Pređi na sadržaj

Anri Bekerel

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Anri Bekerel
Anri Bekerel
Lični podaci
Datum rođenja(1852-12-15)15. decembar 1852.
Mesto rođenjaPariz, Francuska
Datum smrti25. avgust 1908.(1908-08-25) (55 god.)
Mesto smrtiKroazik, Francuska
ObrazovanjeLicej Luj Veliki, Politehnička škola
Naučni rad
Poljefizika
Nagrade
Potpispotpis_alt}}}
Slika Bekerelove fotografske ploče na kojoj se vidi delovanje nevidljivog zračenja nastalo od uranijumeve soli. Sena metalnog Malteškog krsta koji je bio smešten između uranijeve soli i fotografske ploče se jasno vidi.

Antoan Anri Bekerel (fr. Antoine Henri Becquerel; Pariz, 15. decembar 1852 — Le Kroazik, 25. avgust 1908) bio je francuski fizičar, nobelovac i jedan od otkrivača radioaktivnosti.[2][3]

Bekerel se rodio u Parizu u porodici, koja je zajedno sa njim i njegovim sinom dala četiri generacije naučnika. Nauku je studirao na Politehničkoj školi, a inženjering u École des Ponts et Chaussées.[4] Inženjer mostova i auto-puteva postao je 1894.

Radioaktivnost je slučajno otkrio proučavajući uranijumovu so 1896.[5][6] Proučavajući rad Vilhelma Rendgena, Bekerel je postavio fosforescentni mineral kalijum uranil sulfat na fotografsku ploču obmotanu crnim papirom pripremajući eksperiment za koji mu je bila potrebna Sunčeva svetlost. Ali, pre samog eksperimenta shvatio je da je fotoploča već bila osvetljena. Shvatio je da osvetljavanje ploče ima veze sa fosforescentnim mineralom koji je koristio u eksperimentu, i da postoji neko zračenje koje prođe kroz crni papir i reaguje sa solima srebra na fotoploči. Nobelovu nagradu koju je dobio 1903. podelio je sa Pjerom i Marijom Kiri zbog: "izvanrednih usluga koje je napravio sa otkrićem radioaktivnosti"..[7] Akademija nauka ga je izabrala za privremenog sekretara 1908, u godini njegove smrti. Preminuo je u Kroaziku u 55. godini života.

Merna jedinica za radioaktivnost, bekerel (Bq) nazvana je po njemu; a tu su još i Bekerelovi krateri na Mesecu i Marsu.

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Bekerel se rodio u Parizu u porodici naučnika, koja je zajedno s njim i njegovim sinom dala četiri generacije naučnika.[8] Nauku je studirao u Politehničkoj školi, a tehniku u Školi mostova i puteva.[9] Nacionalni prirodnjački muzej postavio ga je 1892. na katedru fizike kao trećeg člana porodice Bekerel u tom muzeju. Inženjer građevinarstva postao je 1894. godine 1874, Henri se oženio Lusi Zoi Mari Žama, koja je umrla pri porođaju njihovog sina Žana.[10] Godine 1890, on se oženio sa Luiz Dezire Lorjo.[11]

Radioaktivnost je slučajno otkrio 1896. proučavajući fosforescenciju uranijumskih soli. Istražujući rad V. K. Rendgena, Bekerel je pripremio fluorescentni mineral kalijum uranil-sulfat, fotografske ploče i crni materijal za eksperiment kojem je bila potrebna jaka Sunčeva svetlost. Međutim, pre izvođenja eksperimenta otkrio je da su ploče potpuno pocrnele kao da su bile izložene suncu. Nakon nekoliko dana ponovio je eksperiment, i otkrio da na fotografskim pločama ponovno ostaju tragovi, iako nije bio sunčan dan. Nobelovu nagradu koju je dobio 1903. podelio je s Pjerom i Marijom Kiri:

"...zbog izvanrednih zasluga koje je ostvario svojim otkrićem spontane radioaktivnosti".

Francuska akademija nauka ga je izabrala za privremenog sekretara 1908, što je i godina njegove smrti. Preminuo je u Kroazik u 55. godini života.

Prema njemu je nazvana merna jedinica za radioaktivnost, bekerel (Bq), a postoje i Bekerelovi krateri na Mesecu (Bekerel) i Marsu.

Prirodna radioaktivnost

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Prirodna radioaktivnost

Budući da je broj protona u atomskom jezgru bitan za hemijska i fizičkana svojstva nekog hemijskog elementa, znači da se menjanjem sastava atomskog jezgra nekog atoma može vršiti pretvaranje (transmutacija) jednog elementa u drugi. Da je to zbilja tako, pokazala je priroda radioaktivnih materije. Godine 1896, A. H. Bekerel je otkrio da iz spojeva metala uranijuma izlaze neki zraci koji deluju na fotografsku ploču, a izazivaju i jonizaciju zraka. Kasnije su Marija Kiri i njen muž Pjer Kiri ustanovili istu činjenicu kod uranijevog smolinca iz Jahimova u Češkoj. Oni su iz tog uranijevog smolinca izdvojili element radijum koji emituje mnogo više zraka nego uranijum. Ti elementi koji sami od sebe isijavaju zrake zovu se radioaktivni elementi, a sama pojava prirodna radioaktivnost.

Iz takvih radioaktivnih elemenata izlaze tri vrste zraka: alfa, beta i gama zraci. Ako se radioaktivni element stavi u olovnu posudu i zraci podvrgnu delovanju jakog magnetskog ili električnog polja, i to u prostoru iz kojeg je isisan vazduh, opaziće se na fluorescentnom zastoru njihovo skretanje. Snop zraka koji je veoma otklonjeni za jednu stranu jesu beta-zraci, snop koji je skrenut malo slabije na drugu stranu jesu alfa-zraci, a treći snop koji se ne otklanja zove se gama-zraci. Merenjem i ispitivanjem tih zraka bilo je utvrđeno da su alfa-zraci atomska jezgra helijuma koji se sastoji od dva protona i dva neutrona, te prema tome nose pozitivan naboj. Beta-zraci su snop elektrona, dok su gama-zraci elektromagnetni talasi, i to manje talasne dužine od rendgenskih zraka. Važna je kod tih zraka njihova brzina, a time i kinetička energija. Beta zraci imaju brzinu koja se približava brzini svetlosti, dok je brzina alfa-zraka znatno manja i iznosi 15 000 000 m/s.

Ako se radijum stavi u posudu iz koje je isisan vazduh, vremenom će se u posudi pojaviti neki plin koji je takođe radioaktivan. Taj plin je novi hemijski element koji se zove radon Rn. Međutim, radon kasnije nestane, a na zidovima posude se taloži neka materija koja je isto radioaktivna, a zove se radijum A (Ra A). Iz toga izlazi da se kod radioaktivnih elemenata vrši stalno raspadanje atomskog jezgra, te jedan hemijski element prelazi u drugi. Pri tome je naročito važno ovo. Oni radioaktivni elementi koji emituju alfa-zrake snižavaju raspadanjem atomsku masu za 4, dok se njihov redni broj koji karakteriše njihova hemijska svojstva snižava za 2. Alfa-zraci su naime pozitivno nabijene čestice, koje imaju električni naboj e+2 (gde je e električni naboj elektrona), a masa im je otprilike jednaka četverostrukoj masi jezgra vodonika. Drugačije je kod emitovanja beta-zraka koji su ustvari elektroni. Izbacivanjem jednog elektrona iz jezgra povisuje se pozitivni naboj jezgra za 1, a atomska masa se ne menja. Jezgro je naime izgubilo jedan negativni naboj, te je zbog toga njegov sveukupni pozitivni naboj veći za jedan.[12]

Počasti i nagrade

[uredi | uredi izvor]

Godine 1889, Bekerel je postao član Francuske akademije nauka.[9] Godine 1900, Bekerel je osvojio Ramfordovu medalju za otkriće radioaktivnosti uranijuma i postao je oficir Legije časti.[13][14] Berlinsko-Brandenburška akademija nauka i humanistike dodelila mu je 1901. godine Helmholcovu medalju.[15] Godine 1902, izabran je za člana Američkog filozofskog društva.[16] Godine 1903, Anri je podelio Nobelovu nagradu za fiziku sa Pjerom Kiri i Marijom Kiri za otkriće spontane radioaktivnosti.[14] Godine 1905, Američka nacionalna akademija nauka ga je odlikovala Barnardovom medaljom.[17] Godine 1906, Henri je izabran za potpredsednika akademije, a 1908, godine njegove smrti, Bekerel je izabran za stalnog sekretara Francuske akademije nauka.[18] Tokom svog života, Bekerel je počastvovan članstvom u Akademiji deč Linčej i Kraljevskoj akademiji u Berlinu.[14] Bekerel je izabran za stranog člana Kraljevskog društva (ForMemRS) 1908.[1] Bekerel je počastvovan time što su po njemu nazvana mnogobrojna i raznovrsna naučnih otkrića. SI jedinica za radioaktivnost, bekerel (Bq), nazvana je po njemu.[19] Na Mesecu postoji krater nazvan Bekerel, a takođe postoji istoimeni krater na Marsu.[20][21] Mineralni bekerelit na bazi uranijuma dobio je ime po Henriju.[22]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b „Fellows of the Royal Society”. London: Royal Society. Arhivirano iz originala 16. 3. 2015. g. 
  2. ^ Sekiya, Masaru; Yamasaki, Michio (2015-01-01). „Antoine Henri Becquerel (1852–1908): a scientist who endeavored to discover natural radioactivity”. Radiological Physics and Technology (na jeziku: engleski). 8 (1): 1—3. ISSN 1865-0341. doi:10.1007/s12194-014-0292-z. 
  3. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 120. ISBN 86-331-2075-5. 
  4. ^ „Henri Becquerel | French physicist”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-01-29. 
  5. ^ Logos 2017, str. 244-245.
  6. ^ „Henri Becquerel”. Atomic Heritage Foundation (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-01-29. 
  7. ^ „The Nobel Prize in Physics 1902”. NobelPrize.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 28. 12. 2018. 
  8. ^ Henri Becquerel. [S.l.]: Great Neck Publishing. 2006. ISBN 9781429816434. OCLC 1002022209. 
  9. ^ a b „Henri Becquerel”. Nobel Prize. 1903. Pristupljeno 15. 7. 2019. 
  10. ^ Karbowski, Andrzej (2012). „Biography: Henri Antoine Becquerel (1852 – 1908)” (PDF). Storytelling @ Teaching Model. Arhivirano iz originala (PDF) 6. 4. 2018. g. Pristupljeno 13. 4. 2018. 
  11. ^ „Henri Becquerel - Biography, Facts and Pictures”. www.famousscientists.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 6. 3. 2018. 
  12. ^ Velimir Kruz: "Tehnička fizika za tehničke škole", "Školska knjiga" Zagreb, 1969.
  13. ^ „Rumford Medal”. royalsociety.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 12. 3. 2018. 
  14. ^ a b v Henri Becquerel – Biographical. Nobelprize.org.
  15. ^ „Henri Becquerel”. www.nndb.com. Pristupljeno 25. 4. 2018. 
  16. ^ „APS Member History”. search.amphilsoc.org. Pristupljeno 2021-05-19. 
  17. ^ „Becquerel, Henri, 1852-1908”. history.aip.org. Pristupljeno 12. 3. 2018. 
  18. ^ Sekiya, Masaru; Yamasaki, Michio (januar 2015). „Antoine Henri Becquerel (1852–1908): a scientist who endeavored to discover natural radioactivity”. Radiological Physics and Technology. 8 (1): 1—3. PMID 25318898. doi:10.1007/s12194-014-0292-z Slobodan pristup — preko Springer Link. 
  19. ^ „BIPM - Becquerel”. www.bipm.org. Arhivirano iz originala 25. 5. 2019. g. Pristupljeno 13. 4. 2018. 
  20. ^ „Planetary Names: Crater, craters: Becquerel on Moon”. planetarynames.wr.usgs.gov (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 27. 3. 2018. g. Pristupljeno 13. 4. 2018. 
  21. ^ „Planetary Names: Crater, craters: Becquerel on Mars”. planetarynames.wr.usgs.gov (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 14. 4. 2018. g. Pristupljeno 13. 4. 2018. 
  22. ^ „Becquerelite: Becquerelite mineral information and data.”. www.mindat.org. Pristupljeno 13. 4. 2018. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Анри_Бекерел&oldid=28542508”