Hodočašće

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Santijago de Kompostela — jedno od najznačajnijih hodočasničkih mesta u srednjem veku i u današnjici

Hodočašće (islamski hadžiluk ili hadž) je dugačko putovanje na određeno mesto koje ima svoj značaj iz specifično verskih razloga („sveto mesto“).[1][2][3][4] Osoba koja vrši hodočašće naziva se hodočasnik (islamski hadžija).

Hrišćani na hodočašće odlaze u posetu Hristovom grobu, u svetom hrišćanskom gradu Jerusalimu. Nakon hodočašća, hodočasnik ima pravo da na svoje ime doda prefiks Hadži-. Mnoga prezimena potiču od takvih predaka, jer se taj status smatrao vrlo prestižnim (Hadži-Petrović na primer).

U simboličkom smislu hodočašće je uporedo inicialističi akt i delo predaje. Nalazi se u religijama koje pridaju poseban značaj i snagu određenim mestima. U hinduizmu predstavlja glavna hodočasnička mesta, tzv. čardham. U Judaizmu hodočašće u Silo i kasnije u Jerusalim gde je bila Gospodova svetinja. U budizmu su značajna mesta ta koja su spojena sa životom Bude, a u hrišćanstvu sa životom Isusa Hrista ili nekog od svetaca, dok je u islamu, ovim mestom, Meka rodno mesto Muhamedovo. Udaljene hramove i svetinje posećivali su i stari Grci i Rimljani a slično i Germani.

U hrišćanskoj Evropi se u ciljevima hodočašća naročito ka mesnim crkvama u dane njihovog osveštavanja ili na dan sveca njihovih patrona, usredsređuje društveni život računajući i komedijante. Sa postupanjem steizacuje se ovaj običaj osamostalio od religioznog porekla i hodočašće u profanom svetu postaje sinonim zabavnog parka.

Zaleđina[uredi | uredi izvor]

Osoba koja napravi takvo putovanje naziva se hodočasnikom. Kao uobičajeno ljudsko iskustvo, Volas Klift i Džin Dalbi Klift su predložili hodočašće kao jungovski arhetip.[5] Neka istraživanja su pokazala da ljudi koji se bave hodočasničkim šetnjama imaju od toga biološke, psihološke, socijalne i duhovne terapeutske koristi.[6]

Sveta zemlja deluje kao žarište za hodočašća avramskih religija judaizma, hrišćanstva i islama. Prema studiji Univerziteta u Stokholmu iz 2011. godine, ovi hodočasnici posećuju Svetu zemlju da bi dodirnuli i videli fizičke manifestacije svoje vere, potvrdili svoja verovanja u svetom kontekstu uz kolektivno uzbuđenje i lično se povezali sa Svetom zemljom.[7]

Hrišćanski sveštenik Frenk Fej piše da je hodočasnik „uvek u opasnosti da postane turista“, i obrnuto, pošto putovanje uvek po njegovom mišljenju poremeti utvrđeni poredak života kod kuće i on identifikuje niz razlika između njih.[8]

Hodočašće u Judaizmu[uredi | uredi izvor]

Stari i Novi Zakon predstavlja Jevreje koji putuju svake godine na hodočašće tri puta u Jerusalim. Nekoliko proroka preduzima takođe svoje lično hodočašće na Sinajsku goru gde se susreće sa Gospodom. I danas su neka mesta za Jevreje jako značajna- poznata je npr. molitva kod Zida plača- ostataka zapadne strane jerusalimskog hrama koji je definitivno uništen 70. godine.

Hodočašće u budizmu[uredi | uredi izvor]

Hodočašće u budizmu (pali: cetiyacārikā ili vandanacārikā) nije obaveza (kao npr. u islamu), mada je vrlo popularna praksa. Budisti uglavnom posećuju mesta gde su se dogodila četiri najznačajnija događaja u Budinom životu -- Lumbini gde je rođen, Bod Gaju gde se postigao probuđenje, Sarnat gde je prvi put objavio učenje (dhammu) i Kusinaru gde je preminuo.[9]

Prva osoba za koju se zna da je išla na hodočašće bio je kralj Ašoka, koje je oko 260. p. n. e. otišao u Bodh Gaju, i u Lumbini desetak godina kasnije.[9] Najčuveniji budistički putopis svih vremena nastao je iz pera kineskog hodočasnika Hsuan Tsanga. Ovaj budistički monah proveo je 16 godina na hodočašću u Indiji i kasnije veoma detaljno opisao to putovanje.[9] U budističkim zemljama vernici danas takođe često putuju u značajne hramove ili manastire.

Hodočašća u hrišćanstvu[uredi | uredi izvor]

Bakrorez Jerusalima iz knjige srpskog hodočasnika Hristofora Džefarovića štampane u Beču 1748.
Glavni članak: Pravoslavno hodočašće

Starovekovna praksa[uredi | uredi izvor]

Hrišćani su imali već u 2. veku poštovanje prema grobovima mučenika i ka njima su dolazili i tu su se molili. Od 4. veka počinju hodočasnici putovati do Svete zemlje na mesta koja su spojana sa životom Isusa Hrista. Uzorem za hrišćanska hodočašća su bila putovanja Izraelaca u jerusalimski hram. Hodočašća su hrišćani preduzimali kao pokajanja za greh i želje za očišćenjem i posvećenjima.

Hodočašća u srednjem veku[uredi | uredi izvor]

U srednjem veku hrišćansko hodočašće postaje doživljaj za veru a put je često veoma dugačak, težak i opasan. Među najobljubljenija mesta se beleži Jerusalem a pored toga i Rim kao mesto mučenja apostola te Santijago de Kompostela kao mesto mnogih starohrišćanskih mučenika. Davanje noćenja putnicima bilo je jedan od gestova milosrdačnosti i stvaralo je deo dela spojanog sa hodočašćima.

Hodočašća i krstaški ratovi[uredi | uredi izvor]

U ranom srednjem veku spadali su u najznačajnija hodočasnička mesta, mesta spojena sa životom Isusa Hrista u Svetoj zemlji. Posle zauzimanja Jerusalima od strane Turaka 1078. godine ovi putevi nisu više bili sigurni za putnike hrišćane i to je povelo do težnje da se u hrišćanstvo opet Sveta zemlja dobije natrag i 1095. godine je došlo do Prvog krstaškog rata koji je sazvan od strane pape Urban II i 1099. je osvojen Jerusalim a za odbranu putnika i njihovu sigurnost nastaju viteški redovi. Ovo doba ne traje dugo i 1187. godine sultan Saladin dobija Jerusalim a 1291. godine pada i poslednje uporište i krstaško utvrđenje u Svetoj zemlji.

Marijanska hodočasna mesta[uredi | uredi izvor]

Marijanska hodočasna mesta nisu mesta koja su spojena sa životom Device Marije već su to mesta na kojim se prikazala Devica Marija. ili ka slici ili skulpturi kojim se pridavala natprirodna snaga. Među najznačajnija marijanska hodočasnička mesta spada Lurd, Fatima, Loreto, La Saleta i dr.

Hodočašća za godišnjice[uredi | uredi izvor]

Svake godine su se vršile proslave u mesnim crkvama za godišnjice kada je osvećena crkva ili na dan patrona crkve kojem je crkva posvećena. Na te dane je u tom mestu bio koncentrisan život iz cele oblasti.

Hodočašća u anglikanskim i protestantskim crkvama[uredi | uredi izvor]

Značajna mesta za hodočašća u anglikanskim crkvama su bili grob Tomasa Beketa u Kanteburiu. Većina drugih protestantskih crkava na priznaje hodočašća oficijelno ali za luterane su od značaja mesta spojena sa životom Martina Lutera kao npr. Vitenberg ili tvrđava Vartburg i ova mesta se takođe posećuju.

Hodočašće u islamu[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: hadžiluk

U islamu se hodočašće naziva još i hadžilukom odnosno hadžom. Hadžiluk je jedan od pet stubova islama i obaveza svakog muslimana.[10][11][12] Ukoliko mu to zdravlje i finansijske mogućnosti dozvoljavaju, svaki musliman treba barem jedanput da poseti Meku.[13][14][15][16]

Hodočašće u ostalim religijama[uredi | uredi izvor]

Indusi putuju na više mesta a glavna četiri od njih stvara tz. čardham i oni veruju da ovaj put vodi ka oslobađanju od ciklusa ponovnog rođenja.

Hodočašće kao zabavni park[uredi | uredi izvor]

U Evropi je mesto hodočašća bilo centar društvenog života i zbog toga se ka njemu priključivao i zabavni program koji je najme za decu bio najprivlačniji deo hodočašća. Po mestima hodočašća su bili prisutni sa svojim opremama vlasnici ringišpila, ljuljački, streljana i sl.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Cleft & Cleft 1996. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFCleftCleft1996 (help)
  2. ^ Reader, Ian; Walter, Tony, ur. (2014). Pilgrimage in popular culture. [Place of publication not identified]: Palgrave Macmillan. ISBN 978-1349126392. OCLC 935188979. 
  3. ^ Reframing pilgrimage : cultures in motion. Coleman, Simon, 1963-, Eade, John, 1946-, European Association of Social Anthropologists. London: Routledge. 2004. ISBN 9780203643693. OCLC 56559960. 
  4. ^ Plate, S. Brent (septembar 2009). „The Varieties of Contemporary Pilgrimage”. CrossCurrents. 59 (3): 260—267. S2CID 170484577. doi:10.1111/j.1939-3881.2009.00078.x. 
  5. ^ Cleft, Jean Darby; Cleft, Wallace (1996). The Archetype of Pilgrimage: Outer Action With Inner Meaning. The Paulist Press. ISBN 0-8091-3599-X. 
  6. ^ Warfield, Heather A.; Baker, Stanley B.; Foxx, Sejal B. Parikh (14. 09. 2014). „The therapeutic value of pilgrimage: a grounded theory study”. Mental Health, Religion & Culture (na jeziku: engleski). 17 (8): 860—875. ISSN 1367-4676. S2CID 143623445. doi:10.1080/13674676.2014.936845. 
  7. ^ Metti, Michael Sebastian (1. 6. 2011). „Jerusalem – the most powerful brand in history” (PDF). Stockholm University School of Business. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 1. 2020. g. Pristupljeno 1. 7. 2011. 
  8. ^ Fahey, Frank (april 2002). „Pilgrims or Tourists?”. The Furrow. 53 (4): 213—218. JSTOR 27664505. 
  9. ^ a b v „Budizam od A do Z: HODOČAŠĆE”. Arhivirano iz originala 28. 10. 2009. g. Pristupljeno 29. 4. 2013. 
  10. ^ Long, Matthew (2011). Islamic Beliefs, Practices, and Cultures. Marshall Cavendish Corporation. str. 86. ISBN 978-0-7614-7926-0. Pristupljeno 2. 9. 2014. 
  11. ^ Nigosian, S. A. (2004). Islam: Its History, Teaching, and Practices. Indiana: Indiana University Press. str. 110. ISBN 0-253-21627-3. 
  12. ^ „Islamic Practices”. Berkley Center for Religion, Peace & World Affairs. Arhivirano iz originala 17. 11. 2019. g. Pristupljeno 7. 4. 2017. 
  13. ^ Mosher, Lucinda (2005). Praying: The Rituals of Faith. Church Publishing, Inc. str. 155. ISBN 9781596270169. Pristupljeno 18. 9. 2014. 
  14. ^ Katz, Andrew (16. 10. 2013). „As the Hajj Unfolds in Saudi Arabia, A Deep Look Inside the Battle Against MERS”. Time. Pristupljeno 17. 10. 2013. 
  15. ^ „The world's largest Muslim pilgrimage site? Not Mecca, but the Shiite shrine in Karbala”. Religion News Service. 9. 9. 2020. Pristupljeno 14. 9. 2020. 
  16. ^ „Hajj Begins in Saudi Arabia Under Historic COVID Imposed Restrictions | Voice of America - English”. www.voanews.com (na jeziku: engleski). VOA. 29. 7. 2020. Pristupljeno 14. 9. 2020. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Nigosian, S. A. (2004). Islam: Its History, Teaching, and Practices. Indiana: Indiana University Press. str. 110. ISBN 0-253-21627-3. 
  • Long, Matthew (2011). Islamic Beliefs, Practices, and Cultures. Marshall Cavendish Corporation. str. 86. ISBN 978-0-7614-7926-0. Pristupljeno 2. 9. 2014. 
  • Cleft, Jean Darby; Cleft, Wallace (1996). The Archetype of Pilgrimage: Outer Action With Inner Meaning. The Paulist Press. ISBN 978-0-8091-3599-8. 
  • al-Naqar, Umar. 1972. The Pilgrimage Tradition in West Africa. Khartoum: Khartoum University Press. [includes a map 'African Pilgrimage Routes to Mecca, ca. 1300–1900']
  • Coleman, Simon and John Elsner (1995), Pilgrimage: Past and Present in the World Religions. Cambridge: Harvard University Press.
  • Coleman, Simon & John Eade (eds) (2005), Reframing Pilgrimage. Cultures in Motion. London: Routledge.
  • Davidson, Linda Kay and David M. Gitlitz (2002), Pilgrimage: From the Ganges to Graceland: An Encyclopedia. Santa Barbara, Ca.: ABC-CLIO.
  • Gitlitz, David M. and Linda Kay Davidson (2006). Pilgrimage and the Jews. Westport, CT: Praeger.
  • Jackowski, Antoni. 1998. Pielgrzymowanie [Pilgrimage]. Wroclaw: Wydawnictwo Dolnoslaskie.
  • Kerschbaum & Gattinger, Via Francigena – DVD – Documentation, of a modern pilgrimage to Rome. ISBN 978-3-200-00500-6., Verlag EUROVIA, Vienna 2005
  • Margry, Peter Jan (ed.) (2008), Shrines and Pilgrimage in the Modern World. New Itineraries into the Sacred. Amsterdam: Amsterdam University Press.
  • Sumption, Jonathan. 2002. Pilgrimage: An Image of Mediaeval Religion. London: Faber and Faber Ltd.
  • Wolfe, Michael (ed.). 1997. One Thousands Roads to Mecca. New York: Grove Press.
  • Zarnecki, George (1985), The Monastic World: The Contributions of The Orders. pp. 36–66, in Evans, Joan (ed.). 1985. The Flowering of the Middle Ages. London: Thames and Hudson Ltd.
  • Chan, Khoon San, Buddhist Pilgrimage (e-book - the eight major Buddhist sites in India)
  • Smith, Peter (2000). „Pilgrimage”. A concise encyclopedia of the Baháʼí Faith. Oxford: Oneworld Publications. ISBN 1-85168-184-1. 
  • Davidson, Linda Kay; Gitlitz, David M. (17. 11. 2002). Pilgrimage [2 Volumes]: From the Ganges to Graceland, an Encyclopedia. Santa Barbara: ABC-CLIO. ISBN 9781576070048. .
  • Baháʼuʼlláh (1993). The Kitáb-i-aqdas: the Most Holy Book (1st izd.). Wilmette, Ill.: Baháʼí Pub. Trust. ISBN 0-87743-240-6. OCLC 28181973. 
  • Allen, Denny; Taherzadeh, Lesley (2006). Baháʼí Pilgrimage. Oxford, UK: George Ronald. ISBN 0-85398-487-5. 
  • Baháʼu'lláh (1873). The Kitáb-i-Aqdas: The Most Holy Book. Wilmette, Illinois, USA: Baháʼí Publishing Trust. ISBN 0-85398-999-0. 
  • Denis MacEoin (1994). Rituals in Babism and Baha'ism. UK: British Academic Press and Centre of Middle Eastern Studies, University of Cambridge. ISBN 1-85043-654-1. 
  • Ruhe, David (1983). Door of Hope. Oxford, UK: George Ronald. ISBN 0-85398-150-7. 
  • Walbridge, John (1996). Sacred Acts, Sacred Space, Sacred Time. Oxford, UK: George Ronald. ISBN 0-85398-406-9. 
  • Akerdahl, Per-Olof (2000), „Pilgrimage and Religious Identity in the Bahá'í Faith”, Lights of Irfan, 1, Wilmette, IL: Irfan Colloquia, str. 1—20 
  •  Godfrey-Faussett, Thomas Godfrey (1878). „Canterbury (1.)”. Ur.: Baynes, T.S. Encyclopaedia Britannica. 5 (9th izd.). str. 28—30. 
  • Lyle, Marjorie (2002), Canterbury: 2000 Years of History, Tempus, ISBN 978-0-7524-1948-0 
  • Ralf van Bühren, Lorenzo Cantoni, and Silvia De Ascaniis (eds.), „Special issue on "Tourism, Religious Identity and Cultural Heritage"”. doi:10.1080/23753234.2018.1548904. , in Church, Communication and Culture 3 (2018), pp. 195–418
  • Crumrine, N. Ross and E. Alan Morinis, Pilgrimage in Latin America, Westport CT 1991
  • Christian, William A, Local Religion in Sixteenth-Century Spain, Princeton 1989
  • Brown, Peter, The Cult of the Saints: Its Rise and Function in Latin Christianity, Chicago 1981
  • Turner, Victor and Edith Turner Image and Pilgrimage in Christian Culture: Anthropological Perspectives, New York 1978
  • „Descriptive Gazetteer entry for Canterbury”. Vision of Britain. Pristupljeno 28. 5. 2008. 
  • „Rosarium Virginis Mariae on the Most Holy Rosary (October 16, 2002) – John Paul II”. w2.vatican.va. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Hodočašće na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ходочашће&oldid=27815768”