Мутавџија

Мутавџија или Мутабџија је стари занат. То је „плетиља“ или ткач^[1] који се бавио ткањем сеоских торбица од козје длаке, а у којима се раније носило вино, со, сир, хлеб, погача или ракија кад је сељак одлазио да ради на њиви или деца у школу. У неким деловима Србије (нпр. ужички крај) та торбица се зове „шареница“. Сваки крај је имао своју боју, тј. своју комбинацију боја, као знак распознавања.^[2]

Сматра се да су Турци донели мутавџијски занат на Балкан у Бугаску,^[3] у Србију,^[2] на Косово и Метохију,^[4] и у Босну и Херцеговину.^[5]

Јованки Николић сматра: „да се мутавџијски занат није развијао као наставак домаће радиности него је производ чисто градске културе која је услед природних услова на селу лако утицала да се овај занат тамо развије“.^[2]

Да би се упражњавао мутавџијски занат неопходно је сакупљање основне сировине – козје длаке тј. козине, зато је мутавџијски занат био тесно повезан с гајењем коза и оваца у висинским деловима Србије. Производња мутавџијске тканине пролази кроз неколико фаза:^[6]

Требене – длака је сортирана по дужини и боји;
Расчешљавање или бичевање крзна;
Предење конца, често са куком;
Ткање на платну, традиционално на вертикалном разбоју са два крста.

Ткање се ради на разбоју. То је помагало помоћу којег се могу ткати различите тканине. Мутавџије су производили: вреће, бисаге, покровце, зобнице, торбе и колане. Покровци су служили за покривање стоке: крава, магараца, коња и волова, у хладнијим и кишним данима. За нужду су покривке од кострети користили и људи, јер мутавџијски предмети добро штите од кише. Мутавџије су још правили колане, појасеве који иду преко трбуха коња а с њим се учвршћују седло, или самар на мули или магарцу.

Мутавџијске радионице су увек биле издвојене зграде у склопу сеоског домаћинства. У мутавџијској радионици су се вршиле све наведене радње сем гребенања односно разбијања козине које је вршено у посебној шупи.

У филму „Бој на Косову“, глумац Драго Чума има торбицу у којој носи главу Кнеза Лазара. Ту торбицу израђује (тка) мутавџија. На југу Србије, по околним селима, и даље се користи ова реч. Понеки сељаци се, и данас, баве овом делатношћу.

Литература

Научноинформационен център „Българска енциклопедия“. Голяма енциклопедия „България“. Том 8. София, Книгоиздателска къща „Труд“, 2012. ISBN 9789548104302. с. 2922.

Референце

^ „STARI ZABORAVLJENI ZANATI”. Приступљено 5. 2. 2020.
^ ^а ^б ^в Јованка Николић, Мутавџије у Нишу, Гласник Етнографског музеја у Београду XVIII, Београд 1955, 138
^ Вера Венедикова, Мутавџијски занат в Булгариа, Известиа на етнографски институт с музеји, књига прва, Софија 1953, 71.
^ Татомир Вукановић, Мутавџије у Приштини, Годишњак музеја Јужне Србије, Скопље 1939, 39
^ Душан Дрљача. Мутапчије у Мркоњић Граду. Гласник Земаљског музеја Босне и Херцеговине XII, Сарајево 1957, 47–67.
^ Архитектурно-етнографски комплекс Етър – Габрово: Мутафчийска работилница Архивирано 2016-03-05 на сајту Wayback Machine. Посетен на 15 август 2019 г.

Спољашње везе

О ткању („Политика“, 5. мај 2011)

[1] „STARI ZABORAVLJENI ZANATI”. Приступљено 5. 2. 2020.

[Јованка-2] а ^б ^в Јованка Николић, Мутавџије у Нишу, Гласник Етнографског музеја у Београду XVIII, Београд 1955, 138

[3] Вера Венедикова, Мутавџијски занат в Булгариа, Известиа на етнографски институт с музеји, књига прва, Софија 1953, 71.

[4] Татомир Вукановић, Мутавџије у Приштини, Годишњак музеја Јужне Србије, Скопље 1939, 39

[5] Душан Дрљача. Мутапчије у Мркоњић Граду. Гласник Земаљског музеја Босне и Херцеговине XII, Сарајево 1957, 47–67.

[6] Архитектурно-етнографски комплекс Етър – Габрово: Мутафчийска работилница Архивирано 2016-03-05 на сајту Wayback Machine. Посетен на 15 август 2019 г.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]