Društvena akcija

Društvena akcija je u sociologiji, organizovani vid izvođenja neke aktivnosti u okviru institucionalizovanog sistema koja je usmerena ka postizanju nekog zajedničkog cilja. Akcije ovog tipa mogu biti kratkoročne, ali često dobijaju i dugoročnu orijentaciju kada su promene povezane ne samo sa poboljšanjem uslova života već i sa promenom stavova i svesti ljudi kako bi promene od njih bile podržane i prihvaćene. Najvažniji uslov za to je motivacija i lični doprinos najvećeg broja pojedinaca socijalne zajednice. Prema Maksu Veberu: „Akcija je 'društvena' utoliko što njeno subjektivno značenje uzima u obzir ponašanje drugih i time je orijentisano u svom toku.”

Maks Veber

Osnovni koncept je prvenstveno razvijen u nepozitivističkoj teoriji Maksa Vebera da bi se posmatralo kako se ljudska ponašanja odnose na uzrok i posledicu u društvenom domenu. Za Vebera, sociologija je proučavanje društva i ponašanja i stoga mora da gleda u srce interakcije. Teorija društvenog delovanja, više od strukturalnih funkcionalističkih pozicija, prihvata i pretpostavlja da ljudi variraju svoje akcije u skladu sa društvenim kontekstom i kako će to uticati na druge ljude; kada potencijalna reakcija nije poželjna, akcija se u skladu s tim modifikuje. Akcija može značiti ili osnovnu akciju (onu koja ima značenje) ili naprednu društvenu akciju, koja ne samo da ima značenje već je usmerena na druge aktere i izaziva akciju (ili, možda, nedelovanje).

[Sociologija je] ... nauka čiji je cilj da protumači značenje društvene akcije i na taj način da uzročno objašnjenje načina na koji se akcija odvija i efekata koje proizvodi. Pod 'radnjom' u ovoj definiciji se misli na ljudsko ponašanje kada i u meri u kojoj ga agent ili agenti vide kao subjektivno smisleno... značenje na koje se pozivamo može biti ili (a) značenje koje je zapravo nameravao pojedinac agent u određenoj istorijskoj prilici ili broj agenata u približnom proseku u datom skupu slučajeva, ili (b) značenje koje se pripisuje agentu ili agensima, kao tipovima, u čistom tipu konstruisanom apstraktno. Ni u jednom slučaju o 'značenju' ne treba razmišljati kao na neki način objektivno 'tačno' ili 'tačno' prema nekom metafizičkom kriterijumu. Ovo je razlika između empirijskih nauka o delovanju, kao što su sociologija i istorija, i bilo koje vrste apriorne discipline, kao što su jurisprudencija, logika, etika ili estetika čiji je cilj da iz svog predmeta izvuku „tačno“ ili „valjano“ značenje.

—  Maks Veber Priroda društvene akcije 1922,

Termin je praktičniji i sveobuhvatniji od „društvenih fenomena” Florijana Znanjeckog, pošto pojedinac koji vrši društvenu akciju nije pasivan, već pre aktivan i reaktivan. Iako je sam Veber koristio reč 'agencija', u modernim društvenim naukama ovaj termin se često prisvaja uz dato prihvatanje Veberovskih koncepcija društvenog delovanja, osim ako delo ne namerava da napravi direktnu aluziju. Slično, 'refleksivnost' se obično koristi kao skraćenica da se odnosi na kružni odnos uzroka i posledice između strukture i delovanja koji je Veber bio sastavni deo hipoteze.

Tipovi

Racionalne akcije (poznate i kao vrednosno-racionalne radnje, wertrational): radnje koje se preduzimaju zato što vode ka vrednom cilju, ali bez razmišljanja o njegovim posledicama i često bez razmatranja prikladnosti sredstava koja su izabrana da bi se postigao ('cilj opravdava sredstvo'). Vrednosno racionalno ili instrumentalno racionalno društveno delovanje deli se u dve grupe: racionalno razmatranje i racionalno usmerenje. Racionalno razmatranje je kada se sekundarni rezultati racionalno uzimaju u obzir. Ovo se takođe smatra alternativnim sredstvom kada su prestale sekundarne posledice. Određivanje ovog sredstva delovanja je prilično teško, te čak i nekompatibilno. Racionalna orijentacija je sposobnost prepoznavanja i razumevanja određenih medija pod zajedničkim uslovima. Prema Veberu, heterogenim akterima i grupama koje se takmiče teško je da se nađu na određenom mediju i razumeju zajedničku društvenu akciju.

Instrumentalno delovanje (poznato i kao odnos vrednosti, instrumentalno racionalno, ciljno-instrumentalno, zweckrational): radnje koje se planiraju i preduzimaju nakon procene cilja u odnosu na druge ciljeve i nakon temeljnog razmatranja različitih sredstava (i posledica) za njegovo postizanje. Primer bi bio srednjoškolac koji se sprema za život kao pravnik. Student zna da je da bi ušao na koledž, neophodno da polaže odgovarajuće testove i popuni odgovarajuće upisne formulare, a da zatim dobro prođe na koledžu kako bi se upisao na pravni fakultet i na kraju ostvario svoj cilj da postanu advokat. Ako student odluči da ne radi marljivo na koledžu, zna da će biti teško upisati pravni fakultet i na kraju postići cilj da bude pravnik. Stoga učenik mora da preduzme odgovarajuće korake da bi postigao krajnji cilj.

Drugi primer bi bila većina ekonomskih transakcija. Relacija vrednosti je podeljena na podgrupe komande i zahtevi. Prema zakonu, ljudi dobijaju komande i moraju da koriste ceo sistem privatnih zakona da rasčlane centralnu vlast ili dominaciju u zakonskim pravima koja građani imaju. Zahtevi mogu biti zasnovani na pravdi ili ljudskom dostojanstvu samo zarad moralnosti. Ovi zahtevi su predstavljali nekoliko problema, čak je i pravni formalizam stavljen na iskušenje. Čini se da ovi zahtevi opterećuju društvo i ponekad ga mogu učiniti nemoralnim.

Pristup religiji racionalnog izbora povlači blisku analogiju između religije i tržišne ekonomije. Verske firme se takmiče jedna protiv druge u ponudi verskih proizvoda i usluga potrošačima, koji biraju između firmi. U meri u kojoj postoji mnogo verskih firmi koje se takmiče jedna protiv druge, one će težiti da se specijalizuju i udovolje posebnim potrebama nekih segmenata religioznih potrošača. Ova specijalizacija i udovaoljavanje zauzvrat povećavaju broj verskih potrošača koji se aktivno bave verskom ekonomijom. Ova tvrdnja je potvrđena u brojnim empirijskim studijama.

Poznato je da su stroge crkve jake i u rastu u savremenim Sjedinjenim Državama, dok liberalne opadaju. Za Janakoneovo religiozno iskustvo je zajedničko proizvedeno kolektivno dobro. Tako se članovi crkve suočavaju sa problemom kolektivne akcije. Stroge crkve, koje svojim pripadnicima često nameću skupe i ezoterične zahteve, u stanju su da reše ovaj problem uklanjanjem potencijalnih slobodnih strelaca, pošto bi se samo veoma posvećeni pridružili crkvi suočeni sa takvim zahtevima. U skladu sa idejom da je religiozno iskustvo kolektivno dobro, Janakon et al. pokazuju da crkve koje izvlače više resursa od svojih članova (u obliku vremena i novca) imaju tendenciju da rastu u članstvu.

Afektivna akcija (poznata i kao emocionalne radnje): radnje koje se preduzimaju zbog „nečijih emocija, da bi se izrazila lična osećanja. Na primer, navijanje nakon pobede, plakanje na sahrani bili bi afektivne radnje. Afektivni su podeljeni u dve podgrupe: nekontrolisana reakcija i emocionalna napetost. U nekontrolisanom reagovanju nema obuzdavanja i nema diskrecije. Osoba sa nekontrolisanom reakcijom postaje manje sklona da razmatra osećanja drugih ljudi koliko svoja. Emocionalna napetost potiče od osnovnog verovanja da je osoba nedostojna ili nemoćna da ostvari svoje najdublje težnje. Kada težnje nisu ispunjene, dolazi do unutrašnjeg nemira. Često je teško biti produktivan u društvu zbog neispunjenog života. Emocija se često zanemaruje zbog koncepata u srži teorije razmene. Čest primer su bihejvioralne i racionalne pretpostavke izbora. Sa stanovišta ponašanja, emocije su često neodvojive od kazni.

Emocije

Emocije su nečija osećanja kao odgovor na određenu situaciju. Postoji šest tipova emocija: društvene emocije, kontračinjenične emocije, emocije izazvane onim što se može dogoditi (često se manifestuju kao anksioznost), emocije izazvane radošću i tugom (primeri koji se nalaze u odgovorima koji se obično vide kada učenik dobije dobru ocenu i kada osoba je na sahrani), emocije izazvane razmišljanjem (ponekad se manifestuju kao flešbekovi) i na kraju emocije ljubavi i gađenja. Smatra se da su sve ove emocije nerazjašnjene. Postoji šest karakteristika koje se koriste za definisanje emocija: namerni objekti, valencija, kognitivni prethodnici, fiziološko uzbuđenje, tendencije delovanja i na kraju fiziološki izrazi. Aristotel je identifikovao ovih šest koncepata i još uvek su tema pojedinih diskusija. Makro institucionalna teorija ekonomskog poretka: Nikol Bigart i Tomas Bimiš imaju malo drugačiji pristup ljudskim navikama od Maksa Vebera. Dok je Veber verovao da je ekonomska organizacija zasnovana na strukturama od materijalnog interesa i ideja, institucionalni sociolozi poput Bigartove i Bimiša naglašavaju makroinstitucionalne izvore uređenja tržišnog kapitalizma.

Literatura

• Ovaj članak ili njegov deo izvorno je preuzet iz Rečnika socijalnog rada Ivana Vidanovića uz odobrenje autora.
• Secher, H. P. (1962), Basic Concepts in Sociology. Contributors: Max Weber, New York: Citadel Press, Arhivirano iz originala 2004-06-20. g. 
• Weber, Max (1991), „The Nature of Social Action.”, Runciman, W.G. 'Weber: Selections in Translation', Cambridge University Press 
• Stark, Rodney (2007), Sociology, USA: Thomson Wadsworth, ISBN 978-0-495-09344-2 
• Sciulli, David (1992), Theory of Societal Constitutionalism: Foundations of a Non-Marxist Critical Theory., Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-41040-3 
• Weber, Max (1978), Economy and Society: An Outline of Interpretive Sociology., USA: University of California Press, ISBN 978-0-520-03500-3 
• Gecas, Viktor; Schwalbe, M. L. (1983), „Beyond The Looking Glass Self: Social Structure and Efficacy-Based Self-Esteem”, The Scholarly Journal Archive, 46 (2): 77—88, JSTOR 3033844, PMID 6879222 
• Hedström, Peter. “Experimental Macro Sociology: Predicting the Next Best Seller” Science/AAAS. 10 Feb. 2006. 17 Oct. 2007
• Society for Organizational Learning. Personal Mastery 16 October 2007
• Habits 16 October 2007 http://serendipstudio.org/bb/neuro/neuro05/web1/mmcgovern.html
• Homans GC. 1961. Social Behavior: Its Elementary Forms. New York: Harcourt Brace 23 Oct. 2007.
• Frijda, Nico H. The Emotions. Cambridge, Cambridge University Press. 1986 23 Oct. 2007
• Stark R, Bainbridge WS. 1987. A Theory of Religion. New York: Peter Lang
• Iannaccone LR. 1992. Sacrifice and stigma: reducing free-riding in cults, communes, and other collectivities. J. Polit. Econ. 100: 271– 91
• Iannaccone LR. 1994. Why strict churches are strong. Am. J. Sociol. 99: 1180– 211
• Giddens, Anthony. Central Problems in Social Theory: Action, Structure, and Contradiction in Social Analysis
• Atkinson, J. Maxwell. Liberalism and Social Action by John Dewey, Structures of Social Action (Studies in Emotion and social Interaction)
• Parsons, Talcott (1968), The structure of social action: a study in social theory with special reference to a group of recent European writers, New York: Free Press 
• Parsons, Talcott; Shils, Edward (1951). Toward a General Theory of Action. Cambridge, Mass.: Harvard University Press. 
• Parsons, Talcott (1978). Action Theory and the Human Condition. New York: Free Press. 
• Parsons, Talcott (1968). The structure of social action: a study in social theory with special reference to a group of recent European writers. New York: Free Press. 
• Talcott Parsons, "The Place of Ultimate Values in Sociological Theory." International Journal of Ethics, Vol.45. 1935. pp.282-316.
• Bourricaud, F. 'The Sociology of Talcott Parsons' Chicago University Press. ISBN 0-226-06756-4
• Talcott Parsons, "The Present Status of "Structural-Functional" Theory in Sociology." In Talcott Parsons, Social Systems and The Evolution of Action Theory New York: The Free Press, 1975.
• Talcott Parsons & Alfred L. Kroeber, The Concepts of Culture and Social System. American Sociological Review. October, 1958. p.582.
• Ferrante, Joan (2007-10-24). Sociology: A Global Perspective (na jeziku: engleski). Cengage Learning. ISBN 978-0495390916. 
• Weber, Max (1978-01-01). Economy and Society: An Outline of Interpretive Sociology (na jeziku: engleski). University of California Press. ISBN 9780520035003. „economy and society.” 
• Hochschild, Arlie (2003). The Managed Heart: Commercialization of Human Feeling. University of California Press. str. 214, 218, 224. ISBN 978-0520239333. 
• Jürgen Habermas, Theory of Communicative Action, trans. Thomas McCarthy, Boston: Beacon Press, 1984.
• Adorno and Horkheimer, Dialectic of Enlightenment, trans. Edmund Jephcott, Palo Alto: Stanford UP, 2002
• Jürgen Habermas, The Structural Transformation of the Public Sphere, trans. Thomas McCarthy, Cambridge MA: MIT Press, 1991
• Ian McNeeley, The Emancipation of Writing, Berkeley: Univ. of California Press, 2003
• Nikolas Kompridis, Critique and Disclosure: Critical Theory between Past and Future (Cambridge: MIT Press, 2006).