Пређи на садржај

Ернест Волтон

С Википедије, слободне енциклопедије
Ернест Томас Синтон Волтон
Лични подаци
Датум рођења(1903-10-06)6. октобар 1903.
Место рођењаЕбисајд, Дангарван, Уједињено Краљевство
Датум смрти25. јун 1995.(1995-06-25) (91 год.)
Место смртиБелфаст, Уједињено Краљевство
Научни рад
ПољеФизика
МенториЕрнест Радерфорд
Познат поНуклеарна фисија
НаградеНобелова награда за физику (1951)

Ернест Томас Синтон Волтон (енгл. Ernest Thomas Sinton Walton, 6. октобар 1903 – 25. јун 1995) био је ирски физичар који је уз Џона Кокрофта добио Нобелову награду за физику 1951. године „за пионирски рад на пољу трансмутације атомског језгра путем вештачки убрзаних атомских честица”.[1] Он је прва особа у историји која је расцепила атом.

Ране године

[уреди | уреди извор]

Ернест Волтон је рођен у Абисајду, Дунгарван, округ Вотерфорд, од оца методистичког свештеника, свештеника Џона Волтона (1874–1936) и Ане Синтон (1874–1906). У то време, породица општег свештеника селила се једном у три године, и ова пракса је одвела Ернеста и његову породицу, док је био мало дете, у Раткил, округ Лимерик (где му је умрла мајка) и у округ Монаган. Похађао је дневне школе у окрузима Дон и Тајрон, и на Весли колеџу у Даблину пре него што је 1915. постао станар на Методистичком колеџу у Белфасту, где се истакао у науци и математици.[2][3]

Године 1922, Волтон је добио стипендију на Тринити колеџу у Даблину за студије математике и науке, а потом је био изабран за стипендисту фондације 1924. Он је добио диплому и магистратуру на Тринитију 1926. и 1927. године. Током ових година на колеџу, Волтон је добио бројне награде за изврсност у физици и математици (укупно седам награда), укључујући стипендију Фондације 1924. Након дипломирања добио је 1851. истраживачку стипендију Краљевске комисије за изложбу из 1851. године[4] и примљен је као истраживачки студент на Тринити колеџу у Кембриџу, под надзором сер Ернеста Радерфорда, директора Кевендиш лабораторије Универзитета Кембриџ. У то време у лабораторији у Кевендишу била су четири добитника Нобелове награде, а појавило се још пет, укључујући Волтона и Џона Кокрофта. Волтон је добио докторат 1931. и остао је на Кембриџу као истраживач до 1934. године.[5]

Током раних 1930-их Волтон и Џон Кокрофт су сарађивали на изградњи апарата који цепа језгра литијумових атома бомбардујући их струјом протона убрзаних унутар високонапонске цеви (700 киловолти).[6][7] Цепањем литијумових језгара су произведена језгра хелијума.[8] Наставили су да користе бор и угљеник као мете за своје експерименте 'дезинтеграције',[9] и да извештавају о вештачки изазваној радиоактивности.[10] Ови експерименти су обезбедили верификацију теорија о атомској структури које су раније предложили Радерфорд, Георг Гамов и други. Успешан апарат – врста акцелератора честица који се сада зове Кокрофт-Валтонов генератор – помогао је да се започне ера експерименталне нуклеарне физике засноване на акцелераторима честица. Управо је ово истраживање на Кембриџу раних 1930-их донело Волтону и Кокрофту Нобелову награду за физику 1951. године.[5][11]

Каријера на Тринити колеџу у Даблину

[уреди | уреди извор]

Ернест Волтон се вратио у Ирску 1934. да би постао члан Тринити колеџа у Даблину на одсеку за физику, а 1946. је именован за Ерасмус Смитовог професора природне и експерименталне филозофије.[5] Волтонова предавања су сматрана изванредним, јер је имао способност да представи компликоване ствари једноставним и лако разумљивим терминима. Његови истраживачки интереси су се се одвијали са веома ограниченим ресурсима, али је ипак био у могућности да обавља истраживања током краја 1950-их, фосфоресцентни ефекат у наочарима, секундарне емисије електрона са површина под бомбардовањем позитивним јонима, радиокарбонско датирање и бројање на ниском нивоу, и наношење танких филмова на стакло.[12]

Волтон је био повезан са Даблинским институтом за напредне студије више од 40 година, где је дуго био у управном одбору Школе за космичку физику и у савету Института. Након смрти Џона Ј. Нолана 1952. године, инаугурационог председника Школе космичке физике, Волтон је преузео ту улогу и служио на тој позицији до 1960. године, када га је наследио Џон Х. Пул.[13][14]

Касније године и смрт

[уреди | уреди извор]

Иако се повукао са Тринити колеџа у Даблину 1974. године, задржао је своју везу са одсеком за физику у Тринитију све до своје последње болести. Непосредно пре смрти, обележио је своју доживотну оданост Тринитију уручујући своју Нобелову медаљу и цитат колеџу.[15] Ернест Валтон је умро у Белфасту 25. јуна 1995. године у 91. години. Сахрањен је на гробљу Динсгрејнџ у Даблину.[16]

Гроб Ернеста Волтона на гробљу Динсгрејнџ, у јужном округу Даблина

Породични живот

[уреди | уреди извор]

Ернест Волтон се 1934. оженио са Винифред Вилсон, ћерком методистичког свештеника.[17] Њихово четворо деце су Алан Волтон (физичар на Универзитету у Кембриџу), Маријан Вудс, Филип Волтон (професор примењене физике, NUI Галвеј) и Џин Кларк.[18] Он је служио у одбору Весли колеџа у Даблину.[17]

Религијски погледи

[уреди | уреди извор]

Одгајан као методиста, Волтон је описан као особа која је била снажно посвећен хришћанској вери.[19] Он је држао предавања о односу науке и религије у неколико земаља након што је добио Нобелову награду,[20] и подстицао је напредак науке као начин да се сазна више о Богу.

Цитиран је Валтон који каже:

„Један од начина да научите ум Створитеља јесте проучавање Његове креације. Морамо дати Богу комплимент проучавањем Његовог уметничког дела и то би требало да важи за све области људске мисли. Одбијање да поштено користимо нашу интелигенцију је чин презира према Ономе који нам је дао ту интелигенцију.”

— В. Џ. Макбриерти (2003)[21][22]

Волтон је био заинтересован за теме о влади и цркви,[23] а након његове смрти, организација Хришћани у науци Ирске је успоставила Волтонова предавања о науци и религији (иницијатива слична Бојловим предавањима). Дејвид Вилкинсон, Денис Александер и други држали су Волтонова предавања на универзитетима широм Ирске.[24]

Заједно са Локлајн О'Рехфертејгом и Мајклом Фрајом, Валтон је помогао у оснивању ирске Пагвош групе, противећи се трци нуклеарног наоружавања.[25]

Почасти

[уреди | уреди извор]

Волтон и Кокрофт су 1938. добили Хјузову медаљу Краљевског друштва у Лондону.[26] У много каснијим годинама – углавном након његовог пензионисања 1974. – Волтон је добио почасне дипломе или признања од бројних ирских, британских и северноамеричких институција.[27]

„Валтон Козвеј Парк” у Валтоновом родном Дангарвану је посвећен у његову част, а сам Валтон је присуствовао церемонији 1989. године.[28] Након његове смрти, Ватерфордски институт за технологију назвао је зграду ЕТС Валтон зграда[29] и постављена је плоча на локацији његовог родног места.[28]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „The Nobel Prize in Physics 1951”. NobelPrize.org (на језику: енглески). Приступљено 03. 01. 2019. 
  2. ^ Ernest Walton 18 April 2015 ulsterhistorycircle.org.uk, accessed 22 November 2021
  3. ^ Ernest Thomas Sinton Walton www.encyclopedia.com, accessed 22 November 2021
  4. ^ 1851 Royal Commission Archives
  5. ^ а б в Boylan, Henry (1998). A Dictionary of Irish Biography, 3rd Edition. Dublin: Gill and MacMillan. стр. 262. ISBN 0-7171-2945-4. 
  6. ^ Cockcroft, J. D.; Walton, E. T. S. (1. 6. 1932). „Experiments with High Velocity Positive Ions. (I) Further Developments in the Method of Obtaining High Velocity Positive Ions”. Proceedings of the Royal Society A. —136 (830): 619—630. Bibcode:1932RSPSA.136..619C. ISSN 1364-5021. doi:10.1098/rspa.1932.0107 Слободан приступ. 
  7. ^ Research Profile: Ernest Thomas Sinton Walton: The Cockcroft-Walton Accelerator www.mediatheque.lindau-nobel.org, accessed 20 November 2021
  8. ^ Cockcroft, J. D.; Walton, E. T. S. (1. 7. 1932). „Experiments with High Velocity Positive Ions. II. The Disintegration of Elements by High Velocity Protons”. Proceedings of the Royal Society A. 137 (831): 229—242. Bibcode:1932RSPSA.137..229C. ISSN 1364-5021. doi:10.1098/rspa.1932.0133 Слободан приступ. 
  9. ^ Cockcroft, J. D.; Walton, E. T. S. (1. 5. 1934). „Experiments with High Velocity Positive Ions. III. The Disintegration of Lithium, Boron, and Carbon by Heavy Hydrogen Ions”. Proceedings of the Royal Society A. 144 (853): 704—720. Bibcode:1934RSPSA.144..704C. ISSN 1364-5021. doi:10.1098/rspa.1934.0078 Слободан приступ. 
  10. ^ Cockcroft, J. D.; Walton, E. T. S. (1. 1. 1935). „Experiments with High Velocity Positive Ions. IV. The Production of Induced Radioactivity by High Velocity Protons and Diplons”. Proceedings of the Royal Society A. 148 (863): 225—240. Bibcode:1935RSPSA.148..225C. ISSN 1364-5021. doi:10.1098/rspa.1935.0015 Слободан приступ. 
  11. ^ „Ernest T.S. Walton”. nobelprize.org. Nobel Media AB. Архивирано из оригинала 4. 10. 2019. г. Приступљено 19. 11. 2021. 
  12. ^ This Month in Physics History: April 14, 1932: Cockcroft and Walton Split the Atom Архивирано на сајту Wayback Machine (17. јун 2023) www.aps.org/ APS News April 2019 (Volume 28, Number 4), accessed 20 November 2021
  13. ^ Dublin Institute for Advanced Studies: Council and Governing Boards as of 31/3/1947 www.dias.ie, accessed 19 November 2021
  14. ^ Dublin Institute for Advanced Studies: Council and Governing Boards as of 31/3/1953 www.dias.ie, accessed 19 November 2021
  15. ^ Ernest Walton profile Архивирано 8 јануар 2009 на сајту Wayback Machine, tcd.ie; accessed 4 June 2016.
  16. ^ „Ernest Walton”. Oxford Dictionary of National Biography (online изд.). Oxford University Press. 2004. doi:10.1093/ref:odnb/57946.  (Subscription or UK public library membership required.)
  17. ^ а б „The Nobel Prize in Physics 1951”. NobelPrize.org (на језику: енглески). Приступљено 2019-12-10. 
  18. ^ „Splitting the atom, setting the pace”. The Irish Times (на језику: енглески). Приступљено 2019-12-10. 
  19. ^ V. J. McBrierty: Ernest Thomas Sinton Walton, The Irish Scientist, 1903-1995 (Trinity College Dublin, 2003)
  20. ^ Walton was strongly committed to the Methodist faith, and following the award of the Nobel Prize in Physics in 1951 jointly to himself and John Cockcroft, he spoke on science and religion to audiences in Ireland, the United States, and Sweden, cis.org.uk; accessed 4 June 2016.
  21. ^ V. J. McBrierty (2003): Ernest Thomas Sinton Walton, The Irish Scientist, 1903-1995, Trinity College Dublin Press.
  22. ^ Ernest T. S. Walton profile, cis.org.uk; accessed 4 June 2016.
  23. ^ Gale Research Inc (1998). "Encyclopedia of World Biography: Vitoria-Zworykin": Outside of his scientific work, Ernest Walton was active in committees concerned with the government, the church, research and standards, scientific academies, and the Royal City of Dublin Hospital.
  24. ^ Walton Lectures on Science and Religion www.cis.org.uk accessed 25 February 2020.
  25. ^ Irish physicist who had a theorem named after him 25 November 2000 www.irishtimes.com, accessed 22 November 2021
  26. ^ Mehra, Jagdish (2001). The Historical Development of Quantum Theory. Springer. стр. 36. ISBN 978-0-387-96284-9. 
  27. ^ McBrierty, Vincent: Walton, Ernest Thomas Sinton www.dib.ie, accessed 20 November 2021
  28. ^ а б Ernest Walton: The Irish Man Who Split the Atom 6 March 2016 www.theirishplace.com, accessed 20 November 2021
  29. ^ Barry Roche, Waterford institute opens €15m facilities 29 January 2005, www.irishtimes.com, accessed 20 November 2021

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Ернест Волтон на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ернест_Волтон&oldid=28616250”