Портал:Биографија/Изабрани чланак 2018.
Изабрани чланци
[уреди извор]Јануар
[уреди извор].jpg)
Ђурађ Кастриот (алб. Gjergj Kastrioti; Сина, 6. мај 1405 — Љеш, 17. јануар 1468), познат као Скендербег (алб. Skënderbej/Skënderbeu од тур. İskender Bey), био је албански национални херој српског порекла, из времена отпора албанских племена османским освајачима и исламизацији.
Према Гибону, Кастриот(ић)и воде порекло од старог српског братства Браниловића (Бранила) из Зете. Скендербегов деда се доселио у Јањину у Епир као српски кефалија. Скендербегов отац, Иван Кастриот, био је кнез Епира, који је држао Мат, Кроју, Мирдиту и Дибер. Његова мајка, Војислава, била је принцеза српског порекла из породице Трибалда (који су дошли из области данашње Македоније) или из племићке породице Музака. Иван Кастриот је био међу првима који се супротставио упадима Бајазита I, међутим, његов отпор није имао готово никакав ефекат. Султан га је натерао да плаћа данак, а да би осигурао верност арбанашких племића, Турци су одвели Ђурђа заједно са његовом браћом као таоце.
Због борбе против Османлија прво га је глорификовала Католичка црква (иако је у делу свог живота био и муслиман и православац), а убрзо и словенски народи са Балкана који су га сматрали својим националним херојем. Крајем 19. века албански националисти су, у недостатку албанске средњовековне државе и њених хероја из тог времена, почели са албанизацијом Скендербега и његове побуне. Скендербегова борба против Османлија, међутим, није била општи устанак становника Албаније против Османског царства. Становништво великих градова у Албанији, који су на југу припадали Османлијама, а на северу Венецији, није га подржавало док су његови борци припадали различитим етничким групама попут Албанаца, Срба (Словена), Грка и Цинцара (Влаха). Османски војници против којих су се борили нису били Турци из Анадолије, већ локално становништво које је било вољно да се бори против припадника свог народа у редовима Скендербегових снага.
Почев од 15. века (са делима Константина Михаиловића и Мартина Сегона) Скендербег је био предмет бројних књижевних и уметничких радова. Скендербегове војне вештине су Османлијама представљале велику препреку и у многим западноевропским земљама сматран је примером борбе хришћанства против османских муслимана.
Фебруар
[уреди извор]
Владе Дивац (Пријепоље, 3. фебруар 1968) је прослављени бивши југословенски и српски кошаркаш. Од 2009. до 2017. године је био председник Олимпијског комитета Србије.
Дивац је играо на позицији центра у Слоги, Партизану, Лејкерсима, Хорнетсима, Црвеној звезди (у Евролиги) и Кингсима. Био је један од првих Европљана који је заиграо у НБА. Са кошаркашком репрезентацијом Југославије освојио је два светска првенства, три европска првенства и две сребрне медаље на Олимпијским играма. За национални тим Југославије је одиграо 145 утакмица и постигао 1345 поена.
Иако активан играч, Дивац је био на положају председника Партизана у периоду од 2000. до 2004. Након завршетка играчке каријере постао је скаут Лос Анђелес Лејкерса и спортски директор кошаркашке секције Реал Мадрида. Године 2008. УЛЕБ га је сврстао међу 50 људи који су најзаслужнији за развој кошарке у Европи.
Дивац се бави и хуманитарним радом. Са Жарком Паспаљем, Александром Ђорђевићем, Предрагом Даниловићем, Зораном Савићем, Дејаном Бодирогом и Жељком Ребрачом основао је хуманитарну организацију Група 7. Дивац је због свог хуманитарног рада постао амбасадор добре воље Уједињених нација.
Март
[уреди извор].jpg)
Вордел Стефен „Стеф” Кари II (енгл. Wardell Stephen "Steph" Curry II; Акрон, 14. март 1988), познатији као Стефен Кари, амерички је кошаркаш. Члан је Голден Стејт вориорса и игра на позицији плејмејкера, и носи број 30. Вориорси су га изабрали у првом кругу НБА драфта 2009. као 7. пика. Три сезоне је играо на Дејвидсон колеџу, где је наступао за екипу Дејвидсон вајлдкетса. Син је некадашњег професионалног кошаркаша Дела Карија, који је шеснаест сезона наступао у НБА лиги, у дресу Јуте, Кливленда, Шарлота, Милвокија и Торонта.
Године 2015. на Ол-стару је победио у такмичењу у брзом шутирању тројки, освојио је први шампионски прстен са Голден Стејтом и проглашен за најкориснијег играча у сезони. Следеће сезоне, други пут је био најкориснији играч, а са 73 победе у 82 утакмице Вориорси су оборили рекорд чувене генерације Чикаго булса из сезоне 1995/96. Освојио је други шампионски прстен у сезони 2016/17. после трећег НБА финала у низу.
Држи рекорд НБА лиге по постигнутим тројкама у регуларној сезони. Први је кошаркаш у историји који је постигао преко 400 тројки у регуларном делу сезоне. У тандему са клупским колегом Клејом Томпсоном, заједнички држе рекорд лиге по броју постигнутих тројки у регуларној сезони и добијају надимак Сплеш брадерс. Каријева игра се одликује веома прецизним шутем за три поена, по карактеристичном дриблингу и користећи одличан скок шут је у стању да веома брзо избаци лопту из руке приликом шута на кош.
Са сениорском репрезентацијом САД је освојио две златне медаље на Светским првенствима 2010. и 2014. Поједини кошаркашки стручњаци, колеге и навијачи сматрају да је Кари најбољи шутер у историји НБА лиге.
Април
[уреди извор]
Алберт Ајнштајн (нем. Albert Einstein; Улм, 14. март 1879 — Принстон, 18. април 1955) био је теоријски физичар, један од највећих умова и најзначајнијих личности у историји света.
Алберт Ајнштајн је формулисао специјалну и општу теорију релативности којима је револуционисао модерну физику. Поред тога, допринео је напретку квантне теорије и статистичке механике. Иако је најпознатији по теорији релативности (посебно по еквиваленцији масе и енергије E=mc²), Нобелова награда за физику му је додељена 1921. године за објашњење фотоелектричног ефекта (рада објављеног 1905. у Annus Mirabilis или „Години чуда”) као и за допринос развоју теоријске физике. У народу, име „Ајнштајн” је синоним за човека високе интелигенције или за генија.
Предмет његових истраживања су биле капиларне силе, специјална теорија релативности (којом је ујединио законе механике и електромагнетике), Општа теорија релативности (уопштење Специјалне теорије којим обухваћено убрзано кретање и гравитација), космологија, статистичка механика, Брауново кретање, критична опалесценција, вероватноћа електронских прелаза у атому, проблеми пробаблистичке интерпретације квантне теорије, термодинамика светлости при малој густини зрачења, фотоелектрични ефекат, фотолуминисценција, фотојонизација, Волтин ефекат, секундарни катодни зраци, закочно зрачење, стимулисана емисија зрачења, обједињене теорије поља, унификација базичних физичких концепата преко њихове геометризације итд.
Мај
[уреди извор]
Радомир Путник (Крагујевац, 12/24. јануар 1847 — Ница, 17. мај 1917) био је српски војвода (фелдмаршал). Током своје богате војничке каријере био је два пута начелник Главног генералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату.
Као питомац Војне академије, првобитно се школовао за артиљеријског официра, али је касније променио интересовања у правцу генералштабне службе. Борио се у српско-турским ратовима 1876—1878. као командант Рудничке бригаде. Током другог српско-турског рата је одиграо важну улогу приликом ослобођења Ниша. За време српско-бугарског рата вршио је функцију начелника штаба Дунавске дивизије, која је учествовала у бици код Сливнице.
Од 1886. до 1889. године био је начелник Обавештајног, а затим Оперативног одељења Главног генералштаба. Од 1890. обављао је дужност помоћника начелника Главног генералштаба. Пензионисан је 1896. године. После Мајског преврата, реактивиран је и постављен за начелника Главног генералштаба. На овом положају је остао до 1912. године.
У Балканским ратовима био је начелник штаба Врховне команде. После Кумановске битке унапређен је у чин првог војводе (фелдмаршала) српске војске. У Битољској бици је одиграо кључну улогу и правилним распоредом снага је Турцима нанео велики ударац у Првом балканском рату. У наставку рата је командовао продором ка Јадранском мору, који се завршио опсадом Скадра. Упркос војничкој победи, Скадар је након притисака великих сила припао новооснованој албанској држави. У сукобу са Бугарском за време Другог балканског рата је нанео пораз бугарској војсци у Брегалничкој бици, где није искористио сав потенцијал победе да докрајчи Бугаре.
У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. када га је на том месту наследио генерал Петар Бојовић. Путник је командовао српском војском за време све четири непријатељске офанзиве на Србију. Током битке на Церу, уз помоћ промућурног команданта Друге армије Степе Степановића нанео је Аустроугарима велики пораз. Противио се српској офанзиви у правцу Срема, али је на притисак владе организовао офанзиву на непријатељску територију. Након почетних успеха, због гомилања непријатељских снага на Дрини, повукао је војску и спремио се за нову одбрану Србије. Његова одлука да напусти Београд и скрати фронт за време Колубарске битке је била пресудна, јер је српска војска добила време да се опорави и одмори. Препорођену српску војску је повео у офанзиву која је нанела одлучујући ударац Аустроугарима код Сувобора, након чега је аустроугарска војска потиснута са територије Србије. Када је почела четврта офанзива на Србију, Путник је већ био тешко оболео и није имао много удела у оперативним одлукама. Ипак, у околностима које су биле веома неповољне по Србију, успео је да организује повлачење српске војске преко албанских и црногорских планина, на албанско приморје.
Тешко болестан, Путник је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а 9. јануара 1916. је пребачен на Крф, где се лечио до септембра исте године. Са Крфа је отишао у Ницу да настави лечење, где је и преминуо. Његови посмртни остаци су у Краљевину СХС, пренети тек 6. децембра 1926. године, скоро десет година након његове смрти. Сахрањен је 7. децембра на Новом гробљу уз све државне и војне почасти. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.
Јуни
[уреди извор]
Петар I Алексејевич или Петар Велики (рус. Пётр I Алексеевич или Пётр Великий; Москва, 30. мај/9. јун 1672. — Санкт Петербург, 28. јануар/8. фебруар 1725) био је руски цар и император који је владао од 27. априла/7. маја 1682. па све до своје смрти 1725. године.
На престо је дошао након многих дворских интрига и завера. У почетку је владао заједно са својим слабим и болесним полубратом, Иваном V, који је умро 1696. године. Након Иванове смрти, кад је постао цар, немилосрдно је угушио било какав тип отпора, па чак и у сопственој породици.
Петар је владао сам до 1724, а потом је владао заједно са својом женом, Катарином Алексејевном. Модернизовао је у то време прилично заосталу феудалну Русију на друштвеном, политичком, војном и економском плану, а у исто време водио је експанзионистичку политику, углавном ка земљама које су излазиле на море. У току своје владавине, претворио је Русију у водећу европску силу тог времена. Одбацио је титулу цара 1721. и заменио је титулом императора.
Петар је био син руског цара Алексеја I и његове друге жене, Наталије Кириловне Наришкине. Алексеј I је из претходног брака са Маријом Милославском имао пет синова и осам ћерки, од којих су само два сина — Фјодор и Иван — били живи кад је Петар рођен. Алексеј I је имао још две ћерке са Наталијом Наришкином пре него што је умро 1674. године када га је наследио најстарији преживели син, Фјодор III.
Фјодор је владао шест година, а онда умро од скорбута. Пошто није имао деце, избио је спор око права на престо између породица његове мајке, Наришкина и породице Алексејеве прве жене, Милославских. Правно гледано, Иван је био следећи владар по наследној линији, али је био физички и ментално неспособан да преузме дужност цара, а и бојари нису волели властољубиве Милославске те је Бољарска дума (веће руских племића) у договору са патријархом, именовала десетогодишњег Петра за цара заједно са мајком као регентом, против чега се побунила Иванова породица на челу са његовом сестром, Софијом Алексејевном. Под Софијиним утицајем, избила је побуна „стрелаца“ (елитне руске војне јединице тог времена). Елитне руске војне јединице су упале у двор, опљачкали га и на Петрове очи побили многе бојаре међу којима и два старија брата царице Наталије, његове мајке. Петар и његова мајка су били присиљени да се повуку док је Софија преузела место регента над заједничком владавином Ивана и Петра.
Јули
[уреди извор]
Стефан Лазаревић, познат и као Стеван Високи (Крушевачки Град, 1377. — Главица код Младеновца, село Марковац, заселак Црквине, 19. јул 1427), је био син кнеза Лазара који је са титулама кнеза (1389–1402) и деспота (1402–1427) владао Србијом. У своје време је важио за једног од најбољих витезова и војсковођа, а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку.
Након очеве погибије у Косовском боју 1389. године, као малолетан је дошао на власт и уз помоћ мајке Милице Хребељановић је владао до свог пунолетства 1393. године.
Као османски вазал, млади Стефан је предводио српске помоћне одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре. После битке код Ангоре је од Византинаца у Цариграду добио звање деспота (1402), а крајем 1403. или почетком 1404. године, ступио је у вазалне односе и са угарским краљем Жигмундом од кога је добио Мачву, Београд (у који 1405. године сместио своју престоницу), Голубац и друге поседе, а касније (1411) и Сребреницу.
После великог пораза код Ангоре, отпочео је грађански рат у Османској царевини, али и сукоби међу српском властелом, прво између Лазаревића и Бранковића, а потом и између самог Стефана и његовог млађег брата Вука. Сукоби у Србији су се окончали 1412. године измирењем Стефана и његовог сестрића Ђурђа, док је као победник из борби међу Османлијама изашао 1413. године Мехмед I, захваљујући српској помоћи, након чега је, за Србију, уследио период мира. После смрти свог сестрића Балше III Балшића, наследио је Зету, око чијих приморских градова је водио рат против Млечана. Пошто није имао деце, Стефан је на сабору у рудничкој Сребрници 1426. године именовао свог сестрића Ђурђа за наследника.
На унутрашњем плану, он је сломио отпор властеле, а периоде мира је искористио за снажење Србије у политичком, економском, културном и војном погледу. Он је 29. јануара 1412. године објавио „Законик о рудницима“, са посебним делом којим се уређује живот у, тада највећем руднику на Балкану, Новом Брду. Тиме је додатно појачао развој рударства, које је било главна привредна грана тадашње Србије, тако да је крајем његове владавине Србија била један од највећих произвођача сребра у Европи. На пољу архитектуре, наставља се развој Моравског стила, који је започео у доба његовог оца градњом Раванице и Лазарице.
Био је велики покровитељ уметности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Поред тога, он је и сам био писац, а његово најзначајније дело је „Слово љубве“ које се одликује ренесансним цртама. Поред књижевног стваралаштва самог деспота, у овом периоду се, између осталих, јављају Константин Философ и Григорије Цамблак, а развија се и богата преписивачка делатност ( Ресавска преписивачка школа).
Август
[уреди извор].jpg)
Мајкл Џозеф Џексон (енгл. Michael Joseph Jackson; Гери, 29. август 1958 — Лос Анђелес, 25. јун 2009) био је амерички музичар и један од комерцијално најуспешнијих и најутицајнијих забављача свих времена. Његови доприноси музици, плесу и моди, заједно са приватним животом праћеним јаким публицитетом, чинили су га значајном фигуром у популарној култури четири деценије. Познат и као Краљ попа, соло каријеру је започео 1971. године након дебија на професионалној сцени 1964. као водећи и најмлађи члан групе Џексон 5.
Почетком 1980-их Џексон је постао доминантна фигура у поп музици. Његов шести студијски албум „Thriller”, издат 1982. године, најпродаванији је албум свих времена. Четири од осталих његових издања, „Off the Wall” (1979), „Bad” (1987), „Dangerous” (1991) и „HIStory: Past, Present and Future, Book I” (1995), такође спадају међу најпродаванијим музичким материјалима на свету. Наступима и спотовима, Џексон је популаризовао неколико комплексних плесачких техника као што су робот и месечев ход. Широко се наводи као најзаслужнији за преображај музичких спотова из промотивне алатке у уметничку форму са спотовима песама: „Beat It”, „Billie Jean” и „Thriller”, који су га учинили првим афроамеричким извођачем са снажним публицитетом на Музичкој телевизији (енгл. Music Television, скр. MTV). Његов јединствен музички звук, вокални стил и кореографије су инспирисале бројне поп, рок, ритам и блуз и хип хоп извођаче рушећи културне, расне и генерацијске баријере. Два пута уврштен у „Рокенрол кућу славних”, његова остала достигнућа су многи Гинисови рекорди, укључујући и рекорд за „Најуспешнијег забављача свих времена”, 15 Греми награда, 26 америчких музичких награда, 13 бр. један синглова, и процењена продаја од преко 750 милиона албума широм света. Био је истакнут филантроп и хуманитарац који је зарадио и донирао милионе долара подржавши 39 акција и основавши своју фондацију.
Септембар
[уреди извор]
Живојин Мишић (Струганик код Мионице, 7/19. јул 1855 — Београд, 20. јануар 1921) био је српски и југословенски војвода (фелдмаршал).
На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, био је учесник српско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, касније потпоручник. У тим ратовима стекао је прва ратна искуства. Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је Аустро-Угарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку. Такође је учествовао и у краткотрајном Српско-бугарском рату 1885. године. Пуних шест година поред редовних дужности предавао је стратегију на Војној академији. Након Мајског преврата био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909. године, током анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником. Мишић је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустро-Угарском.
Октобар
[уреди извор]
Ернесто Гевара де ла Серна, познатији као Че Гевара или Ел Че (шп. Ernesto Guevara de la Serna, Che; рођен 14. јуна 1928. у месту Росарио, у Аргентини, убијен 9. октобра 1967. у селу Ла Игера, у боливијској провинцији Ваље Гранде) је био марксистички револуционар, кубански герилски вођа и теоретичар, лекар, дипломата и писац.
Гевара је представљао једну од кључних личности у револуцији Фидела Кастра на Куби (1956—1959), као члан покрета „26. јул“. Након победе револуције, неколико година је био активан у промоцији револуције друштва, путујући по свету као дипломата Кубе, а затим се лично ангажовао у покретима за ослобођење од диктаторских режима путем герилске борбе, најпре у Конгу, за време владавине Моиза Чомбеа, а потом у Боливији. У Боливији, спрегом Америчке обавештајне агенције и боливијске војске, Гевара је најпре ухваћен, а одмах сутрадан убијен. Његов лик, као лик борца за ослобођење и жртве империјализма, и данас, неколико деценија после његове смрти, представља један од главних симбола и икона друштвене и политичке револуције широм света. Као строг војсковођа, и потпуно посвећен свом револуционарном циљу са огромним моралним ауторитетом над својим трупама, он је остао контроверзна личност од велике историјске важности.
Часопис „Тајм“ прогласио је Гевару једним од 20 највећих светских икона и хероја у оквиру 100 најутицајнијих људи света 20. века, а чувену фотографију Геваре, коју је начинио Алберто „Корда“ Дијаз, Академија уметности у Мериленду прогласила је „најпознатијом фотографијом на свету и симболом двадесетог века“.
Новембар
[уреди извор]
Степан Степановић Степа (Кумодраж код Београда, 28. фебруар/11. март 1856 — Чачак, 27. април 1929) био је српски и југословенски војвода (фелдмаршал).
Учесник је српско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, касније потпоручник. У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде, дивизије и помоћника начелника Главног ђенералштаба. Два пута био је и министар војни. У том периоду Српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове. У Првом балканском рату (1912—1913) Степа Степановић је командовао Другом армијом.
Децембар
[уреди извор]
Александар I Карађорђевић (Цетиње, 4/16. децембар 1888 — Марсељ, 9. октобар 1934), је био регент престолонаследник Краљевине Србије (1914—1918), регент престолонаследник Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1918—1921), краљ Срба, Хрвата и Словенаца (1921—1929) и краљ Југославије (1929—1934). Убијен је 9. октобра 1934. у Марсељском атентату.
Био је други син Петра I Карађорђевића и кнегиње Зорке (кћерке црногорског краља Николе Петровића).
Александар је своју младост провео ван Србије, којом је тада владала ривалска династија Обреновић. Школовао се у Женеви и Санкт Петербургу, а у Србију је дошао када је његов отац изабран за краља Србије после Мајског преврата 1903. Након што се његов старији брат Ђорђе Карађорђевић одрекао престола 1909, Александар је постао престолонаследник. Постао је регент свом оцу 24. јуна 1914. и као такав био је врховни заповедник српске војске у Првом светском рату.