Пређи на садржај

Ђумбир

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Zingiber officinale)

Ђумбир
Цваст
Научна класификација уреди
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Monocotyledones
Кладус: Commelinids
Ред: Zingiberales
Породица: Zingiberaceae
Род: Zingiber
Врста:
Z. officinale
Биномно име
Zingiber officinale

Ђумбир (од мађ. gyömbér; лат. Zingiber officinale) је вишегодишња зачинска биљка из породице Zingiberaceae, која је у широкој употреби као зачин и народни лек.[2] То је зељаста вишегодишња биљка која формира годишње псеудостабљике (лажна стабљика направљена од уваљаних основа лишћа), око један метар висока са уским листовима. Цвасти су бледожуте са љубичастим цветовима и избијају директно из ризома на одвојеним изданцима.[3] Ђумбир је у фамилији Zingiberaceae, која такође обухвата куркуму (Curcuma longa), кардамон (Elettaria cardamomum), и калган.

У тропској Азији се гаји више од 3 хиљаде година, а данас је њен главни произвођач Индија. Стари Грци толико су ценили ђумбир због његових користи при варењу да му се додавао хлеб, па је тако створен и први ђумбир. Нота егзотичности и оријентализма разликује је од добро познатих медитеранских зачина.[4] Има пријатан мирис, док је укус оштар, јак и љут. Пореклом је из Кине, одакле се проширио у Индију, југоисточну Азију, западну Африку и Карибе. Као зачин користи се ризом, најчешће у јелима оријенталне кухиње.[5]

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Енглеска реч ginger води порекло из средине 14. века, од староенглеске речи gingifer, од средњовековне латинске речи gingiber, од грчке речи zingiberis, од пракритске (средњоиндијске) речи singabera, од санскрите речи srngaveram. Санскртска реч се сматра да потиче од дравидске речи која је такође произвела малајаламски назив inchi-ver (од inchi „корен”).[6][7] Једно алтернативно објашњење је да санскритска реч долази од srngam - „рог” и vera - „тело” (што описује облик његовог корена), мада то може бити народна етимологија.[7] Реч је вероватно адаптирана у средњоенглеском из старофранцуског gingibre (савремени француски еквивалент је gingembre).[6]

Опис

[уреди | уреди извор]

Вишегодишња зељаста биљка дебелог гранатог ризома. Стабљика је обавијена лисним рукавцима. Цветови су сакупљени у класове. Брактеје су жуто-зелене а цветови ружичасти. Самоникло расте у југоисточној Азији, у Индији и Кини, одакле је караванима, још у античко време, преношен у Малу Азију. Спада у најстарије оријенталне зачине који су стигли у Европу почетком средњег века. Данас се гаји у тропским регионима широм света.[8]

Порекло и дистрибуција

[уреди | уреди извор]
Цвет ђумбира

Ђумбир потиче из поморске југоисточне Азије. То је прави култиген и не постоји у свом дивљем стању.[9][10] Најстарији доказ о његовом припитомљавању налази се међу аустронезијским народима, где је био међу неколико врста ђумбира који се узгајају и експлоатишу од давнина. Они су узгајали и друге ђумбире, укључујући куркуму (Curcuma longa), белу куркуму (Curcuma zedoaria) и горки ђумбир (Zingiber zerumbet). Ризоми и листови су коришћени за ароматизирање хране или су се јели директно. Од листова су се ткале и простирке. Осим ове употребе, ђумбир је имао религиозно значење међу Аустронежанима, јер се користио у ритуалима за лечење и тражење заштите од духова. Такође је коришћен у благослову аустронезијских бродова.[11][12][13][14][15][16]

Ђумбир је ношен са њима на њиховим путовањима као биљке кануа током аустронезијске експанзије, почевши од пре око 5.000. Они су га увели на Пацифичка острва у праисторији, много пре било каквог контакта са другим цивилизацијама. Рефлекси протомалајо-полинезијске речи *laqia се још увек налазе у аустронезијским језицима све до Хаваја.[13] Такође су га вероватно увели у Индију заједно са другим биљкама за храну у југоисточној Азији и аустронезијским технологијама једрења, током раног контакта аустронезијских морнара са народима Шри Ланке и јужне Индије који говоре дравидски на пре око 3.500.[11][15][17] Такође су га аустронезијски путници пренели на Мадагаскар и Коморе у 1. миленијуму.[18]

Из Индије су га трговци пренели на Блиски исток и Медитеран око 1. века. Углавном се узгајао у јужној Индији и на Великим Сундским острвима током трговине зачинима, заједно са паприком, каранфилићем и бројним другим зачинима.[10][19]

Састав и безбедност

[уреди | уреди извор]

Ако се конзумира у умереним количинама, ђумбир има мало негативних нуспојава, иако велике количине могу изазвати нежељене догађаје, као што су гастроинтестинална нелагодност, и нежељене интеракције са лековима који се издају на рецепт.[20][21] Налази се на FDA-овој листи „општепризнатог као безбедно“,[22] иако формира интеракције са неким лековима, укључујући антикоагулантни лек варфарин[23] и кардиоваскуларни лек нифедипин.[2]

Хемија

[уреди | уреди извор]

Карактеристичан мирис и укус ђумбира произилазе из испарљивих уља која чине 1-3% тежине свежег ђумбира, првенствено се састоје од сесквитерпена, као што су бета-бисаболен и зингиберен, зингерон, шогаоли и гингероли са [6]-гингеролом (1-[4'-хидрокси-3'-метоксифенил]-5-хидрокси-3-деканон) као главним опорим једињењем.[20][24] Око 400 хемијских једињења постоји у сировом ђумбиру.[20]

Зингерон се производи од гингерола током сушења, који има мању опорост и зачинско-слатку арому.[24] Шогаоли су опорији и формирају се од џингерола током загревања, складиштења или путем киселости.[20][24] Бројни монотерпени, аминокиселине, дијетална влакна, протеини, фитостероли, витамини и минерали у исхрани су други састојци.[20] Свеж ђумбир такође садржи ензим зинђибајин који је цистеинска протеаза и има слична својства као сирило.[25]

Употреба

[уреди | уреди извор]

Зачинска и лековита биљка. Користи се ризом пријатног мириса и оштрог укуса. Ризом је меснат, на пресеку светложут, садржи скроб, смоле и етарска уља.[26] На истоку је уобичајен зачин у јелима док се на западу користи чешће за посластице. У азијским системима лечења употребљава се против сметњи у варењу, против повраћања и као стимуланс. Истраживања су показала да је изузетно делотворан код мучнине у току путовања. Екстракт ђумбира додаје се неким освежавајућим или ферментисаним пићима.[27]

Светски трендови у производњи ђумбира

[уреди | уреди извор]

Индија је прва на листи са око 35% од укупне светске производње. Следе Кина са око 18%, Нигерија са око 11% и Непал са око 9%.

Десет држава са највећом производњом ђумбира (2017)
Држава Производња (тоне) Извор процене Процена % од светске производње
Индија 1.070.000 FAO око 35%
Кина 557.303 FAO око 18%
Нигерија 349.895 FAO око 11%
Непал 279.504 Званични подаци око 9%
Индонезија 216.587 FAO око 7%
Тајланд 167.479 FAO око 5%
Камерун 91.821 FAO око 3%
Бангладеш 77.478 FAO око 2,5%
Јапан 51.466 FAO
Мали 38.179 Званични подаци
Филипини 27.482 FAO
Свет 3.038.122 Процена

Извор: Food And Agricultural Organization of United Nations: Economic And Social Department: The Statistical Division Архивирано на сајту Wayback Machine (19. јун 2012)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Zingiber officinale”. Germplasm Resources Information Network (GRIN). ARS, USDA. 
  2. ^ а б „Ginger, NCCIH Herbs at a Glance”. US NCCIH. 1. 9. 2016. Приступљено 2. 2. 2019. 
  3. ^ Sutarno H, Hadad EA, Brink M (1999). „Zingiber officinale Roscoe”. Ур.: De Guzman CC, Siemonsma JS. Plant resources of South-East Asia: no.13: Spices. Leiden (Netherlands): Backhuys Publishers. стр. 238—244. 
  4. ^ „Zingiber officinale Roscoe”. Kew Science, Plants of the World Online. Royal Botanic Gardens, Kew. 2017. Приступљено 25. 11. 2017. 
  5. ^ „Ђумбир”. modroizeleno.com/nutricionizam/benefiti-djumbira-u-svakodnevnoj-primjeni/. Приступљено 23. 1. 2020. 
  6. ^ а б Caldwell R (1. 1. 1998). A Comparative Grammar of the Dravidian Or South-Indian Family of Languages (3rd изд.). New Delhi: Asian Educational Services. стр. 578. ISBN 9788120601178. 
  7. ^ а б „Ginger”. Online Etymology Dictionary. Douglas Harper. Приступљено 22. 1. 2011. 
  8. ^ Чајкановић, Веселин (1994). Речник српских народних веровања о биљкама. Београд: Српска књижевна задруга. 
  9. ^ Ravindran, P.N.; Nirmal Babu, K. (2016). Ginger: The Genus Zingiber. Boca Raton: CRC Press. стр. 7. ISBN 9781420023367. 
  10. ^ а б Singh, Ram J. (2011). Genetic Resources, Chromosome Engineering, and Crop Improvement. Medicinal Plants. 6. Boca Raton: CRC Press. стр. 398. ISBN 9781420073867. 
  11. ^ а б Viestad, Andreas (2007). Where Flavor Was Born: Recipes and Culinary Travels Along the Indian Ocean Spice Route. San Francisco: Chronicle Books. стр. 89. ISBN 9780811849654. 
  12. ^ Ross, Malcolm (2008). „Other cultivated plants”. Ур.: Ross, Malcolm; Pawley, Andrew; Osmond, Meredith. The lexicon of Proto Oceanic: The culture and environment of ancestral Oceanic society. 3. Canberra: Pacific Linguistics. стр. 389—426. ISBN 9780858835894. 
  13. ^ а б Robert B, Trussel S (2013). „The Austronesian Comparative Dictionary: A Work in Progress”. Ocean. Linguist. 52 (2): 493—523. S2CID 146739541. doi:10.1353/ol.2013.0016. 
  14. ^ Zanariah U, Nordin NI, Subramaniam T (2015). „Ginger Species and Their Traditional Uses in Modern Applications”. Journal of Industrial Technology. 23 (1): 59—70. doi:10.21908/jit.2015.4. 
  15. ^ а б Dalby, Andrew (2002). Dangerous Tastes: The Story of Spices. University of California Press. ISBN 9780520236745. 
  16. ^ Kikusawa, Ritsuko; Reid, Lawrence A. (2007). „Proto who utilized turmeric, and how?” (PDF). Ур.: Siegel, Jeff; Lynch, John Dominic; Eades, Diana. Language Description, History and Development: Linguistic indulgence in memory of Terry Crowley. John Benjamins Publishing Co. стр. 339—352. ISBN 9789027292940. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 11. 2021. г. Приступљено 03. 07. 2023. 
  17. ^ Mahdi, Waruno (1999). „The Dispersal of Austronesian boat forms in the Indian Ocean”. Ур.: Blench, Roger; Spriggs, Matthew. Archaeology and Language III: Artefacts languages, and texts. One World Archaeology. 34. London: Routledge. стр. 144—179. ISBN 9780415518703. 
  18. ^ Beaujard P (2011). „The first migrants to Madagascar and their introduction of plants: linguistic and ethnological evidence” (PDF). Azania: Archaeological Research in Africa. 46 (2): 169—189. S2CID 55763047. doi:10.1080/0067270X.2011.580142. 
  19. ^ Doran, Charles F.; Dixon, Chris (1991). South East Asia in the World-Economy. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521312370. 
  20. ^ а б в г д „Ginger”. Drugs.com. 20. 12. 2020. Приступљено 25. 11. 2021. 
  21. ^ Spinella M (2001). The Psychopharmacology of Herbal Medications: Plant Drugs That Alter Mind, Brain, and BehaviorНеопходна слободна регистрација. MIT Press. стр. 272. ISBN 9780262692656. 
  22. ^ „Code of Federal Regulations, Title 21, Part 182, Sec. 182.20: Essential oils, oleoresins (solvent-free), and natural extractives (including distillates): Substances Generally Recognized As Safe”. US FDA. 1. 9. 2014. Приступљено 21. 12. 2014. 
  23. ^ Shalansky S, Lynd L, Richardson K, et al. (2007). „Risk of warfarin-related bleeding events and supratherapeutic international normalized ratios associated with complementary and alternative medicine: a longitudinal analysis”. Pharmacotherapy. 27 (9): 1237—47. PMID 17723077. S2CID 3905654. doi:10.1592/phco.27.9.1237. 
  24. ^ а б в An K, Zhao D, Wang Z, et al. (2016). „Comparison of different drying methods on Chinese ginger (Zingiber officinale Roscoe): Changes in volatiles, chemical profile, antioxidant properties, and microstructure”. Food Chem. 197 (Part B): 1292—300. PMID 26675871. doi:10.1016/j.foodchem.2015.11.033. 
  25. ^ Huang, X. W.; Chen, L. J.; Luo, Y. B.; Guo, H. Y.; Ren, F. Z. (2011-05-01). „Purification, characterization, and milk coagulating properties of ginger proteases”. Journal of Dairy Science (на језику: енглески). 94 (5): 2259—2269. ISSN 0022-0302. PMID 21524515. doi:10.3168/jds.2010-4024 Слободан приступ. 
  26. ^ Onu, P. N. (2010). Evaluation of two herbal spices as feed additives for finisher broilers. Biotechnology in Animal Husbandry, 26(5-6), 383-392.
  27. ^ Karabašić, Almedina, et al. "UPOTREBA ĐUMBIRA U MEDICINSKOM TRETMANU." Hrana u zdravlju i bolesti: znanstveno-stručni časopis za nutricionizam i dijetetiku 5.2 (2016): 62-66.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Јанчић Радиша, Стојановић Данило, Економска ботаника, корисне биљке и њихови производи. 1. изд. Београд: Завод за уџбенике, 2008. 396 стр., илустр. ISBN 978-86-17-15000-4..

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Ђумбир на Викимедијиној остави.
Икона за клице

Овај чланак везан за биљке је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђумбир&oldid=28824874”