Pređi na sadržaj

Ikarus IM-1

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ikarus IM-1

Ikarus IM-1[1]
Opšte
Namena Izviđač mornarički
Posada 3
Proizvođač Ikarus Novi Sad,

 Kraljevina SHS

Prvi let 1926
Početak proizvodnje prototip
Masa
Maks. spoljni teret 250 kg
Pogon
Klipno-elisni motor 1 motor BMW
Snaga 191 kW

Ikarus IM-1 je hidroavion (Izviđač Mornarički) proizveden 1926. godine u fabrici aviona Ikarus iz Novog Sada, a za potrebe Pomorskog vazduhoplovstva Kraljevine SHS/Jugoslavije.

Projektovanje i razvoj[uredi | uredi izvor]

Inž. Josip Mikl projektant aviona Ikarus IM-1
Crtež aviona Ikarus IM-1 u 3 projekcije

Zbog permanentnih pretnji Italije i njenih teritorijalnih pretenzija na Dalmaciju, ratna mornarica Kraljevine SHS je imala potrebe za jednim izviđačkim hidroavionom velikog radijusa dejstva. S obzirom da je već imala pozitivno iskustvo sa korišćenjem Ikarusovog školskog hidroaviona Ikarus ŠM, mornarica je ponudila Ikarusu i njenom stručnom timu na čijem se čelu nalazio tehnički direktor inženjer Josip Mikl, da za potrebe Pomorskog vazduhoplovstva Kraljevine SHS/Jugoslavije projektuje i proizvede ovakav jedan hidroavion. Projekt i izrada prototipa hidroaviona koji dobija ime prema početnim slovima namene IM (Izviđač Mornarički) bili su završeni tokom proleća 1926. godine a probni let obavljen 31. maja 1926. godine na Dunavu kraj Novog Sada. Nažalost ovaj probni let nije uspeo i tom prilikom su poginuli poručnik bojnog broda II klase hidropilot Ivo Šuman i mornarski vođa I klase mehaničar Franjo Kalina.

Ikarus je odmah nakon ovoga pristupio izradi drugog prototipa izviđačkog hidroaviona sa motorom Ford-Liberti L-12 snage 400 KS, koji je kao i prethodni konstruisao inž. Josip Mikl tehnički direktor Ikarusa. Novi prototip je dobio naziv Ikarus IO (izviđač obalni), bio je klasični dvokrilac i prvi probni let je obavljen na Dunavu kod Novog Sada septembra meseca 1926. godine. Ovaj avion je ušao u serijsku proizvodnju i korišćen je sve do početka rata april 1941.

Dve godine kasnije 1928. godine inženjer Mikl je projektovao još jedan hidroavion Ikarus IM-2, koji je bio sličan avionu Ikarus IM-1. iste godine je napravljen prototip koji je takođe testiran u Novom Sada. Testiranje je uspešno obavljeno ali nije došlo do serijske proizvodnje, ostalo se samo na prototipu.

Tehnički opis[uredi | uredi izvor]

Ikarus IM-1 spada u klasu hidroaviona sa centralnim čamcem, potpuno je drvene konstrukcije. Bio je dvokrilac, krila su mu drvene konstrukcije sa dve ramenjače zaobljena na krajevima i presvučena platnom. Donje krilo je manjih dimenzija od gornjeg, samonoseće je veće debljine, a ispod njega se nalaze ugrađeni pomoćni plovci koji povećavaju stabilnost plovidbe. Gornje krilo je sa kosim upornicama od metala oslonjeno na trup. Gornje i donje krilo kod ovog aviona nisu bila spojena nikakvim upornicama niti zatezačima i predstavljale su nezavisne konstruktivne celine i u tome je bila specifičnost ovog aviona. Između trupa i gornjeg krila na metalnoj konstrukciji nosača motora (baldahin) nalazio se motor. Avion je pogonio vodom hlađeni motor BMV od 260 KS, sa drvenom potisnom elisom fiksnog koraka. Imao je mesta za tri člana posade, izviđač i pilot su sedeli paralelno jedan pored drugog a nišandžija je sedeo ispred njih u tureli. Predviđeno je bilo, da avion pored obalskog izviđanja ima i funkciju lakog bombardera trebalo je da ponese oko 250 kg. ubojitog tereta i da je naoružan jednim mitraljezom Darne 7,7 mm na okretnici u prednjoj tureli.

Operativno korišćenje[uredi | uredi izvor]

Umesto operativnog korišćenja ovog aviona, ovde se prenosi deo članka o probnom letu objavljenom u listu "Naša Krila"[2]

31.maja u 7.30 časova civilni hidropilot fabrike "Ikarus" g. Jasrigin sa inženjerom g. Miklom, konstruktorom istog, otpočeo je isprobavanje na vodi ovog novog hidroplanskog prototipa. Kada je motor bio stavljen u rad i kako nije pokazivao nikakve neispravnosti u aparat je seo poručnik bojnog broda hidropilot Šuman u pratnji mornarskog vođe mehaničara Kaline i uputio se u unutrašnji kraj kanala, odakle je poleteo u pravcu Dunava. Poletanje je trajalo vrlo dugo, tako da je hidroplan uspeo da se podigne od vode tek pri samom izlasku iz kanala. Svi prisutni stručnjaci imali su utisam da motor slabo radi ili da je preslab za ovaj hidroplanski prototip. Poletevši niz Dunav u pravcu Petrovaradina, prisutni su zapazili da hidroplan ne samo što je slabo uzdizao, već je davao utisak da propada. Nedaleko od železničkog mosta, a u nameri da ga nadleti pilot je prema izjevi očevidaca sa zemlje, naglo povukao aparat uspevši time da se uzdigne na visinu oko 200-300 metara. I na ovoj visini pilot je izvršio okret i levo verovatno u nameri da se vrati na mesto poletanja, u Zimovnik. Međutim hidroplan je naglo skliznuo na desno krilo i odmah pao u vrtlog iz koga ga pilot, zbog male visine nije mogao izvući, te je sa velikom brzinom udario u vodu između stubova novog mosta.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Veliki pokušaj domaće industrije”. Naša Krila (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: Aero Klub. 26-27: 367. jul—avgust 1926. 
  2. ^ „Pad hidroplana Ikarus tip I.M.”. Naša Krila (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: Aero Klub. 25: 341. jun 1926. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Lučić, Dušan (1936). Osnovi praktične aerodinamike sa opisima aeroplana (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Novi Sad: Vazduhoplovni Glasnik. 
  • Mikić, Sava (1933). Istorija jugoslovenskog vazduhoplovstva (na jeziku: (jezik: srpski)). YU-Beograd: Štamparija D. Gregorić. 
  • Oštrić, Šime; Micevski, M. (14. 9. 2007). Leteći Čunovi: Čamci koji lete - letjelice koje plove (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: Galerija '73. 
  • Isaić, Vladimir; Frka, Danijel (2010). Pomorsko zrakoplovstvo na istočnoj obali Jadrana 1918-1941. (prvi dio) (na jeziku: (jezik: hrvatski)). Zagreb: Tko zna zna d.o.o. ISBN 978-953-97564-6-6. 
  • Petrović, Ognjan M. (2000). „Vojni aeroplani Kraljevine SHS/Jugoslavije (Deo I : 1918 – 1930)”. Let - Flight (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: Muzej jugoslovenskog vazduhoplovstva. 2: 21—84. ISSN 1450-684X. 
  • „Pad hidroplana Ikarus tip I.M.”. Naša Krila (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: Aero Klub. 25: 341. jun 1926. 
  • „Veliki pokušaj domaće industrije”. Naša Krila (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: Aero Klub. 26-27: 367. jul—avgust 1926. 
  • Radovanović, Radovan; Đokić, Nebojša (2015). „FABRIKA IKARUS I POČECI SRPSKE VAZDUHOPLOVNE INDUSTRIJE”. GODIŠNjAK ISTORIJSKOG ARHIVA POŽAREVAC (na jeziku: (jezik: srpski)). POŽAREVAC: ARHIV POŽAREVAC. 4. ISSN 2334-7082. 
  • Grujić, Zlatomir (1998). „Fabrika aeroplana i hidrplana Ikarus A.D.”. Aeromagazin (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: BB Soft. 6: 39 — 41. ISSN 1450-6068. 
  • Radovanović, Radovan (2015). Nebojša D. Đokić. „FABRIKA IKARUS I POČECI SRPSKE VAZDUHOPLOVNE IDUSTRIJE”. „ZAPISI“ Godišnjak Istorijskog arhiva Požarevac (na jeziku: (jezik: srpski)). Požarevac: Istorijskog arhiva Požarevac. 4: 179 — 192. ISSN 2334-7082. 
  • Đokić, Nebojša; Radovanović, Radovan (2017). „STVARANjE VAZDUHOPLOVSTVA KRALjEVINE SHS I FORMIRANjE RATNE DOKTRINE”. Zapisi (na jeziku: (jezik: srpski)). Požarevac: Istorijski Arhiv Požarevca. 6: 113 — 126. ISSN 2334-7082. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Икарус_ИМ-1&oldid=27884288”