Сматра се да је називу Интер кумовао први председник - Ђовани Парамитиоти, који је веровао да не постоје националне границе у спорту, и да у једном клубу може играти странац као равноправни играч. Свој први скудето Интер осваја веома брзо - 1910, а други осваја 1920. Капитен екипе која је освојила први скудето био је Вирђилио Фосати рођен у Милану и брат Ђузепеа Фосатија који је освојио други скудето. Између Првог и Другог светског рата ФК Интер био је приморан да промени име у Амбросина - Интер по захтеву Бенита Мусолинија. Међутим, Интер и под другим називом осваја свој трећи скудето у новој Италијанској првој дивизији - Серији А 1930. Четврта титула освојена је 1938. док 1939. Интер осваја свој први Италијански Куп, као и пету титулу шампиона 1940. године. По завршетку рата клуб је повратио своје право име - Интернационале Милано. Након рата, Интер осваја шести скудето 1953. и седми 1954. После ове две титуле Интер улази у најбоље године у историји. Током шездесетих година, Интер под вођством Еленија Ерере осваја шампионат 1963, 1965. и 1966. Најбољи моменти били су када је Интер два пута узастопно освојио Куп шампиона Европе - садашњу Лигу шампиона. Интер је први пут ово такмичење освојио 1964. против шпанског Реал Мадрида. Следећи Куп шампиона Интер осваја против португалске Бенфике. Током шездесетих година, када су освојили 3 Скудета, 2 купа шампиона и 2 интерконтинентална купа (оба пута савладавши аргентински Индепендијенте), дрес Интера носили су Лоренцо Буфон, Ђулијано Сарти, Бруно Болћи, Луис Суарез, Ђачинто Факети, Сандро Мацола, Енеа Масиеро, Армандо Пики, Саул Малатраси, Тарчизио Бурњич, Аристиде Гуарнери, Жаир да Коста, Марио Корсо, Ђанфранко Бедин, Франко Цаљо, Гари Хиченс, Мауро Бићикли, Анђело Доменгини, Ренато Капелини итд. Председник клуба био је Анђело Морати - отац доскорашњег председника Масима Моратија. Интер је поново играо финале Купа шампиона 1967, али је изгубио 2-1 од Селтика.
Пратећи златне шездесете, Интер је успео да освоји своју једанаесту титулу 1971. и дванаесту 1980. Као првак из 1971, Интер у Купу шампиона долази до финала 1972, али бива поражен од Ајакса. Интер је освојио свој други и трећи Италијански куп 1978. и 1982. Интер 1989. осваја свој тринаести скудето предвођен легендарном немачком тројком - Матеус, Клинсман, Бреме. Уследио је сушни период када је "скудето" у питању па је Интер у том периоду морао да се "задовољава" освајањем трофеја у купу УЕФА. У размаку од седам година Интер је освојио три пута Куп Уефа. Први куп Уефа освојили су против Роме1990/91, други су освојили против Казино Салцбурга у сезони 1993/94. Своју рекордну трећу победу у УЕФА купу остварују у сезони 1997/98. победом над Лацијом од 3-0 на стадиону Парк Принчева у Паризу. У сезони 2004/05. Интер осваја куп Италије против Роме и суперкуп на почетку сезоне 2005/06 против Јувентуса. 11. маја 2006. Интер поново успева да освоји куп Италије против Роме. Четрнаести скудето Интеру се додељује 2006. после избацивања Јувентуса у другу лигу и одузимања бодова Милану због намештања утакмица. Петнаеста титула долази у витрине 2007. у сезони у којој је екипа Интера оборила читав низ рекорда у Серији А. Шеснаеста титула, а трећа за редом, је освојена 2008, али је поново као и претходне сезоне доживљен пораз у финалу купа од Роме.
Навијачи Интера
Вреди забележити да је сезона 2007/08. најављивана као сезона велике освете Јувентуса и Милана, али је Интер ипак узео и трећи Скудето за редом, овога пута у "комплетној" Серији А. Током лета 2008. године дошло је до промене тренера, отишао је трофејни Манчини, а стигао је још успешнији Морињо. Већ у његовој првој сезони 2008/09. прво је освојен суперкуп, потом и 17. скудето чиме је настављена доминација у италијанском фудбалу али и најављено оно што ће уследити у наредној такмичарској сезони. Сезона 2009/10. је била једна од најуспешнијих сезона у историји клуба, јер је клуб под вођством тренера Жозе Мориња успео да освоји чак три трофеја, 18. пута Скудето, 6. пута трофеј у купу Италије и 3. пута трофеј Лиге шампиона. Рангиран је као дванаести у листи ФИФА најбољих клубова 20. века.[1] До краја календарске 2010. године освојен је и 5. трофеј у италијанском суперкупу (против Роме) као и први трофеј клупског првака света (одн. укупно трећи трофеј у оваквом типу такмичења рачунајући два тријумфа у интерконтиненталном купу средином 60-их година прошлог века) савладавши тадашњег првака Африке ТП Мазембе док је доживљен пораз у првом учешћу у мечу за трофеј суперкупа Европе од Атлетико Мадрида. Последњи трофеј који су неро–азури освојили био је куп Италије 2011. године победом над Палермом у финалу. Био је то 7. трофеј за Интер у националном купу али је потом поново уследио сушни период као последица нове Јувентусове доминације. Током лета 2016. године Интер је добио нове већинске власнике из Кине који су зацртали за свој циљ повратак Интера на старе, трофејне стазе славе. Коначан повратак успесима десио се током лета 2019. године када је на место шефа стручног штаба дошао бивши трофејни тренер Јувентуса и ЧелсијаАнтонио Конте. Већ у првој сезони са њим Интер је освојио друго место у Серији А, а играо је и у финалу лиге Европе где је доживио несрећан пораз од шпанске Севиље. У другој сезони Конте је успео да прекине деветогодишњу доминацију Јувентуса и донесе Интеру дуго чекани 19. "скудето". Убрзо након тог успеха Конте је напустио клуб незадовољан најављеном продајом неколицине битних првотимаца шампионске екипе, а на његово место дошао је бивши играч и тренер ЛацијаСимоне Инцаги. Први трофеј на клупи Интера Инзаги је освојио почетком јануара 2022. године када је у заосталом мечу суперкупа Италије на домаћем терену савладан Јувентус са 2:1 победоносним голом Алексиса Санчеза у 120. минуту који је био пресудан за освајање 6. трофеја у овом такмичењу. У наставку сезоне Интер је дошао и до 8. трофеја у купу Италије још једним тријумфом над Јувентусом, такође након продужетака овај пута резултатом 4:2. До 7. трофеја у суперкупу Интер је дошао средином јануара 2023. године убедљивим тријумфом над градским ривалом Миланом 3:0 у мечу одиграном у главном граду Саудијске АрабијеРијаду, а до 9. трофеја у купу Италије Интер је дошао тримуфом над Фјорентином од 2:1 у мечу одиграном у Риму. До краја сезоне Интер је дошао и до финала лиге шампиона у Истанбулу где је изгубио од Манчестер ситија са 1:0. Интер је у другој половини јануара2024. године (поново у Саудијској Арабији) освојио и свој трећи узастопни трофеј суперкупа Италије и то у новом формату такмичења са учешћем четири клуба. Прво је у полуфиналу савладан вицепрвак Лацио 3:0, а потом у финалу и актуелни првак Наполи са 1:0 (голом капитена Лаутара Мартинеза у судијској надокнади). На тај начин Интер је дошао до свог 8. трофеја у том такмичењу (испред је само Јувентус са 9 тријумфа), а тренер неро–азура Симоне Инцаги постао је најтрофејнији тренер у суперкупу Италије са 5 трофеја (два са Лацијем и 3 са Интером) чиме је престигао легендарне колеге Фабија Капела и Марчела Липија. Сезона 2023/24. је заокружена освајањем јубиларног 20. "скудета" и то тријумфом над Миланом од 2:1 чиме је крунисана потпуна доминација у Серији А. На тај начин Интер је успео да прикачи и другу златну звездицу на свој дрес што је додатно дало значај освајању ове титуле првака.
Посебно место у историји Интера заузима сезона 2009/10. када су неро–азури успели да остваре оно што ниједном италијанском клубу ни пре а ни после није успело - да освоји популарну "триплету" одн. да споји титуле првака Италије и Европе као и да освоји национални куп. А ништа није наговештавало да следи историјска сезона. Током лета 2009. године Интер су напустили Ибрахимовић, Креспо, Максвел, Бурдисо, Круз, Бонући, Дакур и Фиго (који је завршио играчку каријеру), током зимске паузе још и Вијера и Мансини па су многи стручњаци сматрали да се владавина клуба са Меаце полако завршава. Као појачања стигли су Ето, Милито, Мота, Снајдер, Лусио и Арнаутовић док су се са позајмице вратили Суазо и Кварежма, а током зиме стигли су и Пандев и Марига које је у што јачи колектив требало да укомпонује португалски стручњак Морињо коме је то била друга сезона на клупи Интера.
Почетак сезоне није обећавао, у првој званичној утакмици Интер је у мечу за суперкуп Италије изгубио од Лација са 1:2. На старту серије А уследио је реми на Меаци са Баријем, али је велики тријумф у миланском дербију против тада домаћина Милана од 4:0 показао свима да је Интер спреман за велика дела. До краја првенствене трке неро–азури су водили велику борбу са Ромом, а 18. "скудето" је обезбеђен тек у последњем колу тријумфом над домаћом Сијеном од 1:0 голом Милита. Након титуле Интер је успео да освоји и 6. трофеј у купу Италије, редом су падали Ливорно, Јувентус и Фиорентина, а у финалу опет тада велики ривал Рома. Интер је победио са 1:0 а опет је стрелац победоносног гола био Милито. Круна велике сезоне било је освајање треће титуле првака Европе. Након што је у конкуренцији Барселоне, Рубина и кијевског Динама Интер као другопласирани прошао у нокаут фазу пред неро–азурима су падали Морињов бивши клуб Челси, а потом и московски ЦСКА. У полуфиналу уследио је нови обрачун између љутих непријатеља Мориња и Гвардиоле чија Барселона није могла да се одупре Интеровим играчима који су били пуни самопоуздања верујући да је ово била њихова сезона. Као шлаг на торту дошло је велико финале у Мадриду на стадиону Сантијаго Бернабеу против минхенског Бајерна које је Интер добио са 2:0 опет головима феноменалног Дијега Милита и на тај начин дошао до своје треће титуле првака Европе, прве након пуних 45 година чекања. Био је то најлепши крај једне бриљантне сезоне, али и својеврсни завршетак петогодишње доминације Интера. Током лета 2010. године први је ногу повукао тренер Морињо одласком у Реал Мадрид, а потом је дошло и до промена у играчком кадру.
Освајањем популарне "триплете" Интер је ушао у малобројно, пробрано друштво клубова којима је то успело да ураде али и да оствари оно што је му измакло у сезони 1964/65. када је након освајања титула првака Италије и Европе као и узимања интерконтиненталног купа доживљен пораз у финалу националног купа од Јувентуса. Поред Интера то су учинили Селтик (1966/67. – освојио чак четири трофеја рачунајући и лига куп Шкотске), Ајакс (1971/72), ПСВ Ајндховен (1987/88), Манчестер јунајтед (1998/99), Барселона (2008/09. и 2014/15), Бајерн Минхен (2012/13. и 2019/20), потом и Манчестер сити (2022/23) док је Ливерпул (у сезони 1983/84) након освајања титула првака Енглеске и Европе освојио лига куп своје земље али му је измакао трофеј у националном купу.
^Титулу је првобитно освојио Јувентус али му је након афере Калчополи она одузета и додељена Интеру.
^Званично међународно такмичење одржавано од 2013. до 2019. године током летњих припрема широм планете. Учествовали су најпознатији европски клубови уз неколико америчких и аустралијских екипа. Формат такмичења је мењан сваке године, а 2020. године турнир је отказан због пандемије Ковид 19.
Ђузепе Марота
.jpg)
Италија
Швајцарска
Аргентина
Куп Италије :
Суперкуп Италије :
Светско клупско првенство :
УЕФА суперкуп :
Митропа куп :
Међународни куп шампиона[3] :
Суперкуп Италије Примавера :
Трофеј Вијаређо :
ФИФА куп младих :
NextGen Series (претеча УЕФА Лиге младих) :
