Peta beogradska gimnazija
| Peta beogradska gimnazija | |
|---|---|
 Peta beogradska gimnazija | |
| Tip | Državna škola |
| Osnovana | 29. jun 1905. |
| Lokacija | Ilije Garašanina 24 Beograd |
| Država | Republika Srbija |
| Veb-sajt | http://www.vbeogradska.edu.rs/ |
Peta beogradska gimnazija (osnovana 1905. godine kao Prva ženska realna gimnazija) je jedna od prestižnijih gimnazija u Beogradu. U ovoj gimnaziji školovale su se mnoge istaknute ličnosti iz javnog života Srbije 20. veka, a i savremenog srpskog javnog života. Može se pohvaliti da je odškolovala jednog predsednika republike, više gradonačelnika glavnog grada, više ministara, i prvu ženu predsednika Vlade u istoriji Srbije. Pored državnika, gimnazija je školovala i neke od uspešnijih srpskih glumaca, muzičara i pisaca.
Kvalitetu nastave i negovanju duha beogradskog kulturnog života u školi doprinele su istaknute ličnosti koje su kao profesori radile u školi, poput Nadežde Petrović, Desanke Maksimović, Venea Bogoslavova i drugih.
Zbog činjenice da je Peta beogradska gimnazija bila prva gimnazija u obrazovnom sistemu Srbije namenjena obrazovanju žena, kao i zahvaljujući istaknutim ženama iz javnog života Srbije koje su u njoj školovale, škola zauzima važno mesto u istoriji emancipacije žena u Srbiji.
Istorijat
[uredi | uredi izvor]Viša ženska škola, osnovana 1863. godine, je imala niži status od gimnazija. Formiranje Prve ženske gimnazije je predstavljao veliki korak ka unapređenju školovanja devojaka u Srbiji i u velikoj meri je doprinelo emancipaciji žena u srpskom društvu[1]. One su predstavljale nizak procenat učenika u tadašnjim (muškim) gimnazijama i za njihov upis bilo je potrebno posebno odobrenje prosvetnih vlasti.
Osnivanje
[uredi | uredi izvor]Osnivanju je prethodila dugotrajna rasprava o potrebi ovakve škole. Debata je bila rezultat tadašnjih shvatanja o položaju i mestu žene u društvu i porodici. Smatralo se da je ženska gimnazija nepotrebna, jer se one koje se u retkim i izuzetnim slučajevima odluče za dalje školovanje, mogu obrazovati u nekoj muškoj gimnaziji (uz odobrenje prosvetnih vlasti, a zapravo uz pomoć porodičnih veza). Međutim, njihovo školovanje je moglo da se prekine u bilo kom trenutku, jer zakonski nisu postojali propisi o primanju devojaka u gimnazije.
Jedan novinar Politike je 5. septembra 1905. godine uputio oštru kritiku „modernim gospođicama beogradskim” o „srpskom ženskom pitanju”. Napis je objavljen na naslovnoj strani kao odgovor na pismo koje je stiglo redakciji od „ni manje ni više no baš od potpuno emancipovane ženske, čeda zapadnih pogleda i kulture”. Novinar, potpisan samo slovom L, je smatrao da bi školovanje udaljilo ženu od njenog pravog poziva: „Spremaju li naše škole žensko dete za buduću srpsku domaćicu ili mu pune glavu nekim slobodama, emancipacijom itd. koja ne umeju kući ništa da radi, a ume o svačemu da priča... Država će produkovati veliki broj ženskinja koje nije za domaćicu, za kuću, koje će možda po primeru zapadnih drugarica sa ošišanim kosama i kratkim suknjama trčati na zborove.” Isti novinar dodaje i sledeće: „Ovo ženskinje nema rada u Srbiji i posao će mu biti da potiskuje muškinje.” Ipak, najjači dokaz protiv otvaranja ženske gimnazije, novinar iznosi na kraju: „Ko zna šta je gimnazija i sa kakvim užasnim teškoćama savlađuju terete muška deca i to uz pripomoć roditelja i domaćih učitelja, taj će tek moći da ceni kakav će to grozan teret biti za žensku decu... Dakle, ženska gimnazija je potpuno nepotrebna. Javi li se, pak, kakav fenomen u pogledu talenta, stvar je vrlo prosta — treba doneti rešenje: učenice sa odličnim uspehom mogu produžiti učenje u muškim gimnazijama. Mada, od celokupnog ženskinja našeg što je prošlo kroz gimnaziju i Veliku školu nismo videli još ništa fenomenalno.”[2]
Uprkos tome, kraljevim ukazom od 29. juna 1905. godine osnovana je Prva ženska gimnazija, sa četiri odeljenja i smeštena u Ulicu kraljice Natalije. U prvom štampanom izveštaju škole, za školsku 1909/10. godinu, postoji i originalan zapis o osnivanju ove ustanove: „Ukazom Nj. V. Kralja Petra I od 29. juna 1905. godine, a na predlog tadašnjeg Ministra prosvete i crkvenih poslova, g. Jovana M. Žujovića, otvorena su četiri viša gimnazijska razreda u Beogradu, na osnovu čl. 4 tačke 1 Zakona o srednjem obrazovanju.” Predmeti koji su izučavani su se delili na nauke i veštine. U nauke su spadali hrišćanska nauka, srpski jezik, nemački jezik, francuski jezik, zemljopis, istorija, jestastvenica (nauka o prirodi), fizika, hemija i matematika, a u veštine slobodno crtanje, krasnopis, pevanje, ženski rad i gimnastika. Prvi direktor Pete ženske realne gimnazije je bio Sreten Pašić, a među nastavnicima su se našli i slikarka Nadežda Petrović i Marija Maga Magazinović.
Upravo zahvaljujući Mariji Magi Magazinović danas imamo uvid u prve nastavničke dane u Prvoj ženskoj gimnaziji:
„Meni je bilo naročito drago što svoje nastavničko mesto nisam dobila nikakvom protekcijom, već stvarnom potrebom škole u koju sam postavljena. Upravitelj škole g. Sreten Pašić nije mojim postavljenjem bio baš oduševljen. U školi mu je već bila Nadežda Veljković, izrazita socijalistkinja, njena najbolja prijateljica, slobodoumna Mileva Petrović — sad još i ja, takođe od ’naprednijih’...
Dobila sam odmah razredno starešinstvo u drugom dva razredu. Uz časove nemačkog jezika dodelili su mi da u svome razredu predajem i srpski, botaniku, čak i matematiku za izvesno vreme. Meni se napabirčilo i ovo i ono. Ja sam i tim bila zadovoljna. Ma šta da su mi dodelili, rado bih preuzela jer sam i školu i decu uvek rado volela... Deca su onda zaista bila drukčija nego danas. I spolja — ponašanjem i iznutra — karakterom. A po glavicama nisu im se vrzmali stripovi, svakojaki filmovi, utakmice i vesele večeri, utisci sa plaže i igranke.
Imalo je i u glavi više mesta i u danu više vremena za nastavnu građu... Moj razred dobio je, kao i ostali, i jednu leju te smo je na časovima botanike zasejale i zasadile cvećem. Pratile smo klijanje, listanje, rašćenje, cvetanje i sazrevanje. Sve u ime principa ’očiglednosti’ u nastavi.”[2]
Balkanski ratovi
[uredi | uredi izvor]Za vreme Balkanskih ratova (1912/1913), škola je radila, ali u otežanim uslovima. Tadašnji direktor je otišao na vojnu dužnost, a nastavnice i učenice su počele da šiju rublje za ranjenike. U junu 1913. škola je pretvorena u bolnicu, pa devojke nisu mogle da polažu ispite. Direktor škole je postavljen na mesto upravnika bolnice, dok je njegova žena radila u kuhinji. Nastavnice i učenice starijih razreda su preuzele posao bolničarki. Ipak, đaci nisu odustajali od polaganja mature, pa su u avgustu ispit održali u tadašnjoj sali Narodne skupštine.
Prvi svetski rat
[uredi | uredi izvor]U Prvom svetskom ratu škola je prekinula rad, a učenice koje su ispite polagale u avgustu su ostale bez diploma. Mnoge su se dobrovoljno javile u ratni sanitet i Crveni krst.
Između dva svetska rata
[uredi | uredi izvor]Nakon Prvog svetskog rata, devojke su ostale i bez zgrade u kojoj bi mogle da uče jer je Prva ženska realna gimnazija bila opljačkana i upropašćena. Kako su neki đaci učili kod privatnih profesora za vreme rata, Ministarstvo prosvete im je odobrilo da polažu ispite u zgradi Više ženske škole. Škola je preseljena u tzv. Zdelarovu školu na uglu Njegoševe i Knjeginje Zorke, tj. u zgradu u kojoj se sada nalazi Prirodnjački muzej[3]. Tu je ostala do 1938. godine.
U školskom izveštaju za 1929/30. godinu „Naredba učenicama” propisuje da „za upis u prvi razred Ženske gimnazije svaka učenica mora podneti svedočanstvo o svršenom četvrtom razredu osnovne škole, krštenicu kojom će se utvrditi da nije mlađa od 10 ni starija od 13 godina. Uz to se podnosi i prijava sa taksenom markom od 5 dinara. Siromašne učenice moraju podneti uverenje o siromaštvu inače se ne mogu upisati bez takse.” Poslednja odredba ovog programa glasi: „Za vreme školskog odmora učenice su dužne paziti na svoje ponašanje van škole. Za svaku učinjenu štetu kazniće se po Disciplinskim pravilima, čim dođu u školu.”[2]
Kamen temeljac moderne i velike zgrade gimnazije u Bitoljskoj ulici (danas Ilije Garašanina) postavio je 1936. ministar prosvete Kraljevine Jugoslavije Dobrivoje Stošović, a izgradnja je završena 1938. godine, kada se škola i svečano preselila - zgrada je osvećena 8. maja 1938[4][5]. Na toj svečanosti su se našli i brojni znameniti Beograđani. Posle osveštanja temelja, spuštena je povelja koja glasi: „U ime Oca i Sina i Svetoga Duha Amin. Dana 25og, meseca oktobra, godine 1936. od rođenja Hristova, u prestonom gradu Beogradu, za vreme vladavine Njegovog Veličanstva Kralja Jugoslavije Petra II, i Nj . V. Kraljice Marije, a pod upravom Nj. K. V. Kneza Pavla Karađorđevića, dr Radenka Stankovića, dr Ivana Perovića, za vreme Njegove Svetost Patrijarha Srpskog Varnave, Predsednika vlade dr Milana Stojadinovića, gospodin Dobrivoje Stošović, ministar prosvete, položi kamen temeljac ovoj zgradi Prve ženske gimnazije u Beogradu, namenjenoj da bude dom zdravog i svestranog. Neka bi Bog dao da ova škola dostojno pripremi naše učenice za uzvišeni poziv majke i građanke, radnog i korisnog člana naše narodne zajednice i celog društva.”[2]
Nova školska zgrada imala je prostrane učionice, posebne kabinete za muziku, crtanje, fiskulturu i hemiju, staklenu baštu, biblioteku, ambulantu, školsku kuhinju s trpezarijom i svečanu dvoranu s pozornicom.
Jedna od direktorki gimnazije tokom 1930-ih godina bila je Darinka Janošević, a među profesorima je bila i Desanka Maksimović (od 1925), koja je tu i penzionisana 1953. godine.
Drugi svetski rat
[uredi | uredi izvor]Tokom Drugog svetskog rata zgradu gimnazije je koristio nemački generalštab, dok se škola nalazila u teskobnoj zgradi Državne realke u Uzun Mirkovoj 14, zajedno sa Drugom muškom gimnazijom čija je zgrada nastradala za vreme Aprilskog bombardovanja. Učenice su u proleće 1941. godine polagale maturu u Trećoj muškoj realnoj gimnaziji, a potom je škola prestala sa radom.
Posleratni period
[uredi | uredi izvor]Na početku školske 1945/46. godine Prva ženska gimnazija delila je svoju zgradu sa Drugom muškom gimnazijom, što je, zajedno sa raznim večernjim školama i kursevima, stvaralo veliku gužvu i podrazumevalo rad u tri smene. Decembra 1945. Druga muška gimnazija se iselila, pa je nastava donekle normalizovana.
Nakon povratka, velika zgrada nije imala ni osnovnog nameštaja, pa su učenice u prvo vreme od svojih kuća donosile klupe i stolice, a roditelji učenica u pomagali obnovu gimnazije. Jedan od prvih džez koncerata u Beogradu održan je 1948. godine u velikoj sali gimnazije. Svirao je veliki džez orkestar Dušana Vidaka, a sala je bila prepuna.
Ukidanje ženskih i muških gimnazija i reforma obrazovanja
[uredi | uredi izvor]Godine 1953. promenjeni su prosvetni propisi i ukinuto razdvajanje prema polovima, pa su Prva ženska i Druga muška gimnazija razmenili deo učenika po slobodnom izboru đaka i roditelja. Tako su dobijene dve mešovite gimnazije, a Prva ženska gimnazija je promenila ime i postala Peta beogradska gimnazija.
Druga beogradska gimnazija (bivša Druga muška gimnazija) ponovo dolazi u zgradu Pete beogradske gimnazije kao podstanar u periodu 1961—1964, pošto joj je zgrada u Makedonskoj ulici srušena. Stoga je dograđen jedan sprat.
Godine 1977, usled reforme srednjeg obrazovanja, škola je izgubila profil gimnazije i nosila ime Obrazovno-vaspitna organizacija „Dr Dušica Stefanović“.[6] Pod tim imenom je radila sve do 1991. godine kada joj je vraćen profil gimnazije i stari naziv.
Zgrada škole obnavljana je 2020. godine.[7]
Učeničke sekcije
[uredi | uredi izvor]Sport
[uredi | uredi izvor]U gimnaziji je poklanjana velika pažnja sportu, pre svega na inicijativu dvojice višedecenijskih profesora fizičkog – prvo Duška Stefanovića, a zatim profesora Dragana Čakarevića (obojica pokojni). Poznati su rukometaši Branislav Pokrajac i Milan Lazarević, nosioci zlatne olimpijske medalje iz Minhena 1972. godine. I danas, đaci Pete gimnazije postižu zavidne rezultate u rukometnim takmičenjima.
U školi je do sada organizovano više humanitarnih akcija, od kojih je poznatija fudbalska utakmica u kojoj su, između ostalih, učestvovali i Nikola Đuričko, Vlade Divac i Nebojša Glogovac[8].
Škola ima dobre uslove za sport: poseduje dve fiskulturne sale, od kojih jedna regularna sportska sala, a druga gimnastička sala. Sala za gimnastiku je nekoliko puta nedeljno otvorena za svu omladinu, bez obzira na to da li su učenici ove škole.
Gimnazija je imala i svoj slet, koji je održavala svake godine pred kraj školske godine na stadionu Tašmajdan.
Muške sekcije[9]
- stoni tenis
- odbojka
- rukomet
- košarka
- plivanje
- gimnastika
Ženske sekcije[9]
- odbojka
- rukomet
- košarka
- plivanje
- gimnastika
Dramska sekcija
[uredi | uredi izvor]Dramska sekcija Pete beogradske gimnazije je njen najpoznatiji brend. Više od 150 domaćih eminentnih dramskih umetnika je pohađalo ovu školu. Temelj dramske sekcije je postavila još Desanka Maksimović radeći ozbiljne komade između dva svetska rata. Nakon što je postala mešovita škola, u dramsku sekciju gimnazije se uključio i naš poznati glumac Nikola Simić koji ju je učvrstio[10]. Sekcija svake godine sprema izvedbe za Novogodišnji i Svetosavski program kao i za svečanosti poput Desankinog dana. Veliki broj predstava nastaje i pod okriljem profesora stranih jezika[11].
Teatar Pet je osnovan 2002. godine čiji su članovi bili i učenici drugih škola. U Savez amatera Srbije je registrovan 2003. godine. Tokom prvih 12 sezona, Teatar pet je izveo 12 premijera i osvojio preko 35 nagrada na festivalima širom Srbije i regiona. Dve najpoznatije predstave su „Gospođa Ministarka”, „Buba u uhu” (odigrana preko 200 puta) i „Paklena pomorandža” koja je 2011. godine osvojila čak 17 nagrada na 5 festivala[12]. Trenutni predvodnik dramske sekcije je profesor srpskog jezika Rastko Jevtović koji je ujedno i književnik, glumac, novinar i muzičar, a upravnik Teatra Pet je ujedno i školski domar koji je i ranije imao iskustva sa radom u pozorištu, Zoran Rakić[10].
Ljudi
[uredi | uredi izvor]Poznati profesori
[uredi | uredi izvor]Reputaciji škole umnogome je doprineo rad istaknutih profesora, kao što su:
- Desanka Maksimović, pesnikinja[13]
- Mirjana Maskareli, autorka udžbenika za latinski jezik
- Vene Bogoslavov, autor zbirki matematičkih zadataka
- Maga Magazinović, srpska filozofkinja, koreografkinja, aktivistkinja i novinarka[13]
- Nadežda Petrović, slikarka[13]
- Dragana Davidović, značajan profesor
- Jovan Trifunoski, srpski i makedonski geograf i antropogeograf
Poznati đaci
[uredi | uredi izvor]Đaci Pete beogradske gimnazije bile su mnoge istaknute ličnosti iz javnog života Srbije[13][14].
Umetnici
- Mira Alečković, pesnikinja[13]
- Zoran Danilović, srpski pisac[15]
- Srđan Karanović, režiser[13][16]
- Mirjana Lazić, srpski dramaturg
- Goran Marković, režiser[17]
- Svetlana Porović Mihajlović, srpska književnica, romanopisac
- Đorđe Prudnikov, rusko-srpski slikar, grafičar i dizajner[18]
- Biljana Srbljanović, pisac i dramaturg[13]
- Lokica Stefanović, srpska balerina, koreograf i pedagog[19]
- Bojana Stojanović Pantović, srpska književna istoričarka, kritičarka i pesnikinja
- Zorica Atić, istoričar umetnosti i likovni kritičar
- Konstrakta, srpska pevačica i tekstopisac[20]
Estrada
- Igor Blažić - Prljavi inspektor Blaža, muzičar[13][14]
- Ivica Vdović, bubnjar
- Dejan Dunić, basista „VIS Siluete“
- Bora Đorđević, frontmen „Riblje čorbe“[13]
- Suzana Mančić, pevačica i TV voditeljka[13]
- Nataša Pavlović, televizijska voditeljka
- Jovan Mišević, bubnjar „VIS Siluete“
- Bojan Pečar, basista beogradske rok grupe Ekatarina Velika[21]
- Gordana Goga Sekulić, pevačica[22]
- Jelena Tinska, glumica, balerina, spisateljica, kolumnista i TV voditeljka.
- Miroslav Cvetković, bas gitara u grupi Bajaga i instruktori
Glumci
- Gordan Kičić, glumac, završio je samo prvi razred u Petoj i otišao na školovanje u Moskvu[22]
- Mirjana Karanović, glumica[13]
- Olivera Katarina, glumica i pevačica[23][24]
- Bora Nenić, srpski filmski i pozorišni glumac[25]
- Gorica Popović, glumica[13]
- Miloš Samolov, srpski filmski i pozorišni glumac[26]
- Nikola Simić, glumac[10]
- Katarina Radivojević, glumica[27]
- Branko Cvejić, glumac[16]
- Srđan J. Karanović, glumac i televizijski voditelj
Sportisti
- Radovan Bata Radović (košarkaš) nosilac zastave Jugoslavije na Olimpijskim igrama u Rimu 1960
- Zoran Radović(košarkaš), reprezentativac i dugogodišnji član Crvene zvezde, sada član FIBA, osvajač bronzanih medalja na SP u Kolumbiji 1982, SP u Španiji 1986, na EP u Grčkoj 1987 i zlatne medalje na EP 1989 u Jugoslaviji
- Zoran Jovanović (košarkaš), reprezentativac i član Crvene zvezde, osvajač zlatnih medalja na SP Argentini 1990 i na EP 1991 u Italiji
- Anđelija Arbutina,(košarkašica), reprezentativka, osvajačica srebrnih medalja na EP 1987 u Španiji, na OI 1988 u Seulu, na SP u Holandiji 1990 i na EP u Izraelu 1991
- Vladimir Kuzmanović (košarkaš), prvak države sa Crvenom zvezdom 1998, sa Budućnosti 2000 i 2001, prvak Belgije 2002, prvak Rumunije 2005 i osvajač Evrokupa 2005 kao član Aseeofta iz Ploeštija
- Milan Lazarević, olimpijski pobednik u rukometu, na Olimpijskim igrama 1972. godine
- Radovan Novović, košarkaš Radničkog
- Branislav Pokrajac, rukometaš i trener, pobednik na svetskim prvenstvima u rukometu
Političari
- Ana Brnabić, Predsednik Vlade Republike Srbije od 2017.[28]
- Slobodanka Gruden, Gradonačelnik Beograda od 1992. do 1994.
- Miloš Jovanović, predsednik Demokratske stranke Srbije
- Gašo Knežević, profesor prava, ministar
- Siniša Mali, Gradonačelnik Beograda od 2013.[29]
- Jasna Matić, ministar
- Gordana Matković, demograf, ministar
- Milan Milutinović, ambasador Srbije u Grčkoj, ministar i Predsednik Republike Srbije od 1997. do 2002.
- Srđa Popović, lider pokreta Otpor![30]
- Goran Svilanović, političar, ministar
- Srđan Srećković, političar, ministar
- Petar Škundrić, ministar i univerzitetski profesor[14]
- Ognjen Pantović, narodni poslanik
Naučnici
- Boško Mijatović, ekonomista
- Veljko Milutinović, profesor ETF
- Dr Miloš Nedeljković, profesor ETF[31]
- Slavica Šiler-Marinković, profesor TMF
Biznis
- Vuk Miletić, srpski producent i menadžer u kulturi i umetnosti
.jpg)
Direktori škole
[uredi | uredi izvor]Neki od direktora gimnazije su: Ljubica Topisirović (oko 1960), Zdravko Pecelj (oko 1970. godine), Milan Lazić, Vojislav Mihailović (1974—1978), Lenka Pešić (1978-1982 i 1985-1991), Radojka Bojić (1982—1985), Verica Rakonjac (oko 1990), Bogoljub Lazarević (2000—2001), Savić Minić (2002—2018), Borka Popović (2018-).
Zanimljivosti
[uredi | uredi izvor]U Petoj beogradskoj gimnaziji snimana je popularna serija Grlom u jagode, u kojoj učestvuju Branko Cvejić i Srđan Karanović, nekadašnji đaci škole. Serija govori o odrastanju u Beogradu šezdesetih godina 20. veka, u kome gimnazija igra važnu ulogu, i sadrži autobiografske elemente iz života Cvejića i Karanovića[16].
Vidi još
[uredi | uredi izvor]Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Peta beogradska gimnazija - Beograd
- ^ a b v g Beograd: Sto godina Prve zenske gimnazije | Illyria Forums (Balkans/Mediterraneans/World)
- ^ [„Prirodnjacki muzej | Više o muzeju”. Arhivirano iz originala 12. 10. 2016. g. Pristupljeno 18. 08. 2016. Prirodnjacki muzej | Više o muzeju]
- ^ "Vreme", 9. maj 1938, str. 5
- ^ "Politika", 9. maj 1938
- ^ „Kroz istoriju » Peta beogradska gimnazija”. Arhivirano iz originala 1. 4. 2016. g. Pristupljeno 9. 5. 2016.
- ^ Peta beogradska gimnazija biće obnovljena do septembra („Politika”, 9. februar 2020)
- ^ "Svi za Jakova": Humanitarna utakmica u dvorištu Pete gimnazije
- ^ a b „Sekcije – Peta beogradska gimnazija”. Arhivirano iz originala 21. 9. 2016. g. Pristupljeno 27. 8. 2016.
- ^ a b v Rastko i Ivan Jevtović - intervju - Kultur!Kokoška
- ^ „Sekcije – Peta beogradska gimnazija”. Arhivirano iz originala 21. 9. 2016. g. Pristupljeno 27. 8. 2016.
- ^ „Pozorište – Peta beogradska gimnazija”. Arhivirano iz originala 2. 8. 2016. g. Pristupljeno 27. 8. 2016.
- ^ a b v g d đ e ž z i j k „Armija slavnih u klupama Pete beogradske gimnazije, Press, 13.06.2013”. Arhivirano iz originala 25. 01. 2018. g. Pristupljeno 22. 05. 2017.
- ^ a b v Svi učili račun uz Venea, 17. jul 2015, Novosti
- ^ „Zoran Danilović, biografija”. zorandanilovic.com. Arhivirano iz originala 30. 07. 2016. g. Pristupljeno 30. 1. 2018.
- ^ a b v „Grlom u jagode u 5. beogradskoj gimnaziji, Jugopapir”. Pristupljeno 26. 1. 2018.
- ^ „Goran Marković, režiser - biografija”. eKapija. 8. 12. 2009. Pristupljeno 27. 1. 2018.
- ^ Trošelj, Slavko (16. 11. 2013). „Plačem kad slušam Džibonijevu pesmu Libar”. Politika. Pristupljeno 30. 1. 2018.
- ^ „Kucamo na vrata zaboravljenih asova! Lokica: Krajnje je nekorektno što me nisu spomenuli u emisiji TLZP”. Pristupljeno 26. 1. 2018. , Svet
- ^ „24 Online”. Arhivirano iz originala 12. 06. 2022. g. Pristupljeno 09. 06. 2022.
- ^ Intervju Bojan Pečar - Maratonci trče počasni krug, Biljana Šašić, časopis Ćao, 1989
- ^ a b M. D. (19. 11. 2017). „Goga i Kičić imaju nešto zajedničko: Evo šta spaja folkerku i poznatog glumca”. Kurir. Pristupljeno 29. 1. 2018.
- ^ Nikolić, Mladen (7. 11. 2015). „Najveća diva Ju filma - Olivera Katarina”. Mondo. Pristupljeno 27. 1. 2018.
- ^ „Olivera Katarina Biografija”. Vesti. 18. 3. 2013. Pristupljeno 27. 1. 2018.
- ^ „Bora Nenić, Biografija” (PDF). boranenic.info. Pristupljeno 30. 1. 2018.
- ^ „Miloš Samolov - bucko kojeg smo zavoleli”. sinemanija.com. 17. 8. 2015. Pristupljeno 30. 1. 2018.
- ^ „Glumica Katarina Radivojević - biografija”. Pristupljeno 27. 1. 2018. Sinemanija
- ^ „Razvojni put Ane Brnabić od Pete beogradske gimnazije do prve srpske premijerke”. prva.rs. Arhivirano iz originala 27. 01. 2018. g. Pristupljeno 27. 1. 2018.
- ^ Vučićević, A. „Siniša Mali”. vesti-online.com. Arhivirano iz originala 28. 01. 2018. g. Pristupljeno 27. 1. 2018.
- ^ Apostolovski, Aleksandar (3. 12. 2011). „Nenasilni borac”. Politika. Pristupljeno 25. 2. 2018.
- ^ (PDF) https://www.etf.bg.ac.rs/uploads/files/javni_uvid/izvestaji/zvanje_nastavnika_i_saradnika/2015/Milos_Nedeljkovic.pdf. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć)
