Pređi na sadržaj

Okean

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe, pogledajte stranicu Okean (mitologija).
Svjetski okean

Okean (lat. oceanus, grč. ὠκεανός; prema grčkom bogu mora i voda Okeanu), u užem smislu jedinstvena, kontinuirana vodena masa golemih dimenzija, u širem smislu ukupna vodena masa mora na Zemlji koja pokriva skoro tri četvrtine (71%) Zemljine površine.[1]

Ta globalna, međusobno povezana masa slane vode, nazivana i Svetskim okeanom, podeljena je kontinentima i nizovima ostrva na sledećih pet celina, od najveće prema najmanjoj: Tihi okean, Atlantski okean, Indijski okean, Južni okean i Arktički okean. Njihove službene granice definisala je Međunarodna hidrografska organizacija. Južni okean, koji je dugo vremena bio poznat u pomorskoj tradiciji, službeno je potvrđen 2000. godine te je jedinstven jer se definiše linijom širina bez ikakvih kopnenih granica.

Okeanografi ipak govore samo o četiri okeana, smatrajući Arktički okean (ili Arktičko more) delom Atlantskog okeana.

Manja područja okeana nazivaju se morima, zalivima, prolazima i dr.

Geološki gledano, okean je područje okeanske kore pokrivene vodom. Okeanska kora je tanak sloj skrućenog vulkanskog bazalta koji prekriva Zemljin plašt na mestima gde nema kontinenata. Prema tom gledištu danas postoje tri okeana: Svetski okean te Crno i Kaspijsko more (ili Kaspijsko jezero) koji su nastali sudarom Cimerije s Laurazijom. Sredozemno more je gotovo samostalan okean povezan sa Svetskim okeanom kroz Gibraltarska vrata, a nekoliko puta tokom zadnjih nekoliko miliona godina uistinu je kretanje afričkog kontinenta zatvorilo pravac u potpunosti, stvarajući Sredozemlje četvrtim okeanom. Crno more je povezano sa Sredozemnim preko Bosfora koji je u stvari prirodni kanal probijen kroz kontinentalnu stenu pre otprilike 5000 godina, te nije djelić okeanskog dna poput Gibraltarskih vrata.

Površina Svetskog okeana iznosi 361 milion km², zapremina 1370 miliona km³, a prosečna mu je dubina 3790 m. To ne uključuje mora koja nisu povezana sa Svetskim okeanom kao što je Kaspijsko more.

Ukupna masa hidrosfere iznosi oko 1.4 × 1021 kg, što je jednako otprilike 0,023% Zemljine ukupne mase.

Vidi morsku vodu za opširniju raspravu o sastavu okeanske vode od koje je najznačajnija slanost.

Podela okeana

[uredi | uredi izvor]
Svetska karta okeana

Pet okeana na Zemlji su:

Nekad se u opštem govoru navode samo tri okeana: Atlantski, Indijski i Tihi okean. U ovom pogledu, Arktički okean se smatra delom Atlantika, dok se Južni okean, čija je granica određena 60. paralelom južne geografske širine, smatra kao deo sva tri okeana. Alternativnim označavanjem, dva najveća okeana na Zemlji su podeljena u zavisnosti kojoj hemisferi pripadaju (južnoj ili severnoj), tako na primer postoje južni i severni Pacifik te južni i severni Atlantik, te se njima dodaju Indijski okean i dva polarna mora.

Istorijski posmatrano, često se koristio izraz Sedam svetskih mora, koji je pored Pacifika, Atlantika i Indijskog okeana obuhvatao i Karipsko more, Sredozemno more, Žuto more i Severno more (kao i neka druga mora, koja se smatraju ivičnim morima okeana, poput Crnog mora i Baltičkog mora).

Postoji i druga alternativa koja je povezana sa magičnim brojem sedam, koji se u nekim religijama smatra posebnim. Time je Zemlja podeljena na sedam kontinenata (Severna i južna Amerika, Evropa, Afrika, Azija, Okeanija i Antarktika) te sedam svetskih mora (okeana) (severni i južni Atlantik, Severno polarno i Južno polarno more, Indijski okean te severni i južni Pacifik).

Oblik okeana

[uredi | uredi izvor]
Nastanak nekog okeana
Porast nivoa svetskog mora u poslednjih 24.000 godina

Pojedinačni okeani, koji se prostiru između kontinenata, razlikuju se, između ostalog, po zapremini, sadržaju soli, talasima i morskim strujama, vlastitim sistemima plime i oseke, kao i geološkim formacijama.

Unutar okeana i njihovih ivičnih mora odnosno na dnu okeana nalaze se mnoge vrlo visoke i ponegdje vrlo izdužene podvodne planine i planinski lanci, naročito srednjookeanski grebeni. U nekim delovima okeana postoje mnogobrojna manja uzvišenja i doline, veće ili manje brazde u dubokom moru, te Pacifički vatreni prsten, svojstven samo Tihom okeanu. Osim navedenog, sa dna mora uzdižu se mnogobrojna ostrva, ostrvske grupe i arhipelazi. Severno polarno more i Južni okean su jednim delom ili potpuno prekriveni ledom i ledenim pločama.

Dno okeana je gornja strana jednog dela okeanske zemljine kore. Njene stene se objašnjavaju putem teorije tektonike ploča. Po njoj, novo okeansko dno nastaje u srednjookeanskom grebenu i polako se pomera u stranu, dok ne dosegne zonu subdukcije te se u njoj podvlači nazad u unutrašnjost kore. Ovo znači da okeani mogu postati veći, manji, nastati novi i postojeći nestati. Tako na primer za Atlantski okean se smatra da je star oko 150 miliona godina. Praistorijski okeani na Zemlji, za koje se pretpostavlja da su postojali su između ostalih, Mirovija, Pantalas, Reikum i Tetis sa evropskim ivičnim morem Paratetis.

Obalna linija ne zavisi samo od oblika i položaja kontinenata, već i od zapremine morske vode. Tako na mestima gdje su niže temperature ima znatno manje morske vode, jer su velike količine vode zarobljene na kontinentima u vidu ledenih ploča i glečera, a prilikom porasta temperature dolazi do njihovog topljenja i porasta nivoa okeana (transgresija). Drugi faktori promene uključuju izdizanje ili spuštanje dna okeana usled geoloških događaja.

U globalnom smislu, prosečna dubina okeana je oko 3682,2 m.[2] Ova vrednost bi mogla biti još preciznije izmerena ukoliko bi se u budućnosti, na primer, podvodni grebeni i planine mogle direktno i u potpunosti izmeriti, za šta danas postoje samo delimični podaci dobijeni indirektnim putem pomoću veštačkih satelita u orbiti Zemlje. Takva merenja su neophodna jer podvodni grebeni i planine izazivaju neznatno lokalno povećanje Zemljine gravitacije te se iznad njih može izmeriti nešto niži nivo vode (geoid). Prema istoj studiji[2] ukupna površina svih okeana se procenjuje na 361,84 miliona km2, a njihova zapremina na 1,3324 milijardu km3.

Najdublja tačka u okeanu se nalazi u Marijanskoj brazdi (Marijanskom rovu) koja se nalazi u Tihom okeanu u blizini obale Severnih Marijanskih Ostrva. Njena najveća izmerena dubina iznosi oko 10.911 m (uz približno odstupanje od 40 m, mada su neka nepotvrđena merenja pokazala da ta dubina iznosi i 11.034 m[3]) Britanski Čelindžer II je 1951. godine otkrio ovu brazdu i najdubljoj tački dao ime Čelindžer Dip. Godine 1960. batiskaf Trst je uspeo doći do dna brazde sa posadom koju su činila dva čoveka Žak Pikard i Don Volš.

Kretanje vodenih masa

[uredi | uredi izvor]

Vodene mase nekog okeana nisu jedinstvene niti iste, nego se menjaju sa dubinom okeana. Postoje velika, stabilna kretanja vode poznata kao morske struje. Najvažnija je globalna tekuća traka ili vrpca, kombinacija morskih struja koja međusobno povezuje četiri od pet okeana i sa kojom površinske struje i dubinske struje zajedno čine globalno kretanje morske vode. Pri tome se ponekad mogu pojaviti veliki vodeni vrtlozi u dubinama preko 1000 metara.[4] Takođe i srednjookeanski grebeni mogu dovesti do stvaranje vrtloga.[5] Uočeni su i ogromni vodeni vrtlozi prečnika od 50 od 200 km, koji se mogu zadržati i do nekoliko nedelja, a koji donose hladnu ali hranjivim materijama bogatu vodu iz dubina na površinu okeana.[6]

Na površini okeana i mora javljaju se talase. Oni mogu biti neravnomerna kretanja vode izazavana vetrom, a koji se mere i iskazuju posebnom skalom. Pojedini talasi ili grupe talasa, talase ubice su posebno opasni talase koji nastaju povezivanjem više talase te tako mogu dostići i do 25 m visine. Cunami su talasi koji nastaju nakon jakih zemljotresa ili erupcija vulkana, a koji tek približavanjem plitkim priobalnim vodama rastu i mogu izazvati ogromna razaranja. Tokom jednog dana zbog plime i oseke dolazi do varijacija u visini nivoa mora ali su one redovne i ponavljajuće te mogu jednom delom uticati na geometrijski oblik obala. Vetar uzrokuje transport vode u okeanu (Ekmanov transport). Uzimajući u obzir Koriolisove sile u gornjim slojevima vode (do dubine od oko 50 m) dolazi do Ekmanovih strujanja.

Vode okeana

[uredi | uredi izvor]
Salinitet tokom godine

Procesom serpentiniziranja godišnje se na okeansko dno hemijski veže oko 60 km³[7] okeanske vode. Tome se dodaje još i zasićenje sedimenata vodom na dnu okeana. U zonama subdukcije ova zarobljena voda se ponovno oslobađa.

Raspodela kiseonika

[uredi | uredi izvor]

Udeo kiseonika u okeanskoj vodi neposredno blizu površine je određen prelaskom kiseonika iz vazduha u vodu i biološke proizvodnje kiseonika iz ugljen-dioksida (CO2) delovanjem fitoplanktona. Stoga ponekad može doći do prezasićenja površinskih voda (zasićenost kiseonikom veća od 100%) u tropskim područjima, pa se kiseonik snažno otpušta nazad u atmosferu. Međutim, fitoplankton upotrebljava kiseonik za disanje kada nema Sunčeve svetlosti. Porastom dubine i s njom povezanog smanjenja Sunčeve svetlosti, opada i zasićenost kiseonika u morskoj vodi.[8]

Pored osiromašenja kiseonikom zbog zooplanktona i jednom delom delovanjem bakterioplanktona, jedanom delu tog osiromašenja doprinosi povećano biološko iskorišćavanje biomase čime se direktno smanjuje udeo kisika u okeanu. U okeanu ne dolazi do nestanka kiseonka u dubokim vodama, pošto na primer u Labradorskom, Grenlandskom i Vedelovom moru nastaju površinske vode vrlo bogate kiseonikom, koje zatim tonu do dna okeana i dubinskim strujama putem globalne tekuće trake raspoređuju se po celom svetu.[9]

Raspodela kiseonika u velikim okeanskim dubinama nije ravnomerna. Postoje minimalne zone gde se odvija na primer oksidacija amonijaka bez prisustva kiseonika, kao i denitrificiranje (disanjem anaerobnih bakterija proizvodeći molekularni azot koji se izdvaja iz vode i dospeva u atmosferu). Ova područja se vrlo često nalaze u tropskom pojasu, tako na primer značajne minimalne zone kiseonika se nalaze u Arapskom moru u dubini od 200 do 1150 metara.[10]

Ekosistem okeana

[uredi | uredi izvor]
Raspodela biljaka u okeanima. (koncentracija hlorofila: plavo = niska, zeleno = srednja)

Najveći značaj za ekosistem okeana je da se porastom dubine okeana smanjuje količina Sunčeve svetlosti koja do njega dopire. U najplićim slojevima vode, gde ima najviše svetlosti, nazvanom eufotična zona, biljke koriste proces fotosinteze za proizvodnju hrane i energije. Na ovu zonu nastavlja se disfotična zona, gde je količina svetlosti svedena na minimum. U slojevima vode ispod ove zone, u afotičnoj zoni, svetlost nikako ne dopire i vlada potpuni mrak.

Drugi važni faktor u okeanima je da se morska voda u različitim dubinama u hemijskom smislu ponaša drugačije. Živa bića u moru, poput školjki, korala, krečnjačkih algi, kremenih algi i drugih koriste kalcijum karbonat i silicijum dioksid putem biomineralizacije za izgradnju svojih ljuštura i skeleta. Ovi biominerali se mogu hemijski razgraditi delovanjem okeanske vode. Tako za kalcijum karbonate (aragonit i kalcit) postoje određene donje dubinske granice, ispod kojih se oni u potpunosti rastvaraju, a nazivaju se kompenzacijske dubine kalcita i aragonita. Dubine okeana su podeljene u nekoliko nivoa. Ona počinje na dubini od 200 metara, do koje se uzima prostiranje kontinentalnog šelfa. Na njega se nastavlja kontinentalna ploča koja se može pružati i do dubine od 2000 do 3000 metara. Nakon nje dolaze abisalna ravan sa maksimalnom dubinom od 6000 m, a ispod nje je hadalna zona. Postoje određena područja koja se javljaju vrlo retko, uglavnom sezonski a koja su vrlo bogata hranjivim materijama (koristi se i engleski izraz upwelling područja). U njima hladne okeanske struje iz velikih dubina penju se prema površini okeana i zamenjuju tople površinske vode, koje nisu bogate hranjivim materijama.

Otvoreni okean

[uredi | uredi izvor]

Otvoreni okean obuhvata oko 80% površine svetskih mora, ali se u njemu proizvodi samo oko 1% ukupne biomase. U ovom oligotrofnom području uglavnom nedostatak azota i fosfora u okeanskoj vodi ograničava rast morskih biljaka (fitoplanktona). Osim toga i nedostatak vrlo važnih metala, kao što je na primer gvožđe, takođe značajno deluje da ograničavanje rasta fitoplanktona, pa se u tom području počelo eksperimentisati sa veštačkim dodavanjem gvožđa. Na površini svetskih mora može se pronaći i neuston.

Veliki vodeni vrtlozi, pri kojima hladna morska voda bogata hranjivim materijama iz dubina dospeva na površinu okeana, delujući kratkotrajno kao upwelling dovodi do gotovo eksplozivnog rasta i razmnožavanja fitoplanktona u površinskom sloju vode. Sličan efekat mogu izazvati i tropske oluje i uragani.[11] Značajna su i velika uzvišenja okeanskog dna, koja ponekad dosežu i do površine vode, kao što su pojedine podvodne planine i gajoti, kao i ogromni podvodni planinski lanci. Ova uzvišenja delimično remeti kretanje okeanskih struja, tako da uz njih mogu podizati hladne vode iz velikih dubina okeana, donoseći na površinu hranjive materije, te se oko tih mogu formirati oaze morskog života.

Šelf

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Šelf
Livada morske trave

Prelaz između kopna i dubokog okana čini kontinentalni šelf dubok do 200 metara, koji dalje u dubinu se strmo spušta čineći kontinentalni odsek na koji se dalje nastavlja okeanska zaravan.

Okeanska područja šelfa su vrlo bogata hranjivim materijama i imaju vrlo veliki privredni značaj za države koje neposredno graniče i izlaze sa obalu okeana. Do danas u međunarodnom pravu je sačinjen dogovor o isključivoj privrednoj zoni, koja se uglavnom zasniva na razlozima ribolova okolnih država i ponegde predstavlja i znatne podvodne zalihe nafte i prirodnog gasa što je mnogim državama vitalni nacionalni interes. U Evropskoj uniji na snazi je zajednička ribolovna politika EU.

U područjima šelfa rastu brojne šume algi (kelpa) uglavnom na mirnom, stenovitom dnu dubine od 15 do 40 metara. Naziv za te šume potiče od algi (kelp, lat. Laminaria i dr. rodovi) a spadaju u višećelijske smeđe alge i rastu na morskom dnu. Na mekom tlu u plitkim priobalnim područjima okeana ili u područjima dokle dopiru plima i oseka (tidalna zona) rastu biljke iz porodice morskih trava, ponegde sačinjavajući prostrane livade morske trave. Osim što su od velikog značaja za ekologiju okeana, one takođe imaju ulogu i u zaštiti obale.

Duboko more

[uredi | uredi izvor]

Duboka okeanska prostranstva su do danas najmanje istražena oblast okeana. Tek od sredine 20. veka naučnici su uspeli da načine fotografije i sakupe uzorke iz tih dubina pomoću podmornica sa i bez ljudske posade, konstruisanih za srednje i velike dubine, kao i podvodnih robota (AUV - autonomnih podvodnih vozila) i ROV (daljinski upravljanih podvodnih vozila). Do tada su samo mrežama uspevali iz velikih dubina izvući, manje-više zgnječene i unakažene primerke živih bića iz dubine, kao što je to bio slučaj na ekspedicijama 1872-1876. (ekspedicija Čelidžer na dubini do 8000 m) i ekspedicija 1898-1899. na dubini od 4600 m (ekspedicija Valdivija).

Nasuprot dobro osvetljenom gornjem području (eufotičkoj zoni) okeana, duboko more dobija vrlo malo (disfotička zona) ili nimalo (afotička zona) svetlosti, te tamo nije moguća fotosinteza. Većina živih bića koja žive u dubokim morima nakon zalaska Sunca migriraju iz zone slabe vidljivosti prema gore bliže površini koja je osvetljena danju da bi se hranili, te nakon izlaska Sunca ponovo se vraćaju u dubinu. Pri ovoj migraciji nailaze na lutajuće predatore. U takve migrirajuće dubinske životinje spadaju meduze, kril i neki manji račići iz potklase Copepoda (veslonošci). Za životinje koje tamo žive od životnog značaja je da se značajno ne razlikuju u boji tela od slabog plavog svetla koje dopire sa površine. Važne tehnike prikrivanja je providnost i emisija svetlosti sa suprotne strane, pri čemu takve životinje sa donje strane (okrenute prema dnu) poseduju svetleće organe koji emituju svetlost a koja u zavisnosti od jačine spoljne svetlosti sjaji slabije ili jače. Ova bioluminescencija dobija još više na značaju u područjima gde uopće nema Sunčeve svetlosti. Tako ribama iz dubina, svetleći organi služe da privuku plen ili partnera za parenje.

  • Gotovo bezbojna, prozirna Aurelia aurita (Mesečeva meduza).
    Gotovo bezbojna, prozirna Aurelia aurita (Mesečeva meduza).
  • Mesečeva meduza (Aurelia aurita) pod svetlima plavih reflektora
    Mesečeva meduza (Aurelia aurita) pod svetlima plavih reflektora
  • Vampirska hobotnica prilikom bega izbacuje svetleće čestice kojima zbunjuje predatore.
    Vampirska hobotnica prilikom bega izbacuje svetleće čestice kojima zbunjuje predatore.
  • „Riba udičarka“ iz dubokih mora, iznad usta ima svetleći organ
    „Riba udičarka“ iz dubokih mora, iznad usta ima svetleći organ
  • „Riba duh“, Opisthoproctus soleatus, ima velike oči usmerene prema gore
    „Riba duh“, Opisthoproctus soleatus, ima velike oči usmerene prema gore

Istraživanja

[uredi | uredi izvor]

Putovanje brodovima površinom okeana potiče još iz prethistorijskih vremena, ali tek je u modernom dobu ekstenzivno podvodno putovanje postalo mogućim.

Veliki delovi dna svetskih okeana su neistraženi i nekartirani. Globalna slika mnogih podvodnih obeležja većih od 10 km napravljena je 1995, a bazirana je na gravitacijskim iskrivljenjima obližnje morske površine.

Klima

[uredi | uredi izvor]

Jedan od najdramatičnijih vremenskih oblika javlja se iznad okeana: tropski cikloni (poznatiji kao tajfuni i uragani zavisno od toga gde se sistem stvara). Morske struje uveliko utiču na Zemljinu klimu prenoseći topao ili hladan vazduh i padavine prema obalnim područjima gde ih dalje u unutrašnjost mogu prenositi vetrovi. Antarktička struja okružuje taj kontinent, utiče na klimu područja te povezuje struje iz nekoliko okeana.

Ekologija

[uredi | uredi izvor]

Okeani su dom mnogim životnim oblicima kao što su:

Ekonomija

[uredi | uredi izvor]

Okeani su bitni za prevoz: ogroman se deo svetskih dobara se prenosi brodovima između svetskih morskih luka. Važni brodski kanali uključuju Morski put Svetog Lavrentija, Panamski i Suecki kanal .

Vanzemaljski okeani

[uredi | uredi izvor]

Zemlja je jedina poznata planeta s tekućom vodom na svojoj površini, a zasigurno jedini takav u našem sunčevom sistemu.

Planete

[uredi | uredi izvor]

Gasni giganti, planete Jupiter i Saturn, ne poseduju čvrstu površinu, nego da je njihova površina sačinjena od slojeva tečnog vodonika. Međutim, tačna planetarna geologija tih planeta nije u potpunosti istražena. Postoje hipoteze da planete Uran i Neptun ispod svoje debele atmosfere kriju vrelu, jako sabijenu vodu pod superkritičnim uslovima temperature i pritiska. Iako njihov sastav nije u potpunost razjašnjen, studija koju su sproveli Viktorovicz i dr. 2006. godine isključila je postojanje takvih vodenih okeana na Neptunu,[12] mada neke studije ukazuju da je moguće postojanje nekih egzotičnih okeana od tečnih dijamanata.[13] Hipoteze o postojanju okeana na Marsu su ukazivale da je gotovo trećina površine te planete nekad bila pokrivena vodom, mada danas voda na Marsu više nije okeanska. Međutim i dalje postoje mogućnosti da voda na Marsu i dalje postoji, a proučavaju se i razlozi njenog nestanka sa Marsa. Astronomi veruju da atmosfera na Veneri sadrži vodu u tečnom stanju a možda su postojali i okeani u davnoj prošlosti Venere. Ako su i postojali, kasnije svi su nestali zbog geoloških promena na Veneri.

Trenutačno se vodi mnogo rasprava o tome da li je Mars nekada imao okean vode na svojoj severnoj hemisferi, i o tome do šta mu se dogodilo ako ga je imao. Nedavni pronalasci misije rovera za istraživanje Marsa pokazuju da je Mars imao nešto dugotrajne stajaće vode barem na jednom mestu, ali njeno postojanje još uvek nije poznato.

Prirodni sateliti

[uredi | uredi izvor]

Vjeruje se da postoji sloj tečne vode dovoljno debeo da odvaja koru od jezgra prirodnih satelita Titana, Evrope, kao i uz manju verovatnoću na Kalistu, Ganimedu[14][15] i Tritonu.[16][17] Smatra se da na mesecu Io postoji okean magme. Na Saturnovom mesecu Enceladu uočeni su gejziri, koji možda potiču iz 10 km dubokog okeana ispod ledene kore meseca.[18] Drugi ledeni meseci takođe možda imaju unutrašnje okeane ili su nekad imali takve okeane koji su danas možda zamrznuti.[19]

Smatra se da su tekući ugljovodonici prisutni na Titanovoj površini, iako bi ih bilo ispravnije opisati kao „jezera“ nego kao „okeane“. Razdeoba područja tekućih ugljovodonika bolje će biti poznati nakon celokupne analize podataka sa sonde Hjujgens iz svemirske misije Kasini—Hajgens koja se spustila na Titanovu površinu u januaru 2005. Takođe se smatra da se ispod mešavine leda i ugljovodonika koji oblikuju Titanovu spoljašnju koru verovatno nalazi podzemni okean vode.

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Friedrich Kluge. Etymologisches Wörterbuch der deutschen Sprache.  Berlin 24. 2002. ISBN 978-3110174731.
  2. ^ a b Charette, Matthew; Smith, Walter (2010). „The Volume of Earth's Ocean”. Oceanography. 23 (2): 112—114. doi:10.5670/oceanog.2010.51. 
  3. ^ Life Is Found Thriving at Ocean's Deepest Point
  4. ^ Leibniz-Institut für Meereswissenschaften: Wirbel in der Tiefsee Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. septembar 2007)
  5. ^ scinexx.de: Tiefseeschluchten als gigantische Mischanlage
  6. ^ CSIRO Australija: Craig Macaulay: Ocean robots explain NSW cold water temperatures
  7. ^ Roland Oberhänsli: Warum sind die Ozeane nicht längst trocken? (pp. 30) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. februar 2013)
  8. ^ National Oceanographic Data Center: World Ocean Atlas 2005, Verschiedene interaktive Grafiken zur Sauerstoffsättigung nach Tiefe und Jahreszeit
  9. ^ Sulamith Antal: Die Sauerstoffversorgung des Ozeans Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. januar 2009)
  10. ^ Institut für Chemie und Biologie des Meeres der Universität-Oldenburg: Arabisches Meer, Sauerstoffminimumzone Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. januar 2009)
  11. ^ NASA Data Shows Hurricanes Help Plants Bloom In 'Ocean Deserts'
  12. ^ Wiktorowicz, Sloane J.; Ingersoll, Andrew P. (2007). „Liquid water oceans in ice giants”. Icarus. 186 (2): 436—447. Bibcode:2007Icar..186..436W. S2CID 7829260. doi:10.1016/j.icarus.2006.09.003. 
  13. ^ Silvera, Isaac (2010). „Molten under pressure”. Nature Physics. 6: 9—10. Bibcode:2010NatPh...6....9S. S2CID 120836330. doi:10.1038/nphys1491. 
  14. ^ Clavin, Whitney (01. 5. 2014). „Ganymede May Harbor 'Club Sandwich' of Oceans and Ice”. NASA. Jet Propulsion Laboratory. 
  15. ^ Vance, Steve; et al. (12. 04. 2014). „Ganymede's internal structure including thermodynamics of magnesium sulfate oceans in contact with ice”. Planetary and Space Science. 96: 62—70. Bibcode:2014P&SS...96...62V. doi:10.1016/j.pss.2014.03.011. 
  16. ^ McKinnon, William B.; et al. (2007). „Triton”. Ur.: Lucy Ann Adams McFadden; Lucy-Ann Adams; Paul Robert Weissman; Torrence V. Johnson. Encyclopedia of the Solar System (2. izd.). Amsterdam; Boston: Academic Press. str. 483—502. ISBN 978-0-12-088589-3. 
  17. ^ Ruiz, Javier (2003). „Heat flow and depth to a possible internal ocean on Triton”. Icarus. 166 (2): 436—439. Bibcode:2003Icar..166..436R. doi:10.1016/j.icarus.2003.09.009. 
  18. ^ Platt Jane; et al. (03. 4. 2014). „NASA Space Assets Detect Ocean inside Saturn Moon”. NASA. 
  19. ^ Hussmann, Hauke; Sohl, Frank; Spohn, Tilman (2006). „Subsurface oceans and deep interiors of medium-sized outer planet satellites and large trans-neptunian objects”. Icarus. 185 (1): 258—273. Bibcode:2006Icar..185..258H. doi:10.1016/j.icarus.2006.06.005. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Matthias Tomczak and J. Stuart Godfrey. 2003. Regional Oceanography: an Introduction. (see the site)
  • Pope, F. 2009. From eternal darkness springs cast of angels and jellied jewels. in The Times. November 23. 2009 pp. 16–17.
  • Manfred Leier (2007). Weltatlas der Ozeane – mit den Tiefenkarten der Weltmeere. ISBN 978-3-89405-541-7.  Frederking und Thaler, München .
  • Dorrik Stow (2004). Encyclopedia of the oceans. ISBN 978-0-19-860687-1.  Oxford University Press. Oxford . .
  • Ian S. Robinson (2008). Understanding the Oceans from Space. ISBN 978-3-540-24430-1.  Springer, Berlin .
  • INKOTA-netzwerk (ed): Weltmeere – die globalisierte Ausplünderung. INKOTA Brief 154, Berlin Dezember 2010
  • Informationszentrum 3. Welt, Zeitschrift iz3w, 346, Januar/Februar 2015: iz3w.org: Ausbeutung der Meere - Kapital auf Kurs Архивирано на сајту Wayback Machine (30. септембар 2015)

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Okean na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Океан&oldid=28815180”