Epistemologija

Teorija saznanja (takođe epistemologija ili gnoseologija) je oblast filozofije koja istražuje mogućnosti, korene nastanka i krajnje domete ljudskog saznanja. Iako pokušaji razvoja odgovarajuće teorije saznanja potiču još iz Antike i Platonove filozofije, epistemologija je zvanično počela da dominira Zapadnom filozofskom mišlju tek od Dekarta i Loka, kao posledica rasprava između racionalista i empirista o važnosti koncepata „apriori“ i „aposteriori“ prilikom sticanja saznanja o nečemu. Savremeni postmoderni mislioci su postavili, ili predložili kontekstualizaciju saznanja kao deo intersubjektivnog procesa.

Termin „epistemologija“ je prvi upotrebio škotski filozof Džejms Frederik Ferjer 1854. godine. Međutim, prema Bretu Varenu, kralj Džejms VI od Škotske je ranije utelotvorio ovaj filozofski koncept kao karakter Epistemon in 1591.

Kralj Džejms VI od Škotske

Epistemon

Glavni članak: Daemonologie

U filozofskom dijalogu, kralj Džejms VI od Škotske je napisao lik „Epistemona“ kao personifikaciju filozofskog koncepta koji bi raspravljao o argumentima da li drevne verske percepcije o vračanju treba kazniti u politički hrišćanskom društvu. Argumenti kralja Džejmsa, preko karaktera Epistemona, su bazirani na idejama teološkog obrazloženja verovanja društva, jer njegov protivnik „Filomates“ zauzima filozofski stav o pravnim aspektima društva, ali pokušava da dobije veće znanje od Epistemona, čije je ime grčka reč za „naučnika“. Ovaj filozofski pristup označava Filomatovu potragu za sticanjem većeg znanja kroz epistemologiju uz upotrebu teologije. Kralj Džejms je koristio dijalog da obrazuje društvo o raznim konceptima, uključujući istoriju i etimologiju debatovane tema.

Epistemologija

Reč epistemologija je izvedena iz antičke grčke reči epistēmē sa značenjem „znanje“ i sufiksa -logija, koji označava „logičan diskurs“ (što je izvedeno iz grčke reči logos koja nosi mnoga značenja, od kojih je osnovno „reč” a u ovom slučaju „diskurs“). J.F. Ferjer je skovao termin epistemologija po uzoru na 'ontologija', da bi označio granu filozofije koja je usredsređena na otkrivanje značenja znanja, i naziva je 'istinskim početkom' filozofije. Reč je ekvivalentna sa konceptom Wissenschaftslehre, koji su koristili nemački filozofi Johan Fihte i Bernard Bolcano u raznim projektima pre nego što ju je ponovo preuzeo Huserl. Francuski filozofi su zatim dali terminu épistémologie uže značenje „teorije znanje“ (théorie de la connaissance). Na primer Emil Mejerson je otvorio svoje delo „Identitet i realnost“, 1908. godine uz napomenu da je ova reči postala poprimila značenje „filozofija nauka“.

Znanje

U matematici, poznato je da su 2 + 2 = 4, ali postoji i znanje kako se dodaju dva broja, i poznavanje osobe (npr. sebe), mesta (npr. rodni grad), stvari (npr. kola), ili aktivnosti (npr. dodavanje). Neki filozofi smatraju da postoji značajna distinkcija između „znati da“ (poznavati koncept), „znati kako“ (razumevati operaciju), i „iskustvenog znanja“ (znati iz iskustva), pri čemu se epistemologija prevashodno bavi prvim od ovih aspekata.

Ove distinkcije nisu eksplicitne u svim jezicima, na primer one su u neznatnoj meri izražene u engleskom jeziku (N.B. neki jezici koji su srodni sa engleskim su zadržali te glagole, npr. škotsko: wit i ken). U francuskom, portugalskom, španskom, nemačkom i holandskom znati (osobu) se prevodi koristeći connaître, conhecer, conocer i kennen respektivno, dok se znati (kako uraditi nešto) prevodi koristeći savoir, saber i weten. Moderni grčki ima glagole γνωρίζω (gnorízo) i ξέρω (kséro). Italijanski ima glagole conoscere i sapere i imenice za znanje su conoscenza i sapienza. Nemački ima glagole wissen i kennen. Wissen podrazumeva poznavanje činjenice, kennen podrazumeva znanje u smislu upoznavanja sa radnim znanjem; takođe postoji i imenica izvedena iz kennen, naime Erkennen, za koju se kaže da implicira znanje u obliku priznanja ili potvrde. Sam glagog implicira proces: mora se ići iz jednog stanja u drugo, iz stanja „not-erkennen“ do stanja istinskog „erkennen“. Čini se da je ovaj glagol najprikladniji u smislu opisivanja „episteme“ u jednom od modernih evropskih jezika, stoga je nemačko ime „Erkenntnistheorie“". Teorijska interpretacija i značaj ovih jezičkih pitanja ostaje kontroverzna.

Bertrand Rasel

U svoj publikaciji On Denoting i kasnijoj knjizi Problemi filozofije Bertrand Rasel naglašava distinkciju između „ opisnog znanja“ i „znanja iz iskustva“. Gilbert Rajl je isto tako naglašavao razliku između poznavanja operacije i poznavanja koncepta u svom radu ''The Concept of Mind. U knjizi Personal Knowledge Majkl Polani razmatra epistemološku relevantnost operativnog i opisnog znanja; koristeći primer čina balansiranja pri vožnji bicikla, on sugeriše da teoretsko poznanje fizike koja dolazi do izražaja pri opisivanju održavanja stanja balansa ne može da zameni praktičnu sposobnost vožnje bicikla, i da je važno da se razume kako su oba aspekta uspostavljena i zasnovana. Ova pozicija je esencijalno istovetna sa Rajlijevim stanovištem, koje tvrdi da odsustvo pravljenja razlike izmeću objektivnog i opisnog znanja dovodi do infinitivne regresije.

U poslednje vreme, epistemolozi među kojima su (Sosa, Greko, Kvanvig, Zagzebski) i Danjan Pričhard zastupaju stanovište da epistemologija treba da procenjuje ljudska „svojstva“ (tj., intelektualne vrline) a ne samo svojstava propozicija ili propozicijskih mentalnih stavova.

Istorija epistemologije

Epistemologija se oduvjek bavila pitanjima koja se tiču prirode, obuhvatnosti, izvora i ispravnosti saznanja. Tokom istorije filozofije, pojedini filozofi su se koncentrisali na jedno ili dva od tih pitanja i isključivali ostala. Rijetko koji filozof je u svom djelu obuhvatio svako od njih. Centralna pitanja epistemologije su:

• (1) Šta je saznanje - koja je to korektna analiza ili definicija koncepta saznanje?
• (2) Šta sve obuhvata naše saznanje - od kojih sve stvari potiče naše saznanje?
• (3) Koji su to izvori saznanja - na koji način je stečeno određeno saznanje?
• (4) Postoji li iskonsko saznanje?

Platon

Prvo pitanje je postalo predmet interesovanja filozofa od polovine dvadesetog vijeka, ali je takođe razmatrano do određene granice u antičko doba. Drugom pitanju je prvi pažnju posvetio Platon. Sa nekoliko prekida drugo pitanje je prisutno kroz istoriju filozofije sve do danas. Treće pitanje je takođe imalo istaknuto mjesto u antičkoj filozofiji, ali je takođe činilo centralnu okosnicu epistemoloških diskusija u srednjovjekovnom i ranom modernom periodu. Četvrto pitanje proizlazi iz skepticizma, i predstavlja temu koja je takođe predmet epistemoloških diskusija počev od antičke filozofije pa sve do danas, iako postoje periodi u kojima su preokupacije skeptika bile ignorisane.

Pokušaji davanja odgovora na ova pitanja kroz istoriju filozofije, neminovno su doveli do pojave dodatnih, više prirodnijih pitanja. Glavno od tih dodatnih pitanja je sljedeće:

• (5) Šta je to opravdano vjerovanje - pod kojim uslovima se određeno vjerovanje može smatrati opravdanim?

U istoriji filozofije filozofi su se tek sporadično zanimali za ovo posljednje pitanje, ipak ono postaje od krucijalne važnosti za mnoge filozofe dvadesetog vijeka.

Počeci epistemologije

Presokratovci nisu pridavali suštinsku važnost epistemologiji, pošto su primarno bili zaokupirani prirodom i mogućnošću promjena u njoj. Podrazumjevali su da je saznanje o prirodi moguće, iako su neki od njih sugerisali da saznanje o stvarnosti bolje dolazi iz nekih izvora, nego iz drugih. U skladu s tim, Heraklit je isticao važnost uloge čula, a Parmenid uloge razuma. Međutim ni jedan ni drugi nisu sumnjali da je spoznaja stvarnosti moguća. Tek u 5. vijeku p. n. e., javljaju se prve sumnje u mogućnost spoznaje stvarnosti, za koje su uglavnom zaslužni Sofisti.

Tokom 5. vijeka p. n. e. ljudske prakse i institucije su prvi put kritički ispitivane. Veliki broj stvari koje su prethodno smatrane dijelom prirode sada se više ne smatraju. Prema tome, postavljena je jedna opšta antiteza između prirode i ljudskih običaja i postavljeno je pitanje gdje tačno treba uspostaviti tu granicu. Sofisti su postavili pitanje o tome koliko toga što smatramo ili vjerujemo da znamo o prirodi, stvarno i objektivno jeste njen dio, a koliko toga je proizvod ljudske mašte.

Na primjer, Protagora je smatrao da, ako je vjerovati onome što izvještava Platon, odnosno da sve što se čovjeku javlja postoji, onda su te pojave jedina stvarnost. To je značenje, ili barem dio značenja njegove poznate tvrdnje: „Čovjek je mjera svih stvari“. Gorgija, u znatno radikalnijem tonu, tvrdi da ne postoji stvar zvana stvarnost; da ako postoji mi ne možemo saznati o njoj: a čak i kada bismo mogli, ne bismo bili u stanju da dojavimo naše saznanje o njoj.

Ovaj opšti skepticizam je začetak epistemologije onako kako je tradicionalno shvaćena, a to je kao pokušaj da se opravda tvrdnja da je saznanje o stvarima moguće kao i da se utvrdi uloga koju igraju čula i razum prilikom sticanju tog saznanja. Ranije, Platon i Demokrit, grčki atomist, već su postavili razliku između osobina koje se obično pripisuju stvarima, a koje, s njihove tačke gledišta, stvarno pripadaju tim stvarima —veličina i oblik, na primjer—, i onih koje su stvar zdogovora (nomos), odnosno funkcije uma —boja, na primjer. Ipak, Platon se može smatrati pravim začetnikom epistemologije, pošto se prvi bavio pokušajima davanja odgovora na suštinska pitanja epistemologije: Šta je to saznanje? Koliko saznanja se obično može sresti, a koliko od toga što obično smatramo saznanjem se može smatrati istinskim saznanjem? Da li su naša čula vodič do saznanja? Da li razum može zamijeniti saznanje? Kakva je veza između saznanja i istinskog vjerovanja?

Priroda epistemologije

Epistemologija se razlikuje od psihologije u tome što se ne bavi pitanjem zašto ljudi vjeruju ono što vjeruju, niti načinima na koje ljudi stižu do određenih vjerovanja. Psiholozi, u principu mogu dati objašnjenja o tome zbog čega ljudi vjeruju to što vjeruju, ali njihova objašnjenja ne moraju biti kompetentna u smislu da li su ta vjerovanja bazirana na dobrim ili lošim pretpostavkama. Da bi se dao odgovor na ta pitanja potrebno je konsultovati stručnjake oblasti znanja iz kog potiču pretpostavke na kojim se to vjerovanje zasniva. Prema tome, matematičari mogu dati objašnjenje za vjerovanje u ispravnost Pitagorine teoreme, fizičari za, recimo, vjerovanje u princip neodređenosti, itd. Obično, kada je vjerovanje istinito i kada se zasniva na osnovanim principima oblasti iz koje potiče, može se reći da se radi o saznanju. Međutim, epistemolozi se ne bave pitanjem da li, niti kako znamo neku određenu istinu, nego da li je opravdano da tvrdimo da neka klasa istina jeste saznanje ili, da li je saznanje o datoj klasi istina uopšte moguće. Stoga, pitanja koja postavlja epistemolog su opšte prirode, a pitanja koja se tiču neke konkretne oblasti saznanja nisu.

Epistemološki pravci (saznajni) se razlikuju u zavisnosti od izvora saznanja. Tu spadaju

• racionalizam
• iracionalizam
• empirizam
• senzualizam
• kriticizam
• intuicionizam
• dogmatizam
• skepticizam

Literatura

• Borchert, Donald M., ur. (1967). „Epistemology”. Encyclopedia of Philosophy. 3. Macmillan. 
• King James; Warren, Brett (2016). The Annotated Daemonologie. A Critical Edition. In Modern English. 2016. str. x—xi. ISBN 978-1-5329-6891-4. 
• Porter, Noah, ur. (1913). „Epistemology”. Webster's Revised Unabridged Dictionary. G & C. Merriam Co. str. 501. Arhivirano iz originala 15. 10. 2013. g. Pristupljeno 29. 01. 2014. „E*pis`te*mol"o*gy (?), n. [Gr. knowledge + -logy.] The theory or science of the method or grounds of knowledge.” 
• Annis, David (1978). „A Contextualist Theory of Epistemic Justification”. American Philosophical Quarterly. 15: 213—219. 
• Ayer, Alfred Jules. 1936. Language, Truth, and Logic.
• BonJour, Laurence. (2002). Epistemology: Classic Problems and Contemporary Responses. Lanham, MD: Rowman & Littlefield. .
• Boufoy-Bastick, Z. (2005). „Introducing 'Applicable Knowledge' as a Challenge to the Attainment of Absolute Knowledge”. Sophia Journal of Philosophy. 8: 39—51. 
• Bovens, Luc & Hartmann, Stephan. (2003). Bayesian Epistemology. Oxford: Oxford University Press. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza).
• Butchvarov, Panayot. 1970. The Concept of Knowledge. Evanston, Northwestern University Press.
• Cohen, Stewart (1998). „Contextualist Solutions to Epistemological Problems: Skepticism, Gettier, and the Lottery”. Australasian Journal of Philosophy. 76 (2): 289—306. doi:10.1080/00048409812348411. 
• Cohen, Stewart. 1999. "Contextualism, Skepticism, and Reasons", in Tomberlin 1999.
• Dancy, Jonathan (1991). An Introduction to Contemporary Epistemology. (Second Edition). John Wiley & Sons. ISBN 978-0-631-13622-4. 
• DeRose, Keith (1992). „Contextualism and Knowledge Attributions”. Philosophy and Phenomenological Research. 15: 213—19. 
• DeRose, Keith. 1999. "Contextualism: An Explanation and Defense", in Greco and Sosa 1999.
• Descartes, Rene. 1641. Meditations on First Philosophy
• Feldman, Richard. 1999. "Contextualism and Skepticism", in Tomberlin (1999). pp. 91–114.
• Gettier, Edmund. 1963. "Is Justified True Belief Knowledge?", Analysis, Vol. 23. pp. 121–23. Online text.
• Greco, J. & Sosa, E. 1999. Blackwell Guide to Epistemology, Blackwell Publishing.
• Harris, Errol E. 1970. Hypothesis And Perception, George Allen and Unwin, London, Reprinted 2002 Routledge, London.
• Harwood, Sterling (1989). „Taking Skepticism Seriously – And In Context”. Philosophical Investigations. 12 (3): 223—233. doi:10.1111/j.1467-9205.1989.tb00275.x. 
• Hay, Clare (2008). The Theory of Knowledge: A Coursebook. The Lutterworth Press. Cambridge. ISBN 978-0-7188-3088-5. 
• Hawthorne, John. 2005. "The Case for Closure", Contemporary Debates in Epistemology, Peter Sosa and Matthias Steup (ed.): 26–43.
• Hendricks, Vincent F. 2006. Mainstream and Formal Epistemology, New York: Cambridge University Press.
• Kant, Immanuel. 1781. Critique of Pure Reason.
• Keeton, Morris T. 1962. "Empiricism", in Dictionary of Philosophy, Dagobert D. Runes (ed.), Littlefield, Adams, and Company, Totowa, NJ. pp. 89–90.
• Kierkegaard, Søren. 1844. Philosophical Fragments.
• Kirkham, Richard. 1984. "Does the Gettier Problem Rest on a Mistake?" Mind, 93.
• Klein, Peter. 1981. Certainty: a Refutation of Skepticism, Minneapolis, MN: University of Minnesota Press.
• Kyburg, H.E. 1961. Probability and the Logic of Rational Belief, Middletown, CT: Wesleyan University Press.
• Korzybski, Alfred. 1994. Science and Sanity: An Introduction to Non-Aristotelian Systems and General Semantics. 1933. , Fifth Edition. Ft. Worth, TX: Institute of General Semantics.
• Lewis, David (1996). „Elusive Knowledge”. Australian Journal of Philosophy. 74 (4): 549—67. doi:10.1080/00048409612347521. 
• Morin, Edgar. 1986. La Méthode, Tome 3, La Connaissance de la connaissance (Method, 3rd volume : The knowledge of knowledge)
• Morton, Adam (2002). A Guide Through the Theory of Knowledge. (Third Edition) Oxford: Blackwell Publishing. ISBN 978-1-4051-0012-0. 
• Nelson, Quee. 2007. The Slightest Philosophy, Indianapolis, IN: Dog Ear Publishing, 296 pages.
• Niiniluoto, Ilkka. 2002. Critical Scientific Realism, Oxford: Oxford University Press.
• Plato. Meno.
• Popper, Karl R. 1972. Objective Knowledge: An Evolutionary Approach, Oxford: Oxford University Press.
• Preyer, G./Siebelt, F./Ulfig, A. 1994. Language, Mind and Epistemology, Dordrecht: Kluwer Academic Publishers.
• Rand, Ayn. 1979. Introduction to Objectivist Epistemology, New York: Meridian.
• Russell, Bertrand. 1912. The Problems of Philosophy, New York: Oxford University Press.
• Russell, Bertrand. 1940. An Inquiry into Meaning and Truth, Nottingham: Spokesman Books.
• Santayana, George. 1923. Scepticism and Animal Faith, New York: Charles Scribner's Sons – London: Constable and Co.
• Spir, African. 1877. Denken und Wirklichkeit: Versuch einer Erneuerung der kritischen Philosophie (Thought and Reality: Attempt at a Renewal of Critical Philosophy), (Second Edition) Leipzig: J. G. Findel.
• Schiffer, Stephen (1996). „Contextualist Solutions to Skepticism”. Proceedings of the Aristotelian Society. 96: 317—33. 
• Steup, Matthias. 2005. "Knowledge and Skepticism", Contemporary Debates in Epistemology, Peter Sosa and Matthias Steup (eds.): 1–13.
• Tomberlin, James (ed.). 1999. Philosophical Perspectives 13, Epistemology, Blackwell Publishing.
• Turri, John (2016). Knowledge and the Norm of Assertion: An Essay in Philosophical Science. Cambridge: Open Book Publishers. 
• Wittgenstein, Ludwig. 1922. Tractatus Logico-Philosophicus, Frank P. Ramsey and C.K. Ogden (trns.), Dover. Online text.

Spoljašnje veze

• „Epistemology”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
• „Coherentism”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
• „Contextualism in Epistemology”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
• „Epistemic Circularity”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
• „Epistemic Justification”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
• „Epistemology of Perception”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
• „Ethnoepistemology”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
• „Evolutionary Epistemology”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
• „Fallibilism”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
• „Feminist Epistemology”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
• „Infinitism in Epistemology”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
• „Internalism and Externalism in Epistemology”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
• „Moral Epistemology”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
• „Naturalistic Epistemology”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
• „Moral Epistemology”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
• „Virtue Epistemology”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 

Članci iz Stanfordske enciklopedije filozofije

• Epistemology by Matthias Steup.
• Bayesian Epistemology by William Talbott.
• Evolutionary Epistemology by Michael Bradie & William Harms.
• Feminist Epistemology and Philosophy of Science by Elizabeth Anderson.
• Naturalized Epistemology by Richard Feldman.
• Social Epistemology by Alvin Goldman.
• Virtue Epistemology by John Greco.
• Knowledge How by Jeremy Fantl.