископија, почетком 17. века”
- ^ Frucht 2005, стр. 535, "Population movements began in earnest after the Battle of Smederevo in 1459, and by 1483, up to two hundred thousand Orthodox Christians had moved into central Slavonia and Srijem (eastern Croatia)… In the early sixteenth century Orthodox populations had also been established in western Croatia.".
- ^ Гласник, Том 53 (на језику: српски). Свети архијерејски синод СПЦ. 1972. стр. 55. Приступљено 19. 1. 2022. „Тридесетих година XVI в. многи Срби из Босне су се населили у Крањској, Штајерској и Жумберку… Сеобе Срба у Славонију и Хрватску трајале су кроз цео XVI, XVII и XVIII в. У првој половини XVI в. су се најпре засељавали у турском делу Славоније, а у другој половини истог века су се пресељавали из турског у аустријски део Славоније”
- ^ Гласник, Том 89 (на језику: српски). Свети архијерејски синод СПЦ. 2007. стр. 290. Приступљено 19. 1. 2022. „МАНАСТИР ЛЕПАВИНА, посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, подигнут 1550.”
- ^ Fowkes 2002, стр. 12.
- ^ Lampe & Jackson 1982, стр. 62.
- ^ Király & Rothenberg 1979, стр. 301.
- ^ а б Trbovich 2008, стр. 190.
- ^ а б Djilas 1991, стр. 210.
- ^ Kudelić 2010, стр. 138.
- ^ Slukan Altić, Mirela (1. 6. 2008). „Kartografski izvori za povijest etnokonfesionalnih odnosa na području Varaždinskog generalata i dijela Križevačke županije”. Podravina : časopis za multidisciplinarna istraživanja (на језику: хрватски). 7 (13): 43. ISSN 1333-5286. Приступљено 19. 1. 2022.
- ^ Kolarić 2002, стр. 77.
- ^ Kudelić 2002, стр. 145.
- ^ а б Kudelić 2002, стр. 147.
- ^ Cirkovic, Sima M. (2008). The Serbs (на језику: енглески). John Wiley & Sons. стр. 137. ISBN 978-1-4051-4291-5. Приступљено 20. 1. 2022.
- ^ Летопис Матице српске, Томови 157-160 (на језику: српски). У Српској народној задружној штампарији. 1889. стр. 11. Приступљено 20. 1. 2022.
- ^ Kudelić 2002, стр. 148.
- ^ а б в Милтојевић, Милутин (2014). „Српска историографија о унијаћењу Срба у седамнаестом веку”. Историографија и савремено друштво. Ниш: Филозофски факултет. стр. 225.
- ^ Ivić, Aleksa (1909). Seoba srba u hrvatsku i slavoniju: prilog ispitivanju srpske prošlosti tokom 16. i 17. veka (на језику: српски). Sremski karlovci. стр. 45. Приступљено 20. 1. 2022.
- ^ Vjesnik, Томови 18-20 (на језику: хрватски). Državni arhiv Hrvatske. 1916. стр. 89. Приступљено 20. 1. 2022.
- ^ „Манастир Марча”. mitropolija-zagrebacka.org (на језику: српски). Митрополија загребачко-љубљанска. Приступљено 20. 1. 2022.
- ^ Kudelić 2010, стр. 136—138.
- ^ Kudelić, Zlatko (21. 6. 2007). „Isusovačko izvješće o krajiškim nemirima 1658. i 1666. godine i o marčanskom biskupu Gabrijelu Mijakiću (1663.-1670.)”. Povijesni prilozi (на језику: хрватски). 26 (32): 121. ISSN 0351-9767. Приступљено 20. 1. 2022.
- ^ Djela Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, Том 28 (на језику: хрватски). Tisak Dioničke tiskare. 1917. стр. 37. Приступљено 20. 1. 2022.
- ^ Kašić, Dušan Lj (1967). Srbi i pravoslavlje u Slavoniji i sjevernoj Hrvatskoj (на језику: српски). Savez udruženja pravosl. sveštenstva SR Hrvatske. стр. 49. Приступљено 20. 1. 2022.
- ^ Kašić, Dušan Lj (1988). Srpska naselja i crkve u sjevernoj Hrvatskoj i Slavoniji (на језику: српски). Savez udruženja pravoslavnih sveštenika SR Hrvatske. стр. 144. Приступљено 20. 1. 2022.
- ^ Споменица о српском православном владичанство пакрачком (на језику: српски). Музеј Српске православне цркве. 1996. стр. 74. Приступљено 20. 1. 2022.
- ^ Kudelić 2010, стр. 139.
- ^ Medaković, Dejan (1971). Putevi srpskog baroka (на језику: српски). Nolit. стр. 236. Приступљено 20. 1. 2022.
Литература
[уреди | уреди извор]- Andor, Eszter; Tóth, István György (2001). Frontiers of Faith: Religious Exchange and the Constitution of Religious Identities 1400—1750 (на језику: енглески). Central European University. Приступљено 19. 1. 2022.
- Frucht, Richard C. (2005). Eastern Europe (на језику: енглески). ABC-Clio. ISBN 978-1-57607-800-6. Приступљено 19. 1. 2022.
- Kudelić, Zlatko (2010). Čaplovičeva povijest Marčanske biskupije. Povijesni prilozi (на језику: хрватски). 29. стр. 135—182. ISSN 0351-9767. Приступљено 19. 1. 2022.
- Kudelić, Zlatko (2002). „Prvi marčanski grkokatolički biskup Simeon (1611.-1630.)”. Povijesni prilozi (на језику: хрватски). 21 (23): 145—191. ISSN 0351-9767. Приступљено 20. 1. 2022.
- Kolarić, Juraj (2002). Povijest kršćanstva u Hrvata: Katolička crkva (на језику: хрватски). Hrvatski studiji Sveučilišta u Zagrebu. ISBN 978-953-6682-45-4. Приступљено 20. 1. 2022.
Додатна литература
[уреди | уреди извор]- Грбић, Манојло (1891). Карловачко владичанство. књ. 1. Карловац.
- Грбић, Манојло (1891). Карловачко владичанство. књ. 2. Карловац.
- Грбић, Манојло (1893). Карловачко владичанство. књ. 3. Карловац.
- Ђорђе Рајковић, О намастиру Марчи, Летопис Матице српске, 123, Нови Сад 1880, 112—120.
- Грујић, Радослав (1908). Пропаст манастира Марче. Загреб: Српска штампарија.
- Радослав Грујић, Марчанска епархија, у: Народна енциклопедија, књ. 2, стр. 698—699.
- Ivić, Aleksa (1917). Iz istorije crkve hrvatsko-slavonskih Srba : tokom XVII. veka. Štampa Kr. Zemaljske Tiskare. Приступљено 20. 1. 2022.
- Ивић, Алекса (1923). „Миграције Срба у Хрватску током 16., 17. и 18. столећа”. Српски етнографски зборник. 28: 1—158.
- Ивић, Алекса (1923). „Марчанска епископија од Симеона Вретање до Гаврила Предојевића (1609—1642)”. Браство. 17: 156—165.
- Ивић, Алекса (1924). „Марчанска епископија од Гаврила Предојевића до Гаврила Мијакића (1642—1660)”. Браство. 18: 86—100.
- Ивић, Алекса (1925). „Марчанска епископија од 1662 до 1670”. Браство. 19: 196—216.
- Ивић, Алекса (1926). „Марчанска епископија: Трагедија епископа Мијакића и његових калуђера”. Браство. 20: 68—82.
- Ивић, Алекса (1926). „Миграције Срба у Славонију током 16., 17. и 18. столећа”. Српски етнографски зборник. 36: 1—228.
- Кашић, Душан Љ. (1971). Српски манастири у Хрватској и Славонији. Београд: Српска Патријаршија.
- Кашић, Душан Љ. (1986). Отпор Марчанској унији: Лепавинско-северинска епархија. Београд: Православље.
- Јевтић, Атанасије (1991). „О унијаћењу на територији Српске православне цркве” (PDF). Теолошки погледи. 24 (1—4): 131—146. Архивирано из оригинала (PDF) 01. 10. 2020. г. Приступљено 23. 03. 2018.
- Веселиновић, Рајко (1993). „Срби у Хрватској у XVI и XVII веку”. Историја српског народа. књ. 3, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 427—490.
- Гавриловић, Славко (1995). „О унијаћењу и покатоличавању Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XIII-XIX век)”. Зборник о Србима у Хрватској. 3: 7—44.
- Гавриловић, Славко (1996а). „Унијаћење Срба у Хрватској, Славонији и Барањи (XVI-XVIII век)”. Српски народ ван граница данашње СР Југославије од краја XV века до 1914. године. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 37—47.
- Гавриловић, Славко (1996b). „Проблем унијаћења и кроатизације Срба”. Република Српска Крајина. Топуско-Книн-Београд: Српско културно друштво „Сава Мркаљ”, Српско културно друштво „Зора”, Радничка штампа. стр. 111—126.
- Гавриловић, Владан (2012). „Примери унијаћења српског народа у Хрватској до краја XVIII века” (PDF). Српске студије (3): 207—218. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 11. 2015. г. Приступљено 31. 07. 2017.
- Vukšić, Dragan (2015). Žumberački uskoci: Unijaćenje i odnarođivanje. Zagreb: Srpsko narodno vijeće.
