Пређи на садржај

Сава Владиславић Рагузински

С Википедије, слободне енциклопедије
Сава Владиславић Рагузински
Сава Владиславић Рагузински
Пуно имеСава Владиславић Рагузински
Датум рођења(1669-01-16)16. јануар 1669.
Место рођењаЈасеник, Османско царство
Датум смрти17. јун 1738.(1738-06-17) (69 год.)
Место смртиСанкт Петербург, Руска Империја
Насловна страна либрета (музика: Антонио Вивалди, текст: Ђовани Палаци), 26. октобар 1720.

Сава Владиславић Рагузински или „гроф Рагузински или Илирски“ (рус. Савва Лукич Рагузинский-Владиславич, граф Рагузинский; Јасеник, 16. јануар 1669 — Санкт Петербург, 17. јун 1738) био је руски и српски политичар, саветник руског цара Петра Великог, дипломата у служби Руске Империје, обавештајац, путописац, велики добротвор и дародавац манастира Света Тројица код Пљеваља.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Савин отац, Лука Владиславић, био је кнез у Херцеговини. Свети Василије Острошки је од Луке праћен у Пећ и назад, када је и острошки манастир богато даривао.[1] Владиславић је рођен на властелинском имању Владиславића у Јасенику, близу Гацка, у Херцеговини. Почетком 18. века, под притиском бегова Ченгићa на властелинске поседе, Сава Владиславић је са оцем прешао у Дубровник, док се део њих настанио у Црној Гори, Боки которској, а његов рођени брат Дука остаје у Требињу. Из тог дела породичне лозе наводно настају Дучићи, чији је потомак књижевник Јован Дучић, мада је теза о томе да је Дучић Владиславићев рођак демантована.[2]

Након што се Лука Владиславић преселио у Дубровник у међудржавној кореспонденцији тога времена усталио се надимак Рагузински. Наиме, Дубровник је у међународним односима зван Рагуза (итал. Ragusa), што је био италијански назив за овај приморски град. Млади Сава је, као многи Дубровчани, научио морнарство. У дубровачким католичким језуитским школама, Владиславић је стекао високо образовање, које је употпунио знањем из економије у Шпанији и Француској. Отуда се и у Русији свуда потписивао латиницом са титулом Conte, али поред илирског отечества спомиње и сербскују земљу.[3] Слао је књиге на поклон манастирима Свете Тројице (Пљевља), Житомислићу, Тврдошу, итд.

Одлази затим у Цариград да као трговац шири трговачке везе. Јерусалимски патријарх Доситеј, стуб Руске православне цркве на Блиском истоку, препоручио је министре иностраних послова Русије Јемељану Украјинцеву и Василију Галицину, за које је преузимао исто разне тајне мисије. Владиславић је успео да прибави текст уговора Порте са Француском, Венецијом, Енглеском и Аустријом. Ти уговори су допринели склапању и руско-турског мира, а Владиславићу био је отворен пут до двора цара Петра Великог, кога је упознао у Азову, јула 1702. године.[4] На Савин наговор, цар Петар Велики, почетком 18. века, послао је у Сремске Карловце прву граматику и буквар, који је у будући центар српске духовности донео учитељ Максим Суворов. То је означило настанак прве српске школе у Сремским Карловцима.

Као трговац иде за Москву, али се, добивши привилегије, брзо враћа у Цариград као трговачки и дипломатски представник Русије, заједно са грофом Петром Толстојем (родоначелник породице Толстој, из које су потекли познати писци Лав Толстој и Алексеј Толстој). Сава Владиславић је на још један начин повезан са руском литературом: у Цариграду откупио је младог етиопског роба Ибрахима Ханибала и њега послао Петру Великом у Русији;[5][6] Ибрахим Ханибал био је прадеда Александра Пушкина. Гроф Сава Владиславић закључио је војни савез са кнезом Молдавије у Јашију, мир са султаном на Пруту.

1708. враћа се у Москву и од Петра Великог добија поседе у данашњој Украјини, где у граду Нежин настаје трговачко средиште области. Гроф Сава Владиславић био је оснивач руске обавештајне службе, за црноморски обавештајни рад добијао је апанажу од 325 рубаља годишње. Петар Велики поклонио му је дворац у Москви, на реци Покривна, и право слободне трговине на десет година. Повеља је, недуго затим, продужена на неограничено време.

Илирски гроф, како Сава Владиславић себе у то време назива, по Илирима који су тад били синоним за Јужне Словене, негује контакте са Србима и са кнежевинама Влашком и Молдавијом, помаже српским устанцима у данашњој Црној Гори, и у Русију доводи Михаила Милорадовића, предака касније познатог грофа и генерала пешадије Михаила Милорадовића. Године 1711. Петар Велики шаље Саву Владиславића за Влашку и Црну Гору ради припреме једног устанка уочи руског напада на Османлије.

Од 1716. до 1722. године Владиславић је представник Русије у Риму, где припрема конкордат између Русије и Ватикана, стара се о руским племићима у Риму (међу њима Иван Никитин) и набавља уметничка дела за летњи дворац Петра Великог у Санкт Петербургу. Опере „Четири годишња доба”[7] и „Истина у искушењу” (La verità in cimento, 1720) посветио му је Антонио Вивалди, којем је био мецена.[8]

Од царице Катарине I је добио титулу грофа, 24. фебруара 1725. године.[9] Исте године кренуо је у мисију за Кину, где његовим ангажовањем долази до Кјахтинског споразума, 1727. године, најважнијег међународног споразума Русије и Кине до средине 19. века о, и данас важећем, разграничењу са Кином у Пекингу. Разграничење је потписано 5. априла 1728. на реци Бури.[9] Његовим посредством настала је и прва православна црква у Пекингу. Савин одговор на критичаре у вези споразума са Кином, пошто је Кина у то време водила строгу политику изолације, на шта су критичари говорили да је бављење Кином бацање новца на улицу, данас је позната изрека у Русији: „Ко не баца новац на улицу, неће га и никад наћи“. Владиславић је због успостављења односа са Кином одликован орденом Светог Александра Невског и унапређен у грађански чин активног грађанског саветника.[10]

Према расположивим подацима, женио се два пута. Из првог брака је имао једног сина, који је умро пре њега. Био је ожењeн и тридесет година млађом Венецијанком, Вергилијом Тревизани, из венецијанске породице Тревизани, са којом је имао три ћерке. Последњих година живота, сломљен смрћу своје три младе кћери и женом која га је напустила и вратила у Венецију, Владиславић је у Сибиру добио право да оснује град Троицкосавск (данас Кјахта). Тамо је подигао храм, назвавши га црква Светог Саве српског Немањића. До краја живота је живео повучено и усамљено. Умро је 17. јуна 1738. године у Санкт Петербургу. Новац који је зарадио и имовину која му је преостала тестаментом је оставио рођацима, али га није равномерно расподелио; највећи део иметка припао је синовцу Мојсију Ивановићу Владиславићу.[11] Сахрањен је у Царској гробници, у крипти Благовјештенске цркве.[12]

О њему је Никола Моравчевић написао 2015. године историјски роман „Гроф Сава Владиславић“.[2] Велимир Ивановић написао је роман „Дурбин грофа Саве Владиславића”.[13]

Галерија

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Милаш, Никодим. Свети Василије острошки, pp. 24. (PDF). 
  2. ^ а б „Сава Владиславић није Дучићев рођак — интервју („Политика“, 24. јул 2015)”. Politika.rs. 23. 7. 2015. Приступљено 8. 9. 2016. 
  3. ^ Синдик, Душан (1980). Тестаменти Саве Владиславића, стр. 158. Београд: Историјски институт. 
  4. ^ Р. Пивљанин. „Србин који је разграничио Кину и Русију („Блиц“, 8. април 2012)”. Blic.rs. Приступљено 8. 9. 2016. 
  5. ^ Симић, Јованка. „Српски глас Петра Великог”. Вечерње новости. Приступљено 17. 9. 2018. 
  6. ^ Сава Владиславић поклонио роба руском цару („Политика”, 11. фебруар 2019)
  7. ^ Зашто је Вивалди посветио оперу грофу из Херцеговине. 
  8. ^ НОВОСТИ ОТКРИВАЈУ! ВИВАЛДИ ЈЕ КОМПОНОВАО И У ЧАСТ ГРОФА САВЕ: Један од најмоћнијих Срба 18. века био је мецена чувеном уметнику („Вечерње новости”, 11. октобар 2020)
  9. ^ а б Лопушина, Марко. „Гроф „сменио“ султана („Вечерње новости“, 20. јун 2013)”. Novosti.rs. Приступљено 8. 9. 2016. 
  10. ^ Владиславич-Рагузинский Савва Лукич (1669—1738) („Државни историјски музеј” (рус. Государственный исторический музей)
  11. ^ Сава Владиславић Рагузински, човек који је спасио руског цара („Топ Србија”, 24. јул 2014)
  12. ^ Лопушина, Марко. „Калуђери тајни агенти („Вечерње новости“, 21. јун 2013)”. Novosti.rs. Приступљено 8. 9. 2016. 
  13. ^ „Изложба о грофу Сави Лукином Владиславићу Рагузинском”. Б92. 18. 10. 2022. Приступљено 19. 10. 2022. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Сава Владиславић Рагузински на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сава_Владиславић_Рагузински&oldid=28753181”