Spomenik borcima Revolucije

Spomenik borcima Revolucije
Spomenik borcima Revolucije
Opšte informacije
Mesto	Valjevo
Država	Srbija
Vrsta spomenika	Spomenik
Vreme nastanka	1960.
Tip kulturnog dobra	Spomenik kulture
Nadležna ustanova za zaštitu	Zavod za zaštitu spomenika kulture
www.vaza.co.rs

Spomenik borcima Revolucije, poznat i kao Spomenik Stevanu Filipoviću ili Valjevac u Valjevu, Srbija je spomenik posvećen istoimenom narodnom heroju i partizanskim borcima valjevskog kraja. Urađen po ugledu na fotografiju koja je zabeležila poslednje trenutke Filipovićevog govora okupljenom narodu 22. maja 1942. pre vešanja, rad je srpskog vajara Vojina Bakića.

Spomenik je smešten na centralnom mestu platoa na brdu Vidrak koje se uzdiže iznad Valjeva i odatle dominira okolinom, te je vidljiv i iz samog grada. Prostor oko spomenika je parkovski uređen. Prethodno izgradnji spomenika na ovom prostoru se nalazilo staro gradsko kao i vojničko groblje, na kojem su bili sahranjeni od tifusa umrli vojnici i bolničko osoblje Valjevske bolnice za vreme prvih godina Prvog svetskog rata. Pojedini spomenici iz ovog perioda su i danas vidljivi u neposrednoj blizini spomenika.

Bakićevo delo svečano je otvoreno 23. oktobra 1960. godine i spomenik je kulture. Sa aspekta umetničkog izraza i celokupnog dela poznatog vajara, predstavlja jednu fazu u Bakićevom opusu, nakon njegovog raskida sa socrealizmom, koji karakteriše apstrahovanje organskih oblika koje se očituje u kristalizaciji forme, svojevrsnom iznalaženju kubističke doktrine. Spomenik Stevanu Filipoviću je jedno od najpoznatijih ostvarenja ovog umetnika.

Istorijat

Kontekst

Ovaj članak je deo članka o Spomenicima posvećenim Narodnooslobodilačkoj borbi 1941—1945.

Glavni članak: Spomenici Narodnooslobodilačke borbe

Podizanje spomenika posvećenih Drugom svetskom ratu na prostoru Jugoslavije je najvećim delom usledilo nakon kraja rata, uporedo sa obnovom zemlje. No prvi spomenici su ponikli još pre njegovog kraja 1945. godine. Dok su vođene borbe za oslobođenje Jugoslavije 1944. godine, u okolini Beograda i po selima istočne Srbije podižu se prvi spomenici, koji su pak bili posvećeni vojnicima Crvene armije umesto jugoslovenskim partizanima. Skromnih razmera i sa predstavom vojnika kao prvim simbolom nove i socijalističke zajednice, imali su za cilj jačanje srdačnih odnosa dvaju naroda, njihovih proletera i komunističkih partija. Najveći i najznačajniji spomenik podignut u čast Crvenoj armiji, koji je u i veličini umnogome nadmašio do tada dosta skromne spomenike, bio je spomenik „Batinska bitka“ Anutna Augustinčića, kojim je jugoslovenska politička vrhuška, osim komemoriranja i zahvalnosti, podvukla i tadašnji međunarodni položaj nove Jugoslavije kao saveznice Sovjetskog Saveza. No nakon razlaza sa Sovjetima 1948. godine, dolazi do promene u narativu. Kao kontrapunkt predstavi crvenoarmejca postavlja se simbol jugoslovenskog partizana, kojim se snažno promoviše ideja autohtonosti partizanske borbe i njene ukorenjenosti u narodu. Ujedno sa veličanjem jugoslovenske vojničke žrtve u toku Drugog svetskog rata, afirmisana je i institucija Jugoslovenske narodne armije, kao izvora i garanta nove Jugoslavije nakon raskola sa SSSR. Spomenik Stevanu Filipoviću je, sa tog aspekta veličanja JNA i isticanja njenih početaka tokom svetskog rata, verovatno prvi značajan spomenik podignut u Jugoslaviji. Takođe, kako ističe istoričarka Olga Manojlović Pintar, činjenica da je spomenik izabran da se radi po narodnom heroju rođenom u Opuzenu kraj Dubrovnika, etničkom Hrvatu, svedočila je o afirmaciji opštejugoslovenskog karaktera partizanskog pokreta u samom centru Srbije.

1. Pogled sa sredine brda Vidrak na Valjevo.

Osim memorijalne funkcije, komemoriranja događaja koji su se dogodili tokom Narodnooslobodilačke borbe, prevashodna funkcija spomenika koji se počinju podizati uporedno sa izgradnjom zemlje nakon rata, je, kako je naznačeno, bilo kreiranje identiteta jugoslovenske zajednice. Promovišući nove ideološke simbole trebalo je da spomenici snaže kolektivno zajedništvo stvarajući sliku jedinstvenog, gotovo monolitnog društva. Jedan od načina kako se ovo efikasno postizalo bilo je masovno podizanje i postavljanje spomeničke plastike na data memorijalna, „posvećena“ mesta, stratišta — javna mesta ili pejzaže, uglavnom vezana za događaje iz NOB-a, potcrtavajući time ideološki i memorijalni naboj, kao dodatan element persuazivnosti poruke koja se slala posmatraču, pored jasno razumljivog spomeničkog sadržaja.

U valjevskom kontekstu ovo je učinjeno tako što je, na predlog urbanista i samog autora, vajara Vojina Bakića, tokom rasprave o mestu podizanja Spomenika borcima Revolucije, odlučeno da se spomenik postavi na brdo Vidrak — koje se uzdiže južno iznad desne obale reke Kolubare i stare valjevske čaršije i dominira čitavom okolinom. Prilikom otvaranja spomenika 1960. godine novinar Slavoljub Đukić je u svojoj reportaži za beogradske „Večernje novosti“ na sledeći način preneo vlastiti utisak Bakićevog dela:

„ Uspomena na pale borce i revolucionarnu prošlost ovog kraja izražena je veličanstvenim delom vajara Vojina Bakića, džinom — spomenikom visokim 16 metara, čiji izgled i utisak koji ostavlja na posmatrača nikada nijedna fotografija ni napisana reč ne mogu uverljivo ispričati.

Spomenik je svuda prisutan. Ma gde stajali u Valjevu i još tamo 10 kilometara daleko, sve do Divaca, na oku vam je figura Stevana Filipovića, trenutak pod vešalima. U noći spomenik, podseća na svetionik. Sav u plamenu on lebdi nad gradom. Preko dana, obasjan suncem kao juče, blešti aluminijum, presijava se bela metalna površina i kao da se stapa sa horizontom. Sasvim blizu, čovek se oseća sićušan pored spomenika. Gledajući raširene ruke, čvrsto stegnute pesnice i skoro živ izraz, omamljenom posmatraču se čini da ta otvorena usta u ovom trenutku izgovaraju reči: „Nije smrt teška, ako se zna zašto se umire.“

”

2. Pogled na spomenik iz bliže daljine.

Kraj rata i nova politička vlast donose i fundamentalne promene na planu umetničke produkcije i recepcije. Od umetnika se očekuje da preuzmu aktivnu ulogu u kulturnom i društvenom napretku naroda socijalističke Jugoslavije. Umetnici treba da stvaraju u službi društva i ideologije. Ujedno socijalistički realizam postaje doktrina proizvodnje umetničkih dela, uključiv i vajarstvo. I Vojin Bakić prihvata nove zadatke u skladu sa društveno-političkim potrebama. Potaknut sudbinom svojih četvorice rođene braće za čiju je sudbinu pogubljenja u Jadovnu 1941. godine saznao nakon rata, on uvodi novu temu u vlastitom oblikovnom repertoaru — oblikovanje spomeničkih rešenja, kako bi dao vlastiti doprinos društvenog sećanja na žrtve fašizma. Skulpture koje izrađuje su takođe u socrealističkom stilu.

Izdvajanje Jugoslavije iz Istočnog bloka i zahlađenje odnosa sa Sovjetskim Savezom 1948. godine su stvorili preduslove za odbacivanje kanona socijalističkog realizma, koje se događalo postepeno. Ovo je koincidiralo i sa Bakićevom promenom umetničkog izraza, odbacivanjem socrealizma i intuitivnim opredeljivanjem za modernizam, autonomiju likovnog izraza, inovaciju i traganje za novim vajarskim izrazom. Spomenik Stevanu Filipoviću predstavlja jednu kratku fazu u Bakićevom opusu tokom traganja za novim putem, koji karakterišu pojednostavljenost volumena, čiju površinu definiše ravnim ravnima koje se spajaju u oštrim bridovima i koje podsećaju na kubističko građenje oblika. (v. opširnije ispod)

Brdo Vidrak i Bairsko groblje

3. Bairsko groblje. U pozadini se vidi reka Kolubara.

Kao već napomenuto, spomenik se nalazi na brdu Vidrak koje se uzdiže južno iznad desne obale reke Kolubare i stare valjevske čaršije Tešnjara. Od interesa za istoriju lokaliteta i spomenika na kom je podignut jeste da se do podizanja istog na njegovom mestu kroz čitav 19. i sredinu 20. veka nalazilo varoško groblje, a čiji su pojedinačni ostaci u vidu spomenika i danas postojani u neposrednoj blizini samog spomenika Stevanu Filipoviću.

Groblje je osnovano u prvoj polovini 19. veka na spomenutoj severnoj strani brda Vidrak nazvanoj Bair — turskoj reči za breg ili obalu, i to zato što je valjevska episkopija krajem 18. veka zabranila sahranjivanje, kao do tada, u porti crkve i episkopskog doma koji su se nalazili u podnožju brda. Ovo je učinjeno jer je taj deo Tešnjara počeo da se širi izgradnjom zanatlijskih radnji što je onemogućavalo dalje širenje groblja. Inače je ovaj deo čaršije, u podnožju brda, bilo mesto gde su osim episkopskog doma i dvora, svoje dvorove imali znamenite ličnosti tog doba kao Jevrem Obrenović, Jovan Simić Bobovac i drugi.

Iz prvih decenija nastanka i razvoja groblja nisu sačuvani pisani izvori, sve do prve godine šeste decenije 19. veka kada okružni fizikus u Valjevu Franc Tasai donosi prvi detaljan opis groblja tog vremena, opisujući ga u prilično lošem stanju. Feliks Kanic koji je u Valjevu boravio 1860. i 1888. godine u svojim putopisima u kojima je opširno pisao o gradu navodi, između ostalog, i petougaoni mauzolej valjevskog trgovca Miloša Glišića koji su njegovi sinovi podigli južno od grada a koji se visoko uzdiže i izdaleka pada u oči. (sl. 4) Opis groblja u svojoj knjizi „Šta sam video i preživeo u velikim danima“ daje i Arčibald Rajs, koji je boravio u Valjevu 1914. godine za vreme austrougarskih ofanziva na Drini i Cerske bitke, i koji pored opisa masovnog stradanja daje opis tada formiranog vojničkog groblja na Bairu na obodnim delovima postojećeg groblja, nastalog usled velikog broja pokojnika:

„ Groblje je navrh brežuljka. Pravilno su nanizani bezbrojni grobovi sa prostim crveno-smeđim krstom koji nosi ime pokojnika. Tu ima Srba, Austrijanaca i drugih nacija. Smrt sve izjednačava i vojnici počivaju pored svojih oficira. Nekoliko grobova okićeno je cvećem ili srpskom zastavom, lepršajući se na vetru na ovom mestu smrti koji dominira dolinom, čine neobično snažan utisak. Pitam se da li nije naročito izabrano ovo mesto za žrtve rata. U svakom slučaju, ne bi se moglo naći ništa bolje. I tako ovi hrabri koji su pali za svoju otadžbinu, krstare nad ovom lepom plodnom dolinom, koja u obično vreme, mora davati sliku mira i spokoja. ”

8. Spomen-krst podignut u sećanje na vojne i civilne žrtve epidemije tifusa i ratnih operacija 1914—1916.

Prvi zvanični podatak o groblju datira iz 1909. godine od Suda opštine Valjevske u kome se predlaže angažovanje čuvara groblja i njegovo širenje. Groblje u prvoj deceniji 20. veka postaje „tesno“, a gradske vlasti zabranjuju dalje sahranjivanje. Ovu zabranu su produžile i nove austrijske okupacione vlasti 1916. godine. No i pored ovih zabrana, na groblju se i dalje sahranjivalo, što su prevashodno činile porodice koje su tu imale zakupljena prazna grobna mesta. Prema navodima Milče Madić, pozivajući se na katastarski primer iz 1930. godine, površina groblja je iznosila 3,18.05 hektara. Definitivna zabrana sahranjivanja dolazi 22. septembra 1946. godine odlukom Izvršnog odbora Gradskog narodnog odbora Valjevo kojom se nalaže „da zemljište koje je bilo nekada groblje se raščisti, a rodbina koja bi htela da vrši prenos, ostavi se rok do 1. januara 1948. godine, posle kog roka će se zemljište iskoristiti u druge svrhe.“ Ovom je odlukom groblje prestalo da postoji. Samo mali broj porodica je preneo posmrtne ostatke na novoformirano Novo valjevsko groblje. Celo groblje je uklonjeno, dok su nadgrobni spomenici koji nisu preneti na novo groblje, dalje uzidavani u temelje nekih novih građevina u gradu i iskorišćeni za popločavanje nekih ulica.

Uklanjanjem groblja je stvoren prostor za podizanje Spomenika borcima Revolucije i spomen parka 1960. godine. Na bivšem groblju su ostala samo spomen obeležja kanadskom lekaru iz misije Crvenog krsta Semjuelu Kuku i doktoru Selimiru Đorđeviću, upravniku Valjevske bolnice. (sl. 5, 6 i 7) Obojica, kao i mnogobrojno bolničko osoblje je ostavilo svoje živote lečeći zaražene od tifusa u prvim godinama Prvog svetskog rata. Pored Đorđevića tu su sahranjeni njegovi brat, poginuo na Gučevu 1914., i majka. Posmrtni ostaci srpske slikarke Nadežde Petrović, koja je 1915. godine kao dobrovoljna bolničarka podlegla tifusu i koja je ovde takođe bila sahranjena, su preneti u Beograd 1935. godine. Na mestu njenog prvobitnog počivališta podignut je spomen-krst, ujedno i mestu kosturnice umrlih i poginulih srpskih vojnika. (sl.8 i 9)

Vešanje Stevana Filipovića

Glavni članak: Stjepan Steva Filipović

10. Znamenita fotografija Stevana Filipovića na vešalima 1942. godine;

Spomenik je, kako željom naručioca, tako i Bakićevom umetničkom izradom gde se ugledao na poznatu fotografiju Filipovića, inspirisan likom i delom narodnog heroja Stevana Filipovića i njegovim držanjem pod vešalima 22. maja 1942. godine. (sl. 10)

Filipović je rođen 1916. u Opuzenu, a pred rat je živeo u Kragujevcu gde je izučio nekoliko zanata te se 1937. priključio radničkom pokretu, a 1940. postao i član KPJ. Početkom rata odlazi u partizane i učestvuje u borbama u Srbiji. U noći 23/24. decembra 1941. godine nesmotreno je zarobljen od strane ravnogorskih četnika koji su ga predali Nemcima u Šapcu, a nešto kasnije je prebačen u Valjevo i zatvor Gestapoa u Beogradu. I pored dvomesečnog mučenja, Steva se herojski držao pred neprijateljem i nije rekao ni jednu reč. Ubrzo nakon toga je osuđen na smrt vešanjem — 20. maja je u Valjevo stigla depeša Paula Badera, glavnokomandujućeg nemačkog generala za Srbiju, koja se u vidu naredbe odnosila na izvršenje smrtne kazne, i koju je primio komandant operativnog puka pukovnik Hofman. Za dan izvršenja je namerno izabran petak 22. maj, pazarni dan, kad po navici u Valjevo dolazi najveći broj seljaka i meštana okolnih i daljih sela na pijacu.

Prethodno vešanju okupator i lokalne domaće vlasti su sprovele propagandnu kampanju obznanjivanja vešanja, koristeći pritom pežorativni rečnik u odnosu na osuđenika, kako u lokalnim medijima tako i u nacionalnim. Vešanje je trebalo da se održi na prostranom trgu smeštenom između glavnog mosta, pijace i Valjevske gimnazije, inače u samoj blizini mesta gde su pogubljeni Ilija Birčanin i Aleksa Nenadović 1804. i gde su se prethodno Drugog svetskog rata održavali radnički mitinzi. Svrha ovakvog javnog vešanja je bila da ulije strah stanovništvu i slomi slobodarski duh srpskog naroda.

Pomenutog dana Filipović je, u lancima, u pratnji srpskih žandarma, sproveden gradskim ulicama od valjevskog policijskog zatvora do pomenutog trga gde su već bila postavljena vešala. Oko 10:30 časova stigla je kolona par tenkova i automobila iz kojih su izašli nemački oficiri. Na trgu se bilo okupilo oko tri hiljade ljudi, koje su nadgledali nedićevci, Pećančevi četnici, policijski agenti, šuc policija, gestapovci i nemački vojnici. Deset minuta nakon nemačkih oficira, pratnja sa osuđenikom se pojavila između zgrada Gimnazije i Hipotekarne banke, pored samog trga. Prilazeći vešalima kroz okupljeni narod na trgu, Filipović je počeo da im se obraća:

„ Šta čekate? Što trpite? Uzmite puške i isterajte ovu žgadiju iz zemlje. Živela oslobodilačka borba i naši saveznici i prijatelji! Živeo Sovjetski Savez zaštitnik malih naroda! Dole germanske horde! Dole izdajnici našeg naroda! Živeo radni svet! ”

Pošto su se sprovodnici sa Filipovićem zaustavili kod vešala, ovaj je nastavio da se obraća narodu: „Stojite i gledate. Ako budete samo stajali i gledali neprijatelj će i vas ovako jednog po jednog vešati. Smrti se ne plašite. Ona nije ništa. To ćete videti kroz nekoliko trenutaka kada ja budem umirao. Nije smrt strašna ako se zna zašto se umire“.

Pokušavajući da ga ućutkaju, jedan žandarm ga je kundakom od puške udario u leđa. Zbog propusta i grešaka u organizaciji vešanja, stvar se za momente odužila. No ubrzo je nastavljeno, a Stevan je pozvan da održi poslednju reč. Dva stražara su mu odvezala ruke i krenuli da stave omču oko vrata. Filipović je to odbio rečima: „Nemojte braćo Srbi vi da vešate! Neka me vešaju Nemci.“ No, dok je jedan od dvojice žandarma kraj malo opuštenog konopca vezivao za stub vešala, drugi, koji se dobrovoljno prijavio za izvršioca vešanja, je bio uporan u svojoj nameri. Filipović je naposletku desnom rukom uzeo omču i stavio je sam sebi oko vrata, popeo se na poslednji nivo drvenih stepenica, stisnutih pesnica raširio ruke, okrenuo se okupljenom narodu i održao govor po kojem će ostati upamćen:

„ Drugovi i drugarice. Srpski narode. Hitlerove horde prodrle su u tvoja sela i gradove. One ti ispijaju krv, muče te po zatvorima i koncentracionim logorima, gone te da radiš do iznemoglosti u rudnicima i fabrikama koje snabdevaju fašističke zlikovce. Oni te pljačkaju, streljaju u masama. Braćo! Ne dajte se zavesti lažnom propagandom fašističkih okupatora i klevetničkim lažima domaćih odroda i izdajnika. Ustajte! Svi u borbu protiv fašističke reakcionarne zveri! Jer, ako pognete glave, ako se ne borite Hitlerovi zločinci će i vas vešati ovako jednog po jednog. Samo borbom možete se osloboditi hitlerovske gamadi. Napred u borbu protiv naših krvnika. Ustajte svi! Ne plašite se smrti. Ona samo kukavicama izgleda strašna. Smrt nije ništa neobično. Vi ćete to za koji minut videti na meni kada mi omča preseče dah. U borbu drugovi i drugarice. Potucite sve Nemce! Uništite Hitlerove razbojnike sve do poslednjeg pa onda uništite i Hitlera. Povadite svoje zarđale puške, izvojujte svoju slobodu i prava, iskorenite domaće izdajnike i pomagače i sluge fašizma. Pristupajte partizanskim odredima. Pomozite Narodnooslobodilačku borbu. Dole Hitler i njegove zločinačke bande... ”

U tom trenutku Stevanovog govora pukovnik Hofman je potegao pištolj iz futrole i uperio ga u Filipovićeve grudi. Od pucanja ga je zaustavio poručnik Finke koji mu je, pritrčavši, rekao: „Her komandant! Za ime Boga, ne! Crveni bandit mora biti obešen. Her komandant, stanite, molim vas.“ Hofman se potom povukao za korak, dok je Filipović nastavio da govori:

„ Živeli naši veliki saveznici! Živeo drug Tito! Živela demokratija slobodnih naroda! Živeo vođa i zaštitnik naroda i seljaka drug Staljin! Živelo bratstvo slovenskih naroda koje će iz ovog rata izaći kao pobednik. ”

Iako nije prošlo zakonom predviđenih pet minuta za poslednju reč osuđeniku, nemački oficir je dao znak za egzekuciju. „Vešajte ga“ — čulo se naređenje na nemačkom i srpskom jeziku. Stevan je nastavio da klica: „Živela pobedonosna Crvena armija koja će doneti slobodu svim narodima sveta! Živela Komunistička partija Jugoslavije!“ Jedan nemački oficir je prišao vešalima, Filipović je zamahnuo nogom da ga udari, ali je trzajem unazad skliznuo sa postolja na kom je stajao. Omča se zategla. U vis podignute ruke su pale niz telo. Nastao je tajac.

Izgradnja

Ideja za podizanje spomenika palim borcima NOB-a valjevskog kraja je potekla i pokrenuta 1948. godine od Sreskog odbora Saveza boraca Narodnooslobodilačkog rata Valjeva. Dve godine kasnije otpočelo se sa sprovođenjem ideje u delo formiranjem Okružnog odbora za podizanje spomenika od 52 člana, u čiji su sastav ušli predstavnici svih bivših srezova: valjevskog, rađevskog, azbukovačkog, podrinjskog, tamnavskog, posavotamnavskog i ljiškog. Jednoglasno je prihvaćena odluka da spomenik bude u liku Stevana Filipovića, dok je u obrazloženju za donošenje ovakve odluke od strane Inicijativnog odbora navedena simbolika Filipovića kao, prema navodu odbora, oličenja svih komunista članova KPJ pre i za vreme rata, te potencirano njegovo držanje pod vešalima neposredno pre smrti 1942. godine — kao dela koje se pročulo i zadivilo antifašistički svet, te kao čina koji je imao veliki i pozitivan odjek među samim narodom. Materijalnu pomoć je obezbedila Vlada Narodne Republike Srbije kao i mnogobrojne društvene i privredne organizacije. U svrhu podizanja bilo je pokrenuto i prikupljanje dobrovoljnih priloga od stanovništva putem prodaje zahvalnica.

49. Vojin Bakić (stoji drugi sleva) sa saradnicima neposredno pre podizanja spomenika.

U opticaju su bile dve varijante za izradu spomenika. Prva je podrazumevala spomenik od armiranog betona, visine 24 metra, sa postoljem od 5 metara. Druga, koja je prihvaćena, bila je vizija spomenika od bronze na postamentu od betona. Predložena visina spomeničkog rešenja bila je ukupno oko 15,5 metara — osam metara od nogu do glave, a sa uzdignutim rukama 10 metara, te postamenta visine 5 metara. Postament je trebalo da bude oblika stepenica koje podsećaju na klupu, reminiscencija na klupu na kojoj je Filipović držao govor pre vešanja. Za vajara je izabran poznati zagrebački skulptor Vojin Bakić. Takođe se povela i polemika oko vrste materijala za spomenik: bukovački granit ili aluminijum. Na insistiranje Bakića, nakon raznih proba, legura aluminijuma je izabrana za materijal. Prema njegovom mišljenju ona je najbolje odgovarala sa aspekta čiste vajarske obrade, posebno jer je omogućavala kontrolu figure u slobodnom prostoru u svim fazama rada, na čemu je insistirao. Postament je prema zamisli umetnika trebalo da bude od metala, šupalj u sredini, i takođe da podseća na klupu na vešalima. Beli aluminijum je izabran da bude materijal za izradu, zbog toga što blista izdaleka na suncu, kao svetionik, što je ujedno bio i prvi spomenik od aluminijuma u Jugoslaviji.

Prvobitni termin za otkrivanje spomenika je bio predviđen da bude 7. jul 1955. godine. No zbog razornog požara u Bakićevom ateljeu na zagrebačkom Tuškancu, u kome je izgoreo gipsani model spomenika zajedno sa brojnim drugim delima, ovaj termin nije ispoštovan, pa je rok pomeren na kraj 1956. godine. Vajar je rad na spomeniku narodnom heroju nastavio u Novoseljanima pokraj Bjelovara, gde je radio skulpture velikih dimenzija. Pri izradi su mu pomogli vajar Stevan Luketić, pomoćnik na izradi velikih spomenika od 1952. do 1957. godine, vešt pri prenosu i povećavanju skulpture iz malog formata u velike dimenzije, i vajar Ante Jakić. U međuvremenu se u Valjevu povela polemika oko lokacije budućeg spomenika. Isprva je spominjana pijaca — kao mesto gde je Filipović održao govor i vešan, pak, kao napomenuto, na predlog Bakića i urbanista izabran je Vidrak. U obrazloženju ovog odabira se upravo navodi da bi skulptura na ovom mestu bolje dominirala centralnim delom platoa brda i čitavom okolinom.

11. Podizanje spomenika 1960. godine.

Gipsani model figure spomenika je bio gotov septembra 1957. godine. Savet za kulturu NR Srbije je formirao komisiju za prijem spomenika u čijoj su sastavu bili vajari Lojze Dolinar i Kosta Angeli Radovani, slikar Predrag Milosavljević, arhitekta Milan Minić, književnik Dobrica Ćosić i književnik i sekretar Saveta za kulturu Narodne Republike Srbije Milorad Panić Surep. Nakon detaljnog razgledanja i razgovora sa autorom, spomenik je primljen 18. oktobra 1957. i prosleđen u nadležnost investitora kako bi se pristupilo izvođenju, na koju se pak prilično čekalo. Gipsana figura je u delovima preneta u grad na Kolubari tek 27. maja 1960. godine. U preduzeću „Krušik“ su naposletku izvršeni svi dosta zahtevni zanatski radovi na zavarivanju aluminijumskih delova. Predloženi rok za otkrivanje sazvan za 7. juli 1960. godine je pomeren par meseci na 23. oktobar iste godine.

Otvaranje

Prethodno otvaranju u gradu i okolini su tekle pozamašne pripreme za svečani dan. Pripadnici vojske, omladine, članovi Socijalističkog saveza radnog naroda i dobrovoljci su danima uređivali korita valjevskih reka i sam grad. Ulice su okićene zastavama, slavolucima i fotografijama maršala Tita i drugih visokih državnih funkcionera. Sam plato na Vidraku oko spomenika je pretvoren u park, staze pošljunčane, trava ozelenjena, zasađeno zimzeleno drveće, a urađen je i novi put koji vodi od grada do celog spomen-kompleksa. Inače je ovo otvaranje bila i prva po redu svečanost u okviru dvadesete godišnjice od podizanja revolucije, koja će se tokom naredne 1961. slaviti u celoj Jugoslaviji brojnim manifestacijama. Otvaranje spomenika u to vreme je u tom smislu imalo za cilj izražavanje pijeteta prema učesnicima NOB-a i svim ostalima koji su doprineli pobedi 1945. godine.

Svečana ceremonija otvaranja 23. oktobra 1960. godine je počela u 9:30 časova kada je duga kolona automobila stigla u podnožje spomen-parka, zajedno sa nekoliko hiljada građana Valjeva i okoline i brojnim pripadnicima različitih društveno-političkih organizacija i drugih grupa — predstavnika JNA, SUBNOR-a, preživelih boraca i njihovih porodica, narodnih heroja, uglednih zvanica i dr. Prema reportaži Dobrivoja Popovića, novinara lista „Crvena zvezda“, u pratnji predsednika valjevskog Sreskog narodnooslobodilačkog odbora Živomira Stankovića i sekretara Sreskog komiteta SKJ Riste Mihailovića, na plato ispred spomenika su se popeli potpredsednici SIV-a Edvard Kardelj i Rodoljub Čolaković. Zajedno sa njima su pristigli i predsednik Narodne skupštine NR Srbije Jovan Veselinov, predsednik Izvršnog veća Narodne skupštine NR Srbije Miloš Minić, član SIV-a Marijan Brecelj, član Izvršnog komiteta CK Saveza komunista Srbije Spasenija Cana Babović, član Izvršnog veća Srbije Đoko Pajković, predsednik Izvršnog veća Narodne skupštine AP Vojvodine Geza Tikvicki, nadalje Pepca Kardelj, Milka Minić, Stanka Veselinov, Bosa Cvetić, general-potpukovnik Miloje Milojević, rektor Univerziteta u Beogradu Borislav Blagojević i drugi.

Nakon obilaska počasne čete garde, uz zvuke „Posmrtnog marša“ i „Internacionale“, položeni su venci na mermernu ploču na kojoj stoji postolje spomenika. Venac su položili i Stevanova sestra Jelica i brat Dragutin. Prisutnima se pod spomenikom obratio član CK SK Srbije, narodni heroj i bivši politički komesar Valjevskog NOP odreda Milosav Milosavljević. U govoru je istakao junačko držanje Filipovića pod vešalima koje je preneto u figuri spomenika, te revolucionarni i herojski karakter valjevskog kraja i valjevskih komunista kako pre tako i tokom rata. Prema Milosavljevićevim rečima:

„ Podižući ovaj spomenik, radnička klasa, komunisti, preživeli borci i svi patrioti naše zemlje, žele da sačuvaju svetle uspomene na te najteže dane narodnooslobodilačke borbe i narodne revolucije, uspomene na hiljade poginulih heroja i revolucionara i boraca koji su položili svoje živote u temelje socijalističke Jugoslavije. Ovaj spomenik će biti večiti simbol njihove borbe i heroizma. On će biti nepresušno vrelo na kom će se napajati sadašnje i buduće generacije u svojim socijalističkim stremljenjima. ”

12. Edvard Kardelj

Završetkom Milosavljevićevog govora otkrivanje spomenika je bilo završeno. Usledili su minut ćutanja i tri počasna plotuna u počast palim borcima NOB. Završetkom ceremonijalnog dela Edvard Kardelj i ostali gosti su u pratnji Vojina Bakića razgledali spomenik i, prema reportaži Popovića, pozitivno ga pohvalili. Kardelj je čestitao Bakiću na izvanrednom delu i dodao:

„ I kada se danas gleda taj gorostas od aluminijuma što blešti na suncu a vidi se sa nekoliko kilometara udaljenosti čini se kao da će ta usta ogromnog kolosa svakog trenutka progovoriti kao kada su ispod vešala 1942. godine sipala reči prkosa iznenađenom i zaplašenom neprijatelju i pozvala narod da pod vođstvom komunističke partije nastavi borbu. ”

Nakon otkrivanja svečana kolona sa visokim gostima se premestila na Stari trg u Valjevu, nedaleko od mesta gde je obešen Filipović. Tu je pripremljena svečana tribina. Mitingu koji je usledio je prisustvovalo oko 70 hiljada ljudi, pridošli iz čitave zapadne Srbije, od Čačka do Šapca (poređenja radi, tadašnje Valjevo je imalo ukupno oko 28 hiljada stanovnika). Prema navodima novinara Popovića, izveštači su zabeležili hiljadu autobusa, traktora, kamiona, pet specijalnih vozova koji su doveli učesnike. Masa je klicala Titu, Kardelju i komunističkoj partiji. Miting je otvorio sekretar Sreskog komiteta SK Valjevo Rista Mihailović, održavši kraći govor posvećen heroizmu valjevskih partizana, te je pročitao telegram Predsednika Tita, u kom je ovaj izrazio žalost što nije bio u mogućnosti da prisustvuje otvaranju spomenika i komemoriranju palim valjevskim partizanima. Govor je održao, burno podržan, Edvard Kardelj koji je pričao o uspesima petogodišnjeg plana i budućim zadacima. Osvrnuo se i na otvoreni spomenik:

„ Danas ste vi ovde otkrili lep spomenik herojima i svima onima koji su dali svoje živote u veličanstvenoj borbi između onoga što je u čoveku čovek i onoga što je još u čoveku zver. U tom spomeniku je umetnik dostojno izrazio svetao lik ljudi čitave generacije koja je podigla mač revolucije svu dubinu vernost sopstvenom narodu a to znači čoveku, sav iskreni humanizam vere u lepšu budućnost i borbu za napredak i svu veličinu žrtve za tu budućnost i svu nezadrživu snagu stremljenja koja ide takvim ciljevima u susret. ”

Posle mitinga visoki politički dužnosnici su se premestili u tek otvoreni Muzej naroda revolucije, gde su evocirane uspomene na ratne dane, borbu na Zavlaci. Nakon odlaska visokih političkih ličnosti slavlje se nastavilo. Otvoreno je nekoliko privrednih i ugostiteljskih objekata, te održan marš „Tragom valjevskih partizana“ na kojem je učestvovalo oko 6000 omladinaca. Tokom celog dana mase ljudi su odlazile na brdo Vidrak da vide spomenik i odaju počast.

Naredne decenije i današnjica

Godinu dana nakon otvaranja, u spomen dvadesetoj godišnjici podizanja ustanka 1941, u izdanju „Jugomarke“ je izdata poštanska marka po nacrtu Mate Zlamalika sa likom Spomenika Stevanu Filipoviću.

13. Poseta Predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita Spomeniku Stevanu Filipoviću maja 1967. godine.

Predsednik Republike Josip Broz Tito je spomenik posetio prilikom svoje posete Valjevu maja 1967. godine. Prethodno održavši počasnu stražu zajedno sa učenicima valjevskih škola i upalivši večni plamen na Spomen groblju na Petom puku, kroz neprekidni špalir građana Valjeva se uputio ka brdu Vidrak. Tamo su ga pozdravili narodni heroj Milosav Milosavljević i prvoborci Živorad Žika Gajić i Radomir Raka Vićentijević, gde je u njihovom prisustvu položio cveće na ploču ispred spomenika i pohvalno govorio o istom. Milosavljević mu je nakon toga poklonio maketu spomenika. (sl. 13 do 16)

17. Stari amblem (grb) Valjeva; crno-bela varijanta.

Spomenik borcima Revolucije se našao i na prvom amblemu (grbu) Valjeva usvojenom 17. decembra 1975. godine, radu Stjepana Bobešića iz Beograda, koji je opstao sve do 1993. godine kad je u upotrebu ušao novi grb. (sl. 17)

Bakićevo delo je na sednici Veća opštine Valjevo od 13. novembra 1981. godine proglašen kulturnim dobrom.

Kroz ceo period socijalističke Jugoslavije, Spomenik Stevanu Filipoviću je, zajedno uz fabriku „Krušik“ koja je tada imala deset hiljada zaposlenih, bio glavni simbol Valjeva. Padom socijalizma 90-ih godina 20. veka menja se i identitet grada. Mesto glavnog simbola grada od Spomenika preuzima Kula Nenadovića na brdu Kličevcu, inače podignuta za vreme Prvog srpskog ustanka za potrebe ustaničke države. Za vreme ratnih 90-ih godina su postojale pretnje da se spomenik minira, slično kao što se događalo sa baštinom ovog narodnog heroja tokom rata u Hrvatskoj, ali i sa delima Vojina Bakića načelno. U novim okolnostima je bila sporna hrvatska nacionalnost ovog narodnog heroja, kao i fakat da je spomenik sagrađen na mestu bivšeg srpskog vojničkog i gradskog groblja. No, spomenik je ovaj period srpske istorije pretrpeo bez ikakvih bitnijih oštećenja, a sredinom 2000-ih godina je prvi put od raspada Jugoslavije adekvatno stručno zaštićen i restauriran.

U godinama i decenijama nakon otvaranja, spomenik i njegovo okruženje su više puta obnavljani i restaurirani. Zavod za zaštitu spomenika kulture u Valjevu je, kao već spomenuto, 2005. godine, sredstvima Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, izvršilo konzervatorske radove na spomeniku koji su obuhvatali čišćenje grafita sa spomenika, zamenu polomljenih kamenih ploča na postamentu, te rekonstrukciju delimično porušenih delova kamenih zidova staza u parteru. (sl. 18 i 19)

Tokom 2009. godine se dogodio incident na spomeniku. Aktivisti valjevskog odbora SUBNOR-a su, prema vlastitom navodu podstaknuti nečinjenjem Zavoda za zaštitu, samoinicijativno organizovali farbanje postamenta i donjeg dela figure Filipovića, sa namerom da prekreče grafite među kojima su bili i nacistički simboli, koji su bili ispisani na spomeniku. Ova nestručna intervencija i oštećivanje spomenika kulture je polučila oštru reakciju predstavnika Zavoda i usledelu krivičnu prijavu protiv predsednika okružnog SUBNOR-a. Istovetan incident, samo većih razmera, se dogodio pola godine nakon prethodnog i polučio je istovetnu reakciju Zavoda.

Krajem aprila 2012. godine je izvršeno novo obnavljanje spomen-kompleksa. Sredstva u iznosu 4 miliona dinara od strane Ministarstva rada i socijalne politike i 2,5 miliona dinara od Direkcije za obnovu i razvoj Kolubarskog okruga pogođenog zemljotresom, su, po projektu arhitekte Vesne Aleksić, iskorištena za postavljanje rasvete na celom prostoru i sređivanje pešačke staze, uređivanje odavno zatvorene suvenirnice na ulazu u kompleks, postavljanje video-nadzora (imajući u vidu da su svi spomenici unutar kompleksa godinama meta vandala), sređivanje prilaza do spomen-krsta i postavljanje informativnih tabli. (sl. 20 i 21)

Spomenik Stevanu Filipoviću bio je inspiracija izložbe organizovane u novembru 2015. godine u beogradskoj galeriji „Ciglana“, a kao rezultat rada u okviru umetničke kolonije održane u selu Bujačić u leto pre toga, na kojoj su izlagali umetnici iz Beograda, Valjeva i Atine.

Krajem 2016. godine su obnovljeni i sređeni spomen-park i parter — posipanjem novoformirane pristupne staze rizlom, obnavljanjem kružnih staza oko spomenika i obnavljanjem (zamenom i stavljanjem novih ploča) na prilaznu stazu sa stepenicama. Projekat, u vrednosti oko 8 miliona dinara, je finansiralo Ministarstvo trgovine i turizma, a realizovao Zavod za zaštitu spomenika u Valjevu.

Spomenik Stevanu Filipoviću je inače i deo zvanične turističke ponude grada Valjeva.

Izgled spomenika

Spomenik borcima Revolucije podignut je na centralnom mestu platoa na brdu Vidrak, odakle dominira okolinom. Postavljen je na pravougaoni postament od metala koji stoji na ploči od crnog mermera. Figura Filipovića, visoka 16 metara, je rađena u raskoraku, raširenih, u vis podignutih ruku, sa izrazom prkosa na licu — onako kako je Filipović stajao pod vešalima. Izrađena od belog aluminijuma, nije izlivena u komadu, nego je varena iz delova. (sl. 22 do 32)

33. Panoramski prikaz platoa na brdu Vidrak i Spomenika borcima Revolucije.

Pedeset metara od spomenika je postavljena spomen-ploča od belog mermera sastavljena od dva dela, na kojoj je uklesan tekst književnika Dobrice Ćosića::

34. Spomen ploča sa Ćosićevim tekstom.

„ PARTIZANIMA, KOMUNISTIMA, PATRIOTIMA,

SVIMA KOJI PADOŠE U BORBI PROTIV FAŠISTIČKIH
POROBLjIVAČA I IZDAJNIKA NARODA.
1941 — 1945
DA JUGOSLAVIJOM KORAČAJU SAMO SLOBODNI,
DA NASTANE NOVI SVET, ONI SE JUNAŠTVOM I
SOCIJALISTIČKIM IDEALIMA USPRAVIŠE,
U VEKOVE. (sl. 34)

”

Prostor oko spomenika je parkovski rešen prema projektu novosadskog arhitekte Ratibora Đorđevića. Do spomenika se dolazi putem izgrađenim po Vidraku. Oboje su izgrađeni neposredno pre otvaranja spomenika 1960. godine. Autor spomenika je hrvatski vajar srpskog porekla Vojin Bakić.

Periodizacija i kritika dela

Spomenik Stevanu Filipoviću potpada u jednu kratku fazu u Bakićevom umetničkom razvoju nakon raskida sa socrealizmom, koja je počela 1951. i trajala do 1953. godine. Naime Bakić 1950. godine završava Spomenik narodnom ustanku u Kolašinu i radi na spomeniku za Čazmu, istovremeno osećajući snažnu potrebu da se oslobodi realizma. (sl. 35 i 36) Prema vlastitom svedočenju: „[...] odmah sam osjetio da je opasnost upravo u tom realizmu, u toj, ako hoćete, lakoći, da zapadnete u maniru, u jedno ponavljanje, u praznu retoriku. A to se i dogodilo sa mojim spomenikom u Kolašinu, kojeg bi volio da nisam napravio... Posle kolašinskog spomenika ja sam osjetio da se treba vratiti skulptorskim principima. I što sam napravio? Uzeo sam aktove, svoje starije i na njima počeo raditi. A to je bilo čisto vraćanje skulptorskoj disciplini.“ Prema mišljenju istoričara umetnosti Milana Preloga, dobrog poznavaoca Bakićevog dela:

„ Neobična produktivnost Bakića u toj [socrealističkoj] fazi [spomenik Poziv na ustanak u Bjelovaru i dr.] dovela je postepeno do stanovitog iscrpljivanja onog izraza, koji je karakterizirao tu drugu fazu. Kriza u Bakićevu radu, koja je nastupila 1949. godine, a koja se djelomično odrazila na spomenicima za Kolašin i Čazmu, nastala je na podlozi osjećanja, da su iscrpljena sredstva sa kojima je do sada radio, da je za ispravno rješenje zadataka koji se gomilaju pred njim, onaj izraz koji je našao 1945. godine, ograničen. Ta se je kriza mogla razriješiti samo na dva načina: ili pomirenjem sa ograničenjima tradicije u kojoj je izrastao ili u lomu sa tom tradicijom i traženju novih puteva. Namjesto ostajanja u maniri Bakić je izabrao nove puteve. ”

Kako ističe istoričarka umetnosti Nataša Ivančević, ovom odlukom Bakić se intuitivno odlučio za modernizam, istraživanje forme nauštrb pripovedanja sadržaja, te za traganje za novim mogućnostima skulptorskog izraza. Otkrivanje i put u apstrakciju, vajara vode putem apstrahovanja organskih oblika. Sa jedne strane se vraća temama kojima se bavio pre Drugog svetskog rata — torzo, ženski akt, portret, animalizam — tražeći nova likovna rešenja: smekšava oblik dovodeći ga na rub apstrakcije. Uporedo sa ovim, u gore pomenutom razdoblju od 1951. do 1953, istražuje drugi vid redukcije, koji se očituje u kristalizaciji forme, što se može tumačiti kao svojevrsno iznalaženje kubističke doktrine. Privlače ga jednostavnost volumena i površnost površine, koju je otkrio i zavoleo još u mladosti kod Arhipenka. Spomenik Stevanu Filipoviću zajedno sa studijom za Spomenik Marksu i Engelsu, Autoportret iz 1952. i Agitator, spada u Bakićeva ostvarenja iz ovog perioda. (sl. 37, 38 i 39)

40. Spomenik „Poziv na ustanak“ u spomen-parku Borik u Bjelovaru;
Dva originalna odliva ove skulpture se nalaze u Beogradu — u stalnoj postavki Vojnog muzeja na Kalemegdanu i na javnoj površini na Dedinju blizu Muzeja Jugoslavije, ispred nekadašnjeg Muzeja „4. juli“. Odlivi su urađeni 1950. godine. (sl.41)

Prve skice za Spomenik Stevanu Filipoviću, prema istoričaru umetnosti Zvonku Makoviću jednom od Bakićevih najznačajnijih dela, vajar sačinjava 1949. godine. Na narativnom planu, spomenik Filipoviću je istovetan sa prethodnim Bakićevim spomenicima — spomeniku Poziv na ustanak u Bjelovaru (poznatom i kao „Bjelovarac“), spomeniku Poziv na ustanak u Čazmi, spomeniku Pred strijeljanje u Gudovcu kod Bjelovara, te spomeniku Na vječnoj straži u Bačkovicama kod Bjelovara. (sl. 40) Svima im je zajednički motiv muške figure koja treba da izražava hrabrost, prkos i neustrašivost; usamljene figure suprotstavljene silama terora. Od svih navedenih, spomenik Filipoviću je najsličniji poznatom Pozivu na ustanak, prototipu na osnovu kog je vajar varirao sve ostale potonje skulpture. Bakićev uzor za spomenik je bila čuvena fotografija Steve Filipovića pod vešalima. Motiv muškarca raširenih, u vis podignutih ruku, je i on preuzeo za svoj spomenik. Inače, fotografija koja je bila inspiracija Bakiću i pri izradi popularnog „Bjelovarca“ godina ranije.

Upoređujući ova dva spomenika, premda sličnih, postaje očito — smatraju Prelog i Maković, koji je put, sa aspekta skulptorskog izraza, Bakić preduzeo od vremena kad je radio Bjelovarca četrdesetih; put redukcije, pojednostavljivanja oblika, dajući dinamički organizovanu masu neobične sugestivnosti. Prema uvidu Preloga:

„ Iako čvrst u masi bjelovarski je spomenik svojom vjernosti realnome i svojom obradom površine ostao ipak u granicama onog što nazivamo ekspresionističkom kulturom, t. j. skulpturom koju se može potpuno doživjeti tek u bližem optičkom kontaktu. Nasuprot tome koncepcija valjevskog spomenika, apstrahujući taj bliski vizuelni kontakt, predstavlja monumentalnu masu, koja može suvereno da stoji u neograničenom prostoru i kao spomenik to je jedina moguća obrada jedne geste, jednoga stava, koja u vremenu nije bila samo individualni akt, nego je postala simbol prkosa i nepokolebive revolucionarne snage. ”

Kako ističe Manojlović Pintar, razlika između ova dva spomenika je data i u još jednom aspektu. Dok je predstava „Bjelovarca“ muška figura u iscepanoj, radničkoj odeći, jasno odvojena od spomeničke plastike pre Drugog svetskog rata gde su muške figure gotovo uvek prikazane u vojničkoj uniformi, kod „Valjevca“ upravo „titovka“ i stilizovana partizanska uniforma daju vizuelni identitet figuri. Na ovaj način se od vremena kad je istican narodni karakter ustanka i uloga komunista u njemu, pristupilo jasnom označavanju partijske i armijske pripadnosti heroja kojeg spomenik slavi. Stoga je Spomenik Stevanu Filipoviću prvi značajniji spomenik podignut u Jugoslaviji kojim se veličala institucija JNA i politički pokret koji ju je stvorio.

42. Detalj sa spomenika.

Prilikom otvaranja spomenika 1960. godine, u intervjuima „Radio Valjeva“ i lista „Napred“, Bakić je na sledeći način opisao kako je tekla izrada spomenika:

„ Jedan od osnovnih problema bio je svakako naći formu koja će opravdati izuzetnu dimenziju od 16 metara a koja je diktirala upravo lokacija na brdu. Hteo sam da taj lik zavlada prostranstvom pitomog valjevskog kraja da bude sveti simbol istorije i smrti, svega što je prošlost. Polako u svojim studijama koji su nastajali od autoportreta pa sve preko studija za spomenik Marksa i Engelsa nalazio sam zakone te forme: arhitektoniku ploha koje stvaraju brdoviti volumen sabijen i često konstruisan. Hteo sam da ti volumeni izraze unutrašnju napetost i dinamiku sadržaja.

„Valjevac“ je imao sreću da kroz deset godina sazreva polako iako je to lično živim Valjevcima kidalo nerve. To je ujedno i spasilo spomenik od prvog već započetog parkovskog rešenja koje je bilo sasvim suprotno duhu spomenika zamišljeno kruto nesavremeno.
[...] Kako je sadržajno, u smislu izraza, stvar bila rešena, trebalo je za „Valjevca“ temu tretirati dalje i razrađivati je samo skulptorski. Valjalo je ostvariti nešto jednostavno u formu, u obrisima, u silueti, čitko iz velikih daljina. Formu je trebalo rešiti vrlo jednostavno, trebalo je kondenzovati, sabiti volumen u nešto što je bliže arhitektonskoj formi nego skulpturi u realističkom smislu. Pritom je bila još i želja da ta figura stvarno bude Stevan Filipović, autentičan, lep, tipičan lik, koji je trebalo transponovati u jednu skulptorsku formu.

”

U istoriografiji posleratne jugoslovenske javne memorijalne plastike 50-ih godina Spomenik Stevanu Filipoviću spada, uz nerealizovani Spomenik Marksu i Engelsu u Beogradu, u najmarkantnija ostvarenja ovog razdoblja, i iako još uvek tematski blizak socrealističkoj poetici, svojom pročišćenom formom i pojednostavljenim i stilizovanim oblicima, predstavlja jedan od prvih nagoveštaja jedne posve nove i zrelije ideje javne spomeničke plastike koja će otpočeti u sledećoj deceniji. (sl. 43 do 48)

U godinama nakon otkrivanja spomenika u jugoslovenskoj štampi su izlazili brojni tekstovi različitih autora koji su iz različitih uglova prenosili vlastiti utisak o spomeniku. Pozitivnu umetničku kritiku je dao Vojislav Đurović u listu „4. jul“ od 8. septembra 1964. godine pod naslovom „Spomenik dokument: prošlog i simbol budućem“, gde je između ostalog naveo:

„ Poštujući deskriptivno „fotografski spomenik“ umetnik je nastojao da plastično što više izvuče siluetom i naglašavanjem tri glave — od jedne glave i dve pesti koje su iznad nje: čime je vajar nagovestio poslednji Filipovićev bunt i optimistički trenutak ratnog razdoblja.

Držeći se, u gornjim delovima, naturalističke sličnosti, Bakić — koji inače važi za jednog od vajara sklonih modernim formama — zadržao je samo donekle siluetno nagoveštavanje u celini. Ono što nije umetnik uspeo u malome na samome spomeniku, da izmiri naturalistički detalj — sličnost sa fotografijom — i samo nagovesti formu u masi, pomoglo je vajaru prostorno rešenje; spomenik koji predstavlja ljudsku figuru u nadnaravnoj veličini, postavljen je na brdu Vidraku — tako da sa ovog vidikovca deluje kako na samo Valjevo tako i na dalju okolinu siluetno. Njegovom položaju i izgledu doprinosi posebno izrada spomenika u aluminijumu — te mu daje moderan naglasak koji se zasniva na poletnom prkosu koji iz ovog spomenika zrači na okolinu onim aluminijumskim bleskom na svetlost.
Naša plastična umetnost, nigde se praktično nije našla u iskušenju kao u primeru ostvarivanja Bakićevog Filipovića, posebno spomenička skulptura. Kako se odneti prema autentičnosti — i ne ostati naturalistički svezan: kako se razmahnuti slobodno u formi — i ostati dosledan datumu, događaju, liku. Ovde je Bakić još imao spomeničkog konkurenta — fotografiju — pa je delikatnost njegovog umetničkog ostvarenja utoliko bila složenija.

”

Pod pozitivnim utiskom Bakićevog dela je bio i slikar, kritičar i filmski reditelj Miodrag Mića Popović. Pod snažnim utiskom neposrednog doživljaja spomenika, kog je video pre zvaničnog otvaranja, u „Politici“ od 2. oktobra 1960. godine je u tekstu naslovljenom „Umetnost, otadžbina, borci“ naveo između ostalog i sledeće:

„ ... Zastao ti je dah. Ugledao si sa druma, nekoliko kilometara pre ulaska u Valjevo, tamo na brdu, na drugoj strani grada blistavu metalnu strukturu. Njena veličina je izmerena: ni neprijatni monstrum, ni sićušna parkovska igračka.

Gradu je za borce i junake, za nepokolebive i uporne to bio potreban simbol. O povodima za spomenik, o revoluciji, o smislu podsećanja govoriće drugi na proslavi koju grad priprema. Ja hoću da pišem o susretu, najzad i toliko željenom, između plemenite svrhe i inspirisanog, istinitog umetničkog dela.
Autor spomenika Vojin Bakić poslužio se, još nekad dok je pravio prvu, realističku varijantu ovog dela poznatom fotografijom revolucionara Stevana Filipovića pod vešalima. Ta fotografija, već sama po sebi retko potresan dokument o prkosu, o hrabrosti, o veri, mogla je da uništi, da satre osrednjeg umetnika. Baki je napravio izvrsnu realističku skulpturu, nabreklu od snage, opijenu od poezije. Uvek sam mislio da je „Poziv na ustanak“ najbolja, najsnažnija realistička skulptura načinjena kod nas na temu rata i revolucije. Otada su prošle godine. Bakić se menjao. Opominjao je sa autoritetom čitavu jednu generaciju mladih umetnika na zatvorene belutke, na snagu glatkih masa, na neodložnu jednostavnost. Bakić se nije preobratio u apstraktnog umetnika; on je evoluirao prirodno do same suštine forme. Kad sam čuo da će ovaj umetnik da ponovi jednu svoju skulpturu, načinjenu deset godina ranije, nisam verovao u uspeh. Umetnik ne može da izda ni jedno svoje stečeno iskustvo. Povratak na sebe, ponekad je samoubistvo. Ali je Bakićev doživljaj bio trajniji i inspiracija duboka preko svakog očekivanja. Ideja je tajanstveno sazrevala da ne prezri. Bakić je svesno i baš hrabro žrtvovao zavodljive realističke detalje sa skulpture od nekad i uspeo da u ovom novom spomeniku u Valjevu spoji psihološki i literarni podtekst sa maksimalno plastičnom čistotom. Reklo bi se da mase nisu glačane rukom nego vremenom. [...]

”

U ostatku svoje kritike Popović se veoma pozitivno izjasnio o monumentalnosti i skladnim proporcijama spomenika, te o izboru aluminijuma kao materijala, poredeći spomenik sa svetionikom.

Kritičar i istoričar umetnosti Igor Zidić se, takođe, u vlastitom osvrtu na Bakićevo lik i delo, pozitivno izjasnio o skulptorovom prelazu na novi materijal, imajući u vidu da, iako majstor taktilne komunikacije sa materijalom, skulpture ovog perioda pa na dalje ga sve više udaljavaju od vajarstva i približavaju arhitekturi, te se u tom smislu trebalo prilagoditi na industrijske, konponibilne sastavnice, glatke i sjajne čelične površine.

Kritičar umetnosti Eugen Franković je, u zagrebačkom časopisu „Život umjetnosti“ iz 1966. godine, zajedno uz Spomenik ustanku u Drežnici Koste Angelija Radovanija pohvalio Bakićev spomenik zbog svoje odgovarajuće veličine i skladnosti u odnosu na pejzažni prostor i teren oko sebe, a u suprotnosti sa primerima spomenika Kameni cvet Bogdana Bogdanovića u Jasenovcu i Spomenika na Šehitlucima u Banjaluci Antuna Augustinčića, za koje navodi da su loše realizacije i da nisu uspeli da postignu ovaj sklad kao Bakićev „Valjevac“.

U svom sveobuhvatnom osvrtu na jugoslovensko „angažirano socijalno i revolucionarno kiparstvo“ iz 1977. godine, kritičar Juraj Baldani se pozitivno izjasnio o Bakićevom spomeniku u Valjevu, posebno u svetlu prethodne spomeničke prakse, označavajući Bakićev spomenik kao prekretnicu. Prema rečima Baldanija:

„ Markantno ostvarenje koje će označiti izvjesnu prekretnicu u formuliranju angažirane skulpture dao je neumorni istraživač Vojin Bakić u spomeniku »Stjepanu Filipoviću« u Valjevu. Tu je u potpunosti postignuta ravnoteža između sadržaja i forme pročišćene do krajnjih konsekvenca deskripcije. Ovaj spomenik koncipiran 1953. g. anticipira nove zrelije poglede na zadatak javne spomeničke plastike ukazujući na težnju za lišavanjem od praznih nametnutih gesta i neuvjerljivih poza te uspostavljanje neposrednih kontakata s osnovnim doživljajem motiva koji se obrađuje. Učinjen je pomak u stilskom pogledu i to prema svođenju prirodnih oblika na geometrijske konture, iako još uvijek u razgovjetnom i čitkom vizuelnom utisku. Nagovještaje dane u Valjevu Bakić će vrlo brzo razraditi u novi ikonografski koncept na sljedećim spomeničkim zadacima paralelno sa razvojem njegova skulptorskog eksperimentalnog avangardizma. ”

Zanimljivosti

• Osim Bakićevog Stevana Filipovića, postojao je još jedan spomenik rađen po uzoru na znamenitu fotografiju posvećen ovom narodnom heroju — rad skulptora Mira Vuce i Stjepana Gračana u Opuzenu kraj Dubrovnika, Filipovićevom rodnom mestu. Skulpture od bronze visoke 5,30 metara na postamentu od 4,50 metara, otvoren je 1978. godine. Miniran je jula 1991. godine.
• Na istom mestu je trebalo 1941. da se podigne spomenik poginulim Valjevcima u borbi za oslobođenje 1804-1918, ali je rat to sprečio.

Galerija

Brdo Vidrak i Bairsko groblje (1)

• 
  4. Kapela porodice Glišić na bairskom groblju u pozadini na slici.
• 
  5. Spomenik lekaru Semjuelu Albertu Kuku na mestu na kom je sahranjen na brdu Vidrak. Spomenik je podigao Američki Crveni krst. Natips na spomeniku:

  „ Više požrtvovanja ne može biti nego kada čovek položi život za svog prijatelja. ”
• 
  6. Poleđina Kukovog spomenika sa natpisom na engleskom jeziku.
• 
  7. Spomenik Selimiru Đorđeviću.
• 
  9. Spomen-ploča na krstu.

Naredne decenije i današnjica (2)

• 
  14. Titova poseta Valjevu 1967, u okviru koje je obišao i spomenik na Vidraku.
• 
  15. Maketa koja je Brozu poklonjena prilikom posete spomenika 1967. Skladištena i izložena je u Muzeju Jugoslavije u Beogradu.
• 
  16. Pogled izbliza
• 
  18. Spomenik pre konzervatorskih radova — čišćenja grafita i zamene polomljenih kamenih ploča na postamentu, 2005. godina.
• 
  19. Spomenik nakon konzervacije, 2005. godina
• 
  20. Obnova suvenirnice na podnožju, pri ulazu u sam spomen-kompleks, 2012. godina.
• 
  21.

Izgled spomenika (3)

• 
  22.
• 
  23.
• 
  24.
• 
  25.
• 
  26.
• 
  27.
• 
  28.
• 
  29.
• 
  30.
• 
  31.
• 
  32.

Periodizacija i kritika dela (4)

• 
  37. Predlog za spomenik Marksu i Engelsu
• 
  38. Autoportret iz 1952.
• 
  39. Agitator
• 
  41. Originalni odliv Bakićevog spomenika „Poziv na ustanak“ na Dedinju u Beogradu, ispred nekadašnjeg Muzeja „4. juli“.
• 
  43. Detalj sa „Spomenika zahvalnosti Crvenoj armiji“ na Batinskoj skeli otvorenog 1947. godine, autora Antuna Augustinčića.
  Najveći broj javnih memorijalnih spomenika prvih godina nakon rata je bio pravljen unutar estetike sovjetskog socrealizma. (sl. 43 do 48) Ovaj umetnički pravac se održao i nakon razlaza sa Sovjetima 1948, tako da su spomenici u ovom spomeničkom pravcu nastajali i 50-ih godina. Najprominentniji vajari ovog žanra su bili Augustinčić, Vanja Radauš i Frano Kršinić. Bakićev „Spomenik Stevanu Filipoviću“ je predstavljao jedan od prvih raskida sa ovom umetničkom praksom koja je dominirala kasnih 40-ih i početkom 50-ih godina 20. veka.
• 
  45. Vanja Radauš, „Bombaš“ iz 1946. godine, Gradski park u Zemunu.
• 
  46. „Spomenik ustanku“ u Drežnici otvoren 1949, autor Kosta Angeli Radovani.
• 
  47. „Spomenik ustanku naroda Hrvatske“ u Srbu otvoren 1953. godine, autor Vanja Radauš.
• 
  48. Spomenik „Borac“ iz 1948. u Podsusedu (Zagreb) vajara Vanje Radauša.

Vidi još

• Stevan Filipović
• Spisak spomenika kulture u Kolubarskom okrugu
• Spomen groblje na Krušiku
• Valjevo
• Vojin Bakić

Literatura

Knjige, katalozi i zbornici

• Belić-Koročkin-Davidović, Mirjana; Davidović, Radivoje (2012). Stevan Filipović : istina o istorijskoj fotografiji. Beograd: Čigoja štampa.  COBISS.SR 193196812
• Vojin Bakić: Svjetlonosne forme : retrospektiva : Muzej suvremene umjetnosti, 7. 12. 2013 - 2. 2. 2014. / [autori tekstova Ješa Denegri ... et al.]. Zagreb: Muzej suvremene umjetnosti. 2013. ISBN 9789537615628. 
• Vreme arhitekture : [arhitektura i urbanizam u Valjevu, 2010-2019.] / [glavni i odgovorni urednik Milan Maksimović]. Valjevo: Društvo arhitekata Valjeva, (Novi Sad : Artprint media). 2021.  COBISS.SR 28194057
• Grujić, Vera B. (2017). Zbirka jugoslovenske skulpture Narodnog muzeja u Beogradu. Beograd: Narodni muzej, (Beograd : Publikum).  COBISS.SR 252865548
• Grupa autora (2002). Rušenje antifašističkih spomenika u Hrvatskoj 1990—2000 : II izdanje s dodatkom. Zagreb: Savez antifašističkih boraca Hrvatske. Архивирано из оригинала 07. 01. 2018. г. Приступљено 15. 03. 2018.  COBISS.SR 1024552333
• Denegri, Ješa (1965). „Skulptura posle 1945.”. Muzej savremene umetnosti, Beograd 1965. / [knjigu uredio Miodrag B. Protić ; fotografije Hristifor Nastić ... et all. ; prevodi rezimea Ivanka Marković (francuski), Nada Prodanović-Ćurčija (engleski), Anton Bebler (ruski)]. Beograd: Muzej savremene umetnosti, (Beograd : Kultura). str. 134—140.  COBISS.SR 147162375
• Dijalog povjesničara - istoričara. Knj. 10/2 : Osijek, 22.-25. rujna 2005. / priredio Igor Graovac. Zagreb: Zaklada Friedrich Naumann, (Sesvete : Grafocentar). 2008.  COBISS.SR 512984012
• Donadić, Petra (2015). Spomenička plastika Vojina Bakića (diplomski rad) (PDF). Zagreb: Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu. 
• Zidić, Igor (2017). „Vojin Bakić”. Rovinj: Galerija Adris [katalog]: 3—19. 
• Ivančević, Nataša (2013). „Svjetlonoša i bik / Lightcarrier and the bull”. u Vojin Bakić: Svjetlonosne forme : retrospektiva : Muzej suvremene umjetnosti, 7. 12. 2013 - 2. 2. 2014. / [autori tekstova Ješa Denegri ... et al.]. Zagreb: Muzej suvremene umjetnosti. str. 15—110. ISBN 9789537615628. 
• Istorija umetnosti u Srbiji XX vek. Tom 2, Realizmi i modernizmi oko hladnog rata / [autor projekta i urednik knjige Miško Šuvaković ; autori studijskih oblasti Nevena Daković ... [et al.] ; saradnici na studijskim raspravama Jelena Arnautović ... et al.]. Beograd: Orion art : Katedra za muzikologiju Fakulteta muzičke umetnosti, (Beograd : Cicero). 2012.  COBISS.SR 193326604
• Jokić, Gojko (1986). Jugoslavija : Spomenici revolucije : turistički vodič (PDF). Beograd: Turistička štampa.  COBISS.SR 11699719
• Jugoslavija : spomenici revoluciji ; ur. Miloš Bajić. Beograd; Sarajevo: SUBNOR Jugoslavije; Svjetlost. 1968.  COBISS.SR 3036679
• Krivošejev, Vladimir (2021). „Prostor sećanja”. u Vreme arhitekture : [arhitektura i urbanizam u Valjevu, 2010-2019.] / [glavni i odgovorni urednik Milan Maksimović]. Valjevo: Društvo arhitekata Valjeva, (Novi Sad : Artprint media). str. 26—39.  COBISS.SR 28194057
• Krivošejev, Vladimir; Bjeljac, Željko (2021). „Zamena narativa u cilju ideološke propagande: studija slučaja Spomenika borcima revolucije u Valjevu”. u Propaganda i javni narativi u socijalističkoj Jugoslaviji : zbornik radova / [urednici Bojana Bogdanović, Kristijan Obšust]. Novi Sad: Arhiv Vojvodine ; Beograd : Etnografski institut SANU, (Beograd : Službeni glasnik). str. 15—43.  COBISS.SR 58571785 COBISS.SR 39328009
• Maković, Zvonko (2013). „Spomenička plastika Vojina Bakića (Vojin Bakić's Memorial Monuments)”. u Vojin Bakić: Svjetlonosne forme : retrospektiva : Muzej suvremene umjetnosti, 7. 12. 2013 - 2. 2. 2014. / [autori tekstova Ješa Denegri ... et al.]. Zagreb: Muzej suvremene umjetnosti. str. 163—216. ISBN 9789537615628. 
• Manojlović Pintar, Olga (2005). Ideološko i političko u spomeničkoj arhitekturi Prvog i Drugog svetskog rata na tlu Srbije (doktorska disertacija). Beograd: Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu.  COBISS.SR 512801175
• Manojlović Pintar, Olga (2008). „Uprostoravanje ideologije: Spomenici Drugog svetskog rata i kreiranje kolektivnih identiteta”. Igor Graovac (prir.), Dijalog povjesničara/istoričara, 10/1, Osijek 22. – 25. rujna 2005. Zagreb: Friedrich Neumann Stiftung: 287—307.  COBISS.SR 512984012
• Manojlović Pintar, Olga (2014). Arheologija sećanja, spomenici i identiteti u Srbiji 1918 – 1989. Beograd: Udruženje za društvenu istoriju : Čigoja štampa, (Beograd : Čigoja štampa). ISBN 978-86-531-0062-9.  COBISS.SR 208226060
• Maroević, Tonko (1998). Vojin Bakić. Zagreb: Globus : Srpsko kulturno društvo Prosvjeta.  COBISS.SR 179303431
• Milosavljević, Branislav; Ninković, Lazar; Radojčić, Milorad (1995). Spomenica palim borcima i žrtvama fašističkog terora opštine Valjevo : 1941 — 1945. Valjevo: Istorijski arhiv Valjevo; Opštinski odbor SUBNOR-a Valjevo.  COBISS.SR 100349703
• Muzej savremene umetnosti, Beograd 1965. / [knjigu uredio Miodrag B. Protić ; fotografije Hristifor Nastić ... et all. ; prevodi rezimea Ivanka Marković (francuski), Nada Prodanović-Ćurčija (engleski), Anton Bebler (ruski)]. Beograd: Muzej savremene umetnosti, (Beograd : Kultura). 1965.  COBISS.SR 147162375
• Poznanović, Rade; Raonić, Milun; Radojčić, Milorad (1987). Tragom izdaje : svedočenja o izdaji četnika i streljanju na Krušiku, u Valjevu 1941. Titovo Užice: Opštinski odbori SUBNOR: Bajina Bašta, Valjevo, Gornji Milanovac, Kosjerić, Lajkovac, Ljig, Mionica, Požega, Titovo Užice i Čačak.  COBISS.SR 31014919
• Popović, Razumenka Zuma (1981). Spomenici Narodnooslobodilačke borbe i revolucije SR Srbije 1941—1945. Beograd: Eksport pres.  COBISS.SR 1024016515
• Prelog, Milan (1958). Vojin Bakić. Zagreb: Naprijed.  COBISS.SR 78862087
• Prelog, Milan (1983). „BAKIĆ, Vojin”. Hrvatski biografski leksikon. Zagreb: Leksikografski zavod „Miroslav Krleža“. 
• Propaganda i javni narativi u socijalističkoj Jugoslaviji : zbornik radova / [urednici Bojana Bogdanović, Kristijan Obšust] = The propaganda and public narratives in Socialist Yugoslavia : proceedings ; [editors Bojana Bogdanović, Kristijan Obšust]. Novi Sad: Arhiv Vojvodine ; Beograd : Etnografski institut SANU, (Beograd : Službeni glasnik). 2021.  COBISS.SR 39328009
• Radulović, Milica (2012). „Spomenička plastika”. poglavlje u katalogu: Refleksije vremena 1945.-1955, 12. prosinca 2012. — 10. ožujka 2013. Galerija Klovićevi dvori [ur. Jasmina Bavoljak]. Zagreb: Galerija Klovićevi dvori. str. 106—126.  COBISS.SR 197447948
• Refleksije vremena 1945-1955 : [12. prosinca 2012. - 10 ožujka 2013, Galerija Klovićevi dvori, Zagreb] / [autori tekstova Tomislav Anić ... [et al.] ; fotograf Darko Bavoljak]. Zagreb: Galerija Klovićevi dvori. 2012. ISBN 978-953-271-067-0.  COBISS.SR 197447948
• Revolucionarno kiparstvo; [tekst Juraj Baldani]. Zagreb: Spektar. 1977.  COBISS.SR 49820935
• Stamenić, Dragan; Ćeranić, Zorica; Nikolić, Miloje Ž.; Arsić, Radivoje; Dražić, Tihomir; Marković, Milan; Pejić, Svetlana; Ćirić, Vesna (2006). Spomeničko nasleđe Kolubarskog i Mačvanskog Okruga. Valjevo: Zavod za zaštitu spomenika kulture Valjevo (Valjevo print). ISBN 978-86-904745-2-3.  COBISS.SR 131307532
• Tito u valjevskom i podrinskom kraju priredio Dragoslav Parmaković; ur. Milorad B. Janković. Šabac; Valjevo; Loznica: Radio novinsko-izdavačka radna organizacija Glas Podrinja; Novinska i radio ustanova Napred; Radio Podrinje. 1981.  COBISS.SR 49478151
• Titu s ljubavlju : slike, grafike, skulpture : izložbeni prostor Galerije savremene umetnosti Vojvodine, SPC "Vojvodina", Novi Sad, juli-avgust-septembar 1987 / [organizatori] Memorijalni centar "Josip Broz Tito" ; [katalog i postavka izložbe Gordana Erceg Sarajčić, Andjelka Vlaović ; likovno-tehnička oprema kataloga i plakata Božidar Bošković ; fotografije Jovan Popović] (PDF). Beograd: Memorijalni centar "Josip Broz Tito" ; Novi Sad : Muzej socijalističke revolucije Vojvodine, (Beograd : Medicinska knjiga Prosveta). 1987.  COBISS.SR 1141258
• Horvatinčić, Sanja (2016). „Ballade of the Hanged: The Representation of World War II Atrocities in Yugoslav Memorial Sculpture” (PDF). u Art and its Responses to Changes in Society / edited by Ines Unetič, Martin Germ, Martina Malešić, Asta Vrečko and Miha Zor (на језику: енглески). London: Cambridge Scholars Publishing. стр. 186—208. ISBN 1-4438-9708-6.  COBISS.SR 197447948
• Cvetić, Mariela (2012). „Monumentalna memorijalna politička skulptura”. u Istorija umetnosti u Srbiji XX vek. Tom 2, Realizmi i modernizmi oko hladnog rata / [autor projekta i urednik knjige Miško Šuvaković ; autori studijskih oblasti Nevena Daković ... [et al.] ; saradnici na studijskim raspravama Jelena Arnautović ... et al.]. Beograd: Orion art : Katedra za muzikologiju Fakulteta muzičke umetnosti, (Beograd : Cicero). стр. 303—322.  COBISS.SR 193326604
• Šimat Banov, Ive (2013). Hrvatsko kiparstvo od 1950. do danas. Zagreb: Naklada Ljevak. 

Часописи

• Аноним (1954). „Београдски музеји” (PDF). Годишњак Музеја града Београда. Београд: Музеј града Београда. I: 307—361. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 11. 2020. г. Приступљено 25. 07. 2018. 
• Erceg-Sarajčić, Gordana (1983). „Dela jugoslovenskih likovnih umetnika u zbirci Muzeja „25. maj”” (PDF). Vesnik, organ Vojnog muzeja u Beogradu. Beograd: Vojni muzej — Beograd (29): 175—216.  COBISS.SR 41168903
• Ivančević, Nataša (2012—2015). „Promjena tipologije spomeničkog rješenja Vojina Bakića — Spomenik pobjedi revolucije naroda Slavonije, Kamenska”. Anali Galerije Antuna Augustinčića. Klanjec: Galerija Antuna Augustinčića. XXXII–XXXV (2012.–2015) (32—33/34—35): 405—426.  COBISS.SR 16083458
• Joksimović, Zoran (1984). „Jedan pokušaj zaštite kulturno-istorijskih spomenika u Valjevu” (PDF). Glasnik međuopštinskog istorijskog arhiva Valjevo. Valjevo: Međuopštinski istorijski arhiv Valjevo (19): 151—178.  COBISS.SR 74951180 COBISS.SR 519758169
• Krstić, Željko Lj. (2018). „Valjevo u potrazi za identitetom”. Svitac : časopis za sociološke i psihološke teme. VI (37): 3—18. 
• Мадић, Милча (2005). „Ваљевска варошка (градска) гробља” (PDF). Гласник - Историјски архив Ваљево. Ваљево: Историјски архив Ваљево (39): 5—26.  COBISS.SR 128999692 COBISS.SR 74951180
• Maroević, Tonko (1988/1989). „Bakić-Radovani: paralelizam ili polarizacija” (PDF). Radovi Instituta za povijest umjetnosti. Zagreb: Institut za povijest umjetnosti (12—13): 325—328. ISSN 0350-3437.  COBISS.SR 21853186 COBISS.SR 596234
• Prelog, Milan (1953). „Djelo Vojina Bakića” (PDF). Pogledi : časopis za teoriju društvenih i prirodnih nauka. Zagreb: Društvo nastavnika sveučilišta visokih škola i saradnika naučnih ustanova u Zagrebu. 53/12: 912—919.  COBISS.SR 49155084 COBISS.SR 174654215
• Radojčić, Milorad (2006). „Dr Selimir Đorđević (1866—1915) — fizikus Okruga valjevskog” (PDF). Glasnik - Istorijski arhiv Valjevo. Valjevo: Istorijski arhiv Valjevo (40): 27—65.  COBISS.SR 74951180
• Radonjić, Zoran B. (2019). „Filatelija i politika — uticaj političkih i društvenih događaja na izgled poštanskih maraka u Srbiji” (PDF). Politička revija = Political review : časopis za politikologiju, političku sociologiju, komunikologiju i primenjenu politiku. Beograd: Institut za političke studije. 62 (4): 153—172. ISSN 1451-4281.  COBISS.SR 105060364
• Sokolović, Miodrag (1974). „Prilog evidenciji spomenika posvećenim ustanku Srbije 1941. godine” (PDF). Saopštenja. Beograd: Republički zavod za zaštitu spomenika kulture SR Srbije (X): 245—250.  COBISS.SR 4436482
• Franković, Eugen (1966). „Javnost spomenika” (PDF). Život umjetnosti. Zagreb: Matica hrvatska (2): 17—24.  COBISS.SR 16392962
• Šakota, Slavko (1986). „Jugoslovenska monumentalna skulptura posvećena revoluciji (1960—1980)” (PDF). Vesnik : organ vojnih muzeja. Beograd: Vojni muzej (31—32): 116—135.  COBISS.SR 41168903

Spoljašnje veze

• „Spomenici Valjeva”. Arhivirano iz originala 21. 10. 2013. g. 
• „TO Valjeva”. Arhivirano iz originala 02. 11. 2013. g. 
• „Spomenik borcima Revolucije”. Arhivirano iz originala 02. 11. 2013. g. CS1 održavanje: Nepodoban URL (veza)
• Spomenik Stjepanu Filipoviću nonument.org