Pređi na sadržaj

Sima Pandurović

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sima Pandurović
Sima Pandurović
Lični podaci
Datum rođenja(1883-04-14)14. april 1883.
Mesto rođenjaBeograd, Kraljevina Srbija
Datum smrti27. avgust 1960.(1960-08-27) (77 god.)
Mesto smrtiBeograd, FNR Jugoslavija
Književni rad
Uticao naLjubomir Simović

Sima Pandurović (Beograd, 14. april 1883 — Beograd, 27. avgust 1960) bio je srpski pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac.[1]

Svoje stvaralaštvo otpočeo je sa pesmama s početkom XX veka sa pjesnicima pesimizma (Milan Rakić, i Vladislav Petković Dis), pod uticajem prokletih pjesnika (Šarl Bodler, Edgar Alan Po). Prevodio je dela Vilijama Šekspira i Molijera. U periodu između dva svetska rata bio je visoki činovnik Ministarstva prosvete, a za vreme okupacije saradnik „Jugoistoka“ i Srpske književne zadruge. Zbog objavljivanja nekolicine tekstova za vreme okupacije i davanja javne podrške Nedićevom režimu posle Drugog svetskog rata bio je osuđen na gubitak srpske nacionalne časti u trajanju od pet godina.

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Rođen je od oca Jefte i majke Julijane, rođene Bećarević. Drugu mušku gimnaziju i Filozofske studije završio je u Beogradu.[2]

Počeo je da službuje kao profesor Valjevske gimnazije 1907. godine. Januara 1909.[3] se verio a potom i oženio Branislavom (1887 — 1975), ćerkom advokata Trifuna Miloševića (1847 — 1912) iz Valjeva i Mileve.[4] Imali su dvoje dece,[2] prvo dete je bio sin Vojislav rođen 1912. u Valjevu.[5] Po sopstvenoj molbi i uz pomoć Jovana Skerlića dobio je ukaz 11. oktobra 1910. kojim je prešao za profesora tada otvorene Četvrte muške gimnazije u Beogradu.[3] Učestvovao je u Prvom svetskom ratu ali je zbog bolesti otpušten kući. Tokom okupacije živeo je u Valjevu sa ženom i dvoje male dece kod njene rodbine. Zbog jednog govora koji je održao na zboru 1917. u Valjevu interniran je u logor Boldogasonj, a potom u logor Nežider, gde je ostao do završetka rata.[6] Posle Prvog svetskog rata bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke 1922-23 odakle je i penzionisan 14. juna 1923.[7]

Rano je počeo da piše pesme, a istovremeno je radio na izdavanju i uređivanju časopisa. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis „Polet“, zatim sa Disom uređivao „Književnu nedelju“, a posle Prvog svetskog rata osnovao časopis „Misao“ koji je uređivao zajedno sa Velimirom Živojinovićem Masukom.

Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno: „Posmrtne počasti“, „Dani i noći“, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama „Na zgarištu“, koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom „Okovani stihovi“. Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom Stihovi. Poslednja njegova zbirka pesama „Pesme“, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Jedna od njegovih poznatijih pesama je „Svetkovina“.

Pandurevićeva dela iz oblasti književne kritike i estetike su: „Ogledi iz estetike“, „Razgovori o književnosti“, Bogdan Popović. Pandurović je uspešno prevodio Molijerovog „Tartifa“ i Šekspirove tragedije i drame „Hamlet“, „Ričard III“, „Henri IV“, „Magbet“ i „kralj Lir“, sve sa Živojinom Simićem.

Naslovna strana knjige Ogledi iz estetike (1920)

Posle Drugog svetskog rata je uhapšen i sudio mu je Sud časti 1945. godine, kao i Žanki Stokić.[8] Osuđen je na pet godina gubitka srpske nacionalne časti zbog objavljivanja tekstova u vreme okupacije,[2] za učestvovanje u radu upravnog odbora Srpske književne zadruge tokom okupacije (iz koga su bili odstranjeni svi protivnici kvislinškog režima) i istupanja na Kolarčevom univerzitetu u društvu visokih kvislinških zvaničnika Velibora Jonića i Vladimira Velmar-Jankovića.[9]

Dela

[uredi | uredi izvor]
Odabrana dela
  • Posmrtne počasti, 1908
  • Na zgarištu, drama, 1910
  • Dani i noći, 1912
  • Okovani slogovi, 1918
  • Ogledi iz estetike, 1920
  • Stihovi, 1921
  • Razgovori o književnosti, 1927
  • Bogdan Popović, 1931
  • Dela, V tomova, 1935—1937
  • Dvorana mladosti, 1955
  • Pesme, 1959
Prevodi

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „Sima Pandurović”. biografija.org. Pristupljeno 2. 2. 2022. 
  2. ^ a b v Simo C. Ćirković: „Ko je ko u Nedićevoj Srbiji 1941-1944“, članak „Pandurović, Sima J.“. pp. 390, izdavač Prosveta, Beograd 2009.COBISS.SR 170123788
  3. ^ a b Staniša Vojinović: „Sima Pandurović i Valjevo“. pp. 120, u publikaciji „Glasnik“, broj 42 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. decembar 2013), Istorijski arhiv Valjevo, 2008. godine.
  4. ^ Milorad Radojčić: „Valjevski javni pravozastupnici do Prvog svetskog rata“. pp. 28, u publikaciji „Glasnik“, broj 42 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. decembar 2013), Istorijski arhiv Valjevo, 2008. godine.
  5. ^ Milorad Radojčić: „Rođeni, venčani i umrli 1912“. pp. 192, u publikaciji „Kolubara veliki narodni kalendar za prestupnu 2012. godinu“, Valjevo
  6. ^ Staniša Vojinović: „Sima Pandurović i Valjevo“. pp. 124, u publikaciji „Glasnik“, broj 42 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. decembar 2013), Istorijski arhiv Valjevo, 2008. godine.
  7. ^ Sineku(lt)ura Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. oktobar 2016), pristupljeno 16. oktobra 2016.
  8. ^ Predrag Puzić: Lomača za Sensa, Zločin i kazna Svetislava Stefanovića. pp. 51, Kairos, Sremski Karlovci, 2003.[mrtva veza], Pristupljeno 25. 4. 2013.
  9. ^ Milan Radanović. Kuća terora u Muzeju revolucije (PDF). str. 48. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сима_Пандуровић&oldid=28781397”